Predmet:

Lanci snabdevanja

SEMINARSKI RAD

Tema:

IZVORI RIZIKA, METODE ZA IDENTIFIKACIJU, SMANjENjE I SPREČAVANJE

RIZIKA

Profesor:

Svetlana Dabić, dipl. inž.

Student:

Nenad Ratković LO150215

Strahinja Đorić LO150194
Stefan Kuzman LO150128

Beograd, januar 2019

SADRŽAJ

UVOD ....................................................................................................................................................... 3

1. IZVORI RIZIKA U LANCIMA SNABDEVANjA .......................................................................................... 4

1.1. LJUDSKI FAKTOR ........................................................................................................................... 4

1.2. TEHNOLOGIJE, MATERIJALI I POSLOVNI PROCESI ........................................................................ 5

1.3. OKRUŽENJE ................................................................................................................................... 5

2. IDENTIFIKACIJA RIZIKA ......................................................................................................................... 6

2.2. METODE ZA IDENTIFIKACIJU RIZIKA ............................................................................................. 6

2.2.1. Ček lista ................................................................................................................................. 7

2.2.2. Intervjui i grupni sastanci ...................................................................................................... 8

2.2.3. Delfi metod ............................................................................................................................ 8

2.2.4. Dijagram uzroka-posledica .................................................................................................... 8

2.2.5. Matrica rizika i preliminarna analiza hazarda........................................................................ 8

2.2.6. Analiza oblika i efekata otkaza ................................................................................................ 10

2.3. METODE ZA KONTROLU RIZIKA .................................................................................................. 10

2.4. PROJEKCIJA I ANALIZA RIZIKA ..................................................................................................... 11

3. Strategije za smanjenje globalnog rizika ....................................................................................... 12

ZAKLJUČAK............................................................................................................................................. 14

LITERATURA ........................................................................................................................................... 15

2
UVOD
Kada se pominje reč bezbednost, prva asocijacija koja svakog inženjera treba da asocira jeste reč
prevencija. Prevencija zahteva da inženjeri budu u stanju da prepoznaju opasnosti, bilo da se te
opasnosti odnose na ljudsko zdravlje, radni prostor ili životnu sredinu. Po prepoznavanju, inženjeri
moraju preuzeti određene korake kako bi se mogući rizici nastanka opasnosti sveli na minimum, a u
optimalnom slučaju, i da se pojava nastanka rizika u potpunosti odstrani.

Rizik predstavlja termin koji ima široku upotrebu i opšte prihvaćena definicija ne postoji. Rizik se
može definisati kao bilo koji neočekivani događaj, neizvestan događaj, ili događaj za mogućim
gubitcima, ipak zajedničko svim definicijama rizika jesu neizvesnost i gubitak. Neizvesnost postoji
kada se sa sigurnošću ne može predvideti ishod nekog događaja, a kada rizik postoji, postoje bar
minimum dva moguća ishoda, od kojih je jedan nepoželjan. Veoma je važno razlikovati neizvesnost
od rizika. Neizvesnost predstavlja skup događaja koji se mogu desiti u budućnosti, ali se ne može
utvrditi koji događaj će se desiti, niti se može utvrditi sa kojom verovatnoćom bi se događaj desio.
Dok, rizik predstavlja skup događaja koji se u budućnosti mogu desiti, ali svaki od njih ima određenu
verovatnoću pojavljivanja.

Slika 1. Različite definicije rizika

U lancima snabdevanja rizik se povezuje sa pojavom nekog nepoželjnog događaja, koji ima određenu
verovatnoću nastanka. Rizik može prekinuti planirani tok aktivnosti i poremetiti planove kompanije, a
rizik kod jednog učesnika u lancu snabdevanja predstavlja rizik za sve učesnike u lancu.

