EMOCIJE

UROŠ VUKAŠINOVIĆ
Emocija je karakteristično uzbuđeno stanje organizma izazvano nekim
subjektivno značajnim stimulusom ili situacijom na koju organizam
usmerava aktivnost (približavanja ili udaljavanja).
Emocija se ispoljava na:

fiziološkom planu – većina emocija nastaje aktiviranjem simpatikusa (širenje zenica,

lupanje srca, pojačano lučenje adrenalina…), čime se organizam priprema za aktivnost
„bori se ili beži“;
subjektivnom planu – emocionalni doživljaj nastao procenom emocionalne situacije i
tumačenjem vlastitih telesnih promena;
ponašajnom/izraznom planu – spolja vidljiva manifestacija emocije (promena u
ponašanju, držanju, mimici, gestovima), ekspresivni izrazi koji imaju važnu komunikativnu
funkciju.
 PODELA EMOCIJA

• podela – prema složenosti:

1.Osnovne – strah, gnev, tuga, radost, gađenje, iznenađenje
,potčinjenost, blagost, čuđenje
2.Složene – strahopoštovanje (strah + poštovanje), ljubav (kao
sentiment), ljubomora, zavist, mržnja, estetska osećanja…
II podela – prema polarizovanosti:

1.Prijatne – sreća, ljubav…

2.Neprijatne – strah, ljutnja…

III podela – prema intenzitetu i trajanju:

1.Afektivni ton – dugotrajno, ali slabo emocionalno uzbuđenje, pozitivno ili negativno, prijatno ili
neprijatno, samostalno ili u sklopu drugih emocija, koje boji naše celokupno opažanje, sećanje,
mišljenje itd.;

2.Afekti – emocionalni doživljaji koji se naglo javljaju, imaju veliki intenzitet i buran tok i praćeni
izrazitim telesnim i psihičkim promenama, sužavaju svest (panični strah, neobuzdani bes,
beskrajna radost i drugo);

3. Raspoloženja – to su manje intenzivna, ali dugotrajna emocionalna stanja (depresivno

raspoloženje, vedro raspoloženje i drugo), prožima naša iskustva i ponašanja, povezan je sa
temperamentom i daje emocioalnu boju doživljaju sveta;

4. Sentimenti – složena emocija koja se formira u odnosu na određenu pojavu osobu, ideju ili
instituciju, sklonost da se za određeni objekat vezuje jedna ili više emocija, dugo se formira, a
najčešće traje čitavog života (npr. ljubav prema detetu ili majci, patriotizam)
Razvoj emocija
Tokom ontogeneze emocije se postepeno javljaju. Iz početnog neodređenog osećanja nezadovoljstva vremenom
se, po određenom redosledu, diferenciraju osećanja gneva, odrvatnosti, straha i ljubomore, dok se iz početnog
osećanja zadovoljstva diferenciraju osećanja ponosa, ljubavi i radosti.

Istraživač Katarina Bridžes:

emocije u prve 2 godine se javljaju istim redosledom;

postepeno se razvijaju;
karakteristike: kratkotrajne, snažne, nisu duboke, jednostavne, spontane, česte i promenljive.
Za emocionalni razvoj je posebno značajan razvoj afektivne vezanosti (privrženosti), koju je istraživao Džon
Bolbi. To je uređeni oblik rane emotivne veze odojčeta sa majkom koja pruža sigurnost i utehu i sa kojom ono
nastoji da održi blizak i trajan odnos. Ispoljava se u karakterističnim obrascima ponašanja odojčeta: osmeh,
sisanje, praćenje pogledom, hvatanje, gukanje, plakanje… Iz ove veze razvija se strah, osećanje tuge i
depresivnosti (negativna osećanja) kada se dete odvoji od majke, ali i pozitivna osećanja radosti, ljubavi i
nežnosti kada se majka vrati.
 ZNAČAJ EMOCIJA ZA MENTALNO ZDRAVLJE
Emocije utiču na mentalno i fizičko zdravlje, nekad očigledno, a nekad posredno. Za održavanje
mentalnog zdravlja poželjno je negovati pozitivne emocije.
Pretežno dobro i vedro raspoloženje, osećanje lične vrednosti i uspešnosti, emocionalna podrška
u porodici i prijateljskom okruženju, fizičke aktivnosti i uživanje u njima, hobi koji čoveka
ispunjava zadovoljstvom, život oplemenjen kulturom i umetnošću, daju čoveku opšte osećanje
lepote i radosti življenja, pozitivno utiču na psihičku ravnotežu i omogućavaju dobro telesno
funkcionisanje i zdravlje
Emocije kao što su: brige, strahovanja, uznemirenosti, gnev, osećanje ogorčenosti,
mrzovoljnost, depresivnost, kada su suviše jake i dugotrajne mogu da nanesu i izvesne
štete čoveku.

