Hjum:

1. Treasa Campbell, Hjumovsko shvatanje epistemičke normativnosti verovanja u

sebe

-ontološki status perspektive prvog lica, nije problem postojanja nego opravdanog verovanja,
proizilazi iz hjumove deskriptivne epistemologije, neevidencijalno opravdanje vere u sebe

-reduktivni i nereduktivni naturalizam, ne prepoznaju perspektivu prvog lica

-mnogi epistemički naturalisti napuštaju ideju da postoje bilo kakve norme (papino, Črčland,
Knouls)

-prirodna verovanja nisu potkrepljena evidencijom i filozofskim argumentima, determinisana su

psihološkim stremljenjima i neodoljiva su: verovanje u telo, kauzalnost, identit i jedinstvo sebe i
spoljnjeg sveta, nužan preduslov akcije. Ne mogu racionalno da se opravdaju, nemoguće je
odustati od njih, rezonovanje ne može da ih eliminiše, univerzalno držana, neposredna,
nereflektivna (mnoga druga iracionalna verovanja takođe postoje, ali nisu neizbežna), neodvojiva
od vrste stvorenja kakva smo mi, mali skup, može ih isključiti filozofska melanholija i delirijum

-prirodna verovanja su instinkti verovanje u čula, razlikuju se od mirne refleksije, ali ništa više
ne prija umu od njih, prigodna i komforna, imamo instinktivni kapacitet formiranja verovanja (o
sebi), neophodna su im i zato ih ne treba zvati iracionalnim

-deskriptivni prikaz mehanizma, fodor naziva hjuma osnovom kognitivne nauke

-pod kojim uslovima formiramo verovanja o svojim verovanjima, hjum svojim opisima
mehanizama za formiranje verovanja daje centralne psihološke i filozofska tumčenja. Kakve su
tu implikacije po normativnost? Kako dolazimo od deskriptivnih otkrića o genezi verovanaj do
normativnih preporuka?

-da bi imala neku snagu normativna filozofija mora počivati na deskriptivnoj, deskripticija
kognitivnih aktivnosti je nužna za epistemičke norme, a priori norme nemaju legitimitet, jer
imaju zahteve koje ne možemo da ispunimo, normativno racionalan koncept nam treba, a prioran
ali racionalan na deskriptivnom nivou, moraju da uključuju prirodna verovanja
-hjum smatra da se ne može odgovoriti na pitanje opravdanja verovanja dok ne shvatimo kako
dolazimo do verovanja, potrebna nauka o tome, norme se odbacuju ukoliko nisu u skladu sa
na[im kapacitetima, prirodna verovanja imaju instrumentalnu vrednost, instrumentalna
normativnost naturalističkih verovanja, instrumentalno teleološka teorija normativnosti

-treba implicira jeste normativnost nije plauzibilno za epistemologiju, ukoliko sam primoran da
verujem bez određene evidencije onda sam moralno ne kriv ali epistemički nemam opravdanje, u
prirodnim verovanjima ne možemo dugo zadržati sumnju

-witgensteinov hinge propozicija, verovanja koja nisu istinita niti neistinita ali ne možemo
koherentno sumnjati u njih, neke propozicije oslobođene od sumnje, neevidencijalna opravdanja
(imati pravo), širi usku koncepciju epistemičke racionalnosti koja se do sada oslanjala samo na
evidenciona opravdanja propozicije

2. Ruth Marcela Espinosa, Opšta pravila i normativna dimenzija verovanja u

Hjumovoj epistemologiji

-normativnost uprkos naturalizmu, normativni elementi verovanja i rezonovanja, normativna

struktura naše kognicije i normativni autoritet, veza sa moralnom dimenzijom naših verovanja

-da li upotreba generalnih pravila može biti dobar osnov za normativnu snagu epistemičkih
pravila. Pseudoproblem i anahronizam, pravila su bila bitna u dekartovoj filozofiji u ranoj
modernoj logici, dok je normativnost 20vekovni problem

-hjumov koncept pravila imaju tri načina od kojih je jedan normativnan u jakom smislu, ukoliko
postoji normativna snaga opštih pravila to znači da je sama teorija normativna , hjumova teorija
generiše normativne standarde u filozofiji. G-p igraju sistematsku ulogu u Raspravi

-opšta pravila su generalizacije koje se odnose na ponašanje vrste fenomena iskustva koji može
biti izražen propozijom „svako X ima svojstvo predikabilnosti Y“, analiza verovatnoća, manjka
im univerzalnosti i matematičke logičke propozicije, ne mogu biti demonstrirani. Verovatnoće su
stanja stvari ali i propozicije koje artikulišu verovanje

-o.p su sprovedena tendencijom imaginacije da generalizuje na osnovu prethodnih iskustava i

običaja, nema svaka generalizacija isti status: generalna pravila predrasuda (ekstenzivna
generalna pravila) i korektivna generalna pravila
-verovanje je snažno i stabilno koncipiranje ideja koje uključuje istinosne tvrdnje i sa brojnim
drugim slučajevima poput memorije imaginacije i kauzalne inferencije mi pridružujemo
verovanje koncepciji i ubiđeni smo u istinitog onog što zamišljamo

-hjum podržava mehanizme koji su u boljoj poziciji da ispune očekivanja i da spreče naše ideje
da budu puki izdanci imaginacije

-običaji nas mogu navesti na lažno upoređivanje ideja (irac predrasuda), nefilozofska vrsta
verovatnoće izvedena iz opštih pravila ishitreno

-prva vrsta generalnih pravila nas vodi lažnom rezonovanju jer tendencija imaginacije da proširi
domen sudova formiranih u jednom setu okolnosti na druge i slične u neidentičnim okolnostima

-svaki sud o verovatnoći je fikcija običaja npr prošlo iskustvo i projekcije imaginacije, um nije
nužno nateran da prati greške prirodnih tendencija

-moguće je sprečiti um da formira lažna verovanja na osnovu predrasuda iz sličnosti i

združenosti preko reflektivne meditacije iz drugog nivoa suđenja

-prva upotreba refleksije u raspravi odnosi se na impresije, hjum razlikuje percepcije prvog reda,
impresije i ideje senzacije, direktno povezanim sa čulnim percepcijama, i percepcije drugog reda,
impresije i ideje refleksije koje prističu iz afekcija proizvedenih umom. Ovo implicira samosvest
o izvoru reprezentacija. Samoiskustvo uma

-isto svojstvo imaginacije koje generalizuje može proizvesti filozofsku verovatnoću kada je
posredovano refleksijom. Refleksija je ključna za hjumove mentalne aktivnosti jer na dvostruki
način objašnjava aspekte kognicije: transformiše instance genralizacione tendencije u šablone
adekvatnog suđenja a to su ispravna generalna pravila ali i razlikuje, putem korekcije, slučajeve
koji su u skladu sa pravilima. Medijacija u rasuđivanju vodi korektivnim generalnim pravilima
kojima je dozvoljeno da utiču na rasuđivanje čak i kada je to kontrarno trenutnim opažanjima i
iskustvu, razlikovanje posrednih od eficijentnih uzroka

-ekstenzivnost i konstantnost su kriterijumi opravdanja i racionalnosti verovanja, to je klaster

temina, frekventnost, stabilnost, tvrdoglavost, koncepti koji su plod refleksije, proističu iz analize
i apstrakcije svojstvima iskustva i jako relevnatni za skorije rasprave o verovanju i normativnosti
(owens 2000)
-karakter verovanja koja osoba formira je način strukturiranja doksastičkog života, obim u kojem
se nečija veorvanja izražavaju racionalnost i iracionalnost, problem doksastičke kontrole

-racionalan epistemički subjekt je onaj koji uspeva da uspostavi kritičku filozofsku perspektivu,
mudra osoba he neko čija verovanja su pouzdano formirana usled pouzdanih dispozicija da sudi
reflektivno i da ih opravda spram toga

-korektivna generalna pravila i racionalna verovanja izražavaju zdrav mentalni stav onog koji
veruje ali su i povezani sa sadržajem verovanja

-konstantnost i ekstenzivnost su otporniji na incidente i manje utiče na njih hir i privatna želja

-da bi se uspostavila generalna pravila potrebna je uniformnost našeg iskustva

-postoji veza između onog šta može biti objekat našeg saznanja i metoda koji nas vodi saznanju.
Da bi ovo bilo moramo razlikovati tri verzije generalnih pravila: ekstenzivna generalna pravila
predrasude,generalni principi materijalno determinisani jer izražavaju specifična svojstva i
karakteristike fenomena (fizika, politika, moral) i distinkcija između onog što dugujemo šansi i
onog što potiče iz uzroka odnosno pratikularno razmatranje i generalno rezonovanje i sve ovo
doprinosi znanje unapređenjeu rezonovanja i rafinisanosti i treće su korektivna pravila. A gen
pravila su zapravo logika rezonovanja verovatnoće i potrebna za scicanje opravdanih i pouzdanih
verovanja na kojima se temelji nauka

-trostruka funkcija generalnih pravila: model pouzdanog formiranja verovanja i korekciju,

ispravljanje rasuđivanja proizvedenog prvom vrstom rezonovanja i vraćanje nereflektivnih
sudova i verovanja u njihov kognitivni izvor odnosno identifikuju lažna verovanja

- 8 kriterijuma razlikovanja relacije konstantne združenosti koja je u vezi sa kauzalnošću i

prividnih kauzalnih rezonovanja, oni su logička nužnost, nauka je sistem dokaza, tvrdoglava
tendencija priroda objekata o kojima sudimo je nužna za razvoj nauke

-gen pravila nisu preporuke i način za dosezanje izvesnosti, već su struktura ispravnog razuma,
standard.genralna pravila za kauzalno rezonovanje nisu mentalna stanja drugog nivoa, kauzacija
ne može da objektivno bude predicirana objektima i nije o objektima već je projektivna funkcija
intelektualne moći, to su pravila suđenja, odnose se na akte uma. Ovde leži izvor njihove
normativnosti
-gen pravila su normativna a ne deskriptivna, preskripcije kako treba da formiramo i korigujemo
stanja verovanja. Normativnost se tiče odnosa istine i verovanja. Verovati da p znači verovati da
je p istinito, ispravno verovanje je istinito verovanje. Epistemičke norme su standardi ispravnosti
verovanja, norme verovanja su usmerene ka istini kao cilju. Ali ovde se ne radi o sve ili ništa
slučaju, bitni su stepeni racionalnosti, izvesnosti, ispravnosti, evidencije, to je prava
epistemologija, što i hjum ima u vidu kada govori o verovatnoći i dokazima, neka verovanja su
opravdana i to je funkcija njihovih ivora, stabilnost i dispozicija subjekta da veruje

-verovanja u skladu sa principima a b c pouzdanija od drugih. Čak i da verovanja ciljaju na istinu

naturalisti kažu da nema ničeg normativnog u verovanju, nemamo oko na horizontu ideala istine
niti slušamo bilo kakve preskripcije o ispravnom verovanju (Engel)

-normativnost nije nužnost, ima domen, bavi se onim što nije apsolutno nužno (logički i fizički).
Praksa je domen normativnosti. Ako su disanje i verovanje isti onda nema smisla normativnosti.
Međutim nisu, verovanje je rezultat epistemičke agensnosti uključuje druge agensnosti poput
rasuđivanja, volje, racionalnosti, verovanje nije samo mehanički odgovor

-dokazi su verovanja za koja nije bilo izuzetaka u iskustvu, to gen pravila pokušavaju da
osiguraju. Lako izmišljena teško primenjiva, ne osiguravaju istinu, i hjum razvodi koncepciju
opravdanja i istine

-zašto pratiti normativna pravila i gde su njihova ograničenja. Svi veruju da su njihova verovanja
ispravna, istinita, kauzalno rezonovanje je neizbežno, i prirodno uključuje tendenciju ka istini,
svi rezonuju u skladu sa generalnim pravilima, autoritet razuma nalazi se u praksi razuma, vezani
smo racionalnim standardima

-8 pravila nisu jedine hjumove norme, tu su kopi principi. Hipotetički „ako želimo ispravna
verovanja treba da rezonujemo u skaldu sa gen pravilima“, ako želimo epistemički cilj
normativno smo obavezani da rezonujemo na određeni način, moramo da želimo, to je
normativno, a želja je posledica naturalizma, želimo stvari i da bi ostvarili želje tu su gen
pravila, to je prvi razlog rezonovanja a drugi su istina i nauka