Dva osnovna elementa za merenje i analizu rizika jesu:

1. Verovatnoća realizacije nekog rizičnog događaja
2. Posledice koje nastali rizični događaj može da prouzrokuje

Postoje tri načina određivanja verovatnoće rizičnog događaja

a) Proračuni – na bazi saznanja o određenoj situaciji mogu se izračunati teoretske ili
apriori verovatnoće.
b) Observacije – na bazi podataka iz prethodnih perioda se može izračunati koliko često
se rizični događaj dešavao ranije; na taj način se izračunava eksperimentalna ili empirijska
verovatnoća.
c) Subjektivne procene – na bazi mišljenja ljudi o verovatnoći da se neki rizični događaj
desi.

3
Očekivana veličina posledica (gubici) podrazumeva manje ili uobičajene posledice, a neočekivane
posledice su dosta većeg intenziteta, obično neočekivane i po pravilu su ređe. Posledice koje se
uobičajeno javljaju najčešće se povezuju sa poznatim ili čestim rizičnim događajima, sa kojima se
zaposleni često susreću. Manje uobičajeni rizični događaji (koji nisu toliko česti), podrazumevaju se
da su sa dosta većom posledicom. Vrednost rizika, prema ovom pristupu, podrazumeva proizvod
verovatnoća pojedinačnog događaja i prosečne veličine (srednje vrednosti) posledice. Međutim, u
praksi, javljaju se problemi sa ovakvim tipom analize rizika, jer se pod posledicom podrazumeva
najverovatniji ishod a ne srednja vrednost.

Cilj ovog rada jeste da se na jedan lako razumljiv način, objasni važnost identifikacije mogućih rizika,
kao i da se bolje objasne metode koje se koriste za kontrolisanje rizika, odnosno metode koje utiču
na smanjenje rizika, ili i potpuno sprečavanje rizika.

1. IZVORI RIZIKA U LANCIMA SNABDEVANjA

Postoje mnogi izvori opasnosti. Da bi se sagledao što je veći broj mogućih rizika, potrebno je izvršiti
klasifikaciju rizika, koja je moguća na osnovu više različitih kriterijuma. Najčešće, izvori rizika se
klasifikuju u sledeće navedene tri grupe:
 Ljudski faktor
 Tehnologije, materijali i poslovni procesi
 Okruženje

1.1. LJUDSKI FAKTOR

Najčešći i najbrojniji rizici nastaju od strane samih ljudi. Često rizici proizilaze iz inženjerskih
aktivnosti, kao što su planiranje, projektovanje, proizvodnja, realizacija i održavanje.
U planiranju i projektovanju, inženjeri mogu stvoriti rizike na samim lokacijama postrojenja,
objektima, opremi, ali i okruženju. Rizik može proisteći iz računske greške, pravljenja loših
pretpostavki ili iz pogrešnog predviđanja kako će stvari realno funkcionisati.

Rizici takođe mogu biti produkt iz aktivnosti proizvodnje i distribucije kojima inženjeri upravljaju. Nije
uvek moguće proizvoditi predmete na način na koji je to opisan na papiru. Na primer, zamena jedne
hemikalije, zbog nestanka sirovina, drugom može da izazove opasne ili otrovne opasnosti po
zaposlene i okolinu, zatim loš dizajn ambalaže može doprineti uvođenju opasnosti tokom rukovanja i
transporta, itd.

Rizici mogu nastati zbog kratkog vremenskog roka za održavanje, kašnjenja i nepravilnog održavanja i
popravke. Kontrola rizika nije dovoljna samo kada se oprema i procesi nalaze u standardnom radu.
Mnogi ne prepoznaju rizike tokom postavljanja, održavanja i čišćenja sistema. Na primer, loš pristup
servisnim tačkama ili potreba za servisiranjem sa velikom jačinom električne energije mogu biti
opasni izvori rizika.

Moraju se prepoznati rizici tokom održavanja, popravke ili čišćenja, a ne samo normalnog rada i
upotrebe. Ako se vijak ne zategne dovoljno ili se previše zategne, može doći do opasnosti, zatim
onemogućavanje zaključavanja postrojenja sa električnom ili mehaničkom energiju ili ukoliko se ne
zaštite izvori goriva tokom održavanja, sve to stvara opasnosti. Neuspeh da se očiste radna mesta
4
pre, za vreme ili posle održavanja i popravke može dovesti do rizika. Takođe, greške u procedurama
održavanja ili loše napisane procedure su potencijalni izvori rizika.

