poremeCaji u ishrani

TEODORA VIĆENTIJEVIĆ III5

Poremećaji u ishrani su ozbiljna stanja povezana sa upornim
ponašanjem u ishrani koji negativno utiču na zdravlje, emocije i sposobnost
da funkcionišete u važnim oblastima života. Najčešći poremećaji u ishrani su
anoreksija, bulimija i poremećaj prejedanja.

Većina poremećaja u ishrani

uključuje previše fokusiranja na
težinu, oblik tela i hranu, što
dovodi do opasnog ponašanja u
ishrani. Ova ponašanja mogu
značajno uticati na sposobnost
tela da dobije odgovarajuću
ishranu. Poremećaji u ishrani
mogu oštetiti srce, digestivni
sistem, kosti, zube i usta i dovesti
do drugih bolesti.
Poremećaji u ishrani se često razvijaju u tinejdžerskim i mlađim godinama, iako
se mogu razviti i u drugom uzrastu. Sa lečenjem, se vraćaju zdravije navike u
ishrani i ponekad preokrenuti ozbiljne komplikacije uzrokovane poremećajem u
ishrani.
 Anoreksija

Anoreksija je poremećaj u ishrani kod kojeg je

karakteristična niska telesna težina, opsesivan strah od
gojenja i potpuno poremećena percepcija i ideja o
savršenom telu. Osobe koje imaju ovaj poremećaj koriste
razne načine kako bi postigle željenu težinu
i nerealnu (njima željenu) sliku tela. Često
to postižu gladovanjem, povraćanjem
nakon jela, fanatičnim vežbanjem,
dijetama, korišćenjem tableta za
mršavljenje ili zloupotrebom diuretika
(sredstava za izbacivanje tečnosti iz
organizma).
Ovaj poremećaj u ishrani
uključuje psihološke, neurobiološke i
 sociološke komponente i zbog toga se
smatra kompleksnim poremećajem.
Anoreksične osobe se boje gojenja, imaju strah od hrane, a proces
gladovanja im daje osećaj kontrole i moći. Opterećene su svojim fizičkim
izgledom, opsesivno razmišljaju o mršavljenju, a hranu ne gledaju kao nešto
prijatno, već kao nužno zlo.

U početku se kod osoba kod kojih se razvija ova bolest i ne može jasno primetiti
prisustvo ovog poremećaja, jer većina osoba se trudi da sakrije svoje namere, da
sakrije izgladnjivanje, a preteranu fizičku aktivnost predstavi kao nešto
normalno i zdravo.

Ono što možete primetiti kod ovih osoba je to da vode računa o kalorijama u
hrani, broje kalorije koje su pojeli, računaju koliko fizičke aktivnosti je potrebno da
bi se te iste kalorije sagorele i slično.
Obično se ovaj poremećaj primeti kod osobe kada već uzme maha i kada osoba
izgubi previše kilograma i doživi transformaciju fizičkog izgleda.
Najčešće se javljaju dva oblika anoreksije:
Restriktivni tip – Pojedinac je na restriktivnoj dijeti ili se
izgladnjuje, a često se bavi i preteranom fizičkom aktivnošću.
Purgativni tip – Pored izgladnjivanja osobe sa ovim tipom
anoreksije često sprovode čišćenje ono malo hrane koju su pojele
i to povraćanjem i upotrebom laksativa i diuretika.

Anoreksija je poremećaj koji je tipičan za

period puberteta ili kod mlađih adolescenata
od 14 do 18 godina. Ipak u nekim slučajevima
anoreksija se može javljati i u kasnijem
uzrastu u periodu adolescencije, kako kod
devojaka tako i kod muškaraca.