3. Ryan Hickerson, U šta bi mudri trebalo da veruju: Voluntaristička interpretacija

Hjumovih opštih pravila
-hjumova opšta pravila, prirodni princip fomriranja verovanja koji može biti poboljšan
refleksijom, refleksija razlikuje mudre od vulgarnih, biti mudar je voluntarna opcija, pomiriti
hjumov naturalizam odnosno involuntarizam teorije uma sa njegovim epistemičkom
normativnošću

-duboki problem hjumove teroije verovanja, hjumov doksastički voluntarizam, verovanje ne

može da se kontroliše voljom što predstavlja poteškoću za njegov evidencijalizam odnosno
doktrinu da treba da verujemo samo u proporciji sa pouzdanim induktivnom evidencijom, a ne
na osnovu sujeverja i predrasuda

-problem pomirenja hjumove epistemičke normativnosti sa njegovim doksastičkim

involuntarizom možemo nazvati „problemom mudrog verovanja“. Po hjumu treba da verujemo
onako kako veruju mudri

-verovanje je stvar koncepcije karakterisane snažnom i živom osećanjem, analogno osećanju

impresije, ali i sećanju, verovanja su sposobna da budu prenešena na druge slabije ideje kroz
asocijaciju, nastaju prirodno kao opservacija i uzročnost nastali običajem, to je vera u postojanje
i najsilovitije je upisana u naše sećanje i imaginaciju

-verovanje proces na koji se može uticati refleksijom, kada je refleksija voluntarna

-opšta pravila najkorisniji način da se reši problem mudrog verovanja, ona su prirodni principi
formiranja verovanja koja mogu biti refinisana i korigovana kroz pažljivo razmatranje, naša
verovanja su prirodna ali smo takođe odgovorni za njih

-hjum nije koristio termin involuntarizam, ali jeste bio kompatibilista u pogledu slobode volje

-hjumovo shvatanje slobode i nužnosi odnosi se na to da li objekat ili događaj mogu biti
konstruisani kao nužni preko konstantne združenosti u prirodi, uključujući ljudsku prirodu, ili
mogu biti rezultat slobode, ovo je pitanje izvora verovanja ali se hjum bavio i time šta je smao
verovanje, da li je akt, objekat, događaj i da li podložan determinaciji volje (bio je kompatibilista
prvog reda, ali ne i doksastički kompatibilista

-involuntarističko posmatranje hjuma problematično

-modalnni doksastički involuntarizam: verovanja ne mogu biti stečena determinacijom volje,

odnosno nema moći ili sposobnosti da se veruje ili ne veruje na osnovu volje prema globalnom
modalnom involuntarizmu nije bitno šta je volja da se veruje nego samo ono u šta se veruje,
verovanje je odvojena kognitivna aktivnost

-kojim god mehanizmima formiramo verovanja ona su slična životinjskim i mogu se otkriti
naučnim istraživanjem, operišu nezavisno od volje (malo jača definicija od one gde su verovanja
rezultat volje)

-psihološki nemoguće da se veruje voljno, globalna teza se odnosi na sva a ne partikularna

verovanja. Lokalna teza kaže da neko partikularno verovanje ili set njihov ne mogu biti rezultat
volje. Ova distinkcija je bitna da bismo naglasili da su neka verovanja manje ili više pod našom
kontrolom (više su svedočanstva ljudi, manje neposredna senzorna iskustva)

-neka ili sva moja verovanja su involuntarna ali ne nužno (hjum je modalni doksastički
involuntarista)

-um ima kontrolu nad svim idejama i može da ih razdvaja, meša, ujedinjuje i varira kako god
želi. Ako se verovanje sastoji od nove ideje bilo bi u moći čoveka da veruje u šta god želi.
Verovanja su osećanja i sentimenti, zavise od njih ali moraju proisteći iz determinišućeg uzroka
čiji nismo gospodari

-ne možemo prosto verovati u šta želimo. Priroda, kao apsolutna i nekontrolisana nužnost nas je
uslovila da sudimo kao što nas uslovljava da dišemo i osećamo

-pravi paralelu između snage i živosti verovanja i snage i živosti trenutnih impresija, ne možemo
sprečiti da verujemo kada se nađemo u okolnostima prirodnim za verovanje (kemp smit: dve
vrste verovanja imaju privilegovani epistemički status: prirodna verovanja i izvor im je običaj

-ali kako onda se suzdržavao od suda, kao hjum i dekart? Huum deli verovanja u dve klase:
verovanja a dugom indikativnom podrškom bazirana na dugom iskustvu konstantne združenosti i
ona koja to nemaju, distinkcija između trezvenih verovanja i onih sujevernih, bolje je posedovati
razumna verovanja sa podrškom iz prethodnog iskustva. Prema Prajsu Hjum je smatrao da se
verovanja mogu voljom suspendovati, upravo je suspenzija verovanja temlej hjumovog
skepticizma, suzdržavanje od verovanja koja bi inače bila prirodna

-opravdanje ili osobina psihološkog mehanizma, svejedno je u vezi sa hjumovim shvatanje

običajnosti. Hjum nas savetuje kako da verujemo
-Passmore, vividna ideja koja izvodi manje vividnu. Hjum ima normativan jezik i normativne
distinkcije (epistemička deontologija)

-mudrost je dobra, korisna nama i drugima

-poznati deo Istraživanja gde savetuje spaljivanje dela koja ne sadrže apstraktno rezonovanje o
kvantitetu ni eksperimentalno o činjenicama, ne treba verovati u te radove

-hjumova diskusija o čudima, infalibilno iskustvo, očekivanje događaja sa potpunim uverenjem i

kao dokaz ima prethodno iskustvo. Ne treba da verujemo u svedočanstva o čudima. Čuda su
definisana kao izuzetak od regularnosti

-tradicionalni koncept prirode čoveka, ljudska mudrost je osetljivost na evidenciju i dolazimo do

odluka promišljanjem. Suditi znači voluntarno kontrolisati mehanizme za formiranje verovanja,
odložiti verovanje, samosvesne odluke, izdizanje iznad animalnih instinkta, biti hladne glave
vođen razumom (Straud)

-hjum ima naturalistički pristup formiranju verovanja, koji nije prikladan samo suptilnosti i
prefinjenosti mudrih nego i na verovanja životinja, dece i običnih ljudi, nasuprot tradicionalnom
viđenju jer probija razliku između verovanog i voluntarnog, hjum traži objašnjenje svih
verovanja bez obzira na njihove kapacitete, prethodne teorije nedovoljno opšte, ako uzmemo u
obzir samo mudre onda to nije reprezentativan uzorak načina na koji se veruje

-lakovernost se dešava kad se opustimo u mislima

-možemo li kontrolisati verovanja usmeravanjem pažnje, indirektno (tigar je u sobi) ne možemo,

ako je zaista tu, da ne verujemo, osećaj straha nas primorava, a to je dovoljno za verovanje, i
suprotno

-hjumov involuntarizam dobro radi kad se radi o neposrednim senzornim iskustvima, ali i ovde
bar postoji neka mera kontrole nad verovanjem da je tu tigar

-drugorazredni doksastički voluntarizam, svako od nas može da odluči da li objekti spoljašnjeg

sveta postoje ili ne

-determinisani smo da verujemo, instinktivno, određenim iskustvima, određenom prošlošću gde

postoji konstantna združenost i navike uma (takođe involuntarne)
-temeljni involuntarizam, poricanje i voluntarne kontrole regulacije naših verovanja. Pametne
kauzalne manipulacije, čist mehanicizam, tad razum ne bi bio rob strasti nego ga uopšte ne bi
bilo

-nemudra verovanja, razlike u mehanizmu proizvodnje verovanja, deskriptivna/normativna

upotreba jezika. Problem opravdanja, kako je hjum mislio da neka naša verovanja mogu biti
opravdana, da li je problem mudrog verovanja nezavistan od opravdanja

-opšta pravila, kauzalne okolnosti mogu biti komplikovane, teško je pratiti regularnost prirode

-novi uzroci slični starim očekujemo da će nove posledice biti slične starim, združeni efekti,
kauzalna diskriminacija, koji delovi okolnosti su zaslužni za uzrok a koji za posleicu, a koji
slučajno korelisani

-kad su ideje suprotstavljene pobeđuje življa i snažnija, rezultati takvih konflikta mogu biti
nemudra verovanja a ne predikcije

-konflikt običaja sa običajima, treba mu kriterijum, opšta pravila kojima regulišemo suđenje
prema uzroku i posledici, ova pravila su formirana na osnovu prirode našeg razumevanja i na
iskustvu i tako možemo razlikovati slučajne od stvarnih uzroka

-opšta pravila su regulatorna, stanja poput verovanja čiji sadržaj su statističke i univerzalne
generalizacije. Njihovo puno sprovođenje nije garantovano prirodom, treba naučiti koristiti ih,
inače bi svaka odluka bila prepuštena strastima

-prvi uticaj opštih pravila, ali onda upoređujemo sa generalnijim principima uma i to je drugi
uticaj opštih pravila (vulgarni spadaju u prvo a mudri u drugo). Voluntarna refleksija

-nije pitanje da li ljudi koriste ova pravila već da li ih pažljivo koriste. Drugi stupanj je refleksija.
Drugi stupanj se primenjuje na sećanje i bogatu imaginaciju alternativa. Voluntarizam se ušunjao
kroz refleksiju

-učenje opštih pravila nije samo habituacija, u zavisnosti od okolnosti možemo odbaciti anviku
koliko god česta bila. Generalizacija je prirodna tendencija
-nema normativnog pitanja bez volje. Kada i kako da generalizujemo, nisu sve okolnosti takve da
treba da generalizujemo, ali treba prepoznati okolnosti u kojima je prirodno to učiniti, i to nije
stvar čestog ponavljanja

-irac nije pametan a francuz nije solidan (predrasuda). Ovakva vrsta nefilozofskih verovatnoća je
izvedena iz opštih pravila, g.p su dobra a predrasude loše, kako sad ovo? Predrasude su nemudre
generalizacije, siromašne kauzalne generalizacije, instinktivne i nisu poduprte refleksiji,
nedovoljno naučene

-mehanička procedura samokorekcije. Da li je mehanički fidbek ili voluntarizam?

-pravila su bazirana na velikom broju iskustava uz mali broj izuzetaka, ekstenzivna i konstantna,
ali se mogu razvrstati na dobra i loša

-imaginacija i sećanje zahtevaju volju

-generalna pravila su epistemičke norme, regulatorna funkcija preko refleksije. Ova pravila nisu
dugačka, mogu svi da ih koriste

-kauzalna diskriminacija je rezultat voluntarne refleksije. Normativne obaveze. Mudrost nam se

ne događa prirodno, moramo da je steknemo i vrednujemo

-generalna pravila obavezuju hjuma na doksastički kompatibilizam. Slobodni da kontrolišemo

okolnosti u kojima formiramo verovanja i impresije i očekivanja kao rezultate toga. Naša
individualna iskustva nisu dovoljna da nas učine mudrima, stepen refleksije nad iskustvom je
potreban, dakle bogata imaginacija alternativa i istinski opšte kauzalno znanje kao posledica

4. Tim Black, Hjumov epistemički naturalizam u Raspravi o ljudskoj prirodi

-razlikovanje opravdanih od neopravdanih verovanja koja se temelje na nenormativnim

mehanizmima koja ih proizvode može da se okarakteriše kao epistemički naturalizam (hjum je
epistemički naturalista)

-determinističko tumačenje hjuma predstavlja epistemičko opravdanje kao kauzalno

determinisani osećaj razuma koji nas tera da skočimo sa utiska (ideje) na drugu ideju (drugi
sistem realnosti)
-tumačenje iz perspektive ispravnog funkcionisanja (Wolterstrorff), relijabilističko tumačenje
(Schmitt), tumačenje neodoljivosti (Kemp Smith), tumačenje stabilnosti (Loeb)

- centralna uloga osećanja za hjumovo epistemičko opravdanje

-tumačenje stabilnosti: sposobnost stabilnosti, manifestovano u svestitendencija izvora verovanja

da proizvodi verovanja koja imaju svojstvo stabilnosti (nije nužno osećanje)

-za hjuma opravdanje predstavlja osećanje determinisanosti uma da bude pokrenut relacijom
koja izaziva osećaj nepromenjljivosti. Hjumov epistemički naturalizam je ključni preokret od
intelekta ka osećanjima

