1)Festingerova teorija

Festingerova teorija kognitivne disonancije slična je Hajderovoj I drugim teorija koje kao osnovnu
ideju naglašavaju težnju za usklađenošću. Ona predstavlja proširenje Festingerovih teoretskih
uopštavanja o socijalnom upoređivanju prema kojima je za ljude karakteristična težnja da utvrđuju
da li su njihova mišljenja ispravna upoređujući ih sa mišljenjima drugih osoba. Zbog toga što žele da
njihova mišljenja budu ispravna, oni, pre svega, svoja mišljenja upoređuju sa mišljenjima onih koji su
im slični. Potreba da se zna da li je naše mišljenje ispravno u teoriji kognitivne disonancije proširuje
se u potrebu da naša znanja, kognitivni elementi, ne budu disonantni, neusklađeni, I da naša
mišljenja budu usklađena međusobno, a ne samo sa mišljenjima drugih.
Ova opšta I trajna težnja ljudi za usklađenošću manifestuje se u nastojanju da stavovi koje imamo
budu međusobno usklađeni. Ali, pre svega, postoji tendencija za skladom među kognitivnim
elementima naših uverenja I stavova. Pod kognitivnim elementima Festinger podrazumeva znanja,
mišljenja, ideje o stvarima, kao I o sebi samome, kao I o vlastitom ponašanju. Kognitivni elementi su
neusklađeni ili u disonanciji kao – posmatrajući svaki od njih zasebno – iz jednog proizilazi suprotno
od onoga što sledi iz drugog kognitivnog elementa.
Disonancija može biti veća ili manja. Stepen disonancije zavisi od:
a. važnosti elemanata koji su u disonanciji
b. broja elemenata koji su u disonanciji
c. odnosa između broja disonantnih I broja konsonantin elemenata u vezi sa jednim odrđeenim
objektom
Formula za stepenom disonancije glasi:

važnost disonantnih elemanata X broj disonantnih elemanata

Disonancija = ----------------------------------------------------------------------------
važnost konsonantnih elemenata X boj konsonantnih elemenata

Iz ove formule proizilazi da će disonancija biti utoliko veća ukoliko je u vezi sa nekim objektom, više
disonantnih, a menje konsonantnih elemenata. Ako broj disonantih elemenata bude veći od broja
konsonantnih elemenata, aritmetički izraženo, disonancija postaje veća od 1- Takva disonancija
postaje neugodna. Neugodnost se nastoji uvek osloboditi, ona ga pokreće na aktivnost da je
redukuje, deluje kao motiv. Čovek, pre svega, nastoji da izbegne situacije I informacije koje mogu
povećati disonanciju. Ukoliko je disonancija veća, sve veći je pritisak da se otkloni I čovek se više ne
zadovoljava samo izbegavanjem situacija koje mogu povećati disonanciju, nego pristupa aktivnim
procesima da je smanji I otkloni.
Za smanjenje disonancije mogu se koristiti tri načina:

1. menjanje vlastitog ponašanja, menjanje postupka

2. menjanje pojedinih kognitivnih elemenata je drugi nalin za smanjenje disonancije
3. treći način je otklanjanje disonancije dodavanjem novih kognitivnih elemenata

Naglašavanje potrebe za neskladom, pa I objašnjavanje uslova u kojima dolazi do nesklada, nije ništa
novo. Festingerovu teoriju karakteriše razmatranje procesa koji nastaje posle odluke (posle
zauzimanja stava) formirane usled uočene disonancije. Da bi se odluka stabilizovala – ili prema
Levinobom terminu „zamrzla“ - nastojaće se izmeniti konigitivni elementi tako da odluka dobije veću
vrednost. Ulaže se napor da se izabrana alternativa ili zauzeti stav doživi kao bolja alternativa, kao
opravdaniji stav. Posebna je odelika Festingera što, polazeći od svoje teorije I postavki koje on sadži,
konstruiše veoma zanimljive ekspermente kojima nastoji da proveri konsekvencije tih postavki.
Festingerova teorija kao što je spomenuto, pokazala se veoma stimulativnom za istraživanje I on sam
je organizovao veći broj inventivnih I po rezulltatima vrednih eksperimentlanih istraživanja. Teorija,
kao što vele Dojč I teorijsko objašnjenje, ali je postavila veći broj zanimljivih pitanja u vezi sa
menjanjem stavova, a posebno u vezi sa procesima koji se javljaju posle odluke o predeljivanja.

2)Ex sa decom i bombonama

Deca biraju između manje nagrade koja se daje neposredno (bombone u vrednosti od 5 centi) i veće
nagrade (bombone od 20 centi) koja će se dobiti kasnije. Našao je da od više faktora zavisi da li će
dete prihvatiti neposrednu ili kasniju veću nagradu. Deca koja su imala veće poverenje u
ekperimentatora odlagala su zadovoljenje, kao i deca čiji je otac stalno bio u porodici.