Postoje dve vrste štetnih posledica

•-neurotsko reagovanje
•-tzv. psihomatski poremećaji
Psihička trauma obuhvata snažne, dramatične događaje opasne po fizički i psihički
integritet i opstanak ličnosti.
To su izrazito negativni dogadjaji koji se ne mogu prevazići ni dodatnim naporima, ni
običnom prisebnošću.
• Stres je svaki novi zahtev za prilagodjavanjem koji sredina postavlja pred psihički
život pojedinca.
• Ovako definisan, stres se odnosi na svaku značajnu promenu u životu čoveka, bilo da
je pozitivna, ili negativna.
• Kad se nadje u situaciji da treba nešto menjati, čovek neminovno to doživljava kao
stres.
• Od pojedinca zavisi kako će proći kroz stresnu situaciju, da li će to proizvesti
pozitivne ili negativne posledice po njega
U stresnoj situaciji postoji delovanje sredinskih faktora koje nazivamo stresori, kako i
reakcija organizma koja se može podeliti u izvesne faze.
Poznavanje načina reagovanja na stres može pomoći čoveku koji se nadje pod
dejstvom stresora
• Reakcija na stres obuhvata sledeće faze:
1.Alarm – prva reakcija u kojoj dolazi do remećenja ravnoteže, čovek postaje
svestan da će se njegov život promeniti u novoj situaciji. Uglavnom traje
kratko, jer se sastoji od postizanja svesti o postojanju promene.
2.Otpor – faza u kojoj čovek pokušava da se prilagodi novim zahtevima sredine,
koristeći rezervnu energiju i ulažući dodatni napor. Ukoliko se u ovoj fazi dobro
organizuje, pojedinac će moći da se prilagodi novim uslovima, odnosno da
nadje prihvatljiv izlaz iz stresne situacije.
3.Slom – javlja se u situaciji kada pojedinac prestaje da se angažuje na
prilagodjavanju. Ukoliko dejstvo stresora nije prestalo duže vreme, iscrpljene su
rezerve organizma, a nije došlo do prilagodjavanja, čovek jednostavno
odustaje i prepušta se negativnom dejstvu. Ova reakcija nije nervni slom, nego slom.
Smisao je da se najčešće odustaje, što dovodi do bolesti, smrti, ubistva ili samoubistva
Istrazivanja su dokazala da su sledećih 10 zivotnih dogadjaja najuznemirijući i
veoma stresni za osobu:
•Smrt deteta,•Smrt bračnog druga,•Smrt bliskog člana porodice,•Sopstvena
bolest opasna po zivot,•Prevremeni porođaj ili mrtvorođeno dete,•Pokusaj
samoubistva bliskog člana porodice,•Narušavanje sluha i vida,•Ozbiljna bolest
člana porodice•Gubitak posla.
• Psihosomatska oboljenja su telesna (somatska) oboljenja u čijem nastanku psihički činioci
imaju značajnu ulogu.
• Intenzivne emocije, potiskivanje i kumulacija besa, agresivnosti i slično moze dovesti do
telesnih oboljenja ili pogoršati već postojeća oboljenja.
• Psihosomatskim reakcijama: većina nas ih ima ponekad i to je vrsta reakcije gde postoji
samo funkcionalni poremećaj (trenutni poremećaj u radu nekog organa), ali nema
promene na organu (zbog toga se u ovom slučaju ne govori o oboljenju). Tipične
psihosomatske reakcije su: iznenadni ubrzan rad srca, znojenje dlanova, crvenilo na licu,
osipi na koži, vrtoglavice, hiperventilacija i sl.
• Psihosomatskim bolestima: u ovom slučaju se podrazumeva postojanje promena na organu, odnosno oštećenje
organa usled dejstva stresa. Neke od tipičnih psihosomatskih bolesti su:

• Kardio-vaskularne: infarkt miokarda, hipertenzija arterije, vaskularne glavobolje. Javljanju hipertenzije posebno
doprinose agresivne i neprijateljske tendencije i emocije. Smatra se da su osobe sklone hipertenziji hronično besne.

• Gastro-intestinalne: ulkus – čir (na želudcu ili dvanaestopalačnom crevu), povraćanje, gastrični bolovi i abdominalne
kolike.

• Respiratorne: bronhijalna astma je najčešći respiratorni poremećaj. Astma se pojavljuje kod dece uzrasta od dve do
sedam godina. Gušenje deteta izaziva kod majke paničan strah. To su najčešće anksiozne, nesigurne, agresivne
majke koje odbacuju dete. Napad se javlja kao strah od napuštanja ili preteće agresije majke.

• Endokrine: hipertireoza, hipotireoza, povišen šećer.

• Poremećaji kože i zglobova: ekcemi, promene na koži, mijalagije, kočenje, bolovi u zglobovima.