- teme: lakovernost, obrazovanje,basne tragičnih pesnika, verovatnoća uzroka, nefilozofska

verovatnoća

-nenormativne činjenice su činjenice o mehanizmima koji proizvode verovanja: jedina veza ili
relacija između objekata koja može da nas odvede dalje od neposrednih utisaka naših sećanja i
čula je relacija uzroka i posledice, jedina opravdana inferencija od jednog objekta ka drugom
(hjumova upotreba termina „ispravno (opravdanje)“ i srodnih pojmova ukazuje na normativne
aspekte)

-verovanja nastaju samo iz kauzacije, ali sličnost združenost i uzrok-posledica su izvedeni iz

istog principa, njihov efekat sprovođenja i oživljavanja ideja je isti, a ako je verovanje ništa više
od snažne i vividne koncepcije ideje onda može biti izvedeno iz sva tri

-ova dilema nestaje uvođenjem dva sistema: prvi sistem čine utisci i ideje sećanja, koje uz
neposredne utiske čine ono što nazivamo „realnost“, drugi sistem čine ideje povezane sa prvim
sistemom običajima i kauzalnošću

-kada um naiđe na element i prvog sistema, ideja o, koja nije element tog sistema, postaje
element drugog sistema kada um oseća nužnu determinisanost d, preko relacije koja izaziva
osećaj nepromenjivosti i navodi um da pređe sa i na o

-ovde se radi o dva osećanja, nužna determinisanost i nepromenjivost

-samo uzrok i posledici mogu da sprovedu ieju od prve do druge realnosti, sličnost i združenost
kada su sami ne mogu da proizvedu ove osećaje, ništa osim hira nije odgovorno za proizvedene
fikcije, zasnovanih na malo razuma

-hjum se prebacio na „opravdana“ verovanja. Hjumov epistemički naturalizam se temelji na ideji

da je epistemičko vrednovanje vrednovanje nečeg povezanog sa istinitog i verovatnog.
Epistemičko opravdanje je locirano u osobinama koje vode istini i verovatnoći odnosno realnosti
naših verovanja, udostojavaju ideje titulom realnosti

-naše ideje se karakterišu kao realnost zato što imaginaija koja oživljava te ideje poseduje
specifični autoritet odnosno osećaj determinisanosti

-dva aspekta osećanja determinisanosti: utisak refleksije koja dolazi iz često ponavljane
okurentnosti određenih ideja u umu, drugo je impresija nužne konekcije. Nakon čestog
ponavljanja nakon pojave jednog objekta um je putem običaja stekao osećaj determinisanosti da
pretpostavi uobičajeni drugi objekat koji ide uz njega, ova impresija determinacije mi daje ideju
nužnosti (epistemičko vredno hvale)

-um ne može, bez nasilja nad razumom (bol i napor), da ne pređe sa i na o, prisila prelaženja sa
impresija na ideje (pad čaše, razbijanje na podu), neizbežno i nesprečivo i ta relacija ne dopušta
nikakvu promenu (bacanje kockice-boje)

-poput kanala kroz koji se ide od i do o, fenomenološko razlikovanje gurnutosti od

nemogućnosti, ova osećanja se preklapaju iako poseduju različitu snagu, te snage rade zajedno

-odgovorna relacija je osnova za specifikaciju normi usvajanja verovanja. Regulišemo sebe

iskustvom i iskustvo nas vodi u razmatranju svedočanstva ljudi, ponekad kršimo norme
formiranja verovanja, ishitreni smo u inferencijama iz svedočanstva, nemarni i glupi spram
predviđanja budućnosti, hjum predlaže pravila prema kojima donosimo sudove uzroka i
posledice i oni nas vode u formiranju verovanja o uzroku i posledici

-princip epistemičkog opravdanja: od i do o van sećanja i čula kroz odgovorno uzročno

posledično suđenje, ova pomenuta osećanja su nenormativna svojstva funkcije uzroka i
posledice. Ali kako prepoznati koje osećanje je upravo pravo?

-refleksija je bitna za distinkciju između osećanja. Refleksija nije deo osećanja

-ponekad verujemo (jer imamo sklonost) na osnovu površnih okolnosti koje imaju jak uticaj na
imaginaciju da čak i odsustvu okolnosti one nas nose zaključivanju o uobičajenom efektu.
Možemo reflektovati nad prirodom tih okolnosti jer su uzroci površnih okolnosti samo slučajno
združeni sa uobičajenom posledicom, refleksija prepoznaje da li osećamo neizbežnost

-Kemp Smitov argument o neodoljivosti: prirodna verovanja su ona koja treba da usvojimo, i
nemamo izbor da li da ih prihvatimo, ona se nameću umu

-neodoljivost i determinisanost se razlikuju. Za neodoljivost je dovoljno da verovanje se nametne

umu da bi bilo prihvaćeno i opravdano, ali onda ne mogu da ne budu opravdana (kavez-soliter),
verovanja mogu biti neodoljiva ali i neopravdana, neodoljivost nije dovoljna za opravdanje, u
determinističkom shvatanju naš um je determinisan relacijom koja izaziva osećanje
nepromenjljivosti odnosno uzrokom i posledicom

-kada je um poguran impresijom izvora iz posrednih okolnosti da zaključimo o nekoj ideji,

refleksija može to da razotkrije, ovde se radi o partikularnim idejama koje ne proizvode nužnost
bez razlike i varijacije stoga nisu opravdana jer su neodoljiva iz posrednih okolnosti

-da li je kod hjuma opravdanje povezano sa istinom kao u tradicionalnom smislu (Michael
Williams). Da li hjum napušta istinu kao epistemički cilj? (skeptična distanca terminima
„udostojiti titule“ i „imamo zadovoljstvo da nazovemo“)

-impresije koje potiču iz čula imaju uzrok neshvatljiv čoveku odnosno razumu, da li potiču od
objekta ili od snažne kreativne moći uma ili tvorca, teško odlučiti

-hjum u Raspravi ne koristi termin istina, samo realnost, ne napušta realnost. Postoji distinkcija
između realnosti i istine, impresije ne može da nazove istinitim ili lažnim (prava reprezentacija
prirode, iluzija čula), nazivamo impresije realnostima

-za hjuma je istina korespodencija između veza među našim idejama i prave prirode stvari i
takva istina leži van čoveka, izaći van ideja i impresija i direktno suočiti prave relacije i
postojanjem

-realnost ne identifikuje sa istinom, i ovaj međuprostor čini skeptičnu distancu koja uklanja istinu
kao epistemički cilj ali ne i interes za tradicionalna pitanja poput ultimativnih uzroka naših
impresija. Realnost je naš epistemički cilj
-nivo percepcija-nivo vulgarnosti

-imamo pristup realnosti, možemo dosegnuti taj epistemički cilj, prigodnija je hjumovim
epistemičkim normama (upotrebljivim i primenjivim). Realnost je istinolika, može da
okarakteriše naš put kao epistemički

-postoje nezavisne činjenice o realnosti, realnost je suprotna fikciji (puka imaginacija, osnovna
karakteristika je da su primenjene na nešto iz čega ne mogu biti izvedene)

-dve vrste fikcije: kompleksne ideje odnosno puke fikcije imaginacije i procesi imaginacije koji
proizvode ideje kontinuirane egzistencije (akti imaginacije, ideje kao proizvodi uobrazilje)

-realnosti su stvarnije u umu od fikcija zbog umskih akata i imaju veći uticaj na strasti i
imaginaciju

-slučajevi lakovernosti odnosno preterane vere u svedočanstva drugih, davanje pristanka onome
što je van opravdanja koje iskustvo može da ponudi. Iskustvo poseduje autoritet opravdanja, kad
je povezano sa uzrokom i posledicom to je normativno iskustvo

-razlika između slika i efekata, svedočanstva drugih su slika. Bez svakodnevnog iskustva i
opservacije nema osećaja determinisanosti (duh u kući)

-slučaj cezara (Enskomb) lanci verovanja ka unazad, istorijska verovanja. Kauzalno verovanje
uvek uključuje impresije sećanja, nikada same ideje. Široka sloga između interpretatora. Ipak
postoji osećaj determinisanosti

-postoji dva slučaja u kojima je uticaj uzroka i posledice preslab: nešto drugo ima uticaj, poput
običaja odnosno obrazovanja, epistemički slično u-p, poetski entuzijazam uzrokuje psihička
stanja koja nisu epistemički slina u-p, drugo slučajevi u kojima u-p imaju neku vrstu uticaja na
proizvođenje psiholoških stanja ali u nedostatku sličnosti i združenosti proizvode sprečenost uma
da oseća determinisanost i ovo možemo nazvati nefilozofskim verovatnoćama (dugi lanci
drugačije povezanih argumenata)

-slični determinističkim tumačenjima: princip tituliranosti, epistemoilogija vrlina (Rico Vitz)

-verujemo samo onda kada su našđa verovanja proizvedena mehanizmima koji funkcionišu
zdravo: tumačenje ispravne funkcionalnosti, mehanizmi koji proizvode pouzdana verovanja,
mehanizmi koji proizvode stabilna verovanja

-patnja je priroda iako suprotna zdravlju (najprirodnija situacija čoveka). Ispravno funkcionisanje
opravdanja: neko opravdano veruje ako se do tog verovanja dolazi prirodnim rezonovanjem i na
način koji promoviše zdravlje. Naše ispravno funkcionisanje zavisi od od stalnih, univerzalnih i
neodoljivih principa (među kojima je relacija u-p). Ispravno funkcionisanje se može objasniti
preko u-p

-relijabilističko shvatanje, sličnost i navika proizvode nepouzdana verovanja i lažna psihološka

stanja koja variraju od okolnosti, mehanizam za proizvodnju lažnog verovanja, pouzdanost zavisi
od determinisanosti

-verovanje (psihološko stanje) nije verovanje ukoliko nije proizvedeno mehnizmima stabilnog
verovanja. Stabilnost je infikcija verovanja u čula, pamćenje i ponavljanje, stabilnost uticaja ,
zavisi od osobe i njene refleksije

-generalno pravilo protiv verovanja na osnovu sličnosti

-neopravdanja verovanja: lakovernost/svedočanstvo. Da li je uopšte verovanje? Nestabilno je

-verovanja motivisana našim zadovoljstvom i dobrom voljom. Lakovernost može stvoriti

psihološka stanja koja se broje u verovanja, postoji neka vrsta nužnosti. Svaka vrsta inferencije je
utemeljena u iskustvu, inferencije svedočanstva/i-p inferencija, dve razlike: svedočanstvo
utemeljeno u iskustvo vodećih principa ljudske prirode a i.u inferencija je utemeljena u iskustvo
konstantne združenosti, u svedočanstvu efekat direktno ukazuje na uzrok (slika), a u u-p
inferenciji je ponekad nejasno kako efekat ukazuje na uzrok, efekat ne mora ličiti na uzrok

-sličnost uticaja iskustva i autoriteta. Nije prava vrsta nužnosti za posedovanje opravdanja

-o verovatnoći uzroka, dve vrste verovatnoće: dokazi bazirani na čestoj i konstantnoj združenosti
objekata- ili su zasnovani na konstantnim (kontrarno iskustvima i posmatranju) a ne toliko
čestim ili čestim a ne toliko konstantno združenim objektima
-konstantne ali ne toliko česte: imamo opravdanje čak i za najređe konjunkcije objekata, ali
proizvode dovoljnu snagu da se um oseća determinisano da donese sud, jednom opaženo alio
zauvek važi

-opažanje mora biti pripremljeno i dobro ispitano, onda će opažanje moći da radi u skladu sa
maksimom nakon uklanjanja površnih okolnosti, ako opažanje zadovolji ovaj kriterijum
maksima će imati dovoljnu evidenciju i snagu mišljenja na koje će biti primenjena

-serija verovatnoća baziranih na kontrarnosti, prethodni eksperimenti kontrarne prirode, navika

determinacije u prenošenju prošlosti na budućnost, nema stabilnog objekta već serije
međukontrasnih slika u određenom broju i proporciji, međutim one se udruže i imamo snažnu i
živu ideju i jaču od one poduprte manjim brojem eskperimenata. Ovo je slično verovatnoći šanse
(kocka)

-prvo imamo sud, opaženi objekat će imati određeni efekat, jedna od 6 strana, svaka od tih 6 ima
istu živost i snagu, zbog impulsa, jači pobeđuje slabijeg, dajemo preferenciju (4 ista dva različita
broja)

