Fakultet za pravo, bezbednost i menadžment „Konstantin

Veliki“ - Niš

Seminarski rad iz predmeta:

Bezbednosni menadžment

Naziv teme:
Procena rizika i upravljanje rizikom

Mentor: Student:
 Niš, Februar 2022.

SADRŽ AJ

Osnove stomatoloskih materijala.................................................................................................................................................. 3

1. Formiranje biominerala................................................................................................................................................................ 5
2.Biomaterijali....................................................................................................................................................................................... 6
3. Vlakna paukove mreze u stomatologiji................................................................................................................................... 8
3.1Biomaterijali na bazi paukove mreze.................................................................................................................................. 10
4. Kompozitni materijali................................................................................................................................................................ 11
Zakljucak.............................................................................................................................................................................................. 19
Literatura............................................................................................................................................................................................. 20

2
 UVOD

Međunarodni standard ISO 14000 spada u grupu generičkih standarda koji se mogu primeniti u svim
organizacijama, proizvodnim ili uslužnim, velikim, srednjim ili malim preduzećima, kao i u svim
zemljama bez obzira na stepen razvijenosti. Osnovni cilj standarda ISO 14000 je smanjenje zagađenja,
pri čemu standard ne propisuje nivo tog smanjenja, nego je to propisano nacionalnom zakonskom
regulativom. Upravo u činjenici da možemo dobiti značajne informacije o trendu ponašanja sistema po
pitanju životne sredine, leži mogućnost integracije procesa procene ekološkog rizika tehnološkog
sistema po životnu sredinu. Selektovani parametri indikatora učinka zaštite životne sredine, i početna
faza sakupljanja podataka paralelno može da posluži za inicijaciju uočavanja potencijalno rizičnih
situacija. Prikupljeni podaci dalje se mogu tretirati kao ulazni parametri potrebni za simulaciju i
modelovanje razvoja potencijalnog hazarda. Time je učinjen početni korak u proceni rizika. Procena
rizika je veoma subjektivan proces. Međutim, praćenjem određenih principa, subjektivnost se može
smanjiti na najmanji mogući nivo. Prema Zakonu o bezbednosti i zdravlja na radu, procena rizika jeste
sistematsko evidentiranje i procenjivanje svih faktora u procesu rada koji mogu uzrokovati nastanak
povreda na radu, oboljenja ili oštećenja zdravlja i utvrđivanje mogućnosti, odnosno načina sprečavanja,
otklanjanja ili smanjenja rizika. Pristupa se proračunu rizika koji je i završna faza procene i rezultati se
publikuju u okviru izveštavanja. Analize dobijenih rezultata ocene učinka zaštite životne sredine i
procene rizika, pararelno dovode do sprovođenja mera poboljšanja, koje i za potrebe smanjenja
potencijalnog uticaja rizika uključuje: planove prevencije, procedure odgovora na hazard, monitoring
posthazardne situacije i mere sanacija posledica hazarda. Studija o proceni uticaja objekata i projekata
na životnu sredinu, kao završni dokument podrazumeva da su evidentirani svi njihovi mogući uticaji na
životnu sredinu i propisuje mere i planove koji se mogu primeniti sa ciljem minimiziranja uticaja. Sa
druge strane Akt o proceni rizika podrazumeva: sistematsko evidentiranje i procenjivanju svih faktora u
procesu rada - mogućih vrsta opasnosti i štetnosti na radnom mestu i u radnoj okolini i sagledavaju se
organizacija rada, radni procesi, sredstva za rad, sirovine i materijali koji se koriste u tehnološkim i
radnim procesima, sredstva i oprema za ličnu zaštitu na radu, kao i drugi elementi koji mogu da
izazovu rizik od povreda na radu, oštećenja zdravlja ili oboljenja zaposlenih.

3
 Postoje još neke definicije iz standarda i propisa drugih zemalja, kao što su:
 identifikacija opasnosti i opasnih pojava korišćenjem dostupnih informacija, procenjivanje
rizika od opasnosti i opasnih situacija i određivanje prihvatljivosti nivoa procenjenog rizika
(Japan);sveobuhvatan proces ocene važnosti rizika i odlučivanja da li se rizik može prihvatiti
ili ne.
• pažljiva analiza faktora koji u radnoj okolini mogu dovesti do povređivanja radnika, kako bi se
moglo odrediti da li su preduzete mere zaštite dovoljne ili ih je potrebno unaprediti.

Da bi se odgovorilo na pitanje kako sprovesti procenu rizika, potrebno je definisati:

1. Metodologiju za sprovođenje postupka procene rizika
2. Proceduru sprovođenja postupka procene rizika.

Metodologija sprovođenja postupka procene rizika definiše algoritam, alate i način sprovođenja
postupka procene, a procedura sprovođenja postupka procene rizika definiše standardizovani niz
koraka koje obezbeđuje sprovođenje postupka u skladu sa preporukama odgovarajućih zakona, propisa,
kao i preporuka dobre prakse.
Procena rizika je prevashodno empirijski proces donošenja inženjerskih odluka na osnovu znanja i
iskustva u cilju povišenja bezbednosti i zdravlja na radu koristeći izabrane i do sada poznate i priznate
metode. U svetu postoji veliki broj priznatih metoda za procenu rizika formiranih od strane različitih
udruženja i asocijacija. Nijedna metoda za procenu rizika ne propisuje izbor preventivnih mera za sma-
njenje, otklanjanje ili sprečavanje rizika. Pravilni izbor metode za procenu rizika omogućiće adekvatnu
primenu mera, kojima bi se ostvarilo bezbednije radno mesto i radna okolina i manja verovatnoća da će
doći do profesionalnih oboljenja i povreda zaposlenih.

