Јесен и живот без смисла. Ноћ је провео у затвору са Циганима. Вуче се по каванама.

Седне до
прозора и загледа се у маглу и у румена, мокра, жута дрвета. Где је живот?умориле су га крваве
црвене и топле шуме. Он је војник. Нико не зна шта то значи. Али у вој бури, што је завртела мозак
свету, мало је људи који тако слатко и мирно живе као ја. Вуче се од града до града и јесење
дрвеће на њега има ист иутицај као на Хафиса вино. Не дирају га ни затвор ни вежбе ни смрадна
касарна, вашљива и дерна. Заљубљен је у воде и дрвеће иза бедема. Воли свој живот чарју коју је
осетио кад се враћао из блатних, младих, пољачких шума где су онолики остали, подерани и
крвави са разлупаним челом. У мрачним ноћима пије много тога чега се нерадо сећа. Био је јун,
видовдан. Ишао је у малу цркву. После су ишли у курсалон. Ту је бранко шетао и сањао винограде,
а сада се скупљају даме које су обучене свечано са великим жутим ципелама. А топла ноћ,
звездана ноћ, распаљена од једног лепог убиства, орила се од граје и жагора веселе светине. Пред
зору је дошао кући и легао да спава. Лепе босанке су сутрадан путовале маторим мужевима. У
возу сви грде убицу. Једна госпа прича да је тај видовдански јунак био покварен и да су то сви
гимназисти у сарајеву. Овом су пуне очи суза.

Варадинске ћуприје се тресуод марша батаљона. Иза градских бедема су стрељани учитељи. У
цркви је владика славио цезара а у кућама се скривале иконе. Ћурчије и опанчари иду мирно. Овај
понавља латинске речи да сунце не сагледа никад већега града од рима. Види двориште пуно
попова људи и жена. Морали су сви да забоду нос у зид и да ћуте. Тако је стајао до увече. Тад је
пао у несвест. Касније су га тукли. То није болело. Мислио је на достојевскову каторгу. Викали су
да је шпијун јер је пошао у рим. после увели једну младу госпођу и две девојчице. Сео међу неке
сенке које су заударале.

Неко слави рођендан. Размишља како се он родио. Отац му је певао песме и лепио банке
тамбурашу на чело. После пет година се родио. Мати му певала успаванке. Причали му о неким
селима која су горела о људима са црвеним фесовима који су клали и убијали. Како се набада на
колац. Петог дана су га крстили. Није ни сузу пустио. Мајка је плакала. Црквењак божур је био кум.
Није имао ни пребијене паре да га дарива. Богати цинцари их позвали у кућу. У даљини се беле
остављене наше цркве. мајка презриво и достојанствено одбија позв. Од тада је једино добро у
његовом животу био снег. По снегу се родио. Био снег кад су га крстили.

Селили су се често.

Зором је ишао преко места. Нашао је пријатеље. Чуо да су неки погинули да су рањени. Отишао
поново у затвор, али су га брзо пустили. Мислили да ће ускоро умрети

Болести су најлепши његови доживљаји. Облчили га у мело и стављали у прозор, јули ду застајали
и гледали га.

Мајке се сећа кроз сан. Била је млада и лепа удовица. Певала је песме у којима се клало, убијало,
горела су села. Сутрадан би бежао од куће.

Сећа се звоника. Цркве су у завичају празне и прашне. Туга га је рано снашла. Нико га није питао
куда иде и нико га није дочекивао кад се враћао. Мајка је била весела и лепа удовица. Скупљао
птичице, хранио кучиће. Суботом се молио богу. Све то није важно, јер је прошло. Болести су лепе.
Лежао сам, сав у чипкама, лаким као перје, а кроз прозоре сам видео голубове моје које сам
толико волео, премештао и купао. То је било давно, и зато му се чини ужасно. Путовали су. Мајка
је често путовала. Сећам се само кола која су јурила међу житом и своје мале, смеђе главе, у којој
су се врзле толике мисли. Мајка је често и радо путовала. Облачила га у свилу и беле рукавице. И
она је исто стављала рукавице. А облачила се у црно. Мирисне свиле, носила га по бањама. Играла
са влашким официрима, њему су доносили слаткише, водили га на јахање. Некад би срели мајку
која је ишла пешице и гласно се смејала. Тада је облачила црну хаљину која је била тесна. Дечак је
мрзео тај кикот. Спавао је са мајком. Одлазила у зору на купање. Грдила га што не спава.

И сад, после толиких година, нема више ничега на свету, што би ме зачудило. И сад, кад је
младост прошла и кад све разумем, мене често подилази језа од ужаса. Чим бисмо дошли кући из
туђине, завонила би звона. Чинило ми се, да баш мени звоне.

Мајка је радо ишла у светове.

Један господин у црном је говорио све нешто нејасно и дуго о косову. После је један млад
свештеник читао ветар. Певачко друштво се гњечило заљубљено. Певало нешто о кара мустафи.
Мајка је певала први глас. Једна јој је рекла – еј, лако је вама у сопран, удовица сте.

Старе иконе и слике пеку му очи. Све је то давно прошло и све ми се чини тако смешно

Звона над нашом кућом зазвонила би тамно и у њиној јеци пловила би и црква, и улице, и сва
околина, некуд у висину. Тетке долазиле и плакале, говориле о оцу, да иде у беч да учи па да буде
министар у србији. Скривао се на гробљу.

Једног дана га послале на воз.

Батаљон се кувао елу ноћ. Прлазило се кроз неке беле, празне куће, изгажене баште, и налазили
смо свуд само краставаца, много краставаца у води. Довукли би се под неки брежуљак и почели
се укопавати. Он није, јер је неиспаван од свега тога. Певали су чешки уз хармонику. Пуцали су.
Све се сахранивало у ров. Топови. Крај њега је лежао радуловић. Један иза њега месецима чита
сан мајке божје. Једе хлеб и посипа га шећером. У десет сати долази војник и чита им заповест.
Везују торбе. Трче кроз село. Пред кућама су прљаве жене и деца. Улазе дубоко у ровове.
Рањеници су крвави, прљави, дрхте, хладно им је. Један мртвац је у локвама крви. свукли га
голом. Из једне рупе неко на мађарском гадно псује. Неки их називају псима. Види искежене
мртваце. Ноге згрчене, чудно тврда колена. Руси су смешни и гојни. Тче у шуму. Село гори
страшним димом. Укопавају се пред шумом. Из носа цури крв.

