Универзитет у Нишу

Факултет спорта и физичког васпитања

Евалуација функције
локомоторног апарата
семинарски рад из Спортске медицине

Ментор: студент:
проф. др Драган Радовановић Давид Живадиновић 7358
Садржај

Увод...........................................................................................................................................3
1. Покретљивост зглобова.......................................................................................................3
2. Стандардне осовине и равни покрета................................................................................4
3. Тестирање мишићне снаге..................................................................................................6
4. Тестирање способности извођења активности дневног живота.....................................7
5. Анализа држања тела..........................................................................................................7
5.1 Правилан став и држање тела.......................................................................................8
5.2 Лоше држање тела.........................................................................................................9
5.2.1 Критично старосно доба за настанак лошег држања...........................................9
Литература:.............................................................................................................................10

2
Увод
За процену функције локомоторног система узимају се следећи параметри:

- покретљивост зглобова
- процена и мерење мишићне снаге
- очуваност сензибилтета
- постојање невољних покрета
- измењени тонус мишића
- деформитети
- процена стања респираторног и кардиоваскуларног система
- брзина покрета
- издржљивост на напоре
- спретност покрета
- процена координације покрета

1. Покретљивост зглобова
Мерење обима покрета је прецизна оцена зглобне функције, јер многе болести и
повреде узрокују оштећење функције зглоба. Обим покрета је одређен његовом
анатомском грађом, конституцијом, годинама старости испитаника, спортском
увежбаношћу и професионалном активношћу. Обим покретљивости у зглобовима тела
је обавезан у евалуацији функције покрета и суштина је медицинске рехабилитације.
Нормална покретљивост зглобова је неопходан услов за нормално функционисање
локомоторног апарата. Контролише се покретљивост свих зглобова горњих и доњих
екстремитета као и кичменог стуба.

Мерење обима покрета врши се класичним или гравитационим гониометром из

почетног или нултог положаја а пређени пут се изражава у степенима, од нуле до
одређеног броја степени и очитава се на угломеру.

3
 слика 1. (гониометар)

Мерење обима покрета омогућава утврђивање обима покрета у датом часу

мерења, праћење резултата терапијског или рехабилитационог поступка, праћење тока
болести понављаним мерењем у одређеном временском периоду.

слика 2. (Digit-O-Meter за мерење флексије или опозиције прстију)

У суштини мерење обима покрета представља мерење промене угла између две
коштане полуге које својим крајевима формирају зглобове. При мерењу обима неког
покрета одређује се угао који заклапају две коштане полуге на почетку и на крају
покрета. То су почетни и завршни положај покрета.

2. Стандардне осовине и равни покрета

За сваки зглоб постоје стандардизовани начини мерења тако што се прате
кретања око три основне осовине

- сагиталне
- фронталне
- вертикалне

4
Осовине су узајамно постављене под углом од 90о. Покрети се изводе у три основне
равни:

- фронталној која дели тело по осовини на предњи и задњи део, а покрети у

овој равни су абдукција и адукција
- сагиталној, која дели тело по осовини на леву и десну половину, а покрети у
овој равни су флексија и екстензија
- хоризонталној, која у висини тежишта дели тело на горњу и доњу половину,
а покрети у овој равни су покрети увијања

Да би се постигао почетни нулти или неутрални положај зглоба, тело мора бити
у усправном положају, при чему испитаник гледа напред, а водоравна црта која спаја
спољни очни угао и спољни ушни отвор мора бити паралелна са подлогом на којој
испитаник стоји. У том ставу руке су поред тела, опружене у лактовима, ручним
зглобовима и прстима шаке. Палац је постављен са унутрашње стране шаке и
паралелно са кажипрстом. Ноге су опружене у куковима и коленима, стопала су на
подлози под углом од 90о у односу на осу потколенице.

У водоравном положају тела односи између зглобова остају исти. У том

положају сви су зглобови под углом од нула степени.