U zavisnosti od kriterijuma za procenu rizika sve metode koje se primenjuju u oblasti

bezbednosti i zdravlja na radu možemo podeliti na:
1. kvalitativne,
2. polukvantitativne (kombinovane) i kvantitativne.

4
 1 . KVALITATIVNA PROCENA RIZIKA

Svako poslovanje izlozeno je velikom broju razlicitih rizika do kojih dolazi zbog neocekivanih I
iznenadnih dogadjaja.Rizik predstavlja opasnost,nesigurnost ostvarivanja ocekivanih rezultata
poslovanja.To je stanje u kojem postoji mogucnost negativnog odstupanja od pozeljnog ishoda koji
ocekujemo ili kome se nadamo.Najveci rizik je, naravno ,gubitak profita.Do njega dolazi kroz
pojave kao sto su promena traznje od strane kupaca,konkurencija,povecanje troskova I lose
upravljanje.Medjutim ,postoji I veliki broj I drugih rizika.Neki od njih se mogu pokriti
osiguranjem,dok se drugi opet ne mogu osigurati.
Upravljanje rizicima podrazumeva najpre upoznavanje njihovog karaktera I sustine,zatim
preduzimanje svih mogucih raspolozivih sredstava I mera za njihovo izbegavanje ,
zaustavljanje.Ukoliko je to nedovoljno I do njih mora da dodje onda treba odabrati
najbolje,najefikasnije,najbezbolnije metode za njihovo resavanje I prevazilazenje.
Poznato je iz prakse da postoje tri vrste rizika sa kojima se preduzetnici susrecu.Javljaju se rizici
koji se u potpunosti ne mogu izbeci,ali se mogu minimizirati,odnosno svesti na najmanju mogucu
meru,zatim postoje rizici koji se u poslovanju ne mogu izbeci,ni ublaziti,vec se preduzetnici moraju
direktno sudariti sa njima,I na kraju,postoje odredjeni rizici koji se mogu sigurno I potpuno izbeci.
Kvalitativna procena rizika polazi od osnovnog obrasca:

Rizik = Verovatnoća događaja x Posledice događaja

pri čemu je potrebno da oba uticajna faktora (verovatnoća i posledice) budu iskazane kao brojne
vrednosti. U tom slučaju je i rezultujući rizik brojna vrednost odnosno rizik je potpuno kvantifikovan.
Uglavnom se verovatnoća događaja prestavlja kao njegova učestalost po jedinici vremena ili aktivnost,
dok su posledice predstavljene kao brojčani gubitak (finansijski, izgubljeni radni dani i slično...).

5
 Kvalitativne metode za procenu rizika baziraju se na ličnom iskustvu i rasuđivanju učesnika u
timu za procenu rizika i/ili korišćenju raspoloživih kvalitativnih, nenumeričkih podataka. Ovakav
pristup ne zahteva podatke o prethodnim štetnim događajima, uzrocima i posledicama, ali uslovljava da
krajnji rezultat procene rizika bude opisno, kvalitativno iskazana veličina rizika (npr. visoki rizik,
umereni rizik, sl.).
Kvalitativni kriterijumi koriste reči retko, neverovatno, moguće, verovatno ili skoro sigurno
kako bi se opisala verovatnoća pojave neželjenog događaja i reči kao što su kobne, ozbiljne, male ili
zanemarljive kako bi se opisala veličina štete - posledice. U kvalitativnim metodama za procenu rizika
najčešće se koriste subjektivni kriterijumi, koji se mere u kvalitativnim skalama. Procena je
subjektivne prirode pa je zbog toga podložna greškama. U praksi se optimalno koriste kvalitativne
skale sa tri do sedam kvalitativna opisa, što zahteva izražen stručni pristup analizi potencijalnih
opasnosti/štetnosti. Metode sa manje od tri kvalitativna opisa za faktore rizika nisu zanimljive, a sa više
od sedam dovode do značajnih poteškoća subjektivnog karaktera, povezanih sa nemogućnošću
učesnika u timu za procenu rizika da dosta precizno prepozna kvalitativni opis faktora rizika. (Prof.dr
Vlajko Petkovic,2006). Kvantitaivna procena rizika znači predstavlja konačnu, tačnu brojnu vrednost
rizika. Primeri za ovakvu procenu u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu mogu biti vezani za procenu
rizika od buke i drugih fizičkih ili hemijskih štetnosti i slično gde je jasno određen nivo dozvoljenog
izlaganja, kao i povećanog izlaganja. Da bi se definisale verovatnoće i posledice kao brojne vrednosti
neophodno je sprovesti dublje analize, posedovati odgovarajuće statističke podatke o akcidentima itd.,
što predstavlja suviše složen proces za masovniju primenu pa je u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu
prioritet dat kvalitativnoj proceni rizika, dok se kvantitativna primenjuje pre svega u slučajevima
visikoh rizika.
Međutim treba napomenuti da najnovija iskustva i preporuke razvijenih zemalja EU ukazuju na
to da bi kvantitativnu procenu rizika trebalo uvesti gde je god moguće i dati joj mnogo veći značaj i
primenu. Postoji već i niz novih obrazaca, preporuka i tabela koje ukazuju na način na koji se može
relativno efikasno i jednostavno vršiti kvantitativna procena rizika u oblasti bezbednosti i zdravlja na
radu. Tako su recimo sve posledice unifikovano izražene preko broja izgubljenih radnih dana i postoje
razrađene tabele i uputstva za to.