3)Stavovi

Stav je pojam koji izrazava složeno ljudsko ponašanje, predstavlja integraciju tri funkcije
(intelektualnu,emocionalnu i konativnu(voljnu)) i njime se objašnjava doslednost naseg
ponašanja.
On se dakle sastoji iz te tri komponente:
1. intelektualna – nju cine shvatanja i znanja o objektima prema kojima smo oformili stav.
Pored znanja ovde se ubrajaju i nasi vrednosni sudovi (da li je nesto dobro/lose...)
2. emocionalna – odnosi se na osecanja koje imamo u vezi objekata prema kojima imamo
stav
3. konativna ili voljna – odnosi se na nasu tendenciju da ucinimo nesto u odnosu na objekat
prema kome imamo stav (mozemo o necemu samo da pricamo a mozemo i da organizujemo
proteste, sastanke itd)
Stav je stečena dispozicija (sklonost), spremnost da se na određeni način opaža, misli,
emocionalno reaguje i deluje; ali, kakvo će to reagovanje biti, zavisi od iskustva formiranog
u toku života, pod dejstvom socijalnih faktora. Stav omogućava objašnjenje i predviđanje
ponašanja u vezi sa društveno važnim pojavama i pitanjima.
Karakteristike stavova:
- Dispozicioni karakter (stav je dispozicija/predispozicija iliti spremnost na neki nacin
reagovanja u odredjenoj situaciji)
- stečenost (oni su steceni a ne urdojeni, formriaju se na osnovu iskustva)
- deluje na ponasanje kao doslednost
- složenost
Podela stavova:
1. Licni stavovi – karakteristicni samo za odredjenu osobu ili stvar, npr stav prema prijatelju
ili obejktu
2. socijalni stavovi – zajednicki za veci broj osoba i odnose se na znacajne drustven promene
(npr stavovi prema ratu, religjii...)
Stavovi iako prema istim objektima, nisu isti kod svih, razlikuju se u odnosu na dimenzije:
1. direkcija stava - da li nam je stav prema necemu pozitivan ili negativan
2. slozenost stava – odnosi se na kolicinu i vrstu znanja, emocija i tendencija ka akciji
ukljucen u taj nas stav.
3. ekstremnost – odnosi se na stepen u kome neki stav prihvatamo ili odbijamo
4. uskladjenost stavova – o ovome pricamo kad su nam sve tri komponente stava uskladjene
u smislu pozitivne su ili negativne
5. doslednost stava – koliko stavove pimenjujemo na sve slucajeve tj gde ih je moguce
primeniti
6. snaga stava – odnosi se na otpornost prema menjanju (najotpornija vrsta stava je
predrasuda)
7. otvorenost – koliko smo spremni da ispoljimo svoj stav
8. ambivalentnost stava – oznacava i pozitivnu i negativnu ocenu objekta
ovde imamo 3 vrste:
- kognitvna ambivalencija – kad je osoba pametna ali nepouzdana
- emocionalna ambivalencija – kad i volimo i mrzimo neku osobu
- afektivno kognitivna ambivalencija – volimo osobu ali istovremeno imamo lose misljenje
o njoj

4)Bumerang efekat

Čvrstina grupnih normi – Ukoliko su grupne vrednosti čvršće usvojene od članova grupe utoliko će
biti teže promeniti njihove stavove (Uticaj čvrstine grupnih normi na 12 grupa izviđača. Važni ciljevi
ove organizacije su logorovanje i život u prirodi i da se ističe vrednost i poželjnost takvog načina
života. Istraživači su skalom za merenje stavova kod svih članova grupa ispitali njihov stav prema tim
ciljevima i koliko su zadovoljni time što su članovi te organizacije. Zatim je došao jedan odrasao
posetilac. On je pred članovima izveo takvo predavanje u kojem je kritikovao logorovanje i
boravljenje u prirodi, nakon toga su opet odrađena testiranja izviđača. Kod nekih je došlo do
promene u stavovima, ali se pokazalo da između koločine promena i stepena prihvatanja normi
skautske grupe postoji negativna korelacija. Čim se manje čvrsto prihvataju norme i manje ceni
članstvo u skautskoj organizaciji – tim su promene u stavovima i oceni vrednosti članstva veće. Oni
koji nisu bili čvrsto uvereni u u važnost grupnih stavova, napad na njih je imao dejstva, dok kod onih
drugih je postigao to da su ponekad posle napada uverenja ostala još jača. Oni koji su u velikom
stepenu bili ubeđeni u ispravnost normi i bili veoma čvrsto vezani za izviđačku normu pojačali su
intenzitet svojih ranijih stavova i ocena. Kod njih je došlo do BUMERANG – EFEKTA)

5)Predrasude

Logički neosnovan, uporno održavan i izrazitim emocijama praćen odbnos prema različitim
objektima.
Vrste : 1) Predrasude koje su posledica konformiranja, podražavanja i pogrešnog shvatanja sredine
2) predrasude koje su povezane sa tradicionalnim načinom života
3) predrasude čiji je koren u ličnim osobinama pojedinca
Koji su faktori javljanja predrasuda?
1) ekonomski činioci
2) institucionalizovanje predrasuda prema određenoj manjini ili grupi
3) načini na koje društvene zajednice nastoje da razviju lojalnost svojih pripadnika

Koji su načini borbe protiv predrasuda?

1) Legislacija. Donošenje zakonskih propisa protiv manifestovanja predrasuda.
2) sistematsko informisanje o neopravdanosti predrasuda
3) neposredni kontakt sa grupama prema kojima postoje predrasude
4) sistematsko vaspitavanje od strane osoba sa autoritetom a pre svega, roditelja.

Koje su osnove funkcije predrasuda?

a) da se zadovolje nezadovoljene želje i
b) da se zadovolje potisnute želje
c) sredstvo da se zadovolje i takve društveno neprihvaćene i osuđivane želje i ciljeve kojih su osobe
koje ih imaju svesne

6)Agensi socijalizacije

Termin agens socijalizacije ili posrednik, odnosno prenosilac socijalizacije odnosi se na postojanje i
delovanje faktora preko kojih se socijalizacija ostvaruje-porodica, škola, masovni mediji, institucije.

Porodica - skoro svi autori se slažu da su uslovi porodičnog života.naročito u prvim godinama
detinjstva,odlučujući za formiranje ličnosti. Frojd i drugi psohoanalitičari ističu značaj porodice –
način na koji roditelji,nagrađujući ili kažnjavajući,nastoje da postignu da dete usvoji društvene norme
određuje ne samo norme ponašanja deteta,nego određuje i njegovu ličnost.

Razmatrajući značaj opšteg odnosa prema detetu,kao posebno važni za proces socijalizacije ističu se
dva odnosa :

1) srdačan odnos prema detetu,nasuprot hladnom odnosu i

2) omogućavanje slobodne aktivnosti detetu(permisivnost), nasuprot strogom ograničavanju
njegove aktivnosti (restriktivnost).

Roditelji imaju moć i oni se doživljavaju od deteta kao osobe koje sve mogu.Zato roditelji ne bi
trebalo da budu preterano restriktivni prema detetu,jer samim svojim položajem izazivaju kod
deteta podražavanje njihovog ponašanja,oni su model za dete.