После се опет дизало и надирало у те густе шуме. Ја сам свуд спавао, али зоре су ме будиле. Зоре
су дивне. Шуме златне, младе, добре моје галицијске шуме. Његови људи су са разлупаним чело.
Вашљиви, неумивени, слабушни, жути, смрадни. Један међу њима спазио брата па дрекнуо.

У то доба се играо танго, а ми банаћани носили смо свилене чарапе. Није више ђачки живот, као
некада у хајделбергу. Било их је свакојаких. Дани су пролазили. Учио је. Седео је највише тамо где
се говорило о покретима читавих слојева бедних и одушевљених. То је волео. Седео је са
неколико пољака и јевреја и слушао је историју руске душе. Она је долазла као грдна магла са
истока. И знао сам, да мора доћи нека грдна олуја која ће разнети тај учмао живот без сржи бола.
Хтели смо да спасемо свет – ми, словенски ђаци.

Ко зна? Можда ће једном све нестати у уметности која неће рећи ни шта хоће, ни шта значи оно
што каже. Можда ће нестати говор, и писање, и одређивање: да је ово смрт, а ово љубав, а ово
пролеће, а ово музика. Ко зна? Сећам се: тада сам се у писмима потписивао сиромах јорик. Мајка
ишла и питала шта то значи. Тако се живело пре рата. био сам млад и имао сам тако лепа, витка,
бела крила и плећа. Јорик је шекспирова лука.

Радуловић му донео двопек. Дирали прљаве жене. Из злочова донели пуне торбе јела. На
главном путу су добили три тешке гранате. Било је доста мртвих. Навикли су се. Шуме су све
лепше. Златне, црвене, младе. Нека туга пала му је на груди. Ноћу га ломиле грознице.

Чују се танад по дрвећу. Нико нема појма где су руси и куда иду. Долина пред њима. Тресну.
Засула га земља. Један јауче. Глава иза увета у крви. спомиње жену и децу. Гледа у њега. Трче и
вичу. Заспао је. Нападао га је сан, чим би легао. Пошли из поља кад је пао мрак. Тад се већ
смејало. Трећи дан пада киша. Руски ров на брегу је изумро. Шуме се пуше. Леже у јарку. Грзнице.
Седело се и лежало у блату. Тешко је било и по срему и попаљеној посавини. Гадно је било и крај
раче у води. Вода је била блатна, хлеб такође. У блату пред њима лалић је лежао. Тврд, прљав,
заудара. У десном џепу хлеб у левом тринаест форинти и двадесет и шест крајцара. Звао се лалић.
Већина је предлагала да се новац не предаје официру нег ода се задржи и попије. Да може лалић
би тако и сам наредио.

Није легао, мисли да ће га убити неки од великих, жутих, дебелих руса што као луди скачу.

Лежи на колима која се вуку по блату. Пролазе кроз пуста села. Сироти и одрпани јевреје. Пси
трчкарају. Девојчице од десет и дванаест година се нуде. По улицама рањеници. После подне по
њих долазе аутомобили. На марамици капи крви. стали у неком дворишту. Полумтрве их увели у
купатило, изашли пуни смеха.

Узани сокаци. Старе жене гледаху нас тужно и жалосно.

А сунце, ја га никада заборавити нећу. На мојим рукама дрхтало је нешто топло и страсно.

Ко си ти? Ко си ти са топлим жутим очима у вечерњој магли? Зар нисам још толико болестан и
нежан, да те доринем. Што си тако добра према мени, та то није твој занат. Зашто ме гледаш тако
мило. Ја нећу тебе, тамо напоље хоћу, да изиђеш. Куда идем, ја никог немам у овом граду, ја не
знам пута. Зашто ме гледају тако ови стари људи.

Девојчице седе са маловарошком елеганцијом намештене. Цуре се кикоћу. Изабрао је једну која
се звала лушја. Свејала се свачему имала је мало издеране рукавице. Молио је смешно и
доброћудно. Заборавио је пожуду и гледао топла уста. Једила се само што је болестан. Није јој се
свиђало што је диваљ. Финоћом се код ње може више постићи. Питала га је какве срби имају
цркве и штипала га од страсти. Фијакер. Легла му на груди и расплела му косу.

Тада су се на југу молиле старе жене за њега. Негде на северу су лежали његови људи прљави и
гладни. Чекали кад ће граната да се сруши.

Девојка се уплашено стискала уз њега поред места где су неки војници заклали девојку. Љубио
сам је, као да никог немам свога на свету целом осим ње. Она је шапутала горко како је све гадно,
како је сви маме, а како су сви хуље. Мајка је мучи а она је желела да буде поштена. Рубље је било
намирисано. Та пажња га је дирнула, рекао јој то, а она се увредила.

Коме ја ово пишем? Младићима; можда мом сину, бледом и напаћеном. А око мене куља велика
лудорија рата, све се ломи пода мном и ја смешећи се гледам те руље и идем од града до града.
Руље пустих жена, руље хуља трговаца, руље радника ,руље болесних и руље мртвих. Све гледа са
осмехом. Нити сам чији нити имам кога, ни брата, ни слуге ни господара. Гледа тихе плаве, мокре,
пролећње улице. Витке румене мостове у заласку сунца кад их највише воли. Прича о њој, виткој,
бледој и чистој, магловитој, о њој о младости. Пред њом клечи, она је једина добра и вечна.
Немоћан је и тужан. Не даје му се да живи. И он се борио на понт нефу. Ишао је у белим визијама
погурен са царем преко березинских санти. Лежао је у лудим визијама до ногу неренових. Седео
је са рибарима и вукао се по пристаништима. На шареним лађам,а са рибарима са хиоса, ја сам
тихо купао се у зори, која је сузно долазила и имала уста мирисна и јасна. У тамним мећавама
седео над камчатком и гледао како се тромо крше брегови и грме и тресу се у леду као хиљаду
костура и гомиле ћелавих лубања. Ноћу би се враћао кући и видео децу по влажним подовима по
шесторо на једном кревету. Ништа га више не везује ни за добро ни за зло.