6
 2. POLUKVANTITATIVNE (KOMBINOVANE) METODE ZA PROCENU
RIZIKA

Polukvantitativne (kombinovane) metode za procenu rizika imaju u praksi široku primenu, jer
često nije moguće proceniti verovatnoću nastanka neželjenog događaja (pogotovo za retke događaje) i
veličinu posledice (različite posledice za različite uslove).
Procenjivanje i rangiranje ovih veličina zasniva se na iskustvu i znanju učesnika u timu za
procenu rizika.
Kvalitativne skale sa određenim brojem kvalitativnih opisa za verovatnoću i posledicu su osnov
za procenu mere rizika, koja se najčešće određuje kao proizvod nivoa rangiranja verovatnoće i
potencijalnih štetnih efekata. Svakoj određenoj kvantitativnoj meri rizika pridružuje se kvalitativno
tumačenje, odnosno kvalitativni opis i odgovarajući rang. Zajedničko za sve polukvantitativne metode
za procenu rizika je da za premeštanje kvalitativnih u kvantitativne ocene pojedinih faktora rizika
koriste pristup rangiranja. Svakom stepenu kvalitativne ocene pridodajemo rang - neku uslovnu
numeričku vrednost. Pristup rangiranjem se odlikuje jednostavnošću, ali i nemogućnošću uočavanja
neznatnih razlika ili nedostataka. Izbor metode koja će se primeniti za procenu rizika nije ograničen ali
je bitno ispuniti sve uslove za praćenje realizacije procene. Za procenu rizika pretežno se koriste
polukvantitativne (kombinovane) metode.
Postoje tri pristupa procene rizika kod polukvantitativnih metoda i to:
• matrična metoda procene rizika (zasnovana je na kombinaciji formiranja matrica i tabela),
• tabelarna metoda procene rizika (zasnovana je na formiranju tabela (obrazaca) od svih
elemenata za procenu rizika, kao i samog rizika) i
• grafička metoda procene rizika.

Matrica rizika predstavlja kvalitativnu metodu. Ukoliko se preciznije odrede podaci, koji se koriste u
njoj, može predstavljati polukvantitativnu metodu. Elementi za procenu rizika kao i sam rizik
izraženi su nivoima, numeričkim vrednostima, kvalitativnim opisom i kvantitativnim
rangiranjem.

7
 3. SPROVOĐENJE FAZE ANALIZE RIZIKA

Analiza rizika je strateška faza u proceni ekološkog rizika. U datom slučaju ova faza bi bila
najobimnija i najzahtevnija od svih faza procene, kako u kvantitativnom tako i u kvalitativnom smislu.
Analizom bi se ispitale dve osnovne komponente rizika, izloženost i efekti, i njihova međusobna veza.
Pre nego što bi se pristupilo realizaciji karakterizacije izloženosti i karakterizacije ekoloških efekata,
bilo bi potrebno izvršiti procenu dostupnih podataka i definisanog modela analize, što bi uključilo i
ocenu mogućih neizvesnosti koje prate ovu fazu. To bi obuhvatalo procenu mogućnosti i ograničenja
različitih tipova podataka, ocenu studije modelovanja, kao i ocenu ukupne neizvesnosti u pogledu
kvaliteta podataka i postavljenog modela. Nakon sprovedenih ocena o dostupnim podacima i
projektovanoj studiji modelovanja, kao i eventualnih neizvesnosti i nedostataka u dotadašnjem toku
procene, pristupilo bi se karakterizaciji izloženosti i karakterizaciji efekata, kao sledećim fazama
analize.
Karakterizacija izloženosti oslanjala bi se na postavljeni model analize. U zavisnosti od vrste
(karaktera) procene primenjuju se i adekvatni modeli (modeli koji su univerzalni ili se prave posebni
modeli). U ovoj proceni proces bi se zasnivao na analizi izloženosti i opisu stepena i obrasca kontakta
ili istovremenog pojavljivanja definisanih stresora i receptora. Finalni proizvod ove faze bio bi tzv.
profil izloženosti. Karakterizacija ekoloških efekata kao sledeća faza analize obuhvatala bi rad
procenitelja koji analizira opisuje efekte ekološkog odgovora i povezuje ih sa izabranim ključnim
tačkama procene. Uopšteno, karakterizacija bi otpočela ocenom podataka o efektima izazvanim datim
stresorom/stresorima, a nastavila bi se analizom ekološkog odgovora, čime bi se ocenilo kako se obim
efekata menja sa variranjem nivoa stresora. Ovim postupkom procenitelj (procenitelji) bi dokazali da su
stresori izazvali određeni efekat, što povezuje efekte sa ključnim tačkama procene i definisanim
konceptualnim modelom. Zaključci bi se sumirali u profilu stresor-reakcija. Cilj procenitelja rizika u
ovom slučaju bio bi da steknu potpun uvid u veze između definisanih stresora, efekata i ključnih tačaka
procene i da dođu do zaključaka koji se tiču izloženosti i štete uzrokovane postojećim ili predviđenim
ekološkim rizikom. Rezultati faze analize procenitelji bi koristili da razviju ocenu rizika ekoloških
entiteta, pre svega uključujući ključne tačke identifikovane u formulaciji problema. Takođe dao bi se i
opis rizika u kontekstu važnosti bilo kog neželjenog efekta, kao i dokaza koji podržavaju njegovu
verovatnost. Na kraju, obaveza procenitelja bi bila da identifikuju i sumiraju neizvesnosti i
pretpostavke u proceni rizika, i da dostave izveštavaj menadžerima rizika o zaključcima procene.

