1.

O stresu

Svaki živi organizam je stalno u stanju izazova (spoljašnjih i unutrašnjih činilaca)

koji pokušavaju da naruše njegovu ravnotežu ili homeostazu. Homeostaza se održava
kroz niz složenih mehanizama. Brojni i raznovrsni odbrambeni mehanizmi koji se
suprostavljaju remetećim činiocima, štite i ponovo uspostavljaju unutrašnju ravnotežu. U
ovom kontekstu stres se definiše kao stanje disharmonije ili pretnje homeostazi.
Organizam pokušava da se vrati u stanje ravnoteže putem opštih i nespecifičnih i
specifičnih odgovora na stresor.

Stres je predmet interesovanja različitih disciplina, od bioloških, psiholoških, do

socioloških nauka i u svakom od tih područja ima različita značenja. Širenjem koncepta
stresa na sve događaje svakodnevnog života, odnosno na sve procese u organizmu koje
izaziva nastala je zbrka u njegovom korišćenju u biološkim i društvenim naukama.1

Prve radevo o stresu objavio je Volter Kanon (Walter Cannon), fiziolog i profesor na
Harvardu. Kenon je posmatrao stres kao fiziološki odgovor organizma na izmenjene
uslove sredine. Opisao je reakciju tipa “borba ili bekstvo” i doveo u vezu prilagožavanje na
stres i delovanje kateholamina. Međutim, Kenon nikad nije upotrebio termin stres.

Pojam stres uveo je u medicinu Hans Seli(Selye). On je prvi radio sistemska

istraživanja. Po njemu, stres je nespecifičan odgovor organizma na svaki postavljeni
zahtev. Stresna reakcije je uvek ista bez obzira na koji stresor organizam reaguje.2
Primetio je da kada su eksperimentalne životinje ugoržene (hladnoća, infekcija) javljaju se
stalno iste promene: hipertrofija timusa i nadbubrežne žlezde i čir na želucu. Ove promene
je nazvao “stresni trijas”. Seli je takože uveo termin “opšti adaptacioni sindrom” kako bi
opisao odgovor organizma na stres. OAS se odvija kroz tri faze: stadijum alarma, stadijm
otpora i stadijum iscrpljenja. Takodje je naveo dva vitalna organa koji učestvuju u
stresnom odgovoru, a to su: hipofiza i kora nadbubrežne žlezde ( danas znamo da se tu
umeće i hipotalamus). Uspešnost ovog opšteg adaptacionog sindroma se ogleda u tome
da li uspeva ili ne uspeva da organizam vrati u stanje ravnoteže. Ako ne uspe, dolazi do
razvoja bolesti. Takođe, treba istaći da je Seli pred kraj svog životnog i radnog veka rekao
da nisu sva stanja stresa štetna. 7 Blagi i kratkotrajni poremečaji homeostaze dovode
prijatnog ili uzbuđujućeg stanja koje podstiče pozitivni emocionalni i intelektualni rast i
razvoj.Međutim, produžene i nekontrolisane situacije poremećaja ravnoteže dovode do
narušavanja zdravlja.

Novije teorije o nastanku stresa uključuju kognitivne čionoce kao glavne okidače
stresogene reakcije. Lazarus i Folkman ističu da su i osoba i okolina međusobno
povezane komponente stresne reakcije. 8 Osoba procenjuje da nove okolnosti prevazilaze
njene mogućnosti i sposobnosti uspešnog suočavanja sa stresogenim agensom.Oni
razlikuju dve vrste kognitivnih procena situacije: primarne i sekundarne. Primarna procena
se odnosi na važnost i značenje događaja. Da bi dati događaj bio procenjen stresogenim,
njegov uticaj mora biti u vezi sa gubitkom, pretnjom gubitkom ili izazovom za ostvarenje
nekog aspekta koje osoba smatra značajnim. 8 Neki od tih aspekata procene su
univerzalno važni za većinu osoba (npr.sve što ugrožava život), dok procena drugih zavisi
od individualnih karakteristika pojedinca (npr.stavova, verovanja, životnih uslova).
Sekundarna procena podrazumeva da li data osoba ima kapacitete da se uspešno izbori
sa stresnom situacijom.