Bitno je napomenuti da izvori rizika se ne uvode od strane ljudskog faktora namerno, već se stvaraju
nenamerno, nesvesno. Mnogi faktori sa ljudske strane mogu da doprinesu nastanku opasnosti:
pritisak da se ispune planovi u zadatom vremenskom roku, stres na poslu, loša komunikacija,
nedostatak instrukcija i nedostatak znanja, sve su ovo dodatni pritisci, koji samo povećavaju
verovatnoću nastanka rizika u poslovnim procesima kojima upravlja ljudska ruka.

1.2. TEHNOLOGIJE, MATERIJALI I POSLOVNI PROCESI

Industrijski objekti obrađuju ili skladište značajne količine opasnih materija i predstavljaju jedan od
izvora rizika industrijskih šteta kako za ljudsku populaciju tako i za životnu okolinu. Supstance se
mogu smatrati rizičnim zbog opasnosti po zdravlje (npr. akutne toksične supstance), fizičke opasnosti
(npr. eksplozivi, vrlo zapaljive supstance) ili opasnost po životnu sredinu. Od velikog značaja je da se
utvrde aktivnosti rukovanja takvim materijama, i obezbede relevantne informacije i mape koje
ilustruju moguće posledice bilo koje nesreće koja se može dogoditi u industrijskim objektima.

U svim karikama lanca snabdevanja, gde se izvode određene operacije nad robom, bilo da je to
prerada ili skladištenje ili nešto treće, a u kom učestvuje veliki broj različitih mašina i uređaja koji za
svoj pogon koriste električnu, mehaničku energiju, ili se snabdevaju gorivom, sve te mašine i uređaji
su potencijalni izvori rizika. Pored mašina, uređaja i tehnologija koji obavljaju određene poslovne
procese, i sami poslovni procesi mogu biti izvori rizika. Na primer, samo skladištenje robe prestavlja
određeni rizik, jer neke robe mogu dovesti do samozapaljenja, ukoliko temperatura skladištenja nije
na odgovarajućem nivou, itd.

1.3. OKRUŽENJE
Rizici se mogu pojaviti i iz okruženja, odnosno rizici koji se teško predviđaju, i po pravilu stvaraju
velike posledice. To su takozvani rizici prirodnih katastrofa. Termin prirodna katastrofa se odnosi na
događaj izazvan delovanjem prirodnih sila. Takav događaj generalno rezultuje u veliki broj
individualnih gubitaka. Razmere štete, kao rezultat katastrofa zavise ne samo od jačine delovanja
prirodnih sila već i od drugih faktora kao što su izgradnja, dizajn ili efikasnost kontrole katastrofe u
tom regionu, i dovodi do finansijskih, ekoloških i ljudskih gubitaka. U narednom nabrajanju izdvojeni
su oni izvori rizika, koji su najučestaliji na teritoriji Evrope:
 Poplave
 Loše vremenske prilike – neprilike
 Pandemije-epidemije i stočne epidemije
 Šumski požari
 Suša
 Klizišta
 Zemljotresi
 Vulkanske erupcije
 Štetni mikroorganizmi

5
2. IDENTIFIKACIJA RIZIKA
Identifikacija rizika predstavlja prvu fazu u ukupnom procesu upravljanja rizikom. U ovoj fazi je
potrebno utvrditi koji rizici mogu imati uticaj na tok odnosno na ostvarenje planiranih aktivnosti.
Upravljanje rizikom je jedan kontinualan proces koji treba da se obavlja konstantno tokom izvođenja
bilo kakvih aktivnosti. Identifikacija rizika ne predstavlja samo utvrđivanje rizika i rizičnih situacija pre
početka izvođenja pojedinih aktivnosti već i konstantnu identifikaciju rizika. Identifikacija rizika treba
da obuhvati i rizike koji nastaju u okviru unutrašnjeg domena aktivnosti kao i rizike koji su
prouzrokovani okruženjem i spoljnim faktorima realizacije. Pod identifikacijom rizika obično se
podrazumeva utvrđivanje situacija koje mogu doneti negativne posledice po realizaciju.

