Diabetes melitus (Šećerna bolest)

Diabetes mellitus (šećerna bolest) karakteriše hiperglikemija nastala zbog defekta u sekreciji insulina ili
zbog defekta u njegovom dejstvu ili usled postojanja oba ova poremećaja. Spada u grupu metaboličkih
bolesti. Hronična hiperglikemija dovodi do oštećena, disfuncije i ponekih organa kao što su oči, bubrezi,
srce i krvni sudovi. Dijabetes nastaje sa dejstvom i kompleksnim interakcijama različitih faktora a pre
svega genetskih faktora, faktora spoljašnje sredine i samog načina života. Hiperglikemija je posledica ili
smanjene potrošnje glukoze i/ili njene povećane produkcije. Dolazi i do poremećaja metabolizma masti i
belančevina. Diabetes mellitus se najčešće javlja u starijem životnom dobu kao posledica opštih
degenerativnih i sklerotičnih promena u organizmu (koja zahvataju i pankreas), a kod mladih osoba
može nastati usled genetskih poremećaja ili oštećenja pankreasa kod određenih zaraznih oboljenja. U
slučaju postojanja povećane glukoze u krvi savetuje se da se odradi jos jedan test narednog dana.
Dijagnostika se vrši jutarnjim određivanjem glukoze. Patogeneza dijabetesa nije jedinstvena, jer se
bolest može javiti na više načina.

Postoji nekoliko teorija o nastanku šećerne bolesti:

-potencijalni dijabetes je stanje u kome postoji blagi poremećaj metabolizma ugljenih hidrata, ali se on
teško može otkriti standardnim biohemijskim metodama. Naziva se I predijabetes.

-latentni ili stresni dijabetes je drugi stadijum u evoluciji šećerne bolesti, koji se može otkriti i dokazati
samo pod uticajem stresa

-hemijski ili asimptomatski dijabetes se odlikuje normalnim ili blago povišenim nivoom glukoze u krvi na
prazan stomak, dok se nakon uzimanja hrane javlja izrazita hiperglikemija

-manifestni dijabetes je završni stadijum bolesti, gde se hiperglikemija može normalizovati samo
unošenjem insulina ili primenom drugih terapijskih metoda. Po nekim autorima manifestni oblik bolesti
se javlja kada ukupna masa beta-ćelija padne na oko 30% od normalnih vrednosti

Vrste dijabetesa:

Tip 1: mnogo je ređi od tipa 2 ( oko 5-10% slučajeva), najčešće u pubertetu se javlja. U osnovi ovog
oboljenja nalazi se autoimuni proces, koji uništava beta-ćelije pankreasa, tako da se javlja odsustvo
insulina u cirkulaciji i hiperglikemija.

Tip 2: mnogo je češći ( 90-95% ) Pacijenti koji obolevaju od ovog oblika šećerne bolesti su obično stariji
od 40 godina i najveći broj njih je gojazan. Njima nije potreban insulin za preživljavanje, ali se vremenom
smanjuje insulinska sekrecija pa je potreban insulin radi postizanja optimalne glikoregulacije.

Gestacioni dijabetes

Nastaje usled neadekvatne sekrecije insulina i produkcije hormona posteljice koji blokiraju njegovo
dejstvo. Javlja se tokom trudnoće i dijagnostikuje se uglavnom posle 24. nedelje trudnoće. Obično se
povlači šest nedelja nakon porođaja, jer mu je glavni uzrok bila trudnoća. Ovaj tip šećerne bolesti može
da ugrozi zdravlje fetusa ili majke.

Komplikacija koje se mogu javititokom dijabetesa : Hiperglikemijska koma, hipoglikemija, ketonurija,

očne bolesti, promene na koži, bolesti bubrega, kardiovaskularne komplikacije.

Cilj u terapiji dijabetesa je otklanjanje subjektivnih tegoba, sprečavanje akutnih i odlaganje hroničnih
(vaskularnih) komplikacija, čime se produžava život obolelih, ali i poboljšava njegov kvalitet. Da bi se u
tome uspelo teži se postizanju približno normalnih vrednosti glikemije (glukoze pre i posle jela), lipida,
krvnog pritiska .

U lečenju šećerne bolesti koristi se nekoliko pristupa:

-insulin u kombinaciji sa dijetom,

-medikamenti (tablete) u kombinaciji sa dijetom, i

-samo dijeta

Dijeta predstavlja osnovu u lečenju dijabetesa. Kod gojaznih tip 2 dijabetičara, gubitak težine je jedan od
osnovnih ciljeva, kao i normalizovanje glikemije, lipida i krvnog pritiska. Dijeta mora biti individualno
prilagođena načinu života, navikama u ishrani i drugim specifičnim zahtevima, a posebno stanju
kardiovaskularnog sistema.

Marković Nevena Flll1