-treća vrsta verovatnoće, na osnovu analogije, samo aficirana sličnost, analogije mogu biti
dovoljno snažne da formiraju verovatnoću, opravdana verovanja

-druga vrsta običaja, obrazovanje. Puka ideja se pojavljuje u umu često, veštački a ne prirodni
uzrok, učitelji mogu da proizvedu bilo koju ideju u umu učenika. Refleksija može da otkrije da
um ne oseća determinisanost iz u-p da pređe sa impresija edukatora tj njegovih reči na ideju s
kojom su te reči povezane

-poezija stvara jaku imaginaciju. Ne držati pseudoverovanja (nestabilne dispozicije koje

proizvode razna verbalna i neverbalna ponašanja i internalne epizode koje manifestuju
dispozicionalnost verovanja. Poetski entuzijaza inspiriše emocije ali to je pervazivnost. Živost je
često veća no u slučaju običaja i iskustva. Osećanje strasti. Razlika u osećanju je kriterijum za
odbacivanje

-slučajevi univerzalne nemarnosti i glupšosti prema budućnosti. Nemamo opravdanje jer nismo
uspeli da steknemo relevantno verovanje. Želja sa sličnošću sa trenutnim životom može uništiti
verovanje (besmrtnost duše)
-nefilozofske verovatnoće: postoji u-p, ali bez sličnosti i združenosti u-p ne mogu da stvore
osećaj determinisanosti: umanjenje impresije, temporalna distanca; slabljenje običaja i tranzicije,
udaljenost od prvobitnog eskperimenta, manjak kontigviteta, zbog prolaska vremena smanjuje se
živost; verovanje preneto dugačkim lancem (izuzetak istorijskih verovanja); verovanja izvedena
iz opštih pravila, ishitrenost, predrasude, refleksija razotkriva

-refleksija pomaže u dva smisla: pokaže da nemamo opravdanje ipomaže da se rešimo sklonosti
da formiramo neopravdana verovanja

5. Daniel Propson, Hvatanje normativnosti: epistemičko opravdanje u Hjumovoj

Raspravi o ljudskoj prirodi

-naša verovanja o uzroku i posledici potiču iz iluzije imaginacije, iz determinisanosti razuma a

ne iz razuma

-hjum termin razum ne koristi pod iztim značenjem u svakom delu rasprave: razum kao deo
imaginacije zaslužan za uzrok-posledicu, restriktivni propoziciono a priori razum

-možemo biti naivni ili regulisati verovanja opštim i ustaljenim svojstvima imaginacije (nema
mesta za evidenciju). Dakle, skepticizam

-jedna vrsta verovanja pripada suđenju, druga imaginaciji. Hjum želi da prihvati naučni pogled
na svet

-nijedno od naših verovanja nije racionalno. Naša prethodna opažanja su konzistentna sa našim
lažnim verovanjima o budućim osetima. Moja verovanja o budućnosti su zasnovana na
imaginaciji a ne na razumu. Između lakovernosti i nekompromisnog razuma

-hjum predlaže normativnu teoriju verovanja prema kojoj su neka verovanja opravdanija od
drugih (što je naročito izraženo kada govori o svedočanstvu)

-poreklo opravdanih i neopravdanih verovanja, dva tipa verovanja (fenomenološka distinkcija),

dvostepeni kriterijum ya normativna verovanja, vrlo visok standard verovanja

-dve kategorije verovanja: verovanja u postojanje trenutnog utiska, verovanja u sećanje o prošlim
utiscima, ne proističu iz kontinuirane združenosti

-tri elementa verovanja: trenutna impresija, uzrok i posledica, ideja u koju se veruje
-verovanja nastaju u umu putem običaja, videti dve impresije združene, verovanja nastaju
nevoljno, iako je revizija verovanja moguća putem promišljanja

-postaviti opšta pravila tako da znamo kada su objekti uzroci i posledice jedni drugima ukoliko
se prate pravila nema straha da će se verovati u nešto pogrešno

-lakovernost je najuniverzalnija slabost ljudske prirode, slabost koja potiče iz prepoznavanja

-iskustvo je pravi standard za verovanja, ali se retko regulišemo njime, verujemo u proročanstva
protivna svakodnevnom iskustvu

-postoje pravi i inferiorni načini za formiranje verovanja, neke iluzije imaginacije su bolje od
drugih

-kritika inferencije, preferira induktivnu inferenciju, kritikuje antičku i modernu filozofiju koje
su zasnovane na imaginaciji sa svojim promenjivim i slabim principima nasuprot nužnim
principima koji su univerzalni, ako bi se ti principi uklonili iz ljudske prirode čovek bi morao da
nestane ili da pobegne, preferabilni

-dva primera induktivne inferencije, mrak i glas (aprehenzija kao percepcija i anksioznost),
prirodno rezonovanje je normativni jezik, prirodni razlozi mogu biti protivni zdravlju

-distinkcija naših spoznajnih kapaciteta: logični, nelogični i konformitet zdravim obrascima

imaginacije, osoba koja poseduje ideje koje nisu neizbežne i univerzalne ne funkcioniše
ispravno, kriterijum za razlikovanje zdravih od nezdravih verovanja

-normativno preferabilna verovanja: običajana tranzicija sa uzroka na efekte je jedan neodoljiv

princip, iako ne ostavlja ni trunku evidencije u propozicijama, formiranje verovanja na osnovu
konstantne združenosti

-(bol ako mislimo da vatra ne peče) neka verovanja su opravdana jer su nužna za naše
preživljavanje, hjumova cirkularnost, uzrok-posledica radili u prošlosti, ne znači da će i u
budućnosti, preživljavanje je centralni faktor hjumovog opravdanja i empirijske formacije
verovanja

-treba da preferiramo najbezbednija i najprihvaćenija verovanja, prirodna i prihvaćena

-šta kvalifikuje ideje da postanu verovanja (za svakodnevni život, praktična), praktičnom
kriterijumu dodaje kriterijum konstantne združenosti

-Don Garret „Title Principle“, razum ima titulu da nas upravi, konstantna združenost uzrouje
životonosnost ideja, nužna tendencija

-fenomenološki stadijum verovanja (objasniti zašto su neka verovanja bitna a neka ne), nužan ali
ne i dovoljan, pragmatički stadijum, ideje koje su konstantno združene ali poseduju praktičnu
svrhu

-postoje užasna verovanja koja imaju praktičnu svrhu, treba ih odbaciti kao kognitivnu disonancu
(zato je bitan fenomenološki kriterijum)

-lakovernost je prirodna jer počiva na sličnosti, svedočanstva drugih imaju jak uticaj, sličnost
pomaže neopravdanim idejama da pređu prag verovanja

-def verovanja: verovanja su rezultat konstantne združenosti akko su izazvane uzrok-posledicom

i trigerovane serijom utisaka (slomljen prozor-uljez)

-lakoverni zaobilaze impresije, cerovanje u cezarovu smrt nije takvo (impresije o

svedočanstvima drugih), senzorni utisci kao opravdanje u svedočanstvima

-(opravdana) verovanja nastaju samo iz kauzacije, jer nema inferencije među objektima bez ove
relacije

-verovanja postaju živahna ne zbog kauzacije nego zbog sličnosti, neposredni sadržaji svesti nisu
verovanja jer nisu nastala na osnovu kauzacije, sukcesivni utisci stvaraju greške, prirodno je da
verujemo u svedočanstva drugih (precenjena ali nekad potrebna)

-iako smo lakoverni, ni obični ljudi ne veruju u prisustvo dinosaurusa u sobi (neke stvari nisu u
konstantnoj združenosti)

-instinkt očekivanja objekta B kada je objekt A u igri (postoji mogućnost korekcije, jer je
događaj C u igri)

-normativno idealni doksastički subjekti, kako oni uspevaju da primete da se ne radi o objektu
A? Kako se razvrstavaju utisci na tipove? Osnova za odlučivanje između njih, pouzdanost A u
prošlosti? Ekstremne tvrdnje zahtevaju ekstremnu evidenciju. Utisci iz ekstremnog svedočanstva
su obični utisci ali slike (efekti) su neobične, nikad nisu bile u asocijaciji (Istraživanje o
ljudskom razumu)

-uniformnost ljudske prirode čine svedočanstva korisnim (primer potempkinovih sela)

-sume, podsetovi verovanja (hobs i kalvin), sva verovanja, celo iskustvo kad smo zdravi, a kad
nismo supsetovi

-verovanja mudrih i lakovernih imaju isti izvor, inputi su drugačiji i oni dozvoljavaju podelu na
dve klase

-modifikacija principa kontinuirane združenosti uz dodatak potencijalnih pobijača opravdanaj

-ekstenzionalna adekvatnost (lutrija), stepeni verovanja, suspendovanje suđenja

-problem hjumovog normativnog projekta, problem kantovog morala, koje maskime primeniti u
kojoj situaciji (ograničenja kauzalnog lanca), relijabilnost svedočenja i čuda (izuzeci)

-uzeti u obzir svedočanstva velikog broja ljudi a ne prijatelja, verovanje neopravdano ako ne
postoje pobijači

-naša opšta pravila u međusobnom kontrastu, prvi uticaj o.p je vodilja od uzroka do posledice,
drugi uticaj o.p je analiza da li nam je prvi uticaj radio dobro i odbacivanje. Nekad prvo nekad
drugo, zavisi od karaktera

6. Joseph C. Pitt, Hjum i Pirs o verovanju, ili, zašto verovanje ne treba smatrati
epistemičkom kategorijom

-hjum o izvesnosti

-Tradicionalno udaljavanje između čoveka i sveta, znanja i delanja

-kartezijanski solipsizam

-empirijsko znanja, o svetu

-nemogućnost znanja zasnovanog na pojedinačnom, verovanje redukovano na osećanje

-kantov magični šematizam

-pragmatički izlaz

-verovanje koje igra kauzalnu (a ne kognitivnu) ulogu u posredovanju između znanja i delanja

- verovanje kao živa ideja povezana sa trenutnom predstavom, sadržaj razuma su ideje koje su
zapravo predstave, ideje se razlikuju međusobno prema snazi i živosti

-relacije između ideja su regulisane uz pomoć tri principa asocijacije (prirodna, an ne filozofska,
principa): uzrok-posledica, sličnosti i identitetu

-idejna teorija saznanja: povezivanje ideja različitih senzornih tipova (tradicionalna analiza,
povezujemo ideje i iznosimo sudove)

-hjumova proto-psihološka teorija: iste predstave i ideje, ali ne i sedam filozofskih relacija nego
tri prirodna zakona asocijacije kao objašnjenje povezanosti ideja (odatle proističke hjumovo
shvatanje verovanja)

-verovanja nisu samo proste ideje nego način formiranja ideja, verovanje je živa ideja
proizvedena relacijom sa trenutnom predstavom (verovanje je osećanje)

-za verovanja važe isti mehanizmi kao za strasti i osećanja

-relacije razuma (fikcije)/relacije navika i običaja

-hjum modifikuje dotadašnje shvatanje verovanja kao kognitivnog stanja, ovo mu dozvoljava da
lakše pređe sa verovanja na delanje, jer nas strasti motivišu na postupke

-razum i volicija, volja...razum kao rob strasti

-pirs, sličan hjumu, verovanja su osećanja, ali ne koristi njegova tri zakona asocijacije

-selars, nazivanje verovanja epistemičkim kategorijama je kategorička greška, verovanje je samo

navika

-verovanje kao navika i nekognitivno (znanje nemoguće), gubimo intencionalnost, nasumične i

svrhovite akcije, dedumanizacija, radikalni naturalizam

-nema nužne veze između verovanja i znanja

-učenje jezika, da-ne na stimuluse, odgovaranje na pitanja, kritički odgovor na neispravnu
upotrebu jezika, intencionalnost drugog nivoa-nije o postupcima nego o jeziku

-da li su misli o navikama opet navike, navike drugog reda, selars

-pozitivne posledice smatranja verovanja psihičkom navikom: rešava problem veze postupaka i
verovanja, demistifikacija verovanja, konačno dodeljivanje verovanja adekvatnoj nauci,
distinkcija između znanja i onog koji saznaje

-znanje više nije individualno nego komunalno, individualna kognitivna autonomija više ne radi,
nestaje kartezijanski dualizam kao problem, a ako je znanje društveni proizvod onda je
normativno