Покретљивост неких сегмената мери се у центиметрима. Тако се за покрете

кичменог стуба користе индиректне мере добијене у центиметрима, могућност
флексије кичме мери се одстојањем врхова прстију шаке од пода после максималног
флектирања кичме. За мерење покрета лумбалног дела кичме обележе се две
референтне тачке, горња на лумбалном делу кичме према торакалној и доња у
сакралном делу, измери се одстојање између њих пре и после флектирања и констатује
се промена.

слика 3. (инклинометар за мерење кичменог стуба)

5
У поремећаје покретљивости спадају:

- смањена покретљивост – контрактура

- укоченост – анклиоза
- повећана покретљивост, лабавост зглобова

3. Тестирање мишићне снаге

Тестирање мишићне снаге је значајно јер су мишићи основна покретачка снага
локомоторног система. Од мишићне снаге и зависи покретљивост овог система.
Мишићна снага се мења најчешће код неуромишићних обољења, а много ређе због
значајних промена на коштаној полуги. Мишићна снага се тестира на више начина:
мануелном методом процене, динамометријски, ергометријски...

Најповољнија метода за испитивање мишићне снаге је мануелни тест, јер је он

релативна мера за сваку особу и показује да ли је она способна да функционално
користи сегмент или није. Друге методе показују тачну вредност снаге која се
разликује код особа различитог узраста, пола, професије.

Мануелни мишићни тест не захтева инструменте и изводљив је у највећем броју

ситуација. За овај тест постоје извесна правила. Прво треба утврдити најповољнији
положај за покрет, када га изводи само један мишић или група мишића, без учешћа
осталих мишића. Мишић или група мишића могу се изоловано тестирати кроз
одређени део опсега покрета, који само они изводе. При тестирању увек треба водити
рачуна колико је у покрет укључена тежина сегмента који се покреће да би процена
била адекватнија. Отпор подлоге по којој се сегмент креће није занемарљив и треба га
увек имати у виду.

При процењивању мишићне снаге користи се шестостепена скала са оценама од 0 до 5:

0- Не постоје никакви знаци контракције на испитиваним мишићима

1- Контракција тестираних мишића постоји у трагу, у виду затезања тетиве или

померања мишићног тела које је видљиво или палпаторно осетљиво у контакту са
тетивом или мишићним телом. Ова оцена означава да је очувана приближно десетина
мишићне снаге испитиваних мишића.

6
2- Мишић је у стању да изврши покрет сегмента, уз померање у зглобу, под условом да
се елиминише утицај Земљине теже. Елиминација утицаја Земљине теже постиже се
уравнотежењем тежине сегмента који се помера, било његовим постављањем у
суспензију, било у воденој средини, било на косој равни или уз помоћ другог лица. Ова
оцена означава очуваност приближно четвртине мишићне снаге.

3- Мишић је способан да снагом своје контракције савлада силу Земљине теже

покрећући сегмент у пуном обиму покрета када не постоји никакво додатно
оптерећење. Оцена значи да постоји очуваност половине мишићне снаге.

4- Мишић или група мишића у стању су да сопственом снагом савладају умерени

отпор при савладавању пуног обима покрета, при чему је очуваност мишићне снаге три
четвртине

5- Мишићна снага је толика да мишић без проблема савлађује и велике додатне отпоре
и означава 100% очувану мишићну снагу.

4. Тестирање способности извођења активности дневног живота

Важно је испитати начине обављања дневних активности. Ту се убрајају
активности у постељи, активности у самозбрињавању, различите ручне активности,
ходање, устајање, седење, коришћење помагала.

Тестирање се заснива на извршавању наредби здравственог особља а не на

питањима „можете ли да подигнете чашу са водом“. Наредба је бољи вид тестирања.
На основу тога добијамо увид у функцијску способност болесника која је категорисана
као: независан, зависан од туђе помоћи, потребна је употреба ортоза или апарата.

