Diabetes mellitus – Marina Teomirović F3-1

Diabetes mellitus prevedeno znači šećerna bolest. Šećerna bolest spada među
najrasprostranjenije hronične poremećaje metabolizma čoveka. Ovaj
poremećaj nastaje u pankreasu, on ima poremećaj pri kom smanjeno luči
hormon insulin ili ga luči ali hormon ne deluje. Posledica smanjene količine
insulina je povišen nivo glukoze(šećera) u krvi.Uloga hormona insulina je u
kontroli ćelija organizma, on utiče na njihov rast, kontroliše nivo glukoze u krvi i
po potrebi ga smanjuje i pomaže u stvaranju rezervnih hranljivih materija. Bez
insulina šećer koji je unet u organizam je neobrađen i ne može da se prenese iz
krvi u ćelije. Kada je povišen nivo glukoze u krvi to stanje se naziva
hiperglikemija. Kada ovo stanje krvi postane često- konstantno ustanovljava se
dijabetes. Tokom hiperglikemije dolazi do oštećenja ćelija, tkiva i raznih krvnih
sudova. Najčešće se kao komplikacije i posledice dugoročne hiperglikemije
javljaju ozbiljna oštećenja bubrega, oka, srca i nerava. Simptomi dijabetesa su
najčešće izražena žeđ, gubljenje telesne težine, potreba za čestim mokrenjem,
čest umor i malaksalost, grčevi u donjim ekstremitetima.

Postoji dva tipa dijabetesa a to su tip 1 i tip 2. Tip 1 je tip dijabetesa koji zahteva
svakodnevni i doživotni unos insulina i ovaj tip je izazvan poremećajem
autoimunog sistema(on se javlja usled nekih infekcija ili spoljnjih uticaja ) pri
kojim se gube beta ćelije pankreasa koje su odgovorne za stvaranje insulina, i
rezultat je potpuno odsustvo insulina. Ovaj tip se obično javlja kod dece i
mladih.

Tip 2 je mnogo zastupljeniji tip dijabetesa u kom pankreas proizvodi insulin ali u
nedovoljnim količinama, drugačije se zove još insulinska rezistencija. Ovaj tip
nastaje tokom života, nepravilnom ishranom tj. prekomernim unosom šećera
hranom i tada se insulin luči u preteranim količinama i rezultat je da su ćelije
otporne na delovanje insulina. Obično se javlja u kasnijem životnom dobu-
obično od 40 do 65 godina , kod gojaznih osoba, pušača i osoba koje se slabo
kreću. Međutim, sve češće se javljaju i kod mlađih osoba usled nezdravog
načina života. Takođe, pored ova dva tipa dijabetesa, poznat je i gestacioni
dijabetes, on se javlja kod trudnica dosta često i prolazan je tip-tj. nestaje posle
porođaja. On može da ugrozi zdravlje fetusa i majke i javlja se zato što neki
produkti hormona posteljice blokiraju insulinsko dejstvo.
Najčešće komplikacije su hipoglikemija, hiperglikemijska koma, ketonurija,
poremećaji krvnog pritiska.

Lečenje ove bolesti je doživotno i obuhvata i konstantno praćenje nivoa šećera.

Lečenjem se smanjuje mogućnost pojava komplikacija ove bolesti i cilj je
postizanje normalne vrednosti glikemije (nivoa gl u krvi) . Lečenje se sprovodi u
odnosu na nivo glukoze u krvi, pacijenti svakodnevno i obično samostalno prate
nivo šećera i u odnosu na njega primenjuju prepisanu terapiju. Kod tipa 1 ove
bolesti u terapiji se primenjuje insulin. Najosnovniji korak u lečenju dijabetesa
je kompletna promena načina života, počevši od ishrane, posebno kod drugog
tipa. Gubitak telesne težine je jedan od prvih koraka u lečenju, posebno ukoliko
su u pitanju gojazne osobe. Lečenje se sastoji iz više oblasti- kontrolišu se
glikemija, lipidi i arterijski pritisak. Prvo treba odrediti ciljnu vrednost glikemije
za određenog pacijenta. Menja se ishrana pacijenta, najvažniji u ishrani
dijabetičara su ugljeni hidrati- njima se uspostavlja kontrola nad nivoom
glukoze. Unos masti mora biti umeren i pažljiv. Vlakna su poželjna za ovaj tip
ishrane. Mlečne proizvode treba unositi, ali bolje one sa manjom količinom
mlečnih masti, treba unositi što više voća i povrća. Unos holesterola treba biti
ograničen na 300 mg tokom dana. Treba jesti što više ribe (omega 3 masne
kiseline) a što manje crvenog mesa. Bitno je da se kalorije unose uravnoteženo i
u normalnim količinama. Ishrana mora da bude u kombinaciji sa redovnom
fizičkom aktivnošću.

Terapija – terapija dijabetesa veoma zavisi od tipa . Ukoliko se radi o tipu 1,

neophodan i obavezan je insulin, a ukoliko se radi o tipu 2 dijabetesa, insulin
obično nije početna terapija. Insulin se primenjuje strogo uz kontrolu glikemije,
i obično je u obliku penova koji imaju određeni broj doza insulina. Lekovi koji se
koriste kod dijabetesa zovu se antidijabetici.Najčešće se kod dijabetesa
prepisuje lek Metformin, i predstavlja prvu i najbolju opciju. On je
kontraindikovan kod pacijenata sa bubrežnom i jetrinom insufcijencijom,
insuficijencijom kardiovaskularnih i respiratornih organa i kod alkoholičara. On
ne izaziva hipoglikemije, već deluje antihiperglikemijski , uspešno deluje na
insulinsku rezistenciju i ne povećava telesnu težinu.

Koriste se zatim lekovi koji stimulišu izlučivanje insulina ( sulfonilureje) oni

sadrže sulfonijsko ureakiselo jezgro i deluju tako što pojačavaju lučenje insulina
iz beta ćelija pankreasa i oni se koriste isključivo kod tipa 2 dijabetesa. Od
sulfonilureja se trenutno prepisuju Tolazamide, Tolbutamid(kod starijih
pacijenata), Gliburid,Glimeprid (daje se kao monoterapija), Repaglinid- može da
se kombinuje sa Metforminom, ima veoma brzo delovanje, Glipizidse...

Zatim postoje lekovi koji koji utiču na dejstvo insulina- to su Tiazolidini lekovi i
Bigvanidi. Pored njih imamo inhibitore alfa-glikozidaze- oni deluju tako što
usporavaju resorpciju ugljenih hidrata i smanjuju porast glikemije i tu spada
Akarboza, ali se lek ne koristi kod nas. I još imamo inovativnu grupu lekova koja
je nezavisna od insulina. To su gliflozini ili SGLT 2 inhibitori. Oni imaju specifičan
način delovanja, oni deluju na nivou bubrega i bubrežnih kanalića gde
sprečavaju ponovnu resorpciju glukoze i samim tim smanjuju nivo glukoze u
krvi.Koriste se obično kod tipa 1 tj. kod pacijenata koji ne luče insulin.