1
Dalje, Levin i Ursin (Levine S, Ursin, H.) predlažu malo drugačiji model reagovanja na
stresnu situaciju koji se naslanja na ovu kognitivnu teoriju Lazarusa i Folkmana. Po ovom
modelu razlikujemo stresni stimulus, individulano specifične obrade informacija i ishod.10
Stimulusi koji ulaze u kognitivnu obradu predstavljaju tzv. opterećenje. Daljom procenom
osoba procenjuje da li opterećenje ima kvalitet stresora. U ovoj fazi obrade dolaze do
izražaja individualne razlike individua (genetski, ontogenetski faktori, životno iskustvo i
socijalni faktori). Ishod stresne reakcije obuhvata kognitivne, emocionalne i fiziološke
komponente (HPA osovina, simpatikus, imuni odgovor). Stoga ishod stresne rekcije zavisi
od individualne interpretacije stresora i mogućnosti izlaženja na kraj sa istom, ali i od
genetskih fakora, pola, razvojnog stadijuma i sl. Napomenuli su da pojedinini stimulusi
izazivaju automatsku stresnu reakciju bez prethodne stresne obrade ( npr.krvarenje)

2. Karakteristike stresora

Pod stresorom podrazumevamo svakog činoca koji može da naruši homeostazu, odnosno
biološko i psihosocijalno funkcionisanje. Izvor stresora može biti u samom organizmu
(unutrašnji) ili u spoljašnjoj sredini (spoljašnji). Stresori mogu biti trenutno prisutne nedaće,
ali i očekivanje neprijatnih događaja . Ako bi autorke ovo rada krenule da nabrajaju
stresore prisutne samo u našim životima, nismo sigurne da li bismo uspele išta drugo da
napišemo. Kao što je u prethodnom odeljku rečeno, broj i uticaj stresora umnogome zavisi
od individualnih karakteristika svakog pojedinca.

U odnosu na trajanje, stresori mogu biti akutni i hronični (ukoliko su trajni ili se često
ponavljaju). Akutni stresori dovode do naglih promena u okolini, a time i u organizmu.
Svaka iznenadna situacija (npr. saobraćajna nesreća, pad drveta tik ispred vas i sl.)
izaziva nagle telesne reakcije koje se po prestanku opasnosti, smiruju. U toku ove akutne
stresne reakcije organizam vrši preraspodelu energije (neke procese inaktivira, dok neke
potencira) kako bi izbegao opasnost. Uglavnom izloženost hroničnim stresorima dovodi do
iscrpljivanja organizma (svi odbrambeni mehanizmi su uključeni sve vreme), te dolazi do
emocionalnih (anksioznost, depresivnost) i psihosomatskih bolesti. Mora se napomenuti
da i stresori izrazito velikog intenziteta i nakon kratkotrajnog delovanja mogu izazvati teške
psihičke i somatske bolesti.1
U novijoj literaturi pojam stresora se zamenjuje pojmom važnog životnog događaja. Na taj
način, pravi se razgraničenje od manje znaćajnih životnih događaja koji se svrstavaju u
kategoriju problema koji inače prate život (tzv. problemi življenja) 1. Sa problemima
življenja, čovek izlazi na kraj koristeći različite adaptivne mehanizme. Mada, mora se reći
da kumulativno delovanje ovih životnih nedaća može slomiti adaptivnu odbranu.

3.Strukture uključene u stresnu reakciju

Održavanje homestaze i kontrolu u komunikaciji sa spoljašnjim svetom obezbeđuju tri

sistema: centralni nervni sistem, endokrini i imuni sistem. Svaki od njih predstavlja
zasebnu celinu sa svojim pravilima i zakonitostima, ali oni međusobno sarađuju,
razmenjuju informacije i nadopunjuju se. Preduslov za održavanje ravnoteže je brz protok
informacija u svim smerovima (teza)

4. Model ljudskog stresnog odgovora

2
Stresni odgovor je možda najbolje opisan u kontekstu dinamičnog procesa koji predstavlja.
Slika 1 predstavlja sistemsku analizu zasnovanu na fenomenologiji samog stresnog
odgovora. Ovaj model, koji se znatno razvio tokom poslednjih godina, poslužiće nam kao
osnova za bolje razumevanje kako fenomenologije samog stresa tako i njegovog merenja i
lečenja.