-ali ovo ne znači da je znanje relativizovano i da je izgubilo objektivnost i istinu, tvrdnja da je

epistemologija zainteresovana za apsolutne i univerzalne standarde je normativna tvrdnja, istina
je i dalje bitan deo puta,

Kant:

7. Alix Cohen, Kant o nauci i normativnosti

-distinkcija prirodne humanističke nauke, može i tako normativnost

-kant znanje smata praktičnim relevantnim, korisno za život, izvor svih nauka, moralnosti,
edukuje i vodi ljudska bića, sve što ima veze s praktičnim

-subjektivni uslovi ljudske prirode, pragmatični projekat

-psihologija nas uči kako da izbegnemo greškeako se držimo pravila upotrebe razumevanja pod
subjektivnim empirijskim uslovima

-primenjena logika se tiče ljudskih slabosti, pragmatička dimenzija kognicije, bolesti, dok se
prava logika je stroga nauka, suva i sholastička

-kantova antropologija kognicije nas uči da razumemo kako greške nastaju i sprečimo ih
(uzdržavanjem od neopravdanih sudova dok ne dođemo do objektivne sigurnosti tj dok nam
evidencija ne postane dostupna) naravno, jako je teško suspendovati sud, rasuđivanje nije
slobodno, nema slobodu izbora nad svojim operacijama, samo se može suspendovati kad ne
postoji epistemičko okruženje neophodno za izvesnost

-postoje pravila za korigovanja naše kognicije a biti epistemički odgovoran znači pratiti ih

-istražiti normativna ograničenja koja su primenjena na kogniciju

-tri principa mišljenja, misli za sebe, misli na mestu drugog, misli konzistentno sebi, sensus
comunis, treba da vode epistemičkog agenta u sticanju znanja

-univerzalna pravila i uslovi za izbegavanje greške, principi u skladu s kojima bi trebalo da

mislimo, pitanje je kako i da li formulišemo maksime a ne istinita i lažna verovanja

-logički egoizam, nepotrebno testirati svoje sudove konsultujući druge, žrtvuje istinu svom
subjektivnom viđenju sveta. Nasuprot tome, imamo širokogrudnog mislioca sa proširenim
modom mišljenja, koji se odvaja od subjektivnih uslova rasuđivanja i reflektuje nas svojim
sudovima sa univerzalnog gledišta (kant ima pristanak, a ne i naše savremeno razumevanje
verovanja)

-univerzalna komuna znanja i testiranje maksima, znanje nije usamljeno

-pristanak, verovanje, utemeljeno ili na iskustvu ili na razumu i može biti sastavljeno od
percepcija, memorija, introspekcija

-subjektivni uslovi sastoje se od psiholoških procesa kojima osoba dolazi do verovanja, privatni
validitet rasuđivanja. Subjektivni osnovi pokazuju kako neko drži verovanje a objektivni kako
nečije verovanje nije slučajno istinito. Subjektivnost sadrži okolnosti

-priroda temelja verovanja određuje epistemički mod: znanje je i subjektivno i objektivno

dovoljno, mišljenje je subjektivno i objektivno nedovoljno, a vera je subjektivno dovoljna a
objektivno nedovoljna

-da bi verovanje bilo znanje potrebni su mu i subjektivni i objektivni temelji, inače imamo samo
mišljenje

-dakle greška nastaje kada ne reflektujemo o svojim temeljima

-zdrav razum, sensus comunis, komunalni razum, sposobnost rasuđivanja koja u svojoj refleksiji
uzima u obzir apriori način mišljenja i reprezentacije ostalih, zdrav razum se vežba refleksijom o
temeljima, ovaj proces je normativan

-da li može sud da se iskomunicira sa drugima? Objektivni osnovi verovanja su slobodni od

naših interesa, subjektivnost nije deljiva. Kognicija je ispravna kada se slaže sa univerzalnim
zakonima razumevanja svakog čoveka, ako je moje ubeđenje validno za svakoga onda je
objektivno

-naše norme, priroda normi primenjenih na verovanja, nisu orijentisane ka istini, epistemičke su i
radikalno drugačije od praktičnih, norme se razlikuju prema sadržaju i osnovi

-centralna uloga usvajanja univerzalnog gledišta kao osnove naših epistemičkih principa koji
regulišu naša verovanja je ista racionalna norma (za teorijsko i praktično), zahtev uma za
autonomijom

-epistemičke maksime treba takođe da prođu test univerzalnosti, temelj pravila na osnovu kojeg
pretpostavljamo kao univerzalni princip za upotrebu razuma, svi možemo ovaj test primeniti na
sebe: nikad ne bi trebalo da verujem osim na takav način da moja maksima postane univerzalni
zakon

-veza maksima i verovanja: epistemičke maksime su drugi red principa koji konstituiše agentove
epistemičke strategije (kako da mislim o svetu i najbolje upotrebim kognitivne sposobnosti) kada
ih usvojimo i svesni smo njih i reflektujemo nad njima nije nužno za svako verovanje,
uobilčajena kognicija ne mora da bude svesna ovih pravila i da reflektuje nad njima

-epistemička odgovornost je prolaženje ovog testa univerzabilnosti. Funkcija ovog teksta je

identifikovanje i odbacivanje maksima koje proizvode neopravdana i neistinita verovanja, te
maksime su predrasude

-predrasude su ilegitimni principi koje je subjekt usvojio kao maksime, sudi objektivno sa
subjektivnih temelja

-tri načina da su naše maksime predrasude: utemeljenje verovanja kao inklinacija, navike,
imitacije (kopiranje drugih nam ne daje njihovo opravdanje). Ponekad su imitacije legitimne u
obrazovanju. Svima je zajedno što ne mogu da se univerzalizuju
-verovanje je podležno sledećim normativnim ograničenjima: negativno- epistemički agenti ne
treba da formiraju verovanja na subjektivnim osnovama, pozitivno- proces formiranja verovanja
treba da bude vođen maksimama koje se mogu univerzalizovati (zahtev da se veruje autonomno).
Sloboda od, sloboda za

-suprotno egoizmu je pluralizam

-samo poštuj zakone koje si dao sebi budi konformitetan svojoj volji

-autonomija utemeljuje epistemičku normativnost

-razum upravo i jeste moć da se sudi autonomno, u skladu sa principima koje dajemo sebi

-saper aude, imaj hrabrosti da koristiš svoj razum, moto prosvetiteljstva

8. Alix Cohen, Kant o epistemičkoj autonomiji

-epistemička autonomija kao centralna uloga kantove epistemičke normativnosti

-formula autonomije treba da reguliše aktivnosti volje, epistemičku aktivnost I naša verovanja
koja bi da su istinita treba da reguliše epistemička verzija ove formule

-verovanje i volja su različite aktivnosti ali su podložne istim normativnim zahtevima

-zahtev za autonomijom se odnosi, ne samo na moralne nego i na kognitivne agente

-kako epistemička autonomija može imati temelj kada da bi bila moguća mi moramo kontrolisati
naša verovanja kao što kontrolišemo naše akcije, ali doksatički voluntarizam je pogrešan

-zahtev za epistemičko autonomijom se ne primenjuje direktno na verovanja, jer nemamo

direktnu doksastičku kontrolu nad njima, nego se primenjuje indirektno kroz epistemičke
maksime i principe koji ih regulišu, imamo direktnu kontrolu nad epistemičkim maksimama koje
vode naše sticanje verovanja i time imamo indirektnu kontrolu nad verovanjima koja stičemo i
zadržavamo, indirektni doksastički voluntarizam

-osnova epistemičke odgovornosti nisu verovanja nego maksime koje ih regulišu. Kada usvojim
princip on postaje moja maksima, pravilo koje subjekt čini svojim principom je maksima
-moralne maksime vode moje akcije, subjektivni princip u skladu s kojim subjekt deluje

-epistemičke maksime konstituišu moje epistemičke strategije, kako najbolje da iskoristim svoje
kognitivne sposobnosti: trebalo bi da odmeravam svoja verovanja spram evidencije a ne da
verujem u nešto jer čini da se osećam bolje, ne treba da ignorišem evidenciju u slučaju da
falsifikuje verovanje za koje želim da je istinito

-ovde je akcenat na vođenju akcija od strane maksima, toj funkciji a ne da li smo svesni njih dok
mislimo

-bilo koja vrsta učenja i verovanja je bazirana na epistemičkim maksimama, nema jednostavnog
verovanja

-verovanje nije normativno neutralna manifestacija mojih kognitivnih kapaciteta, treba da je

regulišu brojne normativna ograničenja

-verovati odgovorno znači osigurati da epistemičke maksime koje vode moja verovanja su
podležne pravoj vrsti normi

-norme su epistemički principi drugog reda, koje regulišu epistemičke maksime prvog reda koje
vode moju kognitivnu aktivnost

- normativni zahtevi epistemičkih agenata su analogno strukturi moralnih agenata (kategorički

zahtevi) i u principu, epistemička verzija formule moralnog zahteva

-normativnost ne mora nužno imati moralnu osnovu

-fundamentalna razlika između šta treba da verujem i šta treba da želim, etičke norme određuju
svoj objekt, šta treba da postoji, epistemičke norme to ne rade, ne ustanovljavaju da nešto jeste,
to svet radi

-obe aktivnosti su ograničene a ova ograničenja oblikuju način na koji se normativni zahtevi
primenjuju na domene, moralne su spoljne

-svet je determinisan a priori doprinosom mojih kognitivnih sposobnosti koje formiraju iskustvo,
ne determinišu baš sve, a pomenuti doprinos je formalan, postoje normativna ograničenja za to
kakav nam se svet čini, epistemička normativnost zapravo može poslužiti kao model za moralnu
normativnost
-formula autonomije: postupaj tako da volja može sebi dati univerzalni zakon kroz svoje
maksime, agent kao racionalni davač zakona, agentovi racionalni kapaciteti bi trebalo da budu
izvor maksima koji ga obavezuju, što osigurava univerzalnost i autonomiju

-formula epistemiččke autonomije: veruj tako da tvoji kognitivni kapaciteti mogu da se

samoregulišu kroz davanje univerzalnih zakona kroz sve svoje maksime, dakle ovde su
kognitivne osobine ono što je izvor epistemičkih maksima koje obavezuju agenta i te maksime
mogu svi da usvoje. Da verujemo autonomno

-verujemo u skladu sa univerzabilnim epistemičkim maksimama koje dajemo sebi

-epistemička heteronomnost može pobliže razjasniti zahtev za epistemičkom autonomnošću,

tendencija ka heteronomiji razloga se zove predrasuda, ilegitimni princip koji smo usvojili kao
svoju epistemičku maksimu, maksima objektivnog suđenja na subjektivnim osnovama

-tri vrste subjektivnosti utemeljuju ovu ulogu: inklinacije (verujem u ono što želim da je istina),
navike (verujem u ono u šta sam uvek verovao bez obzira na sve) i imitacija (verujem u ono u šta
moji roditelji verujeu)

-sve su nedopustive iz istog razloga, jer preporučuju upotrebu subjektivnih temelja kao
objektivnih, ako ih usvojimo kao maksime, onda verujemo heteronomno, tada su naše kognitivne
osobine vođene nižim aspektima, izvor je van viših aspekata kognicije (senzibilnost, ljubav,
želja)

-verovanja na ovim osnovama su neopravdana, epistemički odgovorno je verovati autonomno

-verovanje treba da bude vođeno epistemičkim maksimama koje su samopripisane i vode nas
formiranju verovanja na objektivnim osnovama (evidencija, dokaz, svedočanstvo)

-istinito verovanje je dobro bez obzira na to da li sam ga odgovorno formirao? (u moralu je bitna
intencija). Da li u epistemologiji nema involviranja agenta? Tj ono nije nužno?