U lancima snabdevanja postoji pet osnovnih koraka za identifikaciju rizika [1] :

1. Definisati lanac snabdevanja (učesnici, veze, struktura...),
2. Podeliti ga u niz različitih, međusobno povezanih celina,
3. Sistematično razmotriti detalje svake organizacione celine (struktura, funkcionisanje,
podsistemi, veze...),
4. Identifikovati rizike i njihove karakteristike u svakoj organizacionoj celini i
5. Detaljnije analizirati najznačajnije rizike u registru rizika (vezano za aspekt reakcije –
detaljnje analiziramo onaj rizik na koga možemo i imamo nameru da utičemo/reagujemo).

2.1. UPRAVLjANjE RIZIKOM

Kada se utvrdi šta je glavni izvor nekog rizika, onda se radi na kontroli tog rizika, odnosno njegovom
otklanjanju. Sve radnje koje se sprovode kako bi se potencijalni rizik smanjio ili u potpunosti otklonio
jednim imenom nose naziv Upravljanje rizikom.
Upravljanje rizikom se odnosi na budućnost, odnosno na događaje u budućnosti kao i njihove
posledice. Moguće je preduzeti mere kako bi se negativne posledice minimizirale ili potpuno uklonile.
Kako bi se smanjili troškovi saniranja određenih problema, neophodno je pravovremeno uočiti rizike i
delovati. Tri osnovna koraka upravljanja rizikom su [1] :
1. Identifikacija rizika
2. Analiza rizika
3. Kontrola rizika

2.2. METODE ZA IDENTIFIKACIJU RIZIKA

Osnovne metode koje se pojavljuju kao načini da se rizik identifikuje su mnogobrojne. U ovom radu
su izdvojene samo neke od njih. Redom su to sledeće metode [1] :
1. Ček liste,
2. Intervjui i grupni sastanci,
3. Delfi metod,
4. Dijagram uzroka-posledica,
5. Matrica rizika i preliminarna analiza hazarda,

6
 6. Analiza oblika i efekata otkaza.

2.2.1. Ček lista

Ček lista je jedna od najjednostavnijih metoda za identifikaciju rizika. Ček lista predstavlja jednu
tabelu, u kojoj se upisuju mogući rizici po zdravlje čoveka, ili rizici po okruženje ili radni prostor. U
njoj se navode moguće grupe opasnosti, a zatim se te grupe razlažu na podgrupe, i onda se utvrdi da
li ima potencijalne opasnosti ili nema. Rezultati zapažanja se upišu u tabelu, na mestu gde je to i
predviđeno. Na slici ispod je prikazan primer jedne ček liste.

Slika 2. Ček lista [2]

7
2.2.2. Intervjui i grupni sastanci
Ni jedna osoba ne može biti potpuno upoznata sa svim opasnostima i poznavati sve discipline
bezbednosti kompleksnih logističkih sistema. Zbog toga se obično formiraju timovi inženjera
zaduženih za bezbednost. Oni sprovode razna istraživanja u svojim oblastima, kao i razgovore sa
zaposlenima u tim oblastima. Na sastancima timova se identifikuju rizici, svaki inženjer identifikuje
rizik iz svoje oblasti, a zatim zajedno pronađu optimalno rešenje.