Држим свој мали живот сав потресен и уплашен у рукама, чудећи му се, као што држи црни евнух
прстен султаније у рукама, док се она купа. Он је у мојим рукама, а није мој. Уморан је, задовољан
и смеши се. Шта је наа убити три милиона људи. Ми смо слободни и знамо: да је небо свуд на
свету исто и плаво. Дошла је смрт још једном, као некад давно, али ће иза ње доћи слобода.
Знаћемо да је небо свуд лепо и да ништа не може и не зна да нас задржи. Научили смо да пијемо
живот дубље но икад, од када свет постоји. Страховито, уплашено, пажљиво, ја гледам живот и
држим га рукама које дрхте и гледам око себе шуме и путеве и небо.

Увек кад се враћа кући звони. Мати умире. Тетке плачу. Сунце је, пред ноћ, засуло жито и ја сам се
умирио. Ничега ме није тако жао као себе самог.

Месечине мокре, светла чела, долазе и лежу по бунарима. Срце прхне, уседне какву звезду, што
пада и стрмоглави се доле. Лежемо и узимамо ноћ пуну звезда на груди. Срце не куца више.

Тетке му пријачу. Он види завејане мађарске и немачке градове. Селили су се. Грудоболни су
умирали код куће у завичају. Снег веје. Свуда руље јуре и тумарају. Само тамо где је сиротиња ори
се песма. Долази божић.
Пустили су га мајци кад је издисала. Беше изгубила више зуба. Та уста га испуњавају грозом.
Причала како је била много сама у последње време. Желела да умре. Говорила је шта треба да
чини после њене смрти. Морао је тражити њену слику, када је имала осамнаест година. Да је увек
држи на столу. Умрла је и није дала да га пробуде. Старе жене су задизале сукње и трчале по
дворишту, плакале и скакале. Једна је пала крај постеље и нарицала. Дижу је и купају, жута је
поцрнела и сасушена, а при том точе и пију ракију, хватао га је неки сулуди страх. Прота га тражио,
говорио му о мајци. Нарицање га је терало из куће. Тада је чуо да неко хоће тело да прободе
иглом кроз срце. Погреб је био сутрадан. Рука је пала јако на прву главу коју је видео, а бабе су
запомагале. Погреб – ишли по глибу, киша. Све је страшно. Чинило се да ће да испусте сандук.
Заустављали га крај раке. Прота говори о покајници. Тетке су јаукале. Председник је ту. Он је
спомињао добротворку саборне цркве, неку двокатницу у араду коју је оставила месној црквеној
општини. Столови пуни накита од шареног папира. Спазио лепу жену. То је маца, најлепша
девојка. Тетка хоће да му проводаџише. Маца пише посмртнице. .њене очи и силна црна коса,
рамена и врат, у ком су се криле плаве, модре вене, сетише ме неког харема у роману једном – а
ја често читам романе. У њеној лепоти је нешто тешко. Осетио је мирис мртвачких свећа, згадило
му се јело. Догурнуо је тањир. Прота му говори да треба да се ожени. Зато што без жене и деце
није прави човек. Тетке вичу да то треба да буде маца. Мирис мртваца је остао и на столу и у јелу
само га није било у вину.

Мој хладан поглед и туђински осмех, мутан и заједљив, плашили су те старе жене. Тетка је сигурно
у себи мислила да он изгледа као да и није њихово дете. Где је све морао спавати, па да се овако
сатари. Блед је и кашље. Све кажу: гоји се. Ма кажем ја: све је то труло. Боже ме прости, као да је
од воска, као оне лутке у панорами. Право каже Јеца.

Сваки дан излази на гробље, тамо се у детињству најрадије играо. Пролазио поред штоле где се
чују деца. Седи пред вратима гробнице. Седи изгубљен дуго. Тетке су решиле да га ожене и
ожениле су га.

Прво су га вребали попови. Попови су га водили својим кућама, постеље су биле жироке. Њихове
жене су имале мало раскопчане груди и косу пуну укосница, неуређену, спалу за врат. Код њих
није било много смеха, већ много осмејака. Гледале су га умиљато и благо. Прекрстиле би ноге и
поруменеле. Нападале га што се не жени. Мене је зачуђеног развеселио њихов здрав и
раскалашан смех, који ми је шапутао о непролазној чари малих и шаљивих грехова. Тек кад би
покушао да неку загрли налазио је на прекор, на спомињање деце и мужа. Звале га фрајл,а после
га цео град тако звао. Попови су говорили о празним црквала, о сељацима, све је угојено и весело.
Оцеви, који су гледали како им дете умире иза прашних, малих прозорчића у ниским собицама,
где су чепркале кокоши. Жене шт осу рађале и сутрадан већ устајале и чистиле шталу и деца што
су се неодрасла, полугола, ваљала по слами, мала браћа и сестре, што су се играли бедних и
блудних игара. То је свуда тако.

Недељом накинђурене девојке. Под густим, сељачким обрвама стараца, севала би горка жуд и
бесно лукавство према свему, осим земље, коју би те очи гледале. Али би сте слике најгоре
мешале, тек кад би почели причати о њиховој љубави. Тада би се у мраку вртели и газили ти јадни
сељаци, у лудим гомилама, голи и пијани. Трчале испребијане жене са сухим опалим дојкама,
крезубе и смрадне од зноја. Оне се превртаху и превијаху у мукама порођаја или лежаху крваве
јаучући од мука, по земљи, кидаху се од бола због разних лекова против зачећа. Иза пећи седеле
би јадне баке са крвавим загнојеним очима, босе и сухе као грање и крпе. Све су те слике посуте
вином, крвљу, псовкама и ритама, загушене поповским смехом. После би уморан излазио из
поповских кућа, а они му нудили невесту. Трговци га силом водили. У светле собе, где су клавири
и свети јовани. Жене су сухе и мале, опкољене децом. Спомињале прошла времена, сећале се
убиства књаза михаила. Низу знале кад су се родиле. Тужно су га гледале кад су се забуниле и
нису умеле да разликују балкански савез. Заборавио је живот који му се чинио и смешан и луд и
дуго је седео код њих. Девојке удаваче су га гледале испод ока. Седео у венцу девојкака. Гасиле
свећу и љубиле га. Одлазио би одатле уморан. Сви су му нудили невесту говорили да је туњав.

