2024.

EDUKACIJA BOLESNIKA OBOLELIH OD DIABETES

MELLITUSA

UVOD

Dijabetes melitus ili šećerna bolet je jedno od najrasprostranjenijih hroničnih

nezaraznih oboljenja koje pokazuje stalni porast broja obolelih. Zbog izuzetne
rasprostranjenosti može se reći da postoji pandemija ove bolesti. U većini regiona
u svetu svakih 25 godina broj obolelih od dijabetesa se udvostruči. U našoj zemlji
blizu 500 000 osoba ima dijabetes, što predstavlja preko 5 % populacije, sa
tendencijom daljeg porasta. Od ukupnog broja obolelih, oko 90% boluje od
dijabetesa tipa 2. Porast ovog oblika je uzrokovan, pre svega, “savremenim”
načinom života, koji karakterišu gojaznost, nepravilna ishrana, smanjena fizička
aktivnost, stres, pušenje.

Šećerna bolest je metabolička bolest, koja se karakteriše povećanom

koncentracijom šećera u krvi (hiperglikemijom), usled defekta u lučenju insulina i
njegovom dejstvu.. Tokom trajanja bolesti hronična hiperglikemija je udružena sa
pojavom oštećenja, disfunkcijom kao i sa popuštanjem funkcije različitih organa,
a posebno sa oštećenjima oka, bubrega, nerava, srca i krvnih sudova. Dijabetes
nastaje sadejstvom i kompleksnim interakcijama različitih faktora, a pre svega
genetskih i faktora spoljašnje sredine, odnosno samog načina zivota. Ovi procesi
dovode do poremećaja u vezivanju insulina za ćelije perifernih tkiva, smanjenja ili
potpunog prekida u stvaranju insulina. Uticaj genskih faktora u dijabetesu tip 2 je
značajniji nego u dijabetesu tip 1, dok je faktor spoljašne sredine u nastanku
dijabetesa tip 2 mnogo prisutniji nego kod dijabetesa tip 1. U prilog tom ide i
drastično povećanje obolelih od dijabetesa tip 2, pri čemu se, naravno, naši geni
ne menjaju tako brzo.

Dijabetes se na osnovu uzroka i kliničkih manifestacija klasifikuje na dijabetes

tip 1 i tip 2. Dijabetes tip 1 nastaje najčešće kod dece i osoba mlađih od 30
godina, kao posledica autoimune destrukcije beta ćelija. Ovo ima za posledicu
potpun nedostatak insulina, pa je za njegovo lečenje, i preživljavanje bolesnika
neophodno da se doživotno prima insulin. Zato se ovaj tip naziva i insulin-zavisan
oblik bolesti i on se javlja u oko 10 % svih dijabetičara. Dijabetes tip 2 se javlja
kod osoba starijih od 30 godina, u poslednje vreme sve češće i kod mlađih pa i
dece, kao posledica različitih abnormalnosti na nivou perifernih tkiva, što se u
početku ispoljava smanjenjem osetljivosti ovih tkiva na delovanje insulina, a
zatim i smanjenjem njegove sekrecije. U lečenju ovih bolesnika u prvim
godinama nakon pojave bolesti nije potrebna primena insulina, pa se ovaj oblik
naziva i insulin-nezavisan dijabetes. U kasnijoj fazi bolesti značajni broj ovih
bolelsnika zahrteva lečenje insulinom u cilju sprečavanja, odnosno odlaganja
komplikacija dijabetesa. Ovaj oblik je daleko češći i čini oko 90% svih obolelih.
Takođe, postoji i gestacijski dijabetes koji se javlja u trudoći i povlači se nakon
porođaja, kao i dijabetes nastao usled različitih oboljenja i stanja, kao što su
endokrinološke bolesti, tumori i zapaljenja pankreasa, dugotrajno lečenje
kortikosteroidima.