slika 1. sistemski stresni odgovor

Analizirajući sliku 1. vidimo da je stresni odgovor multideimenzionalni, interaktivni proces

koji se sastoji od nekoliko ključnih komponenti:
• Stresor ( stvarni ili opaženi)
• Kognitiva procena i afektivna integracija
• Neurološki okidajući mehanizam (locus ceruleus, limbički sistem, hipotalamus)
• Stresni odgovor
• Aktivacija ciljnih organa
• Usklađivanje ponašanja
S obzirom da je svaki od ovih elemenata vrlo važan, svaki će i biti analiziran posebno (sa
izuzetkom stresora koji su bili razmatrani na prethodnim stranama)

4.1.Kognitivno-afektivni domen

Praktično gledano, ne postoji “stvarnost” bez uzimanja u obzir ljudske perspektive u

suočavanju sa istom.U ovom modelu, upravo ovaj kognitivno-afektivni domen objašnjava
tu činjenicu.
Kognitivna procena se odnosi na afektivnu interpretaciju, odnosno značenja koja
pridajemo svetu koji se odmotava pred nama. Afektivna integracija predstavlja bojenje i
uklapanje emocija u kognitivnu interpretaciju. Rezultat kognitivne procene i afektivne
integracije je način kako se stresor opaža. Integracija ova dva procesa kao krajnji rezultat
nam daje da li stimulus doživljavamo kao stresor ili ne. Ovaj proces je individualan i
zavistan od drugih: biološka predispozicija(Milton, Everly 1985), temperament (Milton at al.
2004), učenja (Lachman, 1972) i resursa sa kojima raspolažemo kako bi se suočili sa
stresnom situacijom (Lazarus, 2006; Lazarus, Folkman, 1984).
Iako na slici 1 postoji strelica koja označava uzajamno dejstvo kognitivne procene i
afektivne interpretacije, mora se reći da postoje značajni radovi koju ukazuju na primat
kognitivne procene. To bi značilo da kognicija determiniše emocije i ovi radovi navode na
zaključak da kognicija strukturiše obrasce ponašanja u stresu (Everly, Lating, 2013).
Možda je najranije priznanje u korist superiornosti kognicije izrekao Epiktat u 5.veku
nove ere:” Ljude ne uznemiravaju stvari, već pogledi na njih”. Hans Seli je sumirao 50
godina istraživanja o stresu u jednu rečenicu:” Nije bitno šta vam se dogodi, već kako to
primite”. Slično je mislio i poznati neurofiziolog Ernest Gelhorn. On je kroz svoja
istraživanja koja su se protezala kroz tri decenije (50-te, 60-te i 70-te godine prošlog veka )
prepoznao dominantnu ulogu u oblikovanju osećanja i izražavanju istih. Brojni autori
(uglavnom pripadnici kognitivističkog pravca u psihologiji) priznaju nadmoć kognicije u
modelovanju stresne reakcije.
Nakon ovog uvodnog dela, moramo se osvrnuti i na fiziološki nivo. Ako neki
stimulus treba da izazove stresnu reakciju , prvo mora da nadraži čulne receptore. Jednom
stimulisani ovi receptori šalju impulse kroz periferni nervni sistem do mozga. Vilder Penfild
(Wilder Penfield, 1975), poznati američki neurohirug je smatrao da kad jednom ovaj impuls
dođe u CNS, jedan deo neurona skrene sa glavnog puta ka neokortikalnim ciljevima i
inerviše retikularnu formaciju. Zatim ove kolaterale prolaze kroz limbički sistem , ali retko
3
su ovi skrenuti (kolateralni)impulsi dovoljni da izazovu emocionalne reakcije u celosti.
Češće, ovi imulsi izazivaju nespecifično uzbuđenje koje se manifestuje u obliku
odbrambenih refleksa ili iskustvenih reakcija. Kognitivni teoretičari ovakve ontogenetski
primitivne događaje ne posmatraju kao emocije (Lazarus, 1982).
Ovi “skrenuti” putevi se na kraju ujedinjuju sa glavnim ascedentim putevima i dolaze
do primarnih senzornih i jedara koji učestvuju u kognitivnoj proceni. Magda Arnold
(Arnold,M. 1984) je pretpostavila da se kognitivna procena vrši u cingulatnom girusu i u
delu prefrontatalnog režnja (koji i pripada limbičkom sistemu) . Ona to dalje objašnjava
ovako: “Ovakve veze omogućavaju individui da proceni informacije iz svakog čulnog
modaliteta”
Kako je na slice broj 1 navedeno, procena je rezultat biološkog nasleđa,
temperamenta, učenja i dostupnih resursa. Jednom kad se donese procena, eferentni
impulsi se šire tako da stimulišu dva glavna efektorna sistema:
- Impulsi odlaze u vrlo emotivno osetljivu strukturu , limbički sistem, naročito u njegov deo
hipokampus (Reiman, at al. 1986)tako da dobijamo stimulusno specifičnu emociju i
potencijal da se aktiviraju visceralni efektorni mehanizmi.
- I impulsi se projektuju u neokorteks zadužen za neuromuskularno funkcionisanje. Kroz
piramidalne i ekstrapiramidalne puteve prolazi impuls koji omogućava da tonus mišića
raste i namera da se deluje (na stresor) potencijalno se i realizuje.