Тетке су одлучиле да га ожене. Долазиле са мацом, он се ругао. Вечери су биле дуге, страшне
кише су пљуштале. Она га је чекала и била жељна њега. Није га остављала. Саливена од свиле и
лепог меса, она ми се нудила тихо и понизно. Слушала је о његовом раскалашном животу.
Гледала у мутне и мирне очи. Мамила га на меке диване. Питала га о детињству сећала се како су
се заједно играли. Говорила му о самоћи. давала му савете како да се чешља. Жељна је да живи и
гади се маловарошких жена. Причала како би зидали кућу, описивала је ствари, посуђе, намештај
и најмање стварчице помињала нежно и жудно. Описивала је и своје завесе.

Дани лепо пролазе. Дуго је кијао. Са зида су ме мотриле иконе пуне босиљка народ који се селио
на челу са патријархом и везано робље са очима девојачким. Радо је разговарао са слугама. Читао
је новине. Она долази пуна слаткиша. Весело би јела. При ручку је доста гостију, а она служи као
да је већ домаћица. Наздрављали краљу петру. Говорили о рату. Одлазили у кафану. Уста су га
болела од њених зуба. То га је једило, сећало га на једну његову љубав, на једну собарицу, кад је
са мајком путовао у купатила. Несрећна је због одуговлачења. Коса јој је имала тежак мирис,
гадио се.

Једнако је говорила о браку. Увек би га од звоњења болела глава. Љубила га стално. Нека дугмад
отпадоше. Тада је рекла не то не. Њене руке су уплашено стискале покидано рубље. То ће бити
кад јој буде муж. Више није хтела да дође.

Дошао је медени месец. Руке су лепљиве од врелог тела, лица испијена, бледа и жута од
уживања. Она је свуда, свуда је њен мирис. У вину тог мириса није било.Устајао би кад би се чула
звона и одлазио у празну и хладну цркву.

Прсти се губе у њеним дојкама. Глас је свуд, као и власи. Све је чинила по његовој вољи. У првим
данима је била сузна и невина, после се шалила и смишљала досетке. Питала га чудне ствари због
којих се смејао. Пролазили су дани и месеци. Она је почела да се гоји. Нису имали деце.

Прозор је отворен. Далеко иза брда су карпати. Тамо ће га однети и излечити. Њему је лепо у
кракову. Она је у болницу залазила већ трећи дан. Љубав је свуда. Била је мала, танка, као девојче
кад први пут иде на бал. Лежало их је тридесет у соби. Осмехнуо се кад је села на крајичак његове
постеље. Он се осмехнуо. Седи на јастуцима и гледа у мутне кровове. Она је имала малог сина.
Ништа није знала, њено тело је знало само да цвокоће од страсти. Чинила је све да му се прикаже
као учена жена. Читала је ничеа. Причала је како су је удали. Муж је био адвокат. Пољски говор.
Из постеље је видео парче неба, као у детињству. Она је често плакала. И љубав нам је дошла као
нешто сирото и јадно и речи наше постадоше тише. Дан пун снега. Она је пала на његову
болесничку постељу. Никад јој није сагледао груди.

Био је божић. Она је дошла да га утеши, плакао је над вешалима која су негде ницала. Извели га
из болнице. У болници тумарају босанци и пљуцкају крв. По први пут се сажалио над свима нама.

У прозору болнице три зумбула које му је она донела. Причао јој је о нашим селима. О прозору у
њеном дому.

Зумбули – један стоји лево. Он је ружичаст и тих. Мио и миран кад га залива. Он вене. По среди је
један бео. Свако јутро ме сећа бледих лица која сам љубио и која су сад ко зна где. Он је сузан и
плах као јагње. Трећи стоји десно. Он је румен. О њему не могу ништа да кажем.

Ја је не љубим. Ја љубим небо, моја је љубав благ у сну и непролазна. Ње нема у животу моме.
Коса јој је румена као трава у јесен. Њено је чело смешно, тако болно, наборано, уморено; можда
што је мајка, можда што мене воли. Мени је жао ње, особито њених руку, топлих и бледих. Она је
поштена. Има страсне, бледе руке што се крију и стиде. Не зна шта ће бити са њима. Да ли треба
да се врати кући. Они њега не воле а он њих мрзи. Можда су њих двоје срећни јер је он жали.

Све сам чекао да ће још нешт одоћи у животу, да ово до сад беше само комедија. Сад видим, да
после сажаљења не долази ништа ново.

Воли је, враћају се у краков. Говоре о љубави и неправди. Одлази ка њој. Синчић око врата.
Поклони јој било шта, она је радосна.

Мој живот је довршен овако, а да нисам приметио где је стао, а оног, што називам живот, и нема,
и нема. Небо воли људе. Загледани једно у друго. Она га моли да је води. Не зна шта је добро, а
шта зло, али то не знају ни други. Лежи, прозори су жуте боје. Пита се да ли је љубав лишће, јер он
тако мало воли људе, а лишће га тако добро умири. Његов живот зависи од лишћа. Изгубио је дах
у лишћу. Плачу око мене, али не за мном, него за руменилом, којег нема више на мом лицу, за
светлошћу, које нема више у мојим очима. Ноћу је у затвору, дању у болници. Трамваји су пуни
беде и саротиње. Жао му је тих људи. Нема никога међу њима. У његовој души нема ни бола ни
среће. Њен синчић је мали, као да никада неће порасти и она се пита да ли је то због њених
грехова. Она у себи има нечег болног, чега пре није било, то нешто се добија од стида.

Ми завидимо свима што рано у зору иду на рад. Ми немамо рада, нит инас чекају где. Мене
болница, а њу дете. Ми се кријемо. Никога ми није жао, најмање себе саммог. Жао јој сина ове
девојке. Позоришта су пуна.

Преносе га кроз који дан у брда, у закопане. Она ће и тамо доћи.