1
2024. EDUKACIJA BOLESNIKA OBOLELIH OD DIABETES
MELLITUSA

SMANJENA FIZIČKA AKTIVNOST

Savremeni način života dovodi do sedaternog načina života i fizička aktivnost se

upražnjava sve manje i manje. Prema podacima iz SAD 56% muškaraca i 61%
žena nikada ili izuzetno retko upražnjava fizičku aktivnost. Ovaj trend je u
porastu. Brojne studije su pokazale da povećana fizička aktivnost smanjuje rizik
za nastanak tip 2 dijabetesa, ali i bolesti srca, cerebrovaskularne bolesti,
hipertenzije, karcinoma kolona i dojki i osteoporoze.
Smanjena fizička aktivnost je drugi faktor koji je udružen sa insulinskom
rezistencijom u tipu 2 dijabetesa. Suprotno, fizička aktivnost poboljšava dejstvo
insulina. Utvrđena je čvrsta korelacija između maksimalne aerobne snage i
dejstva insulina. U toku 14 - to godišnjeg praćenja (ispitivanja upitnicima) 5990
muškara diplomaca Univerziteta u Pensilvaniji nađeno je da fizička aktivnost u
smislu šetanja, penjanja uz stepenice i sporta je inverzno povezana sa razvojem
dijabetesa tipa 2. Sa svakih 500 Kcal povećanja aktivnosti, rizik se smanjuje za
6%.
Protektivni efekat je najveći u ljudi sa najvećim rizikom za nastanak dijabetesa.
Praćenjem 6.815 Japano - Amerikanaca, starosti 45-68 godina, bez dijabetesa u
početku Honololu Heart programa, pokazano je da je fizička aktvnost inverzno
udružena sa incidencom dijabetesa, posle prilagođavanja prema starosti, BMI,
masnoća tela, krvnog pritiska, lipida i porodične anmneze na dijabetes.

PUŠENJE JE TAKOĐE POVEZANO SA RAZVOJEM INSULINSKE

REZISTENCIJE

Promene aktivnosti simpatičkog nervog sistema i i smanjena fizička aktivnost u

pušača mogu biti povezani sa rezistencijom. Physicians' Health Study je pokazala
da pušači imaju dozo - zavisno povećanje rizika za nastanka dijabetesa tip 2, u
poređenju sa nepušaćima, i da prilagođen relativni rizik iznosi 2,1. Ova studija ide
u prilog hipotezi da pušenje predstavlja nezavisan promenljiv faktor rizika za
nastanak tipa 2 dijabetesa. Psihosocijalni stres kao potencijalni faktor rizika se
takođe ispituje. Dijabetes tip 2 je multifaktorijalna i heterogena bolest, pa da bi
prevencija bila efikasna mora se delovati na sve potencijalne faktore rizika.

2
2024. EDUKACIJA BOLESNIKA OBOLELIH OD DIABETES
MELLITUSA

Nijedan deo uspešne, sveobuhvatne terapije ne bi trebalo zanemariti, jer

jednostavno rečeno, tada lečenje šećerne bolesti neće biti uspešno. Ali naravno,
jedan deo se ipak izdvaja, a to je samokontrola.. Jednostavno, ako pojedete neki
obrok, a ne izmerite nivo šećera u krvi posle 2 sata, nećete znati kako taj obrok,
pojedine namirnice ili kombinacije namirnica utiču na vaš nivo šećera u krvi.

Ako gledamo iz ugla terapije, bez rezultata samokontrole (temeljno zapisanih u

dnevnik) ni vi, a ni vaš lekar, neće znati da li vam i koliko snažno lekovi (bez
obzira koje koristite) deluju na snižavanje nivoa šećera u krvi, da li koristite pravi
lek ili pravu kombinacija lekova, u pravoj dozi i režimu davanja.

Ako opet obratimo pažnju na fizičku aktivnost, takođe bez merenja nivoa šećera u
krvi nećemo znati kako je, recimo brza šetnja, uticala na naš organizam i nivo
šećera. Dakle, moglo bi se reći da samokontrola predstavlja ključ uspešne terapije
dijabetesa. Da bi samokontrola pružila svoj maksimum svaki oboleli od šećerne
bolesti mora da bude edukovan, da zna svoju bolest, ali i terapiju, da razmišlja
zašto se neke stvari dešavaju i kada da meri nivo šećera u krvi, kada da uzima
lekove, da li samostalno sme (treba) da poveća/smanji dozu leka. Zato, edukacija
treba da bude adekvatna i što se tiče kvaliteta i kvantiteta, tj. treba da je sprovode
osposobljene i obučene osobe, ali i da bude redovna – kontinuirana. U slučaju
šećerne bolesti, učenje je sastavni deo lečenja i ono je doživotno kao i sama
terapija.

Dijabetes je timska igra!

Naši pacijenti uče više nas, nego što ćemo mi njih ikada. (dr Anne Peters
Harmel)

Tim koji brine o vašem dijabetesu je sastavljen od više podjednako važnih timskih
igrača:

 DIJABETOLOG – ENDOKRINOLOG
 LEKAR OPŠTE MEDICINE
 OFTALMOLOG – OČNI LEKAR
 MEDICINSKA SESTRA
 TRENER ZA FIZIČKU AKTIVNOST
 DIJETETIČAR – NUTRICIONISTA
 PSIHOLOG
 JA, OSOBA SA DIJABETESOM

3
2024. EDUKACIJA BOLESNIKA OBOLELIH OD DIABETES
MELLITUSA

Opet se izdvaja jedan iz tima, a to je sam oboleli – JA. Ja sam najvažniji samome
sebi, samo ja znam kada me boli, kada nešto nije u redu sa mojim telom. Samo ja
prepoznajem znakove hipo i hiperglikemije i samo ja povezujem sve članove
moga tima i moju bolest. Ja pomažem lekaru govoreći mu o mojim simptomima,
problemima, bolovima, načinu ishrane, rezultatima samokontrole. Dajući mu
neophodne informacije, pomažem lekaru da odabere pravu kombinaciju lekova i
terapeutskih alatki, kako bismo zajedno držali moju bolest pod kontrolom.