8
Prvi korak u upravljanju rizicima je identifikovanje ciljeva. Osnovni cilj upravljanja rizikom jeste da se
sacuva efikasnost poslovanja,a to se prvenstveno odnosi na efikasno ispunjenje obaveza I izbegavanje
velikih finansijskih gubitaka koji bi osiguraca mogli dovesti do bankrotstva.Humanitarni cilj je zastita
zaposlenih od povreda I nesreca. Ciljevi se mogu podeliti na ciljeve pre gubitka koji se odnose na
opstanak,stabilnost I kontinuitet rasta I razvoja,poslovanja I zarada,I ciljeve nakon gubitka koji su
vezani za ekonomiju poslovanja,resavanje iznenadnih I spoljno stvorenih obaveza,drustvena I socijalna
odgovornost.Bitno je da preduzetnik identifikuje rizike.Neki rizici se odmah uocavaju dok je za neke
potrebno obaviti odredjena istrazivanja.Stalna I detaljna analiza finansijskih izvestaja,statisticki
podaci,upitnici. Da bi se identifikacija rizika uspesno ostvarila,neophodno je da preduzetnik onosno
menadzer uvek poseduje dobru informaciju o karakteru,uzrocima I oblicima ispoljavanja rizika,kao I o
nacinima za njihovo izbegavanje ili eliminisanje.
Procena rizika I procena finansijskih rezultata su tesno povezani.Generalno posmatrano, sto je veci
rizik,veci su finansijski prinosi.Zbog toga se profit cesto definise kao nagrada preduzetniku za preuzeti
rizik. Preduzetnik treba da utvrdi okolnosti koje potencijalno mogu da upropaste posao,cime se
izbegavajukardinalni propusti.Znaci,preduzetnik treba temeljno da analizira stepenizlozenosti
gubicima.
Posle identifikovanja I procene rizicika potrebno je adekvatno pristupiti upravljanju tim rizikom.
Upravljanje rizikom smanjuje mogucnost gubitaka I troskove zastite cime se postize optimum u
ukupnim troskovima.Poznata su dva osnovna pristupa za upravljanje rizikom
I to su:
-kontrola rizika i
-finansiranje rizika

Kontrola rizika se ogleda u minimiziranju rizika kome su preduzetnik I preduzece izlozeni.

Finansiranje rizika se odnosi na uskladjivanje raspolozivih sredstava za pokrice gubitaka koji proizilaze
iz rizika koji preostaju posle primene tehnike kontrole rizika.Postoje cetiri osnovne tehnike kontrole I
finansiranja rizika.Tehnike kontrole su smanjivanje I izbegavanje rizika,dok su tehnike finansiranja
rizika prihvatanje i transfer rizika.

9
 3.1BIOMATERIJALI NA BAZI PAUKOVE MREZE

Regenerisana vlakna su uniformna vlakna se obrazuju tako što se najpre vrši uzorkovanje paukove
mreže, zatim njeno rastvaranje u odgovaraućem rastvaraču, a nakon toga se vlakno propušta kroz otvor
određenih dimenzija i tako se dobijaju vlakna sa unifornim osobinama spremna da se koriste
biomedicini i tehnologiji. Rekombinantna vlakna se mogu dalje prevesti do oblika filma ili hidrogela
[20]. Filmovi imaju veliku primenu u medicini. Iz rastvora sintetskih proteina skeletnih vlakana
baštenskog pauka Araneus diadematus- ADF-3 i ADF-4 u heksafluoroizopropanolu (HFIP), izliveni su
filmovi čija je rastvorljivost u vodi kontrolisana različitim tehnikama.
1
Paukova mreža se može koristiti za oblaganje biomaterijala u cilju poboljšanja njegovih svojstava.
Moguće je modifikovati (smanjiti ili povećati) adheziju ćelija na biomedicinske implante, a takođe
postoje dokazi o poboljšanju antibakterijskih svojstava materijala.( Natali A.2003.) Proteini paukove
mreže se mogu koristiti u cilju zamene trajnih implanata privremenim sa rekonstruktivnim i
regenerišućim osobinama sa mogućnošću usmeravanja potpune restauracije normalne strukture i
funkcije tkiva. Ovim se podrazumeva da se implant vremenom razgradi. Paukova svila može
podržavati rast različitih tipova ćelija in vitro i potencijalno se može koristiti kao materijal u
regenerativnoj medicini uz pažljiv odabir matriksa, takođe ova vlakna su pogodna za tkivni inženjering
zbog osobina kao što su: visoko varijabilna morfologija, dobre fizičke i mehaničke osobine i
biokompatibilnost.