4.2 Neurološki okidajući mehanizam

Sledeći korak u modelu prikazanom na slici 1 je objašnjavanje neurološkog okidajućeg

mehanizma. Kompleks koji je zadužen za ovu funkciju je , po dosadašnjim nalazima, je LC
(locus ceruleus), hipokampus, septalno-hipokampalno-amigdaloidni kompleks i prednja i
zadnja hipotalamička jedra. Ove strukture su anatomski epicentri za stvaranje visceralnih i
somatskih odgovora kao reakcija na emotivno uzbuđenje (Aggleton, 1992; Gelhorn,
1964,1965,1967; MacLean,1949).

5. Stresni odgovor

4
 Svima nam je poznata činjenica da stresori mogu da utiču na organe na takav način
da izazivaju disfunkciju ili pak bolest. Iako definitivni odgovori za sve nivoe mehanizma
nisu još poznati, naučnici koji se bave ovim problemom imaju uvid u patogenezu mnogih
bolesti koji su posledica dejstva stresora.
U ovom delu rada predstavićemo tri fiziološke putanje kojim putuje impuls kao
odgovor na stumulus. To su: direktna nervna inervacija (ANS), neuroendokrina i
endokrina regulacija.

5.1 Direktna nervna regulacija

Prvi odgovor na stres je aktivacija simatičkog, parasimpatičkog i neuromuskularnog

nervnog sistema. Dakle, postoji kompletna nervna regulacija od mesta nastanka do
ciljanog organa i zbog toga je ovo i najbrži mehanizam koji se javlja u odgovoru na stres.
Kada se signal interpretira kao preteći, nervni imulsi se spuštaju do zadnjeg dela
hipotalamusa (u slučaju simpatičke aktivacije), ili do prednjeg dela hipotalamusa
(parasimpatička aktivacija). Odavde simpatička vlakna se spuštaju do kranijalnih i
sakralnih delova kičmene moždine. Preko gangliona moždine inervišu se ciljani
organi(Everly, lating, 2013). Generalno gledano, oslobađanje neurotransmitera
noradrenalina iz simpatičkih nervnih završetaka je odgovorno za efekte na ciljanim
organima). Efekti koje ispoljava simpatički nervni sistem na ciljane organe se mogu opisati
kao mobilisanje celog tela na borbu ili beg. U narednom poglavlju opisaćemo koji su sve to
efekti SNS.
Iako je simpatički odgovor na stresor u većini slučajeva i jedini prvi odgovor, postoje
neka istraživanja (Gellhorn, 1969; Williams 1986) koja su opisala situacije u kojima
parasimpatički odgovor prati simpatički odgovor.
Ovaj prvi odgovor na stresor je gotovo trenutan, ali nije dugotrajan.To je zbog
ograničenog kapaciteta neurotransmitera postsinaptičkih memrana simpatičkih nervnih
završetaka . Stoga, dalju ulogu u stresnom odgovoru preuzima neuroendokrini “bori se ili
beži” sistem.