Носе га уз степенице. Једна сестра га свлачи и пита што није рекао да је хрват, то би било боље. Он
није рекао ни речи. име му је петар рајић. Нежењен је. Има двадесет три године. занат му је
краљеубица. А дијагноза је туберкулоза. Чин му је храна за топ.

Хоће да Вам причам. О једном човеку кога не може да заборави а био му је више него брат. У оно
време су их звали чудовишта и беч их није трпео. Сви су га мрзели, осим вас далматинаца, он је
све волео. Сви су били учени. Неиспавани, разбарушени. Волели су се јако. Сваки је имао свој
поздрав. Свет равнодушно пролази поред њих. Говорили о русији. Један је ћутао. Умро је, био је
често гладан. Они су хтели да спасу свет. Један од њих је доказивао да су најмузикалнији народ.
Косе су им биле дуге. Један је по ваздан говорио сан вука мандушића. Оно што их је највише
спајало то је сиротиња и сушица. Два пута му фотографисали плућа, филозофски је расположен.
Хоће некоме да прича један свој сан. Сентименталан је. Једно вече је дошао он и био му више
него брат. Као да је лебдео над земљом. Није био одрпан, али ипак није могао да му погоди боју
хлача. Црни морнарски капут и једно златно дугме * моја златна прошлост. Научио је од њега да
говори искрено. Пришао је и рекао полинезија господо. Очи су светле и бистре, сетиле га неба.
Кажу да је то далматинска ждера, пробисвет и да му не треба узајмити. У то време писац је
говорио само о коринтским ступовима и о родољубљу. Непознати га пита да ли је на путу и каже
да личи на њега. Он је бивши морнарски часник и има везе са московским студентима. Ноћу је
пијан. Пред зору изашли на улицу. Волели мрачне и мокре улице јер су занли да су те улице
њихова будућност. Говорили о земљорадничким задругама и славенству. те зоре су највише
нападали њега. Викали ругали се, ударали га. Да ли је синдикалиста, платониста, анархиста,
нихилиста. Нешто од тога је морао да буде. Он је причао о снежним облацима и небу.
Суматраиста. Становао је у близини. Страшно је било оно тшо је причао о мајци. Она је једнако
прала и рибала под. Дед, отац, браћа, сви су били пијани. Та жена једина у породици ради, риба.
Плаћа дугове, школује их. Отац је био писар. Кад је причао о њеној седој коси овом се учини да
личи на његову мајку. Не може да заборави ту жену. Она није била никад заљубљена, њу никад
нико није миловао, тукли су је, она је рибала под. Отац му је био весео човек. Отац му је дрвар
егон чарнојевића. Он је и зими и лети носио бели шешир. Говорио да жене имају нарочити вкус.
Ретко је био код куће и волео је туђину. Умрла му је мајка. Он је био на броду пред малтом. Овај
готов да заспи а чарнојевић и даље прича. О неком небу пред цариградом. Стално о небу. Овај га
ућуткује. У собици није било ничег осим старог намештаја и слика по зиду. То су слике облака и
неба. Молио га да му позајми новац. Учинио му се давно познат и дуго су говорили о будућности
србије, народној ношњи, стубовима. Једнако је почињао о небу. Молио је овог да га слуша.
Мислио је о младости, говорио је замршено. Као мој живот. О руменим пругама на небу које су му
показивале пут. После му причао о мајци. После прича поново о мајци. У зору је седео и једнако
учио. Учио из књига писца и мучио се да се сети откуд књиге код њега.

Стајали смо пред каиром. Једна врло богата американка и њено друштво посетише брод, а он јој
је био додељен за каваљера јер је красно говорио са женама, а још красније плесао. Он је весео,
млад, одевен у бело. Састанак са јендом женом. Дуго и страсно су плесали. Све што су чинили,
тврдио је да негде, далеко, на једном острву оставља трага. А кад би јој рекао, да сад, од њеног
страсног осмеха, добија једна црвена биљка на острву цејлону снаге да се отвори. Она није
веровала да сва наша дела утичу тако далеко, и да је наша моћ тако бескрајна. А он је веровао још
само то. Говорио да не верује да се може убити, да се може учинити некога несрећним. Није
веровао у будућност. Рекао је да његове телесне сласти зависе од боје неба, да се живи узалуд, у
ствари осмеха ради, којима се он смеши на биљке и облаке. Рекао је да његова дела зависе од
неког руменог дрвећа, што га је видео на острву хиос. Љубио је ову жену. Личи на лорда бајрона.
Он је био невин. Није је више видео, мада је писала бројна писма мирисна и уплакана. Читао је о
успесима мадам кири. Другови мислили да је полудео. Све то је само зато тако чудно, јер се они
никад нису загледали у небеса јутарња. Сместили га у болницу.

У бомбају је упознао шеклтона и бесно се растао од њега јер није хтео да му призна да је
славенска култура виша него германска.

Говорио је једнако да његове мисли зависе од једног гроба, на једном острву далеком, и кад то
никог дирнуло није, опијао се грозно.

По палуби шета, по поду, чини му се да је тај под рибала његова мајка. Почео је да силази у
загушљиве ходнике морнара, да са друговима пева срамне песме. Неки другови га мрзели. У
даљини је био веран оној жени. Или је тужно називао именом њеним блуднице по
пристаништима црне жуте и беле. Признавао да је несрећан и да презире све што је око њега.
Очајну радост у њему буди оно што је далеко. О свему је водио бриге. У мексику беше устанак; у
русији су открили атентат на цара: у чикагу су радници подизали барикаде. И све би се
испуњавало по жељи његовог срца.

Чинило се да све на свету зависи од осмеха његовог, као што је и он био везан, а да је то пре знао,
за румене биљке прекоморске. Мерио је све руменилом неба. Његовом утехом. Имао је страшну
моћ над догађајима у свету. Над својом драганом и својим завичајем. Над свим што му је било
мило и драго.

Приметио је да понеко дрво у даљини зависи од његовог здравља; победе и битке, негде, далеко,
преко мора, од осмеха његовог.