-istinosna vila:nudi mi sjajnu epistemičku situaciju, mnogo istinitih i jako malo lažnih verovanja
ukoliko se složim da verujem u p, zašto da ne prihvatim? Epistemički konsekvencijalizam. U
moralnom slučaju ovo bi značilo da nikad neću moći da proizvedem moralno vredne akcije,
mehanička proizvodnja samo
-ako prihvatim istinitosnu vilu, stekao bih istinita verovanja ali bih se odrekao kapaciteta
verovanja, rešio bih se svoje doksastičke agensnosti i postao bih mehaničko proizvođenje
istinitih verovanja, prema kantu znanje nije posedovanje istinitih verovanja već njihovo sticanje
na način kompatibilan našim kognitivnim kapacitetima

-biti odgovoran epistemički agent ne znači samo koristiti kapacitete već i koristiti ih u skladu sa
pravom normom

-verovanje je istinito čak i ako mi ga je usadio neuronaučnik, jer ga svet čini istinitim

-međutim, verovanje nije nezavisno od maksime kojim je utemeljeno, nema razlike između
akcije i verovanja, odgovorno verovanje nije sticanje sadržaja, zahteva znanje zašto je verovanje
istinito, sigurnos da su temelji na kojima je zasnovano ispravni

-esencijalna funkcija epistemičkih maksima, određuju vrstu temelja koji je prikladan, dakle dva
verovanja mogu imati isti sadržaj a različite temelje

-agentove epistemičke maksime određuju opravdanje verovanja (prema temeljima)

-ako neuronaučnik u mene posadi maksimu „veruj za sebe“, zar to ne obezbeđuje epistemičku
autonomnost? Samolegislacija maksima priroda procesa formiranja maksima je esencijalni deo
pravljenja maksimom pravom. Samolegislacija je ključna za epistemičku normativnost

-puko praćenje prave maksime nije dovoljno da osigura da su verovanja u skladu s njom stečena
istinita i opravdana, dobra maksima ne garantuje istinito verovanje jer istina ne proizilazi
automatski iz normativnih procesa

-za kanta je bitno se koriste sposobnosti suđenja, šta je pravi temelj, šta konstituiše pouzdanu
evidenciju i šta čini hipotezu verovatnom. Dakle prave epistemičke maksime ostavljaju dosta
mesta za greške i diskusije, kant je falibilista u pogledu opravdanja

-dobra maksima me ne čini dobrim epistemičkim agentom, moram da reflektujem o tome zašto
je verovanje opravdano u odnosu na maksimu, potrebna korektna primena

9. James Hutton, Epistemička normativnost u Kantovoj „Drugoj Analogiji“

-u drugoj analogiji kant kaže da ako mentalni sadržaji nw uključuju koncept kauzalnosti, ne
mogu reprezentovati objektivni vremenski sled, kant uvođenjem koncepta kauzalnosti čini
vremenski sled reprezentacija nužnim, čineći mogućim objektivni reprezentacionalizam

-glavno pitanje je kako koncept kauzalnosti omogućuje, i zašto. Ova nužnost je rezultat
epistemičke normativnosti. Kada su u igri kauzalnosti, individua je obavezana da napravi sud u
određenom vremenskom sledu, jer iracionalnost boli.

-da bi ovo postala normativno obavezujući sud, subjekat mora postaviti svoje perceptualne
reprezentacije u pravi red

-mentalne operacije potrebne da bi percepcija imala objektivni vremenski sled, kakvu vrstu
modalnosti ovaj subjektivni red percepcija mora posedovati da bi bio neophodan

-kant ima inferencijalnu ulogu za kauzaciju i ova inferencijalna nužnost se primenjuje na

subdoksastičke nivoe percepcije, kao i na suđenje a modalnost u pitanju je epistemička
normativnost

-širi smisao normativnosti u kantovoj filozofiji duha, da li kritika čistog uma može da se
interpretira kao fundamentalno normativna (Alison), normativnost je zslužna za šift sa
heteronomnosti na autonomnost, esencija kantove revolucije u etici. Mekdauel kaže da Kant
pridaje normativni status svim mentalnim reprezentacijama koje poseduju sadržaj. Polok kaže da
je centralna tvrdnja Kantove filozofije da sintetički sudovi apriori moraju biti uvaženi kao
fundamentalne norme za našu matematičku i empirijsku kogniciju

-moguća veza između spontaniteta razumevanja i slobode praktičkog razuma. Transcendentalno

jedinstvo apercepcije je tvrdnja o normativnoj nepobitnosti suđenja

-O Nil kaže da su kantovi regulatorni principi i maksime suđenja normativni, svi kantovi
principi, regulativni principi razuma, principi razumevanja, principi matematike i nauke su
normativni. Kant pridaje normativni status svakom intencionalnom stanju uključujući intuicije,
determinacija senzibilnosti, koja je neodvojiva od razuma podleže normativnim ograničenjima

-Toley se fokusirao na kantovu logiku i kazao da um mora biti sposoban da se odvoji od seta
zakona, ako će ti zakoni da služe kao normativni imperativi uma, zato proponenti normativnosti
moraju precizirati o kakvoj normativnosti se radi i izdvojiti relaciju između normativnih
standarda i prisutnih operacija u mozgu

-maksime u zajedničkom ljudskom razumevanju, formaciji empirijskih sadržaja su takođe bitni

za detaljno objašnjavanje veze između normativnih pravila i mentalnih aktivnosti

-druga analogija kao plodno tle analize mentalnih aktivnosti, identifikovati opseg mentalnih
operacija koje su podložne normativnim ograničenjima, mentalne operacije odgovorne za
empirijsku kogniciju moraju biti podložne normativnim standardima što uključuje moć
imaginacije preko kojih vremenska struktura nametnuta senzibilnom materijalu

-kauzalni i konceptualni pokušaji objašnjenja nužnosti subjektivnog uređenja percepcija. Pred-

rasudni nivo percepcija

-Xovi uzrokuju Above, X je inferencijalna nužnost da se izvede zaključak da se događaj AB

dešava i pravljenje empirijskog suda o dešavanju AB zahteva akt sinteze u kojem subjekt
postavlja svoje percepcije u odgovarajući red

-kauzalna pretpostavka čini normativno nužnim za subjekta da sudi da se AB dešava i stoga da

postavi svoje percepcije u odgovarajući red, nužnost reda percepcija je epistemička
norrmativnost

-koji su to preduslovi za reprezentaciju objektivnog temporalnog sleda? Na to druga analogija

odgovara. Primer džon gleda kako se sneško topi, da bi se to desilo džon mora imati mentalne
reprezentacije koje poseduju tri svojstva: a) moraju reprezentovati inicijalno stanje, uspravnog
sneška, b) mora reprezentovati posledično stanje, istopljenog sneška i c) mora reprezentovati
inicijalno stanje kao prethodno posledičnom stanju. Problem je objasniti kako mentalna stanja
mogu reprezentovati c), objektivno temporalnu reprezentaciju između dva stanja

-kant počinje negativnom tvrdnjom, reprezentacija objektivnog vremenskog sleda ne može biti
ostvarena jednostavno činjenicom da reprezentacija dva stanja se dešavaju sukcesivno u umu.
Iako džon opaža uspravnog snešta u t1 a otopljenog sneška u t2, ova puka sukcesivnost nije
dovoljna za reprezentaciju objektivnog temporalnog sleda jer je sukcesivnost nejasna,
aprehenzija brojnih privida je uvek sukcesivna
-perceptualni sadržaj se dešava sekvencijalno u umu čak i kada reprezentuju koegzistentne
izdržljive sposobnosti, sukcesivno vidimo delove velike kuće

-perceptivni sadržaj uvek je sukcesivan, , čak i kada percepirane stvari koegzistiraju,

sukcesivnost percepcije ne može imati sematički značaj denotiranja objektivne sukcesije

-semantičko a ne epistemičko čitanje druge analogije, jer epistemičko vodi u cirkularnost

-arbitrarnost subjektivne sukcesije je sprečava da nosi objektivni značaj reprezentacija, sama

subjektivna sukcesija ništa ne pokazuje, zato što arbitrarnost proizilazi iz imaginacije koja uvodi
temporalne relacije između perceptualnih sadržaja, koja je sposobna da ih uredi

-konekcija dve percepcije u vremenu nije rad samo čula i intuicije nego je produkt sintetičkih
osobina imaginacije koja može da kombinuje dva stanja na dva načina, tako da ni jedno ni drugo
ne prethodi vremenski

-kad je reč o unutrašnjem čulu, imaginacija ima moć da slobodno kombinuje senzorni materijal,
ukoliko nešto ne ukloni arbitrarnost subjektivnog reda, ne može biti objektivnosti u koje stanje
prethodi kojem

-kantov pozitivni uvid tiče se subjektivnog reda percepcija stavljenih u nužan red, tada postoji
denotacioni značaj objektivno temporalne relacije, pod određenim uslovima subjektivni red je
ireverzibilan, nužan a to omogućava perceptualne reprezentacije objektivne sekventnosti u kojem
reprezentujemo događaje dok se dešavaju, određene činjenicama da postoji samo jedan red u koji
perceptualni sadržaj može biti uređen, samo B može pratiti A u aprehenziji, ali percepcija A ne
može pratiti nego samo prethoditi B

-kant ilustruje primerom broda koji plovi nizvodno, subjektivni red percepcija je nužan, nužno
opažamo takav red percepcija

-kantova diskusija o objektivnim temporalnim reprezentacijama je deo njegovog argumenta za

sintetički apriori princip, kauzalni princip (u domenu pojava, svaki događaj ima uzrok)

-kauzalno čitanje: kauzalna relacija između percepcija je nužna

-konceptualno čitanje: konceptualna uloga koncepta kauzalnosti nameće nužnost redu percepcija
(skepticizam), Stroson. Kauzalna zavisnost percepcije od stanja stvari u svetu, kad god opazimo
događaj, subjektivni red percepcija je kauzalno nužan, stroson kaže da se ovde radi o logičkoj a
ne kauzalnoj nužnosti

-kauzalna nužnost subjektivnih percepcija događaja i kauzalna nužnost događaja samog. Non
sequitur

-treba nam način da presudimo koji događaj prethodi kojem, šema koncepta kauzacije je
ireverzibilna, to što događaji tipa A uzrokuju događaje tipa B ne znači da B ne može prethoditi A
(pendulum)

-tokeni ili tipovi? Ali nije jer kant insistira na kauzalnom pravilu. Ne radi se o pronalaženju reda
dva događaja preko identifikovanja kauzalne relacije između njih, za kanta je to identifikovanje
objektivne promene, kao jednog događaja, usled uzrokovanja od strane nekog drugog događaja
ili stanja

-Za Van Kliva to je konceptualna uloga kauzalnih preduslova pre no de fakto kauzalna veza, to
nameće strukturu nužnosti potrebnu subjektivnom redu, pesimizam o kauzalnosti

-za konceptualiste ovde se ne radi o kauzalnoj nužnosti akta opažanja nego konceptualne uloge
koncepta uzroka, mentalne operacije koje nameću taj koncept nameću nužnost temporalnom redu
percepcija

-reprezentovati događaj subjektivni red percepcija mora biti ireverzibilan, moraju biti
supsumirani pod šemu kauzalnosti, aplikacija šeme kauzalnosti je nužan uslov iskustva događaja

-druga analogija sadrži kantovih pet ekspozicija kauzalnog principa, kant opisuje i uspešne
situacije u kojima um reprezentuje događaj objektivnog sleda

-kad god imamo iskustvo da se nešto događa uvek pretpostavljamo da mu nešto prethodi, u
skladu sa pravilom, samo pod tom pretpostavkom je iskustvo događanja uopšte moguće, čim
počnem da opažam ili pretpostavljam da je tu sekvenca relacija sa prethodnim stanjem iz kojeg
reprezentacija sledi u skladu sa pravilom, tada reprezentujem nešto kao okurentno

-u uspešnim slučajevima dolazi do pretpostavljanja, ovo pretpostavljanje tiče se a) postojanja

prethodnog stanja i b) pravila prema kojem, uzevši u obzir prethodno stanje, nešto mora da ga
prati
-šema uzroka je realnost naspram koje, kad god je postavljeno, nešto drugo uvek prati, termin
sukcesija ekvivalentan je promeni, znači pretpostavka prethodnog stanja i kauzalnog pravila da
Xovi izazivaju Abovo

-koncept kauzacije analitički uključuje kauzaciju u skladu sa univerzalnim zakonima, za Džona

je to kauzalno pravilo sunčeva toplota , kant dopušta da subjekt ne zna šta je izazvalo promenu, u
tom slučaju je džonova pretpostavka da je neko nepoznato stanje istopilo sneška

-kauzalne pretpostavke moraju da se poklope sa fizičkim zakonima koji su transcendentalno

nužni, svo subjektovo iskustvo se nužno konformiše sa ovim zakonima, transcendentalni filozof
može sebe da proveri na ovaj način reflektujući preduslove iskustva, kompatibilno i sa
subjektima koji ne veruju u ovo zakone, ili veruju u aristotelovu fiziku, takve pretpostavke biće
lažne, dakle subjekt ih nužno ne mora praviti