5
 5.2 “Bori se ili beži” odgovor : neuroendokrina osa

Na samom početku ovog rada rečeno je da je Kenon opisao “bori se ili beži”
odgovor još 1926 godine. Ovaj odgovor ima za cilj mobilizaciju celog tela kako bi se
pripremilo da odgovori na pretnju. Ovaj mehanizam dozvoljava organizmu da se ili bori sa
potencijalnom pretnjom ili da pobegne od iste.
Dorzomedijalni amigdaloidni kompleks izgleda da predstavlja najvišu tačku u
organizaciji ovog odgovora. Od ove tačke, nervni impulsi putuju do lateralnog i
posteriornog hipotalamičkog regiona odakle nastavljaju do torakalnog dela kičmene
moždine i na kraju inervišu srž nadbubrežne žlezde.
Nadbubrežna žlezda je sastavljena od dva funkcionalno i histološki različita dela:
srž i kora. Srž je sastavljena od hromafilnih ćelija koje luče kateholamine: adrenalin i
noradrenalin.
Hormonalni odgovor na impulse pristigle sa vrha ove ose predstavlja lučenje
adrenalina i noradrenalina. Srž nadbubrežne žlezde je sasavljena iz dva tipa ćelija: A ćelije
koje sekretuju adrenalin i N ćelije koje luče noradrenalin. Oko 80% lučenja medularnih
kateholamina otpada na lučenje adrenalina (Harper, 1975; Mazeh, Paldor,Chen, 2012). U
ovom delu rada, naglašavamo da noradrenalin luče i adrenergički neuroni CNS-a i
simpatičkog nervnog sistema, a ne samo srž nadbubrežne žlezde. Ko ovo čita u glavi mu
zuji. Biosinteza i funkcije su mu iste bez obzira na mesto na kome se luči. Dakle, i efekat
im je isti kao i kada se izluče na krajevima simpatičkih nervnih završetaka samo je
vremenski interval potreban da deluju malo duži (deluju sa zakašnjenjem u odnosu na one
oslobođene na krajevima SNS-a).Funkcije ova dva hormona data su u tabeli:

Tabela 1

5.3 Endokrini odgovor

6
 Najkasniji i najduže delujući stresni odgovor je onaj koji nastaje oslobađanjem
hormona HPA ose. Najviša tačka regulacije ove ose je septalno-hipokampalni krug
(Henry, Ely 1976; Henry, Stephens, 1977). Od ove tačke impulsi putuju do eminencije
medijane hipotalamusa. Neurosekretorne ćelije ovog dela hipotalamusa oslobađaju
kortikotropin-oslobađajući faktor (CRF) u hipotalamusno-hipofizni portalni sistem. CRF se
ovim portalnim sistemom transportuje u prednji režanj hipofize.Hipofiza odgovara na CRF
otpuštanjem adrenokortikotropnog hormona (ACTH) u sistemsku cirkulaciju. U isto vreme
prekursor različitih endogenih opida (endorfina) je oslobođen u cirkulaciju. Ovaj prekursor
je beta lipotropin i doprinosi širenju endogenih opoida u stresnom odgovoru.

ACTH se prenosi sistemskom cirkulacijom do kore nadbubrežne žlezde. Kora

nadbubrežne žlezde ima tri sloja ili zone. ACTH deluje na zonu retiklularis i fascikulatu i
time omogućava lučenje glikokortikoida (među njima najznačajniji je kortizol). Regulacija
lučenja glikokortikoida potpuno je pod uticajem adrenokortikotronog hormona.
7
Dalje, ACTH takodje deluje i na treću zonu kore nadbubrežne žlezde (zona glomerulosa)
gde utiče na lučenje mineralokortikoida(medju njima je naznačajniji aldosteron). Mada,
mora se reći da je oslobođanje aldosterona u većoj meri regulisano koncentracijama
kalijuma i angiotenzina iz krvotoka.Glavna funkcija aldosterona je povećanje apsorpcije
natrijuma i hlora iz bubrežnih tubula i smanjenje njihovog izlučivanja kroz znojne i
pljuvačne žlezde i gastrointestinalni trakt. Glavna mesta delovanja glikokortikoida data su
u tabeli.