Пред кућом неког богаташа, трговца из амстердама, на суматри. На прагу је девојче, хела,
тринаест година. Очи као његова мајка. У глави је бол. Лов на срне. Он је свкао вече тајно скако са
брода у море и викао неке грчке красне, медене речи и пливао до једне шуме, где је она чекала.
Често, кад би га она у месечини дочекала загрљајем, он би приметио једно румено стабло и
приљубио се уз њега и грчевито га љубио и тепао му. Она би отишла у страну и плакала би.
Пуцање топова.

Он је опет живео на небу, живео у води, на земљи није био, ње се није сећао. Није хтео у
полинезију. Није више веровао ни у шта. До у неке плаве обале, на суматри.

Осећа оје да је његов живот само румене једне биљке ради, на суматри. Писао је руским ђацима у
москву, чудио се зашто баш њима пише. У пристаништима долазила разна деца да се играју. И он
виде да су деца свуд једнака.
У сиднеју му је сваког дана долазио по један малишан који је личио на њега, овај га учио да чита и
пише. Смејао се друговима који су почели да носе фес. Једног дана је дознао да има сина и све му
је било суморно. Све више је почео да воли воду, боје и дрвеће, а све мање људе и жива бића. И
све чешће је смешио се благо, на румено небо.плакао је над руменим јабланом и то дрво му се
учинило више његово него његов син. Подсмевао се аустрији. Нестао је неки новац. Адмирал је
јако личио на покојног стрица и био је мален. Нису смели да га осумњиче. Говорило се о поштењу.
Чини му се, рекао је, да ако је ко поштен, можда то има утицаја, кроз зрак, чак на полинезију.
Адмирал виче на њега. Ударио га и почео давити. Од тада је постао слаб, болешљив. Осетио да ће
умрети. Тешио се да ће место њега да живе румене неке јеле, пуне какадуа лепих, на једном
острву далеком. А кад се осмехнуо, сетио се да сад неко далеко, далеко, плаче за њим. један
свештеник га кад је пао пита да ли је католик, овај каже да је суматраиста.

Сестра подиже писца, опет је прво лице. Ноћи пролазе у грозницама и сновима. Оне су ледене и
звездане. Држи у руци марамицу туђе жене, онако како никада у животу није држао марамицу
своје. Лечник му сатима прича о узроцима рата, овај осећа да ће умрети сентиментално као
глумац. Не зна шт ога је мајка родила. Никоме не може да учини добро, најмање себи.

Да могу да се вратим тамо, где топови грме и да кроз русе одем далеко некуд на новају земљу,
тамо, где је лед зелен, а вода плава, под ледом, снег румен. Тамо бих, од силних боја занесен,
загледао се и заборавио све. Нехатно се живи и лежи се по цео дан.

Све су се снежне јеле привиле на моје груди, лечиле их и шапутале ми, и училе ме да љубим нашу
мајку земљу. Цео дан лежали по снегу. Будила га нека лепа калуђерица. Хтео да је загрли, она
побеже.

Лутао по шумама. И чуо сам како иду гладни, посрћући, по арбанашким горама и заседама. Како
се селе, опет селе. Да издишу међу лешинама. Један пријатељ оснива јадранске банке и пише да
ће се све ово заборавити. Један стари пријатељ због свега скочио са трећег спрата. Убио се.

О, кад бисмо сад сви ми, по туђини, почели скакати са трећег спрата, што би имао чему да се смеје
свет.

Срне беже кад виде траг. Буди се зором и чита дантеа.

Брат је сваком, има нас милионима. Посетиће рат, страхоте и кише, јер су му досадиле љубавне
свиле и душевне дубине. Посетиће рат. Хоће међу мушке. Поче чудо, снег се не топи не умире као
све друго, него се смеје, он се игра, он певуши.

Све се у њему измешало. Ко зна шта је живот.

Зима се поцепала. У крпама и траљама тужним, лежали су скути неба и снега, по стенама. Ноћи
нису биле тако звонке. У њему је умор. Људи кашљу. Чех пада крај њега. Пролеће је долазило. У
такве дане је први пут научио да љуби. Кад је био весео и млад. Тада је мајка први пут била болна,
почела је да седи, али се трудила да буде весена.
Живот, грех, ред, закони границе, све су то тако мутни појмови за мене.

И био какав био, ја знам да ћу умрети са уморним, али светлим осмехом, мада ми је нејасно све
што сам учинио и преживео. Иде у понте иако не зна дали је то село или град. Једна се девојка
зове марија, једна изабела. Марија је била лепша. Она ме је питала о проводу и гиздању жена у
градовима. Певао је севдалинке. Отпевале му песму чија је оно звезда. После се свађали.
Расправљали о браку и о франковцима. Изабела је била удата. Продавала је дуван и говорила
радо о романима. Нудила да ноћи у њиховој кући. Питале га о болесној мајци. Црква је хладна.
Оне се молиле. Фратри пролазе крај њих. Изабела га драго и жељно гледа. Он ипак гледа марију
која весла. Био сам ја пријатељ сваком на свету. Изабела му се наслањала на раме. Око њих смех и
граја. У великој кући. Видео шарене постеље и марију. Пита га да крене са њима на крк тамо ће
бити плес. Изабела доноси јело. Изабела са свећом у руци. И занет ја сам осећао беспуће и да се
се изгубио. Бојао сам се да ће приметити како не умем још око жена. Говорила је о удаји и мужу са
досадом. Предала му се. Свлачила се и молила богу. То је њега испунило грозотом, тугом и било
му је бљутаво. Пробудио се кад је грануло сунце. Полугола до њега. Пред прозором је стајала
марија и певала. Из њеног лика и голих рамена блешташе зора. Тихо је пашуно марија. Изабела
одлази.

Сећа се. У приморју је сад пролеће. Лежи и чита новине. Војник сам, нико и ништа нисам и све што
се десило не разумем. Живот, грех, ред, закони, границе, све су то тако мутни појмови за мене. Он
зна да ће умрети са уморним али светлим осмехом.

Сунце пржи. Краков му лежи пред ногама, изнели га у поље. Рано залази сунце, има јак и болан
сјај. Има ту и наших људи. Већином с подринци. Они се не туже, брзо грабе за нож или за камен.
Један пева, из очију му вири смрт. Пио је сирће. Подсетио га да су сутра благовести.