- kako subjekt selektuje specifične kauzalne pretpostavke, i kako je opravdan u ovome? Kant na
ovo daje odgovor u regulativnim principima u apendiksu transcendentalne dijalektike i u uvodu u
KU

-kant daje normativno tumačenje pre nego deskripciju aktualnog formiranje hipoteza procesa,
daje transcendentalni argument za naše pravo da odaberemo više objedinjene teorije, teorije koje
opisuju svet vođene manjim brojem generalnih kauzalnih zakona, u ovim sekcijama kant piše o
pokušaju razuma da ujedini sudove i koncepte isporučene razumevanjem, opisuje regulativnu
upotrebu transcendentalnih ideja koje upravljaju razumevanje ka određenom cilju poštujući
smernice i pravila, bez zakona razuma da traži jedinstvo ne bismo imali koherentnu upotrebu
razumevanja, nagon ka jedinstvu je operativan u inicijalnoj fazi formiranja kauzalnih hipoteza,
ne samo u fazi gde se traži sistematičnost

-kant kaže da mi ne opažamo događaje antecedentalno, pa posle ih uklapamo sa hipotezama,

umesto toga proces konvertovanja senzornog materijala u reprezentacije događaja mora biti
nezavisno od prethodnih pretpostavkiodnosno kauzalnih hipoteza, koje uvek ostaju subjekt
kasnije revizije

-da li subjekt počinje sa kauzalnim pravilima koji kasnije postaju univerzalni zakoni?
-bliska veza koncepta kauzalnosti i logičke strukture hipotetičkih kondicionala. U izvođenju
tabele kategorija iz tabele sudova, čist koncept uzroka i posledica korespondira logička struktura
hipotetičkih propozicija i to je neistinito funkcionalna konekcija

-u svom šematizovanom obliku, koncept kauzacije dodaje prostorno vremenski sadržaj ovoj
logičkoj strukturi. Antecedens je ograničen realnošću, stanjem stvari, stanjem objekta u vremenu,
konsekvens je ograničen na temporalnu sukcesiju i fundamentalnom konekcijom između njih,
konsekvensa je ograničena određenom usmerenošću u vremenu, događaj prati trigerovano stanje.
Šematizacija omogućava primenu čistih koncepata na objekte iskustva

-kauzalni sudovi koji utelovljuju hipotetičke kondicionale podržavaju inferenciju odnosno

hipotetički silogizam, dve validne forme inferencije, modus tolens i modus ponens, po ugledu na
wolfa modus ponens kaže ako je antecedent prisutan onda mora biti i konsekvensa

-u slučaju hipotetičkih kondicionala, ako subjekt veruje da Xovi izazivaju Above i da je X u

ovom slučaju premisa hipotetičkog silogizma u kojem je sud o događanju AB zaključak, ovde se
radi o inferencijalnoj nužnosti

-kada diplojujemo koncept u određenim kauzalnim pretpostavkama postaje inferencijalno nužno

da sudimo da se određeni događaj desio

-da li je ova inferencijalna nužnost dovoljna za nužnost subjektivnog sleda percepcija? Do sada
se pričalo o doksastičkom nivou suđenja, ali se Kant okreće subdoksastičkom nivou percepcija.
Jer inferencija uvek operiše na nivou suđenja, dakle potrebno je ovo prebaciti na nivo percepcija
kako bi objasnili njihovo uređivanje

-nužnost suđenja a ne nužnost ređanja percepcija

-Cilj analogije iskustava je uspostavljanje tvrdnji o empirijskoj kogniciji

-nužnost pred-rasudne aktivnosti aprehenzije je ključna za kanta, subjektivni red aprehenzije,

podvođenje aprehenzije od pravilo, rezultat druge analogije je formalni uslovi čitave percepcije

-u transcendentalnoj dedukciji sva sinteza, kroz koju percepcija postaje moguća, stoji pod
kategorijama
-potrebno je razumeti empirijski sudovi uključuju sintezu percepcija, iskustvo je empirijska
kognicija, kognicija koja determiniše objekat kroz percepciju, dakle sinteza percepcije sadrži
sintetičko jedinstvo mnogih percepcija u svesti, sudovi o našem svetu su empirijska kgnicija I
mora uključivati sintezu senzornog materijala

-reprezentacije razumevanja nemaju relaciju ka objektu ukoliko ne stoje u pravoj relaciji sa

čulnošću, ne možemo zamisliti objekat, osim kroz intuiciju koja korespondira sa ovim
konceptima, subjekat proizvodi AB percepciju sintezom senzornog materijala

-dakle potrebna je percepcija A I percepcija B kojr zajedno stoje u temporalno strukturisanoj

celini a temporalnu dimenziju im daje unutrašnje čulo

-akt ređanja percepcija u određenu formu je deo sinteze aprehenzije koju donosi moć
imaginacije. Džonova moć imaginacije stavlja percepciju uspravnog sneška prethodno percepciji
istopljenog sneška omogućeno formalnom intuicijom vremena

-kantov opis imaginaciono sintetičkih aktivnosti ide pre formiranja sudova. Dakle sinteza
aprehenzije u kojoj moć imaginacije ređa percepcije u određeni red (otpada asocijacija)

-u kom smislu subjekt MORA postaviti svoje percepcije u subjektivni red koji je inferencijalno
nužan? Ovo moranje je normativno. Nužnost suda da se AB dešava i akt sinteze konstitutivne po
pravljenje suda je stvar epistemičke normativnosti

-normativnost nije termin koji je kant koristio, iako koristi termin norma u smislu modela i
vođenja, međutim ovde se ne radi o anahronizmu normativnosti kao centralne za drugu analogiju

-normativne činjenice i rečenice su one koje se odnose na TREBA razloge i dužnosti, kant
izvodi distinkciju normativno nenormativno, kontrast prirodne i moralne filozofije, prva nam
daje zakone u skladu s kojima se sve dešava , druga determiniše zakone kao zakone u skladu sa
time kako bi nešto trebalo da se dešava

-maksime moći suđenja ne govore šta se dešava ali u skladu sa pravilom moći kognicije
dolazimo do te uloge kako donosimo sudove o stvarima nego kako treba suditi. Kako koristimo
koncepte i kako ih treba koristiti da bismo imali opravdanje
-kauzalni preduslovi normativno primoravaju sud u ređanju percepcija. Subjekt koji veruje u X i
da Xovi uzrokuju Above ima konkluzivne razloge da veruje da se AB događa, prepozicije
opravdavaju zaključak, da bi sud bio inferencijalno nužan, mora biti opravdan na ovaj način

-druga analogija: pravilo se uvek nalazi u percepciji onoga što se dešava i to pravilo čini red
percepcija nužnim, samo tada mogu biti opravdan da privid sam, a ne moja aprehenzija. Ne
mogu ih poređati, aprehenziju, drugačije nego u takav red

-normativna koncepcija zakona logike. Logika je nauka pravilne upotrebe razumevanja i razuma
uopšte, ne subjektivno nego prema empirijsko psihološkim principima kako razumevanje
proizvodi misao, nego objektivno prema principima apriori kako bismo trebali da mislimo. U
logici nije pitanje kako mislimo nego kako treba da mislimo

-podeliti zakone razumevanja kao pravila kako mislimo i pravila kako treba da mislimo. Ponekad
mislimo pogrešno,i takva upotreba nije u skladu sa pravilima, misupotreba razumevanja, logika
nas uči kako da koristimo objektivna pravila razumevanja

-principi logike konstituišu standard kako treba da mislimo, normativna koncepcija logike je
kritika. Logika je korisna i neophodna kritika kognicije, da ga ispravi da bude u skladu sa sobom

- prvo reflektujemo o prirodi razumevanja i identifikujemo principe koji su univerzalno validni, a

ne samo plauzibilne kao posledicu pristrasnosti. Kantova čista logika je nezavisna od empirijske
psihologije, ali da li je zaista moguće umu da se odvoji od pravila

-zatim koristimo principe kao doktrine kritikovanja aktualnih šablona mišljenja, kako svojih tako
i tuđih, i ovde se može koristiti suplemnet empirijskih otkrića grešaka koje možemo napraviti,
ovo je primenjena logika, empirijski informisan projekat

-reflektovanje o prirodi naših sposobnosti nam daje nam određene epistemičke standarde kojim
iskorenjujemo greške, dakle džon je podložan epistemičkoj kritici ukoliko ne formira predstavu
otopljenog sneška

-kauzalne presupozicije nameću normativnu strukturu subjektovim mentalnim operacijama,

normativna nužnost uklanja arbitrarnost i obezbeđuje objektivnost, normativno nužan subjektivni
sled je aspekt percepcije džona
-protiv kantove normativizacije logike: da bi pravilo bilo normativno subjektu mora biti moguće
da se odvoji od njega a nije moguće. Da li? Odvojiti se od ovih pravila znači napraviti pogrešnu
inferenciju a to pokazuje kant kada piše o logičkim iluzijama

-imperativna i evaluativna normativnost (Lu Adler), ono što se mora i ono što je dobro za nas,
kant je imperativac

-formalna logika i ima zadatak da otkrije lažne iluzije kao forme silogizama. Imamo i
paralogizme, koji nastaju zbog loše premise

-ljudi su prirodno privučeni kršenju pravila ispravne inferencije, ovo međutim može da važi u
moralnom slučaju. Elementi izbora, slobode, inklinacije, senzibilni impulsi, sposobnost želje
opstruktivna sila koja se udaljava od zakona

-kant kombinuje samonametnuti zakon i uticaj opstruktivnih, pozitivno, sila su ključni za

normativnost. Sloboda se sastoji u poštovanju samo onih zakona koje namećemo sebi

-postoje aplikacije normativnosti koje se ne tiču želje, sistematske aktivnosti refleksije suđenja i
razuma

-normativna ograničenja ne leže u zavisnosti od izbora nego u postojanju mogućih opstruktivnih

sila

-kada je senzibilnost u igri ona može uticati na silu kojom um može da se odvoji od zakona
razumevanja, senzibilnost je u ovom smislu moguća opstruktivna sila koja je zaslužna za
normativnu kvalifikaciju

-u zaključku lep siže

10. Peter Railton, Normativna snaga i normativna sloboda: Hjum i Kant, ali ne Hjum
versus Kant

-normativnost kombinuje elemente prisile i slobode, normativna tvrdnja ima primoravajući

autoritet, ali ne sme biti automatska, ili trivijalno zagarantovana definicijom

-hjum i kant gledali estetičko iskustvo kao primer veze prisile i slobode, razlika između njihovih
emprijskih psiholoških teorija
-normativnost glavni termin za centralne fenomene ljudskog života, razliak između dobro/loše i
moguće/jestem etika epistem...nas uvlače u diskusiju normativnosti

-norme su pravila i standardi,latinski norma je gradivni blok, a latinsko regulus je oštra ivica ili
lenjir, nešto je potrebno korigovati u rezu ali ne alat, vođenje akcije standardom korektnosti

-kantovo normativno a priori, norma (pravilo) ima formu pre ćinjenice, daje graditelju standard
za sečenje, ali ne određuje kako će rez biti izvršen, njegov performans sečenja je vođen ali ne i
prediktivan, a njegov neuspeh da se prilagodi normi ne diskredituje normu a posteriori, a priori
status normi i pravila

-ali da li ova analogija transparentna važi kada nam norme trebaju u filozofiji, da l je dobar
model, norme ne govore graditelju kada i zašto njegov rez zadovoljava normu, ali šta ako se seče
luk, ista norma?