1
Natali A. Dental biomechanics. London: Tailor and Francis, 2003
10
 4. KOMPOZITNI MATERIJALI

2
Slika 1. Rekonstrukcija infrakoštanog defekta sa BCP/DLPLG : a) infrakoštani defekt, b) aplikacija
BCP/DLPLG, završena rekostrukcija, d) radiološki snimak nakon 12 meseci

Danas su u stomatologiji veoma popularni kompozitni ispuni, odnosno plombe koje imitiraju boju
zuba. Neprestani rad na usavršavanju i razvoju novih estetskih (belih) plombi je gotovo u potpunosti
potisnuo iz upotrebe takozvane crne odnosno amalgamske plombe. Preparacija kaviteta i postavljanje
ispuna predstavlja jednu od najčešćih medicinskih intervencija, a razlog je velika rasprostranjenost
karijesa. Proces se sastoji od uklanjanja karioznog zubnog tkiva mašinskim zubnim instrumentima,
nakon toga postavljanjanja u kavitet adekvatnog ispuna.

2
Biomedical Materials (Special Issue), MRS Bulletin (9) (1991).
11
 Slika 2. Izgled kompozitnih ispuna

3
Kompozitni implatni izradjuju se od kompozitnih biomaterijala i imaju veliku primenu u ortopediji i
restaurativnoj stomatologiji. To je grana stomatologije koja se bavi složenim intervencijama na
oboleloj ili traumatski oštecenoj pulpi zuba (najcešce je reč o karijesu) radi obnavljanja funkcije
žvakanja ili u estetske svrhe. Kompoziti se dobijaju kombinovanjem dva materijala, tako da se ostvare
osobine koje nema nijedan od dva materijala pojedlnačno. Kompoziti mogu imati neobičnu
kombinaciju krutosti, čvrstoće, male gustine, visoke radne temperature, otpornosti na koroziju, tvrdoće,
ili provodnosti. Kompoziti mogu biti metal/metal, metal/keramika, metal/polimer, keramika/polimen,
keramika/keramika ili polimer/polimer. Po konstrukciji, kompoziti mogu biti čestični, vlaknasti ili
slojeviti. Čestični kompoziti se najčešće koriste za izradu brzoreznih alata, dok se vlaknasti pretežno
koriste kao izuzetni konstrukcioni materijali. Kompoziti se izraduju specijalnim tehnikama, zavisno od
vrste. Prvo se izrađuju čestice i vlakna, a posle se ugrađju u matricu, dok se kod slojevitlh spajaju
slojevi dve vrste materijala. Matrica u kompozitu ima veću plastičnost i žilavost, dok su čestice, vlakna
ili pojedini slojevi povećane čvrstoće i krtosti. Na taj način, dobija se materijal izuzetne kombinacije
čvrstoće, tvrdoće, plastičnosti i žilavosti. Matrica sprečava kretanje dislokacija, lanaca ili pukotina iz
tvrdog materijala kroz žilaviiu matricu (zavisno od strukture kompozita).

Zbog promenjivih uslova u usnoj šupljini kompoziti moraju imati odgovarajuća svojstva. Bitna
svojstva pri odabiru kompozitnog materijala koja određuju njegovu vrednost, odnosno trajnost su:
3
Biomedical Materials (Special Issue), MRS Bulletin (9) (1991).
12
tvrdoca, savojna, zatezna i torziona čvrstoca, elastičnost, habanje, toplozna i električna provodnost,
polimerizacijsko stezanje, hidropsko (delovanjem vode) i toplotno širenje. Mehanicka svojstva poput
tvrdoće, čvrstoće i elastičnosti moraju zadovoljavati iste norme kao i dentalni amalgami te je poželjno
da budu što viša. Poželjne su što manje vrednosti habanja, i elektricne provodnosti, polimerizacijskog
stezanja te toplotnog širenja. Stezanje tokkom polimerizacije može se izbeći dodavanjem
ekspandirajućih monomera, odnosno višefunkcijskih ciklickih oligomera kao što su spiroortoesteri i
ciklicki akrilati. Toplotno širenje kompozitnih smola zbog stalnih temperaturnih promena u usnoj
šupljini cvrsto je povezano i s polimerizacijskim stezanjem, a zavisi od koeficijenta toplotnog
širenjamaterijala. Hidropsko širenje javlja se kada materijal apsorbuje vodu iz usne šupljine, što uz
širenje materijala dovodi do pojave rubnog obojenja i pukotina koje omogućavaju propuštanje
mikroorganizamaprema zubnoj pulpi. Mnoge savremene tehnologije zahtevaju materijale sa
kombinacijom svojstava koju nemaju ni legure, ni keramički materijali, ni polimeri. Kao primer mogu
da se navedu komponente avionskih konstrukcija, gde se od materijala zahteva mala gustina, velika
čvrstoća i velika krutost. Ovakva svojstva imaju kompozitni materijali (kompoziti), koji predstavljaju
kombinaciju dva ili više materijala sa različitim svojstvima u mikro i/ili makroskopskoj razmeri.
Kompoziti mogu biti: ojačani česticama, ojačani vlaknima i laminatni. Kompozit ojačan česticama je
beton, koji predstavlja mešavinu cementa i šljunka- peska; stakloplastika je kompozit ojačan vlaknima,
jer je sačinjena od staklenih vlakana ubačenih u matricu od polimera; šperploča je laminatni kompozit
koji se sastoji od unakrsno lepljenih furnira drveta.