tabela

Iako je glavno dejstvo ACTH delovanje na oslobađanje glikokortikoida, poznato je da on

utiče i na oslobađanje kortikalnih androgenih hormona nadbubrežne žlezde kao što je

testosteron. Takođe, postoje dokazi koji pokazuju da u izvesnoj meri utiče i na oslobađanje
kateholamina iz srži nadbubrežne žlezde.

slika 2. Tri ose preko kojih se odvija stresni odgovor

8
Kortizol direktno deluje negativnom povratnom spregom na: 1. hipotalamus(izazivajući
smanjenje stvaranja CRF), 2.adenohipofizu (prednji režanj hipofize) gde smanjuje
stvaranje ACTH. Ta povratna sprega doprinosi regulaciji koncentracije kortizola u krvi.
Naime, kad god koncentracija postane previsoka, povratna sprega automatski vraća
ACTH na normalni nivo. Na slici je prikazan kontrolni mehanizam nad lučenjem kortizola.
Ključno mesto u toj kontroli ima ekscitacija hipotalamusa različitim vrstama stresa. Tako se
aktivira ceo sistem što uzrokuje brzo oslobađanje kortizola, a kortizol zatim inicira seriju
metaboličkih događaja koji su usmereni na ublažavanje štetnog dejstva stresora.
Međutim, stresori su često namoćniji i mogu da nadvladaju ovo direktno inhibitorno
povratno dejstvo kortizola. Prolongirano izlazanje stresorima dovodi do hiperaktivacije
HPA ose, a koja povećava proizvodnju glukokortikoida. Receptori za ove hormone
raspoređeni su u svim delovima mozga i mogu da deluju kao transkripcioni faktori i tako
regulišu ekspresiju gena. Tako, glukokortikoidi mogu imati dugoročni efekat na regione koji
regulišu njihovo oslobađanje. Hronično dejstvo stresora utiče i mnoge druge organe i
sisteme u ljudskom organizmu, ali za potrebe ovog rada zadržaćemo se na uticaju koji
ostvaruje u CNS-u.

9
6. Utica stresa na CNS u toku životnog ciklusa

Grupa istraživača sa Unevirziteta u Montrealu uradila je prikaz svih dosadašnjih

istraživanja o uticaju stresa na pojedine strukture centralnog nervnog sistema kroz
ontogentski razvoj individue. Oni su pokazali kako hronični stres ili samo jedno izlaganje
vrlo značajnom stresoru u različitim fazama životnog ciklusa utiče na različite zone mozga
koje se razvijaju(ako je u pitanju mlad organizam) ili im se smanjuje funkcija (starije
životno doba).Stres u prentalnom periodu utiče na razvoj mnogih regiona mozga koji su
uključeni u regulaciju HPA ose- a to je hipokampus, frontalni ređanj i amigdala. Postnatalni
stres ima različite efekte: odvajanje od negovatelja u ranom dobu dovodi do povećane
sekrecije glukokortikoida, dok je zlostavljanje povezano sa niskim nivoom glukokortikoida.
Tako da proizvodnja glukokortikoida u detinjstvu zavisi od sredinskih faktora. Od
prenatalnog perioda naovamo , sve ove oblasti su osetljive na stres (isprekidane plave
linije), ali neke oblasti rapidno rastu tokom ovog perioda (cele plave linije). Od rođenja do 2
godine hipokapus se razvija; stoga to može biti oblast koja je najosetljivija za efekte stresa.

10
Ali izloženost stresu od rodjenja do kasnog detinjstva može dovesti do promene u
volumenu amigdale, iako se ovaj region razvija do kraja dvadesetih godina.Tokom
adolescencije hipokapus je u potpunosti oformljen , amigdala se još uvek razvija i
posledično stres u ovom periodu može imati znatnog uticaja na čeoni korteks. Studije
pokazuju da su adolescenti vrlo osetljivi na stres i da postoji dugotrajni efekat povišenih
glukokortikoida koji se proteže duboko u odraslo doba.Tokom odraslog doba i

strstarostiniz promena koje su upravo posledica starenja. Kada se na ove , mođemo reći
fiziološke promene, nadoveže stres posledice su drastične. Stres u ovom periodu moše
dovesti do manifestacije inkubiranih efekata iz ranijih životnih dobi (ptsd).

11