-da bi norma bila regulativn mora postojati regulativno pravilo i standard primene, vraćamo se na
pitanje vođenja akcije, distinkcija formalne i normativne primenjivosti, pravilo primenjivosti,
normativna I formalna primena. Super-pravilo koje uvek normativno primenjivo (racionalnost),
super pravilo sprečava postavljanje pitanja „zašto i kada da igram igru“

-iako je kant proponent pravila i racionalnosti, on vidi značaj u mogućnosti postavljanja pitanja o
svrsi prirode pridodavanju razuma našoj volji kao upravnika

-izvor normativnog autoriteta, ako sila primorava na poslušnost, nema potrebe za uvođenjem
dužnosti, ta sila je neodoljiva. Slična pravila i treba nisu takva da su neodoljiva, moralni zakon je
svet i nevoljan, čovek nije svet, ali čovečnost u njemu mora biti sveta za njega, mora da postoji
prostor za slobodu, mora postojati mogućnost greške, logička fizička konceptualna mogućnost
greške

-da bi moranje imalo mesto u svetu u svetu, onda ne sme biti prirodno zakon ili konceptualna
nužnost, prirodne i konceptualne nužnosti su uvek na zadatku, i kad smo lenji neposlušni zli,
neznalice, nema brige da će ih neko prekršiti

-normativno vođstvo zahteva doprinos sa naše strane, sloboda u nenormativnom smislu , ali nije
ni samo stvar slobode. U domenu volje nisu mnogi stavovi, emocije i motivi osnovni za
normativnost poput želja, verovanja, poštovanja, divljenja, kajanja, uvažavanja, osobravanja,
besa (ali suđenje u ovome jeste domen volje)

-za kanta je razum najviša praktična funkcija jer otkriva i ustaljuje dobru volju

-dva smisla racionalnog izbora, dobro razuman izbor praćen lancem razmatranja u skladu sa
normama dobrog rezonovanja, situacije brzog izbora ponuđenih opcija je drugi slučaj

-baš ovde, preko prakse, se mire sloboda i prisila

-moć dobrog argumenta, logičke relacije nisu suprotstavljene našoj volji i željama, priznavanje
njih nije u kontradikciji sa kapacitetom za autonomijom verovanja i mišljenja

- mi imamo cilj za verovanja, a to je istina, to je responzivno logici i evidenciji i ovakva vrsta

obavezivanja je konstitutivna za verovanje kao stav

-teško izvesti sva opravdanja propozicionalno

-imam iskustvi e1 u t3, imam iskustvo e2 u t2, imam iskustvo e3 u t1 imam iskustvo e4 u t,
iskustva e1-e4 imaju koherenciju I kontinuitet, zaključujem (snagom r( da sam samoidentičan
sebi kroz intervale t3-t, ne govori mi ništa o mom identitetu de se , proprioceptivni osećaj toga
biti ja fali, aspekt iskustva, nastanjuje naš mentalni život i nije trećelicni propozicionalni sadržaj
(autizma), subjektivnost koja fali rezumu

-hjum je predvideo defekt u kontinuitet-koherencija pristupu ličnom identitetu, ako su percepcije

udaljena postojanja, formiraju celinu tako što su uvezana zajedno, ali nijedna konekcija između
udaljenih postojanja nije otkrivena ljudskim razumevanjem, mi samo osećamo konekciju i
determinisanost mišljenja, ideje imaju osećaj kao da su povezane zajedno i prirodno uvode jedna
drugu

- „ovo osećanje preteško za moje razumevanje“,hjum izlaže dubine svog mentalnog uznemirenja
u koje zapada kao rezultata intenzivne obaveze da prati racionalističku maksimu ograničavanja
verovanja na stvari gde možemo dati razumno opravdanje, kao rezultat gubimo poverenje u
indukciju, memoriju, telo, dedukciju čak, nijedno verovanje nije verovatnije nego neko drugo,
sprečen da pridoda epistemički autoritet , gubi samo identitet, ne vodi istini izvesnosti , tu je
njegov skepticizam
-razumevanje kada je samo ne ostavlja ni trunku evidencije u skladu sa svojim generalnim
principima u propoziijama, o filozofiji i životu, potrebne druge sposobnosti, nema normativnog
vodstva

-verovanje je stav prema propoziciji, osećanje koje treba da bude regulisano, akt senzitivnog a ne
kogitativnog naše prirode, uloga osećanja u oblikovanju verovanja o spoljnim objektima, priroda
je previše važna da bi bila prepuštena nesigurnom rezonovanju i spekulaciji, regulacija osećanja
osećanjem, kako može da konstituiše opravdanje, normativna snaga osećanja, nema utemeljenja
na razumu a priori

-velika razlika između suda i sentimenta, sav sentiment je ispravan jer ne referira na ništa van
sebe, svaka individua da gleda svoj a ne tuđi sentiment, razlika u ukusima, estetika, prirodna
jednakost ukusa

-dva izvora autoriteta, konvergencija ekspertskog mišljenja gde je relevantno znanje, senzorni
diskriminativni kapaciteti i konvergencija generalno, iskustveno mišljenje koje je prošlo test
vremena, oba autoriteta leže izvan naših prostih dopadanja, osećanja dopadanja koje pripada
našem neznanju, smaovolji, nedostatku senzornih informacijama, novitetu, kada sudimo o lepoti
dodajemo nešto objektu, dajemo sebi autoritet

- stvari lepote, proporcija boja, naša sviđanja bolja ili lošija od tuđih. Imamo ideju šta bi za
osećanje značilo da bude usklađeno sa objektivnim, iako se zasniva na subjektivnim osećanjima i
senzaciji

-da li je kod kanta dopadanje pouzdan vodič objektivnosti kao što je vrednost

-sve inklinacije ka verovanju su samomareće (solipsizam) i sklone hvaljenju pre no objektivnim

uslovima, istini i evidenciji, prava epistemička vrednost se nalazi u kapacitetu dužnosti da se
odupre epistemičkim inklinacijama i reguliše verovanja epistemičkim principima. Epistemička
dužnost je naviša epistemička aktivnost, to čini odnos opravdanja i istine neophodnim
konstituentom saznanja

-samoorijentisane i tražeći zadovoljstvo naše emirijske rečenice su nemarne prema modalnosti,

egoistički hedonizam (umetnost i orijentalna masaža), mora biti nepersonalna i komunikabilna sa
drugima, jer informiše druge ali daje i preporuke
-koncept svrhe, teleološka pa neestetička, ili senzorna zadovoljstvena pa nije dovoljno formalna,
mora biti na istim apriori principima

-gledati u zahtev razuma a ne u pravila, jer tu nema subjektivnog standarda, supersenzorni

supstrat, postoji nauččni egoizam, hedonistička psihologija

-samo racionalno ja ima formalne nezainteresovane, nepersonalne i univerzalne karakteristike

izvora

-racionalno ja nije rezonujuće ja, nije cela infrastruktura, nije dovoljna samo racionalnost,
osećanje cenjenja i praksa ukusa može da normira sud, način predstavljanja, subliminalno nije
dostupno čistoj inteligenciji

-u cenjenju kant miri prisilu i slobodu, dopadanje je nezainteresovano i slobodno, cenjenje

takođe prisiljaca i daje dobru kritiku, prvo lice iskustva objektta informisani smo dopadljivo i
ubeđujuće, vrednosti koje se dele sa drugima

-kant i hjum se slažu da mora postojati osnova u dopadanju i uživanju, i da je to dopadanje

senzorno, kognitivno, nezainteresovano i deljivo

-hjum, naša esencijalno slična unutrašnja tkanina, empirijska psihologija i sentimenti, omogućuje
temelj za dopadanje jer su naši apetitit i strasti eskterni senzorno po formi i kvalitetima, ali
zajedno sa utivajem razuma, razumevanja, i deljenja mišljenja možemo razviti zajedniči
psihološki temelj, temelj znanja, odakle dolazi autoritet

-slučaj morala i normativnog autoriteta moralnih pravila, pozivanje na pravila kao osnov
opravdanja može dovesti do cirkularnosti ukoliko ne uvedemo super pravilo misteriozne vrste,
ne marimo ako je to racionalnost

-u kantovoj moralnoj filozofiji normativnost je racionalnost, i moralni zakon koji propisuje,

super pravilo komanduje poslušnost racionalnom obligacijom

-poštovanje moralnog zakona, nešto subjektivno, osećanje posbne vrste, nije sud o objektu,
dužnost koja nam može biti predstavljena samo kroz poštovanje, obligacija dužnosti, dakle
osećanje je u temelju moralne dužnosti: ne možemo sprečiti osećanje poštovanja, naš um se ne
klanja svakodnevnim pravilima
-ovde se radi o uključivanju dobre volje, normativna sila kao mešavina prisile i slobode, ništa
spoljno ne leži iza našeg poštovanja, tu smo slobodni, ali smo prisiljeni da ga osećamo, tu nema
komandovanja submisije jer bi izazvala prirodnu averziju i teror, intrinzična evaluacija dužnosti

-koji je izvor dužnosti?vrednost koju čovek samo sebi može dati kao neophodni uslov, izdiže
čoveka iznad sebe i čula, nešto što ga veže sa redom stvari, kraljevstvo svih svrha, posebna
sloboda ljudskih subjekata

-u izvoru moralne normativnosti je analitički zahvtev za onzistentnošću i voljnom praksom naših

kapaciteta da vodimo sebe pravilima, ali i iskustveni sintetički zahtev i slobodno uvažavanje
subjektivne ekspresije osećanja, koja zahtevaju poštovanje subliminalnog u prirodi

-za hjuma je supstrat našeg etičkog i moralnog suđenja empirijska psihologija jer je
nepersonalna, empatija i simpatija, kapacitet da osećamo ono što drugi osećaju, simpatija takođe
potpada pod uzrok posledicu i znanje, da nas ne zavede, doprinosi međurazumevanju, tako se
oslobađamo predrasuda

-kant je hedonistički egoista u psihologiji i univerzalni humanista u moralu, nema više

solipsističkih moralnih sentimenta

-priroda je prikačila našem razumu volju je dopadanje razlog, bez supstrata koji utemeljuje, tj
razuma, naša nepersonalna osećanjadošli bismo samo do personalne volje, ne dobre volje.

-hjum nam je dao priču kako empirijski, psihološki supstrat delimo kao ljudi i generiše
dopadanje koja može biti pripisana generalnom dobru

-kakvim mehaniymom kant opisuje supersenyibilni supstrat, razum može da misli nezavisni i
apsolutni totalitet motiviše na akciju ali bezuspešno, primorani smo da mislimo subjektivno o
prirodi, ne možemo dokučiti supersenzibilnsot, rdi se o osećanju i transcendentalnosti, osećanje i
imaginacija regulišu suđenje, van domena kognicije

-kontradikcija volje testira naše praktične maksime, suprotstavljena dobra volja potencijalnu
naših limitacija. Za hjuma naša genaralna pravila pomažu proširenju i korigovanju netutorovane
simpatije

-kant ne može da odobri razum kao funkcionalni supstrat za osećanja

-dužnost pripada porodici pravila, konzistentnih pojav, pravila nemamo skroz, moramo kroz
vrednosti i osećanja

-hjum kaže da pravila razuma uvek vode zaključcima da su potrebna osećanja i supstantivna
evaluacija

-u epistemologiji hjum kaže da praćenje striktnih epistemičkih dužnosti u skladu sa

racionalnošću vodi zaključcima opravdanim samo razumom vode ga epistemičkom stanju koji ne
može pronaći stabilno pouzdanim ili obavezujućim u vođenju epistemičkog života

-šta je sa tiraninom? Formulacija pravila odluke,za individue, nezgodna u principu, može imati
smisla za nas, zavisi da li će drugi koristiti istu odluku i njihovo rezonovanje ima sličnu
zavisnost od nas. Generalni kriterijum evaluacije, standard generalnog interesa, ali nema
odlučujućeg pravila i maksime koje individue mogu samo legislovati koji mogu zadovoljiti
kriterijum

-kroz konzistentnost se utemeljuje dužnost, dužnost dobija svoj život, princip prirode prema
kojem su ljudi adiktivni o generalna pravila pa svoje maksime vodimo izvan tih razloga iz kojih
ih prvobitno zasnivamo

-praćenje razvijenog sentimenta a ne pravila i maksime, hjum je kao i kant hereonoman budući
da sentimentu daje esencijalnu ulogu, i ne daju striktne maksime koje možemo sebi pripisati

-model autonomije kao maksima-zasnovano samolegislacija. Ako kant napusti svoj egoistički
egoizam o ljudskoj psihologiji i prihvati hjumov pogled da senitimenti mogu da usklade
legitimne temelje za moral, estetiku i epistemičku evaluaciju. Po kantu jedina nada za
epistemičku autonomiju leži u nametanju naspram sentimenta režimom neizostavnih pravila

-primeniti kantom fundamentalni test normativnog autoriteta. Značajna ograničenja odlučivosti i

komputabilnosti izlaze iz pokušaja da se da individualni nesamopobijajući maksime da vode
kolektivno ponašanje i zahtevaju autonomnu koordinaciju