EDUKACIJA – OBUKA ZA SAMOKONTROLU

Samokontrola je ključ kontrole dijabetesa.

Podrazumeva program neophodnih mera za osamostaljivanje obolelih od šećerne

bolesti u kontroli svoje bolesti između dva kontrolna pregleda kod lekara kod
koga se leči. Dobra kontrola šećerne bolesti podrazumeva redovnu upotrebu
glukometra, kako bi imali uvid u visinu šećera u krvi u različitim situacijama.

Optimalna regulacija šećera – glukoze u krvi (glikoregulacija) može se postići

samo ako osoba obolela od šećerne bolesti ima odgovarajuću edukaciju, volju,
želju i razvijene sposobnosti da preuzme svoj deo odgovornosti za brigu o
sopstvenom zdravlju i bolest stavi pod kontrolu. Optimalna kontrola šećera u krvi
još uvek se ne postiže ni u savremenom svetu i jedino rešenje za ovaj problem je
edukacija osoba sa dijabetesom i osposobljavanje za samokontrolu.

Da bi se to postiglo potrebno je da:

 Odredite svoje ciljeve i podelite ih sa najbližima

 Stvarajte održive i dugoročne produktivne odnose sa porodicom i svojim
dijabetes timom

 Postoji međusobno razumevanje i poštovanje uloga i odgovornosti

4
2024. EDUKACIJA BOLESNIKA OBOLELIH OD DIABETES
MELLITUSA

 Imate veštine i znanja, kako bi uspešno “odigrali” svoju ulogu

Program samokontrole šećerne bolesti standardno obuhvata:

 kontrolu telesne težine

 poseban režim pravilne ishrane
 fizičku aktivnost
 davanje insulina i/ili uzimanje tabletiranih lekova
 redovno (poželjno svakodnevno) merenje visine šećera u krvi
 pregled na ketone (mokraće ili krvi putem tračica za određivanje visine
ketona u krvi ili acetona u mokraći)
 evidenciju rezultata dobijenih kontrolnim pregledima – vođenje
dnevnika

Šta su to hronične komplikacije dijabetesa?

Hronične komplikacije dijabetesa su dobile naziv po svom dugom toku koji je

hroničan i progresivan. Još se zovu i kasne jer nastaju posle nekoliko godina
trajanja šećerne bolesti ili vaskularne, s obzirom da su promenama najčešće
zahvaćeni krvni sudovi. U odnosu na to koji krvni sudovi su zahvaćeni,
vaskularne komplikacije šećerne bolesti se dele na mikrovaskularne i
makrovaksularne.

Mikrovaskularne komplikacije

Kao što samo ime kaže mikrovaskularne zahvataju male – (najmanje) krvne
sudove (kapilare i prekapilarne arteriole). Manifestuju se zadebljanjem zida
malih krvnih sudova. Mogu da se jave na jednom ili više organa, pa tako
mikrovaskularna bolest koja se javi na oku (obolela retina) dovodi do dijabetesne
retinopatije (ozbiljnog oboljenja oka). Ako se jave na bubrezima nastaje
dijabetesna nefropatija, a ako su zahvaćeni mali krvni sudovi oko živaca,

5
2024. EDUKACIJA BOLESNIKA OBOLELIH OD DIABETES
MELLITUSA

govorimo o dijabetesnoj neuropatiji. Bolest malih krvnih sudova može

zahvatiti i srce (tada govorimo o kardiomegaliji sa srčanom insuficijencijom).

Makrovaskularne komplikacije

Makrovaskularne komplikacije se odnose na patološke promene koje zahvataju

velike krvne sudove i predstavljaju formu ateroskleroze koja se brže razvija.
Posledica ovih promena na velikim krvnim sudovima je povećana učestalosti
infarkta miokarda, šloga i gangrene stopala kod osoba obolelih od šećerne
bolesti. U nastanku ateroskleroze značajnu ulogu igraju abnormalnosti u zidu
krvnog suda, trombocitima, eritrocitima i metabolizmu lipida (masnoća). Pušenje
i hipertenzija takođe igraju značajnu ulogu.

6
2024. EDUKACIJA BOLESNIKA OBOLELIH OD DIABETES
MELLITUSA

LITERATURA

1. Manojlović S. I saradnici:” Interna medicina”, Zavod za udžbenike I

nastavna sredstva, Beograd, 2010.
2. Matić Đ.: “Zdravstvena nega u internoj medicine”, Ma – De – Jan,
Beograd. 2001.
3. www.stetoskop.info