2.2.3. Delfi metod

Polazna tačka metode je definisanje rizika za koji se traži način kontrole. Nakon definisanja, formira
se grupa eksperata koji će učestvovati u prognoziranju Kontakti sa ekspertima obavljaju se putem
serije upitnika. Preko upitnika se od njih traže prognoze i raznovrsne informacije. Na bazi dobijenih
prognoza, pristupa se izračunavajnu prosečne prognoze koja predstavlja srednju vrednost
pojedinačnih prognoza, kao i variranje prognoza oko srednje vrednosti koje predstavlja meru
preciznosti prognoza. Zatim se šalje druga serija upitnika koja ekspertima, i ta serija sadrži izačunatu
prosečnu prognozu, meru preciznosti prognoza i ekstremne prognoze sa njhovim razlozima. Od
eksperata se tada traži da preispitaju svoju prvobitnu prognozu, urade eventualnu korekciju i dostave
mišljenje o ekstremnim prognozama zajedno sa odgovarajućom argumentacijom. Ovakav proces se
obavlja u više koraka – obično četiri, a konačna prognoza dobija se kao srednja vrednost prognoza iz
zadnje serije upitnika.

2.2.4. Dijagram uzroka-posledica

Dijagram uzroka i posledica ili Ishikawa dijagram je alat koji pomaže u identifikaciji, razvrstavanju i
prikazivanju mogućih uzroka određenog problema, karakteristike kvaliteta, aspekta ili opasnosti.
Dijagram grafički prikazuje relacije između određene posledice i svih faktora koji na nju utiču. Ovaj
dijagram je izumeo Kaoro Ishikawa i često se zbog izgleda još zove i dijagram riblje kosti. Cilj Ishikawa
metode je pre svega da sistematizuje znanje. Kroz istraživanje uticajnih faktora na neku posledicu,
kristališe se i prikuplja znanje o njoj i to olakšava analizu. Ishikawa dijagram je alat koji se koristi za
razmatranje i prikazivanje odnosa između date posledice i njenih potencijalnih uzroka. Više
potencijalnih uzroka se grupiše u glavne kategorije (najčešće po 7M principu) i podkategorije, tako da
njihov vizuelni prikaz podseća na riblju kost.
Faktori koji se razmatraju po principu 7M su:
 Man – čovek
 Machine – mašina
 Material – materijali
 Method – metoda
 Management – menadžment
 Measure – mera
 Milieu – sredina (okruženje) [3]

Ishikawa dijagram predstavlja alat kvaliteta koji usmerava korektivne akcije i predstavlja dobru
osnovu za edukativno delovanje i unapređenje kvaliteta procesa i smanjenje verovatnoće nastanka
rizika.

2.2.5. Matrica rizika i preliminarna analiza hazarda

Kvantitativno merenje rizika se obično izražava sledećom jednačinom : rizik = verovatnoća
pojavljivanja x posledica pojave. Upotreba ove jednačine polazi od pretpostavke da se poznaje

8
 incident i verovatnoća njegove pojave u stvarnosti. Naravno, reč je o subjektivnim procenama
verovatnoće nastanka nekog događaja i njegove ozbiljnosti. Zato se koriste i kvalitativne procene
rizika, u kojima dominira tzv. matrica rizika, koja se prikazuje u nastavku.
Tabela 1. Matrica rizika

Ozbiljnost
posledica Frekventna Verovatno će Povremena Neznatna Verovatnoća
se dogoditi pojave 0 %
Fatalna
Kritična i stalna
Zanemarljiva
Bez posledica

Tabela 2. Legenda za tumačenje matrice rizika

I nivo ozbiljnosti akcije koje se preduzimaju

II nivo ozbiljnosti akcije koje se preduzimaju
III nivo ozbiljnosti akcije koje se preduzimaju
Bez akcije

Cilj ove metode je da se odredi nivo rizika od opasnosti i da se oceni sistem mera koji će obezbediti
potrebni nivo sigurnosti. Matrica se pravi na bazi verovatnoće neke pojave i veličine posledica od
opasnosti, a to je osnovni njen princip koji treba da olakša analizu rizika. Na bazi nje su napravljene
specifične analitičke tehnike za procenu rizika, koja će se ukratko opisati u nastavku. Preliminarna
hazard analiza (PHA – Preliminary Hazards Analysis) koristi dve matrice, i to: preliminarni list
opasnosti radni list preliminarne analize opasnosti.
Tabela 3. Preliminarlni list opasnosti

Stavke Uslovi opasnosti Uzroci Efekti Kod procene rizika Komentar

1.
2.
3.