Тестирањем се утврђује функцијско стање локомоторног система за обављање

активности свакодневног живота у склопу дијагностике, ради спровођења лечења и
рехабилитације.

У оквиру овога је битно утврдити пацијентов когнитивни и психолошки статус,

нарочито постојање психоорганског синдрома. Потребно је утврдити интелектуални
капацитет, емоционалне реакције у стресним ситуацијама, психолошку реакцију на
болест или онеспособљеност.

слике 4. 5. 6. (свакодневне активности)

7
5. Анализа држања тела
Усправан став и држање тела је биолошка карактеристика људи која је стварана
кроз еволуцију и толико је специфично и карактеристично за сваку појединачну особу
да се она може препознати по ходу, трћању и стајању. Држање и став тела представља
статичко и динамичко кретање тела у простору и међусобном односу са околином.

Фактори који утичу на држање тела су:наследне особине, анатомска грађа и

спољни утицаји.

Правилно држање зависи од симетрије парних делова тела а то зависи од

правилности грађе скелета, правилног распореда мускулатуре, њене масе и снаге.

5.1 Правилан став и држање тела

Подразумева навику неусиљеног усправног става или става човека при ходу. Из
профила при правилном држању тела кичемни стуб физиолошки формира умерену
вратну лордозу, грудну кифозу и слабинску лордозу а глава и поглед су право, рамена
су благо повучена уназад, грудни кош умерено истурен напред, а руке пружене поред
тела. Трбух је увучен, колена опружена а карлица под углом од 60о.

Држање тела формирају условни и безусловни рефлекси. Безусловни рефлекси

се рофмирају на основу чула виа, равнотеже и импулсима из проприоцепторних органа
у тетивама и мишићима. Условни рефлекси се формирају под утицајем фактора из
спољашње средине, па се зато држање тела сваке индивидуе, без обзира на генетске
факторе, различито развија.

Методе за процену држања тела су: инспекција, мерење и конпарација.

Инспекција зависи од околности под којима се врши: простор мора да буде
одговарајући да би испитивач са одређене удаљености посматрао испитаника, мора
бити присутна адекватна осветљеност као и повољни температурни услови.

8
 слика 7. (погрешно и правилно држање тела)

5.2 Лоше држање тела

Лоше држање тела је све што одступа од претходно наведених физиолошких
норми. Узроци су унутрашњи и спољашњи. У унутрашње спадају: стање скелета,
мускулатуре и коже, неуролошки статус, сензорне функције, психичко стање и опште
здравствено стање.

У спољашње факторе који условљавају држање тела спадају: лоши услови при
раду, лоша постељина, неадекватна одећа и обућа, професионална оптерећења,
недовољна физичка активност.

5.2.1 Критично старосно доба за настанак лошег држања

. Постоје временски периоди у којима је организам у развоју изложен посебном
оптерећењу а пресудни су за формирање држања.

- Прва критична тачка – прва и друга година живота у којој долази до

интензивног развоја телесне тежине и локомоторне фунцкије детета.

9
 - Друга критична тачка развоја је седма година живота када дете прелази из
предшколског у школско доба.
- Трећа критична тачка телесног развоја је пубертетско доба
- На крају, лоше држање се може развити и у адолесцентном добу под
утицајем многих од претходно наведених спољашњих фактора
- Старост и зрело доба такође је временски период када се може испољити
лош став тела.

слика 8. (погрешно и правилно седење)

Литература:

Младеновић-Ћирић, И. & Станковић, И. (2011) Рехабилитација у спорту, ЕуроПринт, Ниш

http://opusteno.rs/zdrav-zivot-f28/pravilno-drzanje-tela-t18598.html

https://www.centarsm.co.rs/saveti-lose-drzanje.html

http://www.dcpnbg.org/images/kineziterapija/8_kineziterapija_evaluacija_funkcija_lokomotornog_
aparata.pdf

10