Ako su čestice raspoređene ravnomerno, kompoziti ojačani česticama su izotropni. Kompoziti ojačani
vlaknima su po pravilu anizotropni, dok su laminatni kompoziti uvek anizotropni.
Gustina kompozita ojačanih vlaknima ρ, određuje se primenom pravila mešanja:
ρc=Vmρm + Vvρv
gde je: Vm– zapreminski udeo matrice, Vv– zapreminski udeo vlakana, ρm– gustina matrice, ρv– gustina
vlakana.

Određivanje čvrstoće i modula elastičnosti je komplikovanije, jer zavisi i od dodatnih faktora, a ne

samo od zapreminskog udela i svojstava komponenata. Na primer, kod kompozita ojačanih vlaknima
modul elastičnosti zavisi od orijentacije vlakana u odnosu na opterećenje, pa izraz

13
 Ec=VmEm + VvEv
važi samo za kompozit čija su vlakna u pravcu opterećenja. Kada je opterećenje upravno na pravac
vlakna, modul elastičnosti se određuje kao

Pri tome su Ec, Em i Ev moduli elastičnosti kompozita, matrice i vlakna.

Čvrstoća kompozita ojačanih vlaknima zavisi od veze između vlakana i matrice i ograničena je
deformacijom matrice, pa je stvarna zatezna čvrstoća Rmc skoro uvek manja od vrednosti koja se dobija
po pravilu mešanja:
Rmc = VmRmm + VvRmv

Kompozitni materijali nude brojne prednosti naspram tradicionalnih materijala u biomedicinskoj

primeni. Ljudsko telo može se podeliti na meka i tvrda tkiva. Prema tome biomedicinska primena
kompozita može se podeliti na kompozite za meka tkiva i kompozite za tvrda tkiva. U tvrda tkiva
spadaju ljudske kosti, zubi i hrskavice. Dentalno lečenje danas spada u najčešći tip medicinske obrade
ljudskog tela. U suvremenoj stomatologiji stomatolozi se koriste preventivnim, terapijskim,
korektivnim i restaurativnim zahvatima. Prema njihovim procenama, samo za restaurativne zahvate u
stomatološkoj delatnosti potroši se od pola do tri četvrtine radnog vremena. Nadomeštanje zuba, bez
obzira na razloge zašto su izgubljeni, obično se provodi iz estetskih razloga ili uspostavljanja žvačne
funkcije. Iz ovih okolnosti proizlazi nužnost i važnost poznavanja svojstava stomatoloških materijala te
tehnologije njihove primene. Stomatolozi kao i njihovi tehničari dnevno se susretnu s mnogo različitih
vrsta materijala pa im je neophodno poznavati kako njihova mehanička, tako i fizikalna, hemijska i
biološka svojstva. Najveći broj grešaka u stomatološkoj praksi povezan je upravo s pogrešnim izborom
materijala. Neki od materijala namenjeni su za stalnu ili tek privremenu primenu u ustima, dok su drugi
namenjeni samo za laboratorijsku primenu. Bez obzira na vrstu primene cilj je da svi materijali budu
što trajniji, a svojstva postojana u vrlo promenjivoj okolini.
Prvi materijali koji su se upotrebljavali u restaurativnoj stomatologiji bili su dentalni amalgami. 4
Uobičajeni dentalni amalgami u upotrebi su već duži niz godina, a imaju i pozitivne i negativne strane.
Pozitivne strane su otpornost na delovanje velikih žvačnih sila, odnosno otpornost na trošenje zatim
jednostavna primena, a na kraju i pristupačna cena. Negativna svojstva u najvećoj meri se odnose na

4
Biomedical Materials (Special Issue), MRS Bulletin (9) (1991).
14
mogućoj toksičnosti, a osim toga dentalni amalgami skloni su koroziji, nemoguće ih je vezivati za tvrda
zubna tkiva, a estetski nisu potpuno prihvatljivi, zbog tamne boje naspram svetlih zuba. Temeljni
hemijski sastojci dentalnih amalgama su živa (Hg), kositar (Sn) i srebro (Ag). Generalno gledajući
dentalni amalgami moraju zadovoljiti tri fizikalna svojstva: svojstvo tečenja, odnosno pritisne
deformacije amalgama tokom vremena (deformacija najviše 3 %), zatim čvrstoća (80 MPa tokom
jednog sata) dimenzijske varijacije amalgama. Takođe je ovde bitno spomenuti i korozijsku
postojanost jer korozija zbog hemijskih reakcija i elektrokemijskih zbivanja oštećuje površinski sloj
amalgama, čime se on oslabljuje i time postaje podložniji trošenju usled žvačnih sila.