Tabela 4. Radni list preliminarne analize opasnosti

Stavke Uslovi Uzroci Efekti Kod procene Procena Preporuka

opasnosti rizika
1.
2.
3.

9
2.2.6. Analiza oblika i efekata otkaza
Procena rizika pomoću metode analize oblika i efekata otkaza (FMEA) koristi se za tehničke sisteme,
ali je moguća njena primena i u drugim sistemima. Ova metoda pomaže u pružanju odgovora na
pitanje: „Kako jedinica, supstanca ili aktivnost može pretrpeti neuspeh?“ i „Šta se tada događa?“, tj.
kakvi efekti nastupaju. Analiza se sastoji iz pet etapa, i to:
 podela sistema na različite delove (jedinice) u obliku blok šeme,
 oblici neuspeha identifikovani za razne jedinice,
 mogući uzroci, posledice i značaj odstupanja ocenjeni za svaki oblik odstupanja,
 istraživanje načina na koji odstupanje može biti uočeno i
 preporuke za odgovarajuće mere kontrole.

Za olakšavanje navedene analize projektovan je specijalni list, koji je prikazan u tabeli ispod.
Tabela 5. List za olakšavanje preliminarne analize

Identifikacija Propust Propusti u Propusti u Propusti u Moguće akcije Verovatnoća i

Opis u načinu procesu efektima detekciji kritični nivo
komponenti
1.
2.
3.

2.3. METODE ZA KONTROLU RIZIKA

Složeni odnosi između ljudi, sredstava, okruženja i sistema mogu otežati kontrolu rizika. Korišćenje
samo jednog sredstva za kontrolu ne mora biti dovoljno. U procesu prepoznavanja potencijalnih
rizika i njihove kontrole, mora se identifikovati složenost svih uključenih elemenata i uzeti u obzir
opasnost u njihovoj upotrebi. Predloženi su brojni konceptualni modeli koji pomažu da se pomisli na
mnoge elemente koji su uključeni u incidente. Pojedinačno, ljudi, sredstva, okruženja, materijali,
procesi i drugi faktori ne mogu stvoriti opasne uslove. Uzeti zajedno u određenim situacijama, mogu
dovesti do stvaranja opasnog stanja ili povećanja verovatnoće nastanka rizika. Tačnost metode
kontrole rizika može se odrediti samo uz pomoć kompleksnog niza elemenata koji su potencijalno
prisutni.
Kontrola odgovora - reakcija na rizik. Zbog specifičnosti procesa upravljanja rizikom, nije moguće
vršiti kontrolu odvijanja događaja. U ovom slučaju se radi smanjenja rizika i posledica koje dešavanje
rizičnih događaja donose, vrši prethodno planiranje reakcija i odgovora na njih, kako bi se moguće
štete koje oni donose svele na objektivno moguć minimum. Vrši se kontrola sprovođenja reakcija ili
odgovora na rizik, kako bi se utvrdilo da li su planirani odgovori adekvatni i da li treba uvoditi nove
odgovore. Na taj način se uz pomoć kontrole reakcija na rizik, mogu utvrditi novi odgovori na rizik, u

10
skladu sa realnim odvijanjem događaja. Time se celokupan proces identifikacije rizika pretvara u
kontinuiran proces u kome se prethodno navedene faze procesa upravljanja rizikom stalno
ponavljaju.
4M je jedan konceptualni model koji predstavlja osnovu za kontrolu rizika, gde su četiri M: čovek
(man), mediji (media), mašina (machine) i upravljanje (menagment), gde se mediji mogu smatrati
okruženjem. Model pomaže pri razmišljanju o mnogim faktorima i njihovim međusobnim odnosima
koji doprinose potencijalnim incidentima. Postoji veliki broj raspoloživih mera u tretiranju rizika, pri
čemu se sve mogu podeliti u nekoliko kategorija. Prema Normanu i Lindhortu, mere za rukovanje
rizikom mogu se podeliti na mere za:
 Izbegavanje rizika- eliminisanje/smanjenje uticaja onog ko može da prouzrokuje rizičnan
događaj
 Smanjenje rizika - može biti usmereno na smanjenje verovatnoće nastanka rizičnog događaja
ili smanjenje potencijalnih posledica.
 Transfer - podrazumeva prebacivanje rizika na bilo kog učesnika u LS-u, osiguravajuća društva
ili na korisnike u zavisnosti od strategije kompanije. Ø
 Deljenje – troškova i gubitaka (od nastajanja i/ili sprečavanja pojave rizičnog događaja
 Preuzimanje rizika - rizik se prihvata, tj. neće se preduzeti nijedna od mera za njegovo
tretiranje.