Kao najuspešniji način socijalizacije ističe se naizmenično izražavanje ljubavi za dete i uskraćivanje
izražavanja ljubavi. Dete treba da zna da ga vole, ali i da oseti – kada pogreši – da mu se ljubav
uskraćuje. *ovaj vid najefikasniji!

Proces socijalizacije je otežan ako se detetu dozvoljava da radi šta hoće,ako se ne kažnjava nikada –
takvo dete postaje sebično.Nedovoljno izražavanje ljubavi dovodi do razvijanja nezainteresovanosti
za sredinu i društvo,a često i do agresivnosti.

Škola - Važan faktor socijalizacije jeste škola,iz više razloga: Dolazak u školu je prelazak u novu
sredinu sa novim zahtevima. Dete,ušavši u školu,mora da prihvati mnoge nove oblike ponašanja, da
odlaže zadovoljstva, da nauči da bude mirno tokom vremena. .Za uspeh socijalizacije važno je da
postoji srdačan odnos nastavnika prema učenicima, ali ne izrazito emocionalno angažovanje već neki
oblik srdačne objektivnosti, jednaka zainteresovanost za sve učenike.

Efekat socijalizacije u školskim uslovima zavisi od mnogih faktora,kao što su:

1.Lične osobine nastavnika,
2.odnos nastavnika prema učeniku, njegova pedagoška umešnost,
3.odnosi među učenicima i mnogi drugi.

-Za uspeh socijalizacije u školi značajna je i domaća sredina učenika.Deca iz različitih sredina gledaju
različito na školu i nastavnike.Ona,koja su u domaćim uslovima,bolje pripremljena,lakše će se snaći.
- Dalje se naglašava i značaj odnosa roditelja prema školi.Na početku školovanja kod većine roditelja i
učenika odnos prema školi je pozitivan.Ako dete ne bude uspešno,često se menja stav i njegov i
roditelja prema školi.

Vršnjaci - Mnogi autori ističu da vršnjaci značajno utiču na formiranje ličnosti u detinjstvu i
mladalačkom dobu, neki tvrde, čak više od škole, a odmah posle roditelja.
Grupe vršnjaka,po Hevigharstu,imaju nekoliko funkcija u razvijanju ličnosti deteta i mladog čoveka :
Da se dete razvija kao i druga deca tog uzrasta,omogućavaju razvijanje novih vrednosti i socijalnih
stavova ,omogućavaju postizanje lične nezavisnosti, doprinose razvijanju normalno socijalno
ponašanje i uopšte, osigura normalan razvitak mladog čoveka.

Uticaj vršnjaka se ostvaruje postepeno.Na ranom uzrastu dete još nije spremno za zajedničku
aktivnost sa vršnjacima,do treće i četvrte godine,kada se stiče sposobnost za zajedničku igru.U tom
dobu vršnjaci još nemaju većeg značaja na formiranje ponašanja deteta.To se dešava tek kad dete
pođe u školu.U školi dete želi da bude prihvaćeno i zato mora da razvije određene osobine,koje će
tome doprineti. Prihvatanje od strane druge dece podiže njihovo samopouzdanje ; često se razvija
tešnji prijateljski kontakt sa jednim ili dva vršnjaka i takvo prijateljstvo može da postane važnije nego
prihvatanje od strane razreda.

Kroz pripadnost grupi vršnjaka, pre svega u periodu adolescencije, mladi ljudi traže svoj identitet,
ličnu autonomiju i put u svet odraslih. Postaju otvoreniji za nova iskustva, teže da se oslobode od
roditeljskog ograničavanja, da stavljaju pod sumnju autoritet roditelja, nastavnika i drugih odraslih.

7)Torndajk-princip učenja

Na važnost ovakvog oblika učenja ukazao je E. Torndajk i kao najvažnije načelo učenja označio zakon
efekta, po kome organizam brže uči one reakcije, kojima dolazi do zadovoljavanja potreba, koje
imaju određen efekat. Da bi došlo do učenja, organizam treba da bude motivisan i aktivan, da je
potrebno da neka od njegovih slučajnih reakcija dovede do nagrade i kada se dovoljno puta ponovi
ono se učvrsti. Tako se stvara određena veza između draži (nagrade) i reakcije.

8)Vrste nacionalnosti prema Gickovu:

Gickov(1955.) razlikuje oblike nacionalne svesti,prema tome,da li postoji isključivo lojalnost

prema sopstvenoj naciji ili i druge vrste lojalnosti :
1) Isključiva vezanost za svoju naciju(nacionalizam u užem smislu,šovinistički)-
karakterišu ga uverenje u superiornost svoje i manju vrednost drugih nacija
2) istaknuta,ali ne isključiva vezanost za svoju naciju (umereni nacionalizam) – naglašava
se sopstveni nacionalni interes,ali se prihvata i postojanje drugih vrednosti
3)višestruka vezanost(internacionalizam) – postoji vezanost za čovečanstvo,što ne isključuje
vezanost za svoju naciju
4) nepostojanje nacionalne vezanosti (mondijalizam) – uverenje da je svaka nacionalna
vezanost štetna za napredak čovečanstva.

Gickov razlikuje tri grupe izvora nacionalne vrednosti.

1) nacija za koju se vezuje može da zadovolji mnoge važne individualne ciljeve
2) nacionalna vrednost može postati vrednost sama po sebi
3) konformiranje, prihvatanje, u sredini proširenih shvatanja i kad za takvo
prihvatanje inače ne postoje opravdani razlozi.