Za upotrebu metala u dentalnoj medicini vrlo je važno znati njegova svojstva (slika 3), koja zavise o
njegovoj kristalnoj stukturi. Ona su određena jačinom veze (metalne) koja povezuje atome, a kod
dentalnih metala prisutna je jaka metalna veza. Fizikalna svojstva su vrlo značajna u dentalnim
istraživanjima, jer osiguravaju informacije koje su potrebne za ocenu karakteristika materijala i njihovo
poboljšanje tokom razvoja.
15
 5
Slika 3.Svojstva materijala

Jedno od svojstava dentalnih materijala je tvrdoća. Ona predstavlja otpornost materijala da se odupire
prodiranju drugog znantno tvrđeg tela. Postoje različiti postupci ispitivanja tvrdoće, a u stomatologiji
su najčešći prema Knoopu ili Vickersu. U tom slučaju, tvrdoća se izražava Knoopovim (HK) ili
Vickersovim (HV) brojem koji se dobiva iz sile pritiska 4-strane dijamantne piramide u površinu
materijala. Metoda određivanja tvrdoće po Knoop ima malu prednost pred ostalim, jer je osetljivija na
karakteristike površine dentalnog materijala. 6Čvrstoća je otpornost krutog materijala prema plastičnoj
deformaciji i lomu. Ona u sebi sadrži niz mehaničkih svojstava kao što su: granica viskoziteta,
5
W.J. O'Brien, Dental Materials and Their Selection, 3rd ed., Quintessence Publishing Co, Inc., Hanover Park, 2012.
16
koeficijent očvršćavanja, vlačna čvrstoća i otpornost prema savijanju. Značaj čvrstoće zavisi od prirode
atomskih veza u kristalima i o defektima kristalne rešetke. Vlačna čvrstoća je osnovno mehaničko
svojstvo, uz granicu razvlačenja, na temelju kojeg se materijali vrednuju prema njihovoj otpornosti.7 To
je svojstvo važno za izradu delomičnih proteza, posebno kvačica, podezičnih lukova i malih spojki, jer
ukazuje kada će se pojaviti trajna deformacija. Ukoliko bi to svojstvo izostalo, kvačice bi pri pokušaju
aktiviranja pucale. Vlačna čvrstoća neplemenitih metalnih legura za baze manje je podložna
promenama od drugih svojstava, kao na primer od istezljivosti. Istezljivost je važno svojstvo metalnog
materijala koji se primenjuje u stomatologiji. Poželjno je da legure iz kojih se izrađuju kvačice imaju
dobro izraženo svojstvo istezljivosti i vlačne čvrstoće kako bi bile duktilnije i ne bi pucale pri
aktiviranju. Treba znati da i mala mikroporoznost legure značajno menja njenu istezljivost, dok na
ostala svojstva utiče u manjoj meri.

Korozija zavisi o kombinaciji upotrebljenih legura, njihovom hemijskom sastavu, koncentraciji

elektrolita, higijeni usta, ishrani, delovanju proteina, mikrorganizmima i temperaturi u ustima. Najčešći
razlog biološkog korozivnog delovanja se temelji na oslobađanju iona komponenata u korodirajućoj
leguri. Izlučeni joni iz legure štetno deluju na okolna tkiva u obliku alergijske reakcije, toksičnog i
kancerogenog delovanja. Biokompatibilnost legure i njenih komponenata određuje sposobnost
ugrađenog materijala da obavlja terapijsku funkciju i fizički nadomesti oštećeno ili razoreno tkivo.
Dakle, biokompatibilni metalni dentalni materijal ne sme u ustima uzrokovati iritacije niti biti podložan

6
Kanie T, Arikawa H, Fujii K, Ban S. Flexural properties of denture base polymers reinforced with a
glass cloth-urethane polymer composite. Dent Mater 2004; 20(8):709- 16.
7
. D. Raković, Osnovi biofizike (Grosknjiga, Beograd, 1994 / 1995; IASC & IEFPG, Beograd,
17
biodegradaciji, ne sme biti toksičan niti kancerogen, ne sme izazivati alergijske reakcije. 8 Zatim, metali
mogu biti stabilno pasivni, što znači da ako je došlo do pucanja zaštitnog sloja oksida, on se spontano
trenutno obnovi, ili mogu biti nestabilno pasivni kad se taj sloj ne može obnoviti i metal je izložen
aktivnoj koroziji. Navedeno zavisi o oksidacijskom ili redukcijskom potencijalu okoline. 9 Problem koji
se može javiti kod nekih legura za bazne dentalne delove koje sadrže berilij su njegove pare. Naime,
one štetno deluju na zubne tehničare koji su izloženi prašini i parama tokom različitih procesa levanja i
obrade legura. Izlaganje parama berilija može dovesti do akutnih ili kroničnih oblika bolesti, npr.
dermatitisa, pneumonije. Takođe, problem može biti i alergija pacijenata na nikal. Izloženost niklu
dovodi do raznih bolesti, kao što su: dermatitis, karcinom pluća i sinusa, gubitak mirisa, astma,
pneumokinoza. Dentalne legure, osim što su izložene delovanju sline, konstantno su izložene i
promenjivim uslovima oralne sredine sa čestim izmenama lužnatih i kiselih stanja uzrokovanih unosom
različitih sastojaka hrane i tekućina. Stoga je vrlo važno odabrati leguru koja je hemijski otporna na
njihovo delovanje i ne podleže elektrokemijskoj koroziji. Povrh toga, dentalne legure su izložene
delovanju žvačnih sila u različitim smerovima i različite jakosti, pa stoga moraju biti vrlo čvrste da ne
bi došlo do deformacije metalne konstrukcije ili njenog pucanja. Iz navedenog se može zaključiti da se
metalni materijal upotrebljen za dentalnu terapiju ne sme hemijski, elektrohemijski niti mehanički
trošiti u ustima pacijenta.