Али мени је више жао руса него ових, које ће салвити у читанкама за трећи разред. Наша су давно
окорела срца. Нико не уме, као они да лечи стоку, нико не уме као они да се споразуме са женама.
Па и кад их муче, да вуку угаљ, они певају. Али руси леже прљави, у блату, и масни разбарушени.

Један ресторански момак је ноћу крај његове постеље. он прича. Имао је за драгану жену једног
официра који је погинуо. Прво слушкиња па она. Прво због белог брашна, после због масти па због
соли. Ах како мора да је слатко женско тело што се даје за брашно и со. Ако полуди ићи ће у
лудницу.

И моја драга ми је опет дошла. Она је врло отмена жена и неће престати, никад да ме воли. Њена
је коса црвена свила. На њој је све свилено. Ја видим да ће доћи једно боље столеће. Оно увек
долази. Његов љермонтов у згради затвора. Тукао је око себе. Крао је, осудили га на пет година.
Скочио на писца, али уместо да га удари, дрекнуо је неку чудну реч и заплакао. Дуго се овај пита
шта је хтео од њега. Одакле је. За чим плаче, за изгубљеном чашћу или за неком напудрованом
женом.

Недеља пре подне. Сутра путује из кракова. Прво су га затварали и тукли сад су га узели за
писмоношу. Иде у цркву јер је сам и уморан.
Не никад не желим сина. Згрозио бих се кад бих га видео младог и лепог у првој младости својој а
знао шта га чека. А да ме поставе тамо на ону цркву високо као мујезина ја бих викао у вече пуно
поља и биља мирисна, сав очај и гађење моје над животом. Љубав је непролазна. Чини ми се
једино она и јесен постоје, све је друго само варка. Нити има шта што желим, нити шта што жалим.

Проћи ћу границе и градове и села и шуме и воде и неће остати на мени ништа до прашина на
ногама, у срцу ћутање, а на лицу благ осмех, бесмислен и врео. Где све није остало и пало
понешто са моје душе раздеране и мог живота ритавог.

Било је лепо. Седе и клате се у густом диму. Двојако путују у смрт. Једни су чисти, њина пуцад
сјаје, они су чисти и насмејани, они се дуго љубе на станици. Они читају новине и грозничаво
расправљају о слободи народа. Они носе писма и медаљоне својих драгана. Све их занима, па и
њине мајке и жене говоре дуго и не стиде се да плачу. Али крај њих млада жена, не плаче.
Иронично се смеши. Бледа је. Не чека да воз одјури. Радо би и она загрлила га и плакала, али јој
не да он, он који неће да га мати прати, који се не љуби. Он је шаље са станице у позориште и
говори о њеном шеширу.

Пушити, рече и седе до мене, каже једна турска реч, значи седети на облацима и смешити се на
земљу.

Слуша две врсте гласова. Један брани част свога народа, верује у војску, говори о свом сину. Други
му се руга, прича крађе по штабовима, блато и кишу. Тада сви уздишу. Говори се о женама. О
неким бабама. Да су жене свуда склоне проституцији. Доктор је све то причао. Хиљаде мушакраца
долазе једнако на његов крвави сто и одлазе без ноге, без главе, без ушију, без очију, мирно и
силно као стока. Један бледи и изнурени не меша се у разговор. Смеши се презриво и говори само
о смрти.

Шта ме се тиче свет, ја вршим своју дужност, никад неће моћи о мени друго рећи до џентлмен.
Био је код оца да се опрости. У даљини се из воза види једна зелена крпа то је мој јадран

Седи на једном гробу добро је спавао, на некој девојчици која се звала неве бенуси. Да је живела
тринаест година и да је била његова најчистија брачна ноћ. Око нас стајаху мрачни кипариси, а ја
сам се смешио весео. Издалека се беле ледени алпи, чине се као срећа, бескрајна срећа земље.
Деца трче по гробљу и виче. Зора му мути мозак. Данас стиже командант наша крв. Рачунаћемо на
сто тисућа мртвих и сви ћемо бити задовољни. За ручком ће спомињати детињство. Неки ће
причати о рату. Препираће се о немцима разбојницима и французима који су педерасти.

Гледаћемо сваки у свој дим и опет ће бити завршен један дан. Али ће доћи лепше столеће, оно
увек долази.

Било је доста мртвих. Ноћ је. Има модрице по челу. Види се трст у сјају. Узалуд пита кад су били на
одсуству. Ови ћуте и једу свој крух. Њему никог није било жао. Ми треба да нестаномо, ми нисмо
за живот, ми смо за смрт. За нама ће доћи боље столеће, оно увек долази. Жао му је прљавих
оцева, који не читају романе, који не знају шта је то вилзон. Гледа их како леже жути и пусти као
земља. Да ме није стид, би их тешио. Смеше се кад им говори о породици. Хтео је бити вајар.
Мислио да је говорити грчки рај. Данас је жељан да убија. Они убиством на све одговарају. Где су
сад богиње уметности, голишаве жене са лабудовим кљуном међу стиснутим бедрима, сонети
златни и хиљаду хиљада голих жена, кубета и богова, песника и мајмуна. Јесу ли свуд тако
ћутљиви оцеви. Сви долазе разјарени и говоре о убиству. Морао је претходне ноћи да се изјасни о
духу. Рекли да је луд. Да ће за годину дана бити револуција. Ови оцеви причају сентиментално он
то не воли. До врага, ја сам учен човек и знам с ким имам посла

Код куће је. Њен муж је дошао и узео дете. Било га је стид, јер се она умало није помирила са
мужем. Рекао да ће га убити. Почела је очајну борбу за дете. Чини му се даће побећи од ње. Ја сам
дошао на који дан у мој смешни завичај. Све је весело. Тетке га питају коме пише, он каже да
пише мртвацима. Оне се крсте. Лето је ту. Живот се не мења. Он пролази. Вуче се по жбуњу. Стиди
се завичаја. Убијање му се јако свиђа и лови срне. Воли и свој завичај. Осим жена га једино шуме
љубе. Код нас, жене плаћају жандарме житом, драгане своје машћу, а кад дође муж кући оне га
закољу. Никад нисам мислио да ће агамемнони шетати по мом завичају. Све је по старом.
Учитељи певају мађарске химне, деца перу школе. Попови се гоје. Пролеће је у земљи. Жену није
видео, али покушава са њим да се помири. У граду га мрзе. Она се вратила. Оставила је мужа. У
рукама донела сина. Јеца. Клечи, не може без њега да живи. Он јој рекао да оде. Предосећа смрт.
Сентиментално би било да умре у њеним рукама. Он не воли плач, него тугу. Сада му је жао себе и
жита које му је никло под прозором. Можда без њега неће моћи да живи. Зар је она крива, ако
љубав није вечна?ја ништа не желим, осим, да брзо прође све што дође. А да љубав почиње у
шуми, како би све лакше било. Дознао да је варала мужа са њим а њега са мужем. Она није лепа,
зато ју је и волео. Тетка га је грубо дочекала кад ју је довео.