9)Načini prevazilaženja predrasuda

Odgovoreno

10)Milgremov ex

Ljudi,ne samo da se lako konformiraju,već su spremni da postupaju po nehumanim i neetičkim tuđim

zahtevima (učestvovanje u porobljivačkim ratovima,progonima i nasilju,koje kao pojedinci ne bi
prihvatili,nego bi osudili).

laboratorijski ogled S.Milgrema(1966.,1974.).On je želeo da proveri dokle će ići spremnost ljudi da na

zahtev nekog autoriteta nanesu drugim osobama,koje ne poznaju,teške povrede,pa i smrt,samo da
bi ispunili postavljeni zahtev.On je organizovao složen eksperiment :

Subjektima,dobrovoljcima u eksperimentu,saopšteno je da će se proučavati efekat kažnjavanja za

uspešnost u učenju.Rečeno je da će biti obrazovani parovi subjekata.U svakom paru,jedan član će biti
učitelj,koji će primenjivati kaznu,a drugi će biti učenik,na kome će biti primenjena kazna.Član u
paru,koji je bio “učenik” je dobio uputstva,kako da reaguje,a stvarni ispitanici su bili “učitelji”.Njima
je rečeno da je njihov zadatak da postignu da drugi član u paru zapamti listu reči i da ga za greške
kažnjavaju električnim šokovima,koje mogu da izazovu preko generatora u laboratoriji.Na njemu su
označeni stepeni jačine,od 15 do 450 volti.”Učiteljima” je pre početka dat šok od 15 volti,da bi se
uverili,da su šokovi stvarni.

Drugi učesnik u paru je,po dogovoru,trebalo da daje mnogo netačnih odgovora,toliko,da je “učitelj”
uskoro posle početka mogao da primenjuje veoma jake šokove.Istovremeno mu je dato
uputstvo,kako treba da reaguje na svako pojačanje šoka(koje nije bilo stvarno):na 75 volti da
prigovaraju,na 120 da viču da je neizdrživo bolno,na 150 da traže da se prekine ogled,na 180 da viču
da više ne mogu da izdrže bol,na 270 da odaju glasove kao da su u agoniji,a sa 300 da odbijaju dalje
učešće ; pri tobožnjim jakim šokovima,treba da stenju,vrište,kako bi utisak bio uverljiv.Subjektima
“učiteljima” je rečeno da nastavljaju sa postupkom,bez obzira na ono što govore “učenici”,čak i kada
tobožnji učenici više ne daju odgovore.Eksperimentator im je govorio da produže,da nemaju
izbora.Ogled je bio završen kada su “učitelji”odbijali da produže sa davanjem šokova.

Subjekti su bili odrasli muškarci od 20 do 50 godina,raznih zanimanja.U svakom ogledu učestvovalo

je 40 subjekata ,od kojih su 40% bili činovnici i trgovci,40% radnici,kvalifikovani i nekvalifikovani, i
20% fakultetski obrazovane osobe.Svi su bili plaćeni za učestvovanje u ogledima.Ponašanje svakog
subjekta je registrovano u toku ogleda,a posebno,kada je protestvovao ili odbio da produži sa
učestvovanjem u ogledu.

Rezultati :

a) Kada je žrtva bila u odvojenoj sobi,a ispitanici nisu mogli ni da je vide,ni da čuju ništa,osim
protestvovanja lupanjem u zid (pri šoku od 300 V,a posle čega bi osoba ućutala),66% ispitanika išlo je
do kraja u davanju šokova,a samo 34% je odbilo da nastavi ; prosek datih šokova je bio 27 jedinica.

b) Kada žrtvu nisu videli,ali su je čuli,do kraja eksperimenta je išlo 62,5%,

c) Kada je žrtva bila u istoj prostoriji sa ispitanikom,40% je išlo do kraja,

d) Kada je žrtva bila u sobi, i pri šoku od 150 V tražila da se prekine ogled,odbijala da stavi ruku na
izvor struje,tako da je ispitanik morao da mu je sam stavi,i bio sa žrtvom u telesnom dodiru,30% je
išlo do kraja

Rezultati ogleda pokazuju da se 2/3 subjekata povinuje nalogu da drugoj osobi nanese smrtonosne
povrede,ne obazirući se na njene molbe,u slučaju da ne vide žrtvu.Kada je i vidi i čuje,još uvek 40%
čini sve što se zahteva ;čak 30% ispitanika silom stavlja ruku žrtve na aparat,gde bi ona mogla da
bude izložena smrtonosnim šokovima.Rezultati su provereni u drugim uslovima,ali su i tamo potvrdili
skoro 50% spremnosti da se slušaju nalozi eksperimentatora.

I sam eksperimentator je bio iznenađen i zabrinut zbog dobijenih rezultata.On sam ne objašnjava
ovo ponašanje,samo pretpostavlja da možda,izvesnu ulogu igra urođena agresivnost ljudi.Verovatno
je da je u pitanju činjenica,da je u dosadašnjim uslovima života ljudi bilo previše prisile na
pokoravanje i poslušnost,a premalo podsticaja na razvijanje potrebe za slobodom i i osećanja lične
odgovornosti.(Rot)

11)Perceptivna odbrana i akcentualizacija

Perceptualna odbrana – tendencija da se predmeti i situacije, koji su iz bilo kog razloga neprijatni,
sporije i teže opažaju; kao da se osoba brani od toga da ono, što ne voli, ne dođe do njene svesti. Na
ovo je ukazao Mek Ginis (1947), na osnovu eksperimentalnih istraživanja. U jednom istraživanju, on
je sa saradnicima izlagao reči, pošto je prethodno utvrdio koje vrednosti su karakteristične za
njegove ispitanike. Utvrdio je da su ispitanici brže opažali reči, koje su bile u skladu sa vrednostima
koje su cenili; reči, koje su bile u suprotnosti sa njihovim vrednostima, opažali su posle dužeg
vremena. Zaključio je da postoji neka vrsta blokade, negativne emocionalne reakcije na draži,
suprotne interesima ličnosti.
Perceptualna akcentuacija (naglašavanje u opažanju) – ono što se smatra društveno vrednim i
poželjnim utiče na opažanje, naglašava se u opažanju. (novčić)
Poznat ogled Brunera i Gudmana pokazuje da socijalni faktori mogu da utiču na opažanje čak i
veličine. Istraživači su od dečaka od 10 godina tražili da ocene veličinu metalnog novca razne
vrednosti i veličine. Istraživači su zaključili da socijalni faktor, (imovno stanje) utiče na ocenu – javila
se tendencija da se precenjuje veličina objekata, koji su smatrani važnijim i vrednijim.