ZAKLJUCAK

U stomatologiji se retko primenjuju čisti metali jer ne mogu ispuniti velike zahteve koji se od njih
traže. Zbog toga se metali legiraju s drugim metalima ili nemetalima uz prevladavanje metalnog
karaktera, te na taj način nastaju legure. Legiranjem se, dakle, iskorišcavaju dobra svojstva jednih, a
umanjuju loša svojstva drugih elemenata, odnosno komponenata legure. Najuspešnija primena
kompozitvih biomaterijala je u oblasti stomatologije kao restaurativnih materijala ili stomatoloskih
8
Geng JP, Tan KB, Liu GR. Application of finite element analysis in implant dentistry: a review of the
literature. J Prosthet Dent 2001; 85(6):585-98.
9
. D. Raković, Osnovi biofizike (Grosknjiga, Beograd, 1994 / 1995; IASC & IEFPG, Beograd,
18
cementa. Iako je bilo pokušaja primene za popravku kostiju i zamenu zglobova, uzveši u obzir njihove
niže vrednosti modula elastičnosti, ovi materijali nisu pokazali kombinaciju mehaničkih i bioloskih
svojstava odgovarajućih za ove aplikacije. Međutim intenzivno se koriste u izradi veštačkih protetskih
udova, pošto ih kombinacija niske gustine, težine i visoke čvrstoće čine idealnim materijalima za takve
primene. Poznavanjem osnovnih svojstva legura kao što su čvrstoća, tvrdoća, interval taljenja i
toplinski koeficijent taljenja možemo odrediti koje legure najbolje odgovaraju pacijentu i za koju
primenu. Naravno, danas s napretkom tehnologije možemo dobiti puno kvalitetnije legure, odnosno
možemo im poboljšati svojstva kao i uočiti neke greške koje bi mogle uzrokovati probleme. Uzevši u
obzir sve metalne materijale koji su se do sada primenjivali u stomatologiji i koji su trenutno u
upotrebi, najveća prednost može se dati titanu i legurama na bazi titana zahvaljujući njihovim
superiornim svojstvima, ekonomičnosti i činjenici da nisu štetni po zdravlje pacijenta.

LITERATURA

1. Caputo A, Standlee J. Biomechanics in clinical dentistry. Chicago: Quintessence Pub.Co.,

1987.
2. Ćatović A. Comparative investigation of dynamic loading of prepared and intact human
premolars.Quintessence Int 1992;23:435-8.
3. Ćatović A, Kraljević K, Jerolimov V, Čelebić A, Kovačićek F, Valentić- Peruzović M. The
response of human premolars on cyclic loadings. J Oral Rehabilit 1997; 24:320-24.

19
4. DeHoff PH, Anusavice KJ. Shear stress relaxation of dental ceramics determined from creep
behavior. Dent Mater 2004;20(8):717-25.
5. Ekfeldt A., Oilo G. Wear of prosthodontic materials-an in vivo study. J Oral Rehabilit
1995;11:269-272.
6. Franz M. Mehanička svojstva materijala, Zagreb: Fakultet Strojarstva i brodogradnje
Sveučilišta u Zagrebu,1998.
7. Geng JP, Tan KB, Liu GR. Application of finite element analysis in implant dentistry: a
review of the literature. J Prosthet Dent 2001; 85(6):585-98.
8. Kanie T, Arikawa H, Fujii K, Ban S. Flexural properties of denture base polymers reinforced
with a glass cloth-urethane polymer composite. Dent Mater 2004; 20(8):709- 16.
9. Kononen M, Kivilahti J. Testing of metal-ceramic joint using scanning electron acoustic
microscopy Dent Mater 1991;7:211-14.
10. Lassila LV, Tanner J, Le Bell AM, Narva K, Vallittu P. Flexural properties of fiber
reinforced root canal posts. Dent Mater 2004 ;20(1):29-36.
11. Mc Cabe J., Walls A. Applied dental aterials. Oxford: Blackwell Science Ltd.,1998.
12. Natali A. Dental biomechanics. London: Tailor and Francis, 2003.
13. Poljak-Guberina R, Ćatović A, Jerolimov V, Franz M. The fatique of the interface between
Ag-Pd alloy and hydrothermal ceramic. Dent Mater 1999:15:417-20.
14. Vallittu P, Kononen M. Biomechanical aspects and material properties. U: Karlsson S,
Nilner K, Dahl BA. Textbook of fixed prosthodontics, Malmo: Gothia , 2000
15. Biomedical Materials (Special Issue), MRS Bulletin (9) (1991).
16. D. Raković, Osnovi biofizike (Grosknjiga, Beograd, 1994 / 1995; IASC & IEFPG, Beograd,
2008); 17. D. Raković, Fizičke osnove i karakteristike elektrotehničkih materijala
(Elektrotehnicki fakultet / Akademska misao, Beograd, 1995 / 1997; 2000);

20