2.4. PROJEKCIJA I ANALIZA RIZIKA

Prema projekciji rizika, koja se još naziva i procena rizika, svaki rizik se posmatra na dva načina:
verovatnoća da je rizik realan i posledice problema vezanih za rizik, ukoliko se rizik javi.
Osnova za uspešno upravljanje rizicima je formalna analiza i procena rizika, kako bi se svi rizici na
vreme uočili i sagledale njihove posledice. Informacije koje su potrebne često su dostupne. Dovoljne
su jednostavne metode da se iskoriste ove informacije, i da se unaprede tačnost predviđanja i
kvalitet odluka.

U toku procene rizika, preduzimaju se sledeći koraci:

 definisati referentne stepene rizika,

 nastojati da se razvije odnos između svake kombinacije (r(i) , l(i) , x(i) ) i svakog referentnog
stepena,
 predvideti skup referentnih tačaka koje definišu područje prekida (projekta), ograničenog
krivom ili površine neizvesnosti,
 pokušati predvideti kako će složene kombinacije rizika uticati na referentni stepen. [2]

Izbor referentne tačke posebno je značajan u slučaju kada se vrednuju alternative sa neizvesnim
ishodima. Razlog je što se odnos prema rizičnim alternativama menja u zavisnosti od toga da li se
poređenje vrši u sferi dobitaka ili u sferi gubitaka. Odnos donosioca odluke prema riziku se menja sa
promenom okvira. U sferi dobitaka oni su po pravilu averzni prema riziku, pa će pre birati siguran
manji dobitak, dok su u sferi gubitaka naklonjeni riziku, pa će se pre izjasniti za neizvesnu opciju koja
nudi šansu da prođu bez gubitka.

11
Model ostvarenja ciljeva
Drugi konceptualni model, model ostvarenja ciljeva, prikazan je na slici ispod. Pretpostavlja se da su
ljudi i organizacije orijentisani ka cilju. Model uključuje devet faktora koji su obično uključeni u
postizanje cilja. Ljudi (1) obavljaju aktivnosti (2) i koriste opremu (3) da bi ispunili cilj. Ljudi obavljaju
aktivnosti na nekom mestu ili objektu (4) gde postoje neke fizičke (5), društvene (6) i regulativne (7)
prepreke. Postoje vremenska (8) i novčana (9) ograničenja za te aktivnosti. Svaki od ovih elemenata
ima mnoge karakteristike koje mogu uticati na postizanje cilja.

Slika 3. Model ostvarenja cilja [3]

3. Strategije za smanjenje globalnog rizika

Što se tiče globalog rizika, postoje sledeće tri strategije za njegovo smanjenje [1] :

1. Primena fleksibilnih strategija: Ovom strategijom se

formiraju fleksibilni lanci snabdevanja koji imaju veći broj snabdevača i prekomerne
proizvodne kapacitete u različitim zemljama. Dobra strana ove strategije jeste ta što je rizik
prilikom nabavke osnovnih materijala za formiranje proizvoda sveden na minimum, jer u
12
 svakoj zemlji, proizvođač ima posebnog snabdevača materijalima, koji je nezavistan, pa
samim tim, na njega najmanje utiču sve društveno-ekonomske promene.