12)Pijaže dve vrste moralnosti

Na mlađem uzrastu postoji heteronomna moralnost koja počiva na shvatanju da je potrebno
pokoravati se određenim propisima koje je neko postavio i nametnuo.

Na starijem uzrastu se pojavljuje autonomna moralnost pri kojoj se postuopci ne ocenjuju više
prema tuđim propisima nego prema sopstvenim principima

13)Bruner i Gudman vel novčića

Deca radnika i deca bogatih roditelja od 10 godina procenjivala su veličinu novca razne vrednosti i
veličine (1c, 5c, 10c, 25c i ½$) označavanjem veličine kruga na posebnom aparatu.
a) svaka vrsta novca je precenjivana s obzirom na svoju veličinu (veća vrednost-veća veličina)
b) kod siromašnije dece precenjivanje je bilo veće nego kod dece iz bogatijih porodica
c) kod procenjivanja na osnovu sećanja kod dece bogatijih roditelja dolazilo je do precenjivanja
veličine samo komada od pola $ a kod siromašnih do precenjivanja svih novčića.

14)Bandura-Bobo lutka
Eksperiment je zamišljen tako da se podeli određen broj dečaka i devojčica u uzrastu od 3 do 6
godina u tri grupe, gde će se svakoj grupi dece prikazati film koji prezentuje nasilničko ponašanje nad
Bobo lutkom. Takvo ponašanje je podrazumevalo fizičko i verbalno zlostavljanje Bobo lutke za šta bi
modeli bili nagrađivani, kažnjavani ili ostavljani bez ikakvih posledica. Model bi prvo postavio lutku
na stranu, seo na nju, i udario je u nos. Potom bi podigao lutku i udario je čekićem u glavu. Posle
agresivnog napada čekićem, model je šutirao lutku po sobi. Nakon toga bi je gađao gumenim
lopticama. Svaki udarac izvršen nad lutkom je bio praćen uzvicima i pretnjama. Ovako neprimereno
ponasenje , fizicko i verbalno nasilje , ponovljeno je svega dva puta. U prvoj grupi bi model bio
nagrađivan uglavnom slatkišima što bi uglavnom deci tog uzrasta budilo interesovanje i ponovnu
želju za istim. U drugoj grupi model bi bio kažnjavan za svoje nasilničko ponašanje u vidu
kažnjavanja i pretnje, dok je model u trećoj prošao bez posledica (pozitivnih ili negativnih).

Deca su pojedinačno uvođena u sobu u kojoj su pažljivo posmatrali radnju filma sa različitim
posledicama po modele. Pošto bi gledali dati film, deca su bila odvođena u sobu punu igračaka
(lopte, automobili, plišane lutke, kocke, kućice za lutke, roboti...) među kojima se nalazila i Bobo
lutka nad kojom je izvršeno nasilničko ponašanje u snimku.

Grupa dece koja je posmatrala film sa modelom koji je nagrađen motivisana je da se ponaša kao i
sam model. Grafikon predstavlja stepen podsticanja dečaka i devojčica koji su učestvovali u
eksperimentu, odnosno stepen verovatnoće da će ponoviti ponašanje sa prethodno pogledanog
videa. Rezultati eksperimenta su potvrdili Bandurina očekivanja.Deca su pokazala identicno
ponasanje koje su videli na modelu ponašanja odraslih bez njihovog prisustva. Prognozirao je da će
se deca ‘’neagresivne” grupe ponašati mirnije nego ona iz ‘’eksperimentalne”. Analizom rezultata
psiholozi su zaključili da glavni uticaj u oponašanju nasilničkog ponašanja ima pol deteta te da su po
prirodi dečaci više imitirali prethodno gledane modele. U daljim rezultatima posmatranja došli su
do podataka koje su i očekivali a to je da su subjekti u grupi nagrađivanih modela i grupi modela
bez posledica oponašali nasilje u velikoj meri u odnosu na grupu kažnjenih modela. Naredni osvrt
na eksperiment pokazivao je napredak u sve tri grupe devojčica koje su potpuno ignorisale
nasilničkog ponašanja kao grupe kažnjenih modela, dok su dečaci nagrađivanog i modela bez
posledica oponašali u velikoj meri ono nasilničko ponašanje koje su odgledali u snimku
15)Difuzija odgovornosti
Latane i Darli-Oni smatraju da nije nezainteresovanost za druge i apatičnost uzrok nepomaganja u
nevolji. Po njima su uzroci:
Po njima su uzroci :
1) Ocena da je situacija manje ozbiljna nego što stvarno jeste,na osnovu uočavanja da niko od
prisutnih ništa ne preduzima i
2) difuzija odgovornosti – čak i kada se oceni da je neko u teškoj situaciji,pojedinac rezonuje
da nije sam odgovoran da nešto učini,nego su to i svi ostali. Pretpostavljaju da je pojedinac
spremniji da pomogne kad je sam,nego kada je zajedno sa ostalima.
Autori zaključuju da prisustvo drugih ima inhibitorno dejstvo.Razlozi
1) Što se,uočavajući da su ostali prisutni neaktivni,ocenjuje da situacija nije ozbiljna
2) što dolazi do smanjenja osećanja odgovornosti jer su tu i drugi
3) jer su za svakog pojedinca svi prisutni publika i jer smatra,pošto niko ništa ne
preduzima,da je to prikladno i normalno ponašanje.

Ovi zaključci su donekle tačni,ali ima situacija,kada ljudi pomažu,upravo zbog prisustva
drugih,a kada bi bili sami,ne bi to učinili(mnogi vozači,kada ih niko ne vidi,ne bi stali da
pomognu žrtvi saobraćajne nesreće,staće,jer mogu da budu kažnjeni,ako to ne učine).
16)Nacionalnosti (Amerikanci, Rusi, nemci)
Gorer i Rikman, 1949, polazeći od psihoanalitičkih postavki o oralnom karakteru objašnjavaju
karakteristike Rusa. Dugo povijanje i fiksacija na oralnoj fazi, Iz toga proizilaze osobine kao što su:
indiferentnost za fizičku bol i njeno lako podnošenje, prihvatanje različitih vrsta ograničavanja i
sklonost neodgovarajućem emocionalnom reagovanju.