Anoreksične osobe nemaju realnu

predstavu o sebi i svom fizičkom izgledu
i koliko god da smršaju one svoje telo ne
doživljavaju dovoljno mršavim.
 Bulimija

Bulimija je poremećaj u ishrani kod kog je specifična patološka potreba za

hranom koja se smenjuje epizodama opsesivnog pražnjenja.
Osobe koje pate od bulimije imaju osećaj
nekontrolisane proždrljivosti, nezasite
gladi, ali i osećaj krivice nakon prejedanja.
Osećaj krivice je praćen veštački izazvanim
pražnjenjem; samoizazvanim povraćanjem,
tabletama za mršavljenje i diureticima.
U većini slučajeva oni koji pate od bulimije
imaju normalnu telesnu težinu ili su
gojazne i zbog toga je nekada vrlo teško
uočiti ovaj poremećaj.
Smatra se da je ovaj poremećaj u ishrani
kompleksan, jer čak 95% osoba koje pate od
 bulimije takođe pate i od anksioznosti,
 depresije i drugih poremećaja.
Kao i kod anoreksije, osobe koje pate od bulimije su opterećene svojim fizičkim
izgledom i telesnom težinom. Razlika između ova dva poremećaja je to
što bulimične osobe imaju potrebu za prekomernim unosom hrane, za
prejedanjem, nakon čega dolazi do potrebe za pročišćavanjem od hrane.

Čitav život bulimične osobe se vrti oko hrane, oko količine hrane koju će uneti,
kada će je uneti i na koji način će očistiti organizam, odnosno izbaciti hranu nakon
konzumacije.

Iako je ceo život bulimične osobe podređen hrani i ona nema vremena, niti volje da
se bavi drugim stvarima, osoba ima osećaj kontrole nad svojim životom jer veruje
da može da jede koliko god želi, a da se ne ugoji.

Nekada je jako teško primetiti da osoba ima ovaj poremećaj jer se obično ne javljaju
nikakvi fizički pokazatelji, niti se telo bulimične osobe znatno menja.

Ono što je tipično za osobe koje pate od bulimije su šabloni ponašanja. Često je
izbegavanje jela van kuće ili u društvu, a dešava se da bulimične osobe izbegavaju
uopšte socijalne interakcije sa drugim osobama. Ukoliko dođe do jela u društvu ili
negde van kuće, ove osobe odmah nakon obroka žure u toalet. Česta i duga
zadržavanja u toaletu nakon obroka mogu ukazati na prisustvo bulimije.
Bulimija nije poremećaj koji je tipičan samo za tinejdžere i mlade
adolescente, ona se može javiti i kod odraslih osoba. Često se ovaj poremećaj
javlja kod osoba oba pola u tridesetim godinama.

I anoreksija i bulimija se u većini slučajeva javljaju usled pogrešne lične

predstave o idealnom izgledu tela, idealnim proporcijama i idealnoj lepote. Sve
ove „idealne“ predstave se plasiraju kroz medije u poslednjih 50 godina i na
društvenim mrežama u poslednjih desetak godina – čineći da se oba
spomenuta poremećaja javljaju u velikom broju – sada već kod oba pola.

Bulimične osobe često imaju ozbiljnih

fizičkih problema koji se javljaju kao
posledica različitih načina pražnjenja, a
najčešće kao posledica samoizazvanog
povraćanja.
 Lečenje
Za lečenje anoreksije i bulimije je potrebno primeniti multidisciplinarni
pristup i uključiti više stručnih osoba u lečenje. U lečenju je potrebno da
učestvuju endokrinolog, psihijatar, kao i nutricionista.
Lečenje ova dva poremećaja je
dug proces, jer obolele osobe
moraju da rade na stvaranju
nove, zdravije slike o sebi, ali i
o drugima. Potrebno je da
promene i zaborave na
nerealne i previsoke
kriterijume u vezi sa fizičkim
izgledom. A prva i najbitnija
stvar koja je potrebna da se
desi je da osobe obolele od ova
dva poremećaja priznaju
sebi da imaju problem i da se
suoče sa svojom bolešću.
 Hvala na pažnji!

Teodora Vićentijević III5