2. Primena špekulativnih strategija:

Kod ove strategije, kompanija se odlučuje za jedan mogući scenarijo koji može da se
postigne, i rezultati tog scenarija su spektakularni. Kad se kaže spektakulatni, misli se na
mnogo dobre rezultate, ili na mnogo loše rezultate. U praksi, najčešći slučaj primene ove
strategije, daje jedan srednji rezultat, koji se nalazi obično na sredini između mnogo dobrog i
mnogo lošeg rezultata. Ova strategija nosi naziv špekulativna jer kompanija koja odluči da je
uvede, mnogo reskira, ispituje mnogo načina ostvarenja ciljeva, i na kraju se nada
najpovoljnijem.

3. “Hedge” strategija:
Kompanija tako oblikuje lanac snabdevanja da se svaki gubitak u jednom delu lanca
snabdevanja može pokriti dobitkom u nekom drugom delu lanca. Dobra strana ove strategije
je u samoj kooperaciji između svih učesniha u lancu snabdevanja, i što su svi učesnici lanca
posvećeni jednom istom cilju, zadovoljenju krajnjeg korisnika i ostvarenju maksimalnog
profita, koji se posle deli ravnomerno na sve učesnike lanca.

13
ZAKLJUČAK
Termin rizik se upotrebljava u vezi sa nekim oblikom sigurnosti, ali i sa poslovnim ulaganjem (poslovni
rizik, rizik realizacije projekta, itd.). Ipak, najčešće se odnosi na nešto ili neku situaciju koja ima manji
ili veći stepen nesigurnosti, odnosno u kojoj postoji neizvesnost nekog gubitka. Smatra se da je
suština rizika u mogućnosti prihvatanja odnosno trpljenja nekog gubitka,tj. štete u preduzetom poslu.
Navedena definicija uključuje tri ključna aspekta rizika:
a. neki gubitak mora biti moguć,
b. preduzeti posao mora biti povezan sa nesigurnošću uspešne realizacije i
c. mora postojati opasnost od realizacije izabrane poslovne odluke.

Koncept upravljanja rizikom podrazumeva sistematsku identifikaciju, analizu i procenu opasnosti za

sve prisutne u akciji ili poslovnoj delatnosti, tako da omogućuje donošenje racionalnih mera kontrole
rizika i eventualne zaštite od njega, pa čak i eliminacije rizika. Identifikacija rizika je možda
najznačajniji korak koji prethodi svim drugim koracima (analiza opasnosti, određivanje rizika i sl.) u
upravljanju rizikom. Radi se o pronalaženju svih mogućnosti nastajanja štete. Razvijene su mnoge
analitičke metode za identifikaciju rizika. Svi projekti imaju određenu dozu neizvesnosti i rizika, s
obzirom na promenjivo okruženje u kojem se poslovi na projektu izvršavaju. Iako neki rizici ne mogu
biti potpuno eliminisani, većina njih se može predvideti i njima se može upravljati unapred. Svrha
upravljanja rizicima je da se identifikuju faktori rizika za dati projekat, a zatim da se izradi plan
upravljanja rizicima, kako bi se minimizirala verovatnoća pojave rizičnog događaja i njegovog lošeg
uticaja na projekat. Sistem upravljanja rizicima sastoji se iz četiri osnovna elementa koji se nalaze u
odnosu međusobne hijerarhijske uslovljenosti i zavisnosti, a koji deluju imajući u vidu uvek realizaciju
ciljeva preduzeća. Radi se o nivoima nadzora i kontrole rizika, upravljanja rizicima, identifikaciji rizika i
politici rizika, koji međusobno sarađuju i prilagođavaju se na bazi povratnih veza.

14
LITERATURA

[1] Dabić, S., Materijali sa predavanja i vežbi iz predmeta Lanci snabdevanja, Univerzitet u Beogradu,
Saobraćajni fakultet, 2018. ;

[2] Anđelković, A., Barać, N., Milovanović, G., “Upravljanje faktorima rizika: mehanizam za povećanje
otpornosti lanca snabdevanja”;

[3]Kase, T., “A Case Study in Global Supply Chain Risk Management: How AGCO Implemented an SCR
M Solution to Save Millions”.

15