Po mišljenju većeg broja autora, osnova nemačkog nacionalnog karaktera je u autoritarnosti oca
porodice pa je naglašena crta Nemaca pokaravanje i poštovanje autoriteta.Njih odlikuju intenzivna
nacionalistička osećanja, spremnost žrtvovanja za domovinu na koju se gleda kao naširu zajednicu
sličnu porodici a čiji se upravljač doživljava kao otac. Otuda se i zemlja označava kao otadžbina
(Vaterland)Težnja za moći, prestižem, jako osećanje nesigurnosti, grupna i nacionalna solidarnost,
osećanje dužnosti, smisao za disciplinu, red i čistoću, požrtvovanost.

Suštinske odlike amerikanaca po M.Mid su težnja za uspehom, (pre svega ekonomskom), sklonost
konformiranju, u teškim situacijama osećanje nesigurnosti, nezainteresovanost za prošlost.
A prema Goreru- odbacivanje i nepriznavanje autoriteta, dominacija majke i žene u svakodnevnom
životu, popustljivost prema deci i nastojanje da se postigne što viši društveni status.

17)Cvijić- objašnjenje kreativnosti kod južnoslovenskih naroda

Načinom privređivanja, tj. ekstenzivnim stočarstvom koje ljudima ostavlja dosta slobodnog
vremena.

18)Hsu-odnosi
1. Kulture gde je dominantan odnos otac-sin .
Primer stara Kina.
Kakrakteriše ih konzervativnost, naglašavanje obaveza, autokratsko upravljanje, obožavanje predaka,
politeizam.
2. Kulture gde se naglašava odnos majka – sin
Primer: Indija
Karakteristike: Ženska božanstva. Zavisnot od naprirodnih sila.
3. Dominacija odnosa muž-žena
karakterističan je za evropske kulture i SAD.
Karakteristike: sami biraju partnere, naglašavaju se lična sloboda i oslanjanje na sebe samog. Postoji
konflikt međugeneracijama. Lakše se dolazi do socijalnih promena.
4. Dominacija odnosa brat-brat kod plemena u Africi i nekih plemena američkih Indijanaca.
Karakteristike: dečaci rano napuštaju roditeljsku kuću i žive sa vršnjacima. Ritual brata po krvi. Manje
s naglašavaju veze sa prošlošću i slaba orijentacija prema budućnosti.

19)Zašto Evropljani bolje opažaju iluziju

Jer žive u sredini gde se često javljaju tesani predmeti (kuće u obliku paralelopipeda i drugi predmeti
u obliku kutija)
Na blizu 400 subjekata iz 14 neevropskih i 3 evropske kulturne zajednice proveravali su da li postoji
razlika među pripadnicima pojedinih kultura u ocenjivanju Miler Lajerove, Sendersove i vertikalno-
horizontalne iluzije. Pripadnici evropskih kultura oštrije zapažaju Miler Lajerovu i Sandersovu iluziju a
slabije vertikalno horizontalnu iluziju nego subjekti iz neevropskih kultura.

20)Promene u pamćenju

a) simplifikacija (uprošćavanje)
b) racionalizacija ili usklađivanje zapamćenog shvatanjima karakteristične kulture kojoj pojedinac
pripada i
c) akcentuacija ilinaglašavanje nekih momenata kao posebno važnih

21)Pleme Svazi

Bartlet je još utvrdio da na sadržaj, obim i način reprodukovanja utiče i kultura. Kultura utiče na to,
šta će biti zapamćeno, ali i kako će biti reprodukovano. (Bartlet ukazuje na to, šta su zapamtili
predstavnici plemena Svazi, posle posete Engleskoj. Svi su naročito živo zapamtili pokrete engleskih
policajaca pri regulicanju saobraćaja, jer su to kod njih pokreti pozdravljanja; Kada je dečacima iz
plemena dao da prenesu priču najveći deo priče koji su zapamtili bio je u vezi sa stokom).

22)Za šta Eskimi imaju mnogo naziva- za sneg

23)Ašov ex

Aš (1952. 1958), koji je organizovao eksperimente, da bi proverio da li socijalni pritisak na pojedinca

može da dovede do toga da on izmeni svoje sudove.
Formirao je grupe od 4 - 9 ispitanika. Upoznao je sve, osim jednoga, sa tokom budućeg ispitivanja i
zadacima. Saopštava da će pokazati 4 vertikalne linije. Krajnja leva je standardna, a ostale se razlikuju
po dužini, s tim da je jedna od njih ista kao standardna. Zadatak ispitanika je da kažu koje je, i to
glasno. Svi, osim jednog, dobili su uputstva, kako da odgovore. U jednoj seriji je bilo 18 procena, od
toga 12 njih je namerno grešilo. Ispitanik, koji nije dobio uputstva (kritički ili naivni subjekt), davao je
sud poslednji. Rezultati pokazuju da je u većini slučajeva podlegao pritisku ostalih članova i davao
odgovore u suprotnosti sa opaženom situacijom.
Aš prihvata postojanje uticaja mišljenja grupe na suđenje pojedinaca, ali pokušava da za to da
racionalno objašnjenje. Smatra da kritički subjekti nisu menjali mišljenje zato što su drugačije
opažali, nego da ostali, koji su jedinstveni u sudu, imaju pravo (da se ne bi razlikovali od većine).
Ašova istraživanja su izazvala brojna druga istraživanja, i rezultati pokazuju da postoji snažan uticaj
tuđih sudova na naše sudove.

24)Propaganda

Kad postoji namera da se putem persuazivne komunikacije, a radi ostvarenja određenih ciljeva,
izmene stavovi određenih lica i grupa – govorimo o propagandi. U beloj se jasno iznose ciljevi a u
crnoj se ciljevi prikrivaju.