Покушава да га очара, говори о славенству. Досадно му је то. Моли га да остане, биће срећни.
Нема ничег против ње, само је уморан. Једно вече ми рече да га убијем, ако не верујем да ме она
воли. Да ја још имам снаге да некога убијем, како бих весело закликтао. Свира му и руске
литургије. Глади се и младости њихове и очева наших па и будућности наше. Доноси му беле
руже, пева руске литургије. Хоће да га води својој кући. Радо би исекла лево плуће да га преда
мени. По цео дан прича о свом синчићу. Плаче кад син неће да га назове татом. Њен син. Она
плаче. Лекар му рекао да ће још тридесет година живети и да су његове боли уображење.

Издалека их гледају старе цркве. она већ види да је све узалуд али се још нада. Дете је послала
оцу. Свако јутро плаче. Иде крај ње без смеха и туге. Види једну хумку која се зелени. Ту је млада
словачка учитељица. Почела да буни војнике вешали је. Нису је требали вешати. У русији је већ
друга мода. Увек звони кад је он у пољу. Кад прхне по која препелица, ја се сетим своје земље, у
туђини и полегнем уморно, по класју или у просу, жуто лишће ће нас спасти. Месечине простиру
ноћ. Сви смо једнаки. Свуд је моја отаџбина. Свуд има љубави, јер свуд има траве и жила и лишћа
увенула. Горко му жао лишћа. Отпуштен је од војске и путоваће у завичај да умре. Не љубе се.
Нико и ништа нисам, идем дома. Ја нисам више жељан да ме ко воли. Нећу да будем ником
захвалан, и побећи ћу од ње. Зажелео сам се завичаја мог, да га гледам, даму се ругам, да лежим
под лишћем његовим. По један жут лист, по један клепет голубијих крила или ласта на води, биће
ми доста да не будем ни весео ни тужан и никад ми неће пасти на ум да верујем у шта друго, до у
јабланове. Ако се вратим, вратићу се у завичај као што су ме отерали смешан а мало више
погрбљен. Ми смо се вратили али ми смо сенке. Назову ли ми весело добро јутро, отпоздравићу
им

Она му говори да све зависи од њих. Чак и смрт. И све шт осмо хтели и чега бесмо жељни, чини ми
се да је тамо по води. Ми треба да изумремо, учинићемо добра, много добра смрћу нашом.
Синчић јој сваки дан пише и зове је да дође. Изгубио сам дах, болан сам, изгубио сам здравље,
изгубио сам љубав, изгубио сам душу, све сам изгубио негде у лишћу, у лишћу. Она ће плакати и
тражиће ме, али после...

Вратио се и оставио је. Па шта сад, ништа. тетке плачу по кући. Нуде га млеком. Кад ме мајчино
млеко није нахранило снагом, можда ће ме стасти млеко белих, гојних крава у ком мирише трава.
Није ни тужан ни весео. Свеједно му је дали ће падати киша или ће сјати сунце. Ћутаће јер никога
не воли. Тетке говоре да ће све проћи. Имамо пуне куће малих босанаца сирочади. Југословенство
је јако у моди. Ваде се слике цара душана. Причаће се да је све било ружан сан. Она је плакала,
али она неће умрети од бола, не умире се од бола, умире се од части. Хоће да га бирају за
председника кола. Побегао од ње у зору. Војници га зачуђено гледају. Воли да се сели. Видео је
градић где му се родила мајка. Био је сентименталан. То је гробница његових дедова. Питао је
некога да ли познаје јашу игњатовића. Старац је на мађарском рекао да не. Смрт се крије у
вртовима.

Ја волим моје очи, свему су криве моје очи. Ником нисам захвалан до очима својим. Оне су ми
биле више него мајка. Посетио је гробницу дедова. Код нас је родољубље у моди. Воли дедове јер
су знали да убијају.

Нека старица му прича о оцу. У њој беше више љубави него у мени. Личи на оца. Прича о свету .да
се ништа није изменило. Она је била стара и добра. Најпосле, ко није добар, сви су добри. На
станици чује да у москви тече крв. Да је у србији умрло милион људи и да ће доћи једно боље
столеће. Жене су лежале по земљи, сестре што нису нашле брата и жене што нису нашле мужа, па
су се љубиле и штипале са неким мушкарцима, под сенком мрачних ходника. Хоће брзим возом
на југ. Онда му један човек говори да ће овај воз на север. Зар то није свеједно. Тера шегу са
самим собом. Попадије га опет походиле. Нико се није променио. Сви га мрзе. Једино га жена
брани. Сваки дан ће имати нову боју. Миран је. Назове ли ми ко тужно добро вече, отпоздравићу.
И весело добро јутро.

Ми не иштемо ништа, ми не жалимо ништа. ките слику цара душана тетке. Мире га са женом.
После две три године све ће се заборавити. Плачу и обилазе га као да је гроб. Нада мном је небо,
оно има румене, благе пруге, те пруге се сваке зоре враћају. Кашље. Понегде падне жут лист,
цреп, плот. Пред вече је хладно. Тетке га као дете завијају. Читају о петроградским крвавим
улицама. Недалеко станује и његова жена. Прекопута, и још се нада. Али ако умрем, погледаћу
последњи пут небо, утеху моју, и смешићу се.