U čemu se razlikuje američko shvatanje propagande od evropskog?

Amerikanci govore o prpagandi samo kada se žele proširiti samo objektivno neispravna shvatanja i
mišljenja, tj. kada se želi dezinformisati o obmanuti javnost.
Evropljani šire određuju propagandu kao sistematsku aktivnost usmerenu na formiranje određenih
stavova, a radi podsticanja na određenu aktivnost.

Koja su tri važna principa propagande?

1) obratiti pažnju na komunikaciju koja se koristi u propagandi
2) voditi računa o potrebama željama i drugim osobinama onih kojima se obraća
3) izazvati spremnost za prihvatanje propagiranih ideja i stavova apelovanjem na takve motive za čije
će ostvarenje stavovi predstavljati sredstva zadovoljenja.

Zašto je u drugom svetskom ratu američka i sovjetska propaganda imala manje dejstvo od engleske
propagande?
Prve dve nisu vodile računa o vrednostima, normama i tradicijama stanovništva.

U čemu je razlika između tehnika i principa propagande?

a) pod principima se podrazumevaju osnovni uslovi koje treba zadovoljiti da bi propaganda uspela
b) a pod tehnikama načini i postupci kojima se to postiže

Koje grupe tehnika propagande razlikuje Li (E.S.Lee, 1952)?

a) bazični postupci
b) tehnike koje koriste simbole kojima se izazivaju emocije
d) tehnike identifikacije

25)Gilford-5 dimenzija soc. stavova

1) liberalizam – konzervatizam
2) religioznost – areligioznost
3) humanitarizam – nehumanitarizam
4) nacionalizam – internacionalizam
5) evolucionizam - revolucionarnost

27)Dimenzija humanitarizam-nehum

Treća dimenzija po Gilfordu: humanitarizam nehumanitarizam, koja se katkad označava i terminom

V.Džemsa tender-mindnedness - osetljivost i tough tmindedness – neosetljivost manifestuje se
stavovima prema:

a) smrtnoj kazni

b) treturanju kriminalaca

c) ratu

28)Razlika u mozgu crnaca i belaca

Klajnberg (1954) navodi ilustrativan slučaj, poznat u istoriji naučnog istraživanja. Početkom 20. veka,
jedan anatom je, pozivajući se na rezultate svojih anatomskih ispitivanja, tvrdio da je frontalna zona
mozga kod Crnaca slabije razvijena nego kod belaca. Ove i druge “činjenice” potvrđuju intelektualnu
superiornost belaca. Nekoliko godina kasnije, drugi istraživač, posumnjao je u tačnost ovih zaključaka
i ponovio je ispitivanja. Organizovao je istraživanje tako da nije mogao unapred da zna, koji mozgovi
kome pripadaju. Rezultat je bio sasvim različit od prethodnog. Klajnberg smatra da su predrasude
uticale na zaključke prvog istraživača.

29)J.Cvijić-etnički profili

Cvijić smatra da postoji etničko, pa i psihološko jedinstvo južnoslovenskih naroda. Kao zajedničke
psihičke karakteristike navodi osobine kao što su: osećajnost, saosećanje, bogata mašta i skolonost
oduševljenju i zanosu koje označava kao idealizam. U okviru tog jedinstva, postoje regionalne
razlike, tipovi mentaliteta. Razlikuje četiri glavna tipa:
• Dinarski (sa varijetetima – šumadijskim, erskim (izrazito junaštvo, junačka sujeta,
oholost, ponos, isticanje časti i dostojanstva, snažno javno mnjenje i njegov uticaj, velika
želja za pohvalama, izrazit strah od sramote, ljudi u punoj snazi malo rade, ne vode
računa o vremenu, žene rade mnogo iako nisu ravnopravne), bosanskim i jadranskim)
• Centralni (sa varijetetima – kosovsko – metohijskim, zapadno – makedonskim, moravsko
– vardarskim, šopskim i južno – makedonskim)
• Istočno – balkanski (sa varijetetima: donjodunavskim, srednjogorskim, rumelijsko –
tračkim i pomačkim)
• Panonski (sa varijetetima: sremsko – banatskim, slavonskim i alpijskim)
Najdetaljnije prikazuje dinarski tip, koji, po njemu, obuhvata najveći deo slovenskog stanovništva
Balkana (osobine: mentalno zdravlje, stoicizam, solidarnost, srdačnost, poštovanje starijih i predaka,
jaka nacionalna svest, energičnost, impulsivnost, bistar duh, pripovedačka i pesnička sposobnost)

30)Po čemu je poznat Bartlet?

Engleski psiholog Bartlet je izvršio veći broj istraživanja o promenama u procesu retencije, koristeći
metod ponovljene i metod serijske reprodukcije. (metod ponovljene reprodukcije – pročitati priču,
pa ponoviti posle izvesnog vremena; metod serijske reprodukcije – pročitati priču, pa prepričati
drugom, on trećem itd)

Primenjujući metod ponovljene reprodukcije, on je od ispitanika, Engleza, tražio da pročitaju dvaput

jednu afričko-crnačku priču. Zatim je, posle različitih vremenskih intervala, tražio od ispitanika da
reprodukuju priču. Posle toga je, koristeći priče i tekstove i slike, tražio od ispitanika da sadržaj priče
prenesu nekom drugom i td

Na osnovu rezultata istraživanja, Bartlet je zaključio da u procesu retencije dolazi do tri vrste
transformacija materijala:
-Uprošćavanje (simplifikacija) sadržaja (izostavljanjem detalja sadržaj se skraćuje)
- Racionalizovanje – nepoznato i strano shvatanjima pojedinca se zamenjuje poznatim i bliskim
- Naglašavanje (dominacija) – neki momenti priče se naglašavaju, oni, koji su važni u jednoj sredini

Kod sve tri vrste transformacija u procesu retencije važnu ulogu imaju socijalni faktori – promene
materijala se vrše radi usklađivanja sa shvatanjima i konvencijama socijalne grupe, kojoj pojedinac
pripada.

Bartlet je još utvrdio da na sadržaj, obim i način reprodukovanja utiče i kultura. Kultura utiče na to,
šta će biti zapamćeno, ali i kako će biti reprodukovano. (Bartlet ukazuje na to, šta su zapamtili
predstavnici plemena Svazi, posle posete Engleskoj. Svi su naročito živo zapamtili pokrete engleskih
policajaca pri regulicanju saobraćaja, jer su to kod njih pokreti pozdravljanja; Kada je dečacima iz
plemena dao da prenesu priču najveći deo priče koji su zapamtili bio je u vezi sa stokom).

31)Šta je jezgro kulture?

Jezgro kulture čine tradicionalne ideje i njima pridavana vrednost, a koje se prenose sa jedne
generacije na drugu.

32)Katarza (povezano Bandura ex)

Katarza je oslobađanje od potisnutih agresivnih impulsa, koje se ostvaruje bilo izražavanjem

sopstvene agresivnosti, bilo posmatranjem tuđe agresivnosti – to dovodi do oslobađanja od tenzije i
manjeg stanja agresivnosti (često u životu – psovanje, grdnja, gledanje filmova). Do smanjenja
agresivnosti može doći i usled situacije da izazivač frustracije bude kažnjen na neki drugi način. Po
Frojdu, to je svako oslobađanje od emocionalne tenzije izražavanjem osećanja.

U drugom ogledu opet su formirane dve grupe. Kod jedne je izazvana ljutnja, kod druge ne. Polovina
subjekata iz obe grupe gleda posle toga film sa agresivnim sadržajem, a druga polovina obe grupe,
film sa neutralnim sadržajem. Merenje agresivnosti je pokazalo manji stepen agresivnosti, kod onih,
koji su bili naljućeni, pa gledali agresivni film, nego kod onih, koji su bili naljućeni, pa gledali
neutralan film. Međutim, kod onih, koji nisu bili naljućeni, posle gledanja agresivnog filma, bilo je
više agresivnosti, nego kod onih, koji su gledali neutralan film.

Neki autori, kao što je Bandura, se ne slažu da je posle gledanja agresivnih scena agresivnost
smanjena. Poziva se na istraživanja. U jednom takvom, polovini dece je data mogućnost da
ispoljavaju fizičku i verbalnu agresivnost, a drugoj nije. Kada je posle izmerena agresivnost, bila je
veća kod prve grupe.

Zaključak: Katarza ima izvesno delovanje na smanjenje agresivnosti, ali samo u određenim uslovima
– ako kod nekoga postoji agresivnost u momentu kada posmatra agresivnu scenu, ali kada neko
posmatra agresivnu scenu to će dovesti do agresivnosti kod njega; kada neko često posmatra
agresivnost, to će doprineti agresivnom ponašanju; smanjenje agresivnosti je privremeno i
kratkotrajno.

33)Etničke stereotipije, teorije

34)Altruizam, ex i naučnici dopuniti

Latene i Darli – pod altruističkim ponašanjem podrazumevaju pružanje pomoći drugoj osobi bez
obzira na motive koji pokreću na pomaganje. S tim što oni ispituju ponašanje koje nije samo
objektivno pomoć nekome, nego je ponašanje čija je namera da se, ulažući napor i podnoseći neku
žrtvu, drugome pomogne.
Aronfrid (1970) smatra da je altruizam ponašanje, koje se zasniva na empatiji sa drugom osobom, a
koja nama omogućava da znamo šta drugi doživljava i da pretpostavimo da će naš postupak izazvati
kod drugog zadovoljstvo, a i nama samima biti prijatan. Altruizam ima tri karakteristike: 1)
uživljavanje u psihičko stanje drugoga, 2) pretpostavku prijatnih posledica naših postupaka za
drugoga i 3) sopstveno zadovoljstvo svojim postupkom.
Švarc (1970) smatra da altruističko ponašanje postoji samo kada se postupa prema utvrđenim
moralnim normama – bez znanja o tome šta je moralno, nema ni altruizma, njega izaziva
zadovoljstvo da se nekom pomogne.

35)Sukobi uloga

Uloge predstavljaju očekivano ponašanje; ponekad je takvo očekivano ponašanje teško ili nemoguće
ostvariti ili zato što je neka uloga u neskladu sa drugim ulogama tog lica, ili nisu sa mogućnostima
onoga ko ima ulogu, ili što očekivanja jednih nisu u skladu sa očekivanjima drugih. U prvom slučaju
postoji sukob više uloga (sukob među ulogama), a u drugom sukob u vezi sa jednom ulogom ili
konflikt unutar uloge.

1. Odrastao čovek ima po pravilu više uloga (otac, radnik, član prijateljske grupe). Da bi došlo
do sukoba između više uloga, potrebno je da ista osoba obavlja više uloga, a da te uloge
sadrže suprotno ponašanje, koje se ne može uskladiti. Usklađivanje se obično postiže tako
što se uloge vrše u različito vreme (npr. uloga građanina je da prijavi krivično delo, ali šta ako
on ima i ulogu oca upravo tog počinioca krivičnog dela).

2. Češći su sukobi unutar jedne uloge. Do njih može doći u dva slučaja: Kada postoji nesklad
između osobina nosioca uloge i ponašanja koje se očekuje od osobe na tom položaju (kada
neka osoba nema sposobnosti za položaj, koji zauzima, ili nije dovoljno motivisana) ili kada
postoje različita shvatanja o tome, kako treba da se ponaša onaj, ko ima određen položaj
(kako treba da se ponaša direktor škole, različito shvatanje imaju nastavnici i viši
administrativni organi – ako to osoba ne može da uskladi, naći će se u konfliktnoj situaciji).
36)Učenje po modelu

Ponašanje koje je stečeno na osnovu ugledanja na ponašanje drugih osoba – važan izvor socijalnog
ponašanja. Odrasli namerno i sistematski nastoje da obezbede da deca podražavaju njihovo
ponašanje. (Posmatranje jedne subkulture u Gvatemali (Neš) – majke devojčicama daju minijaturne
upotrebne predmete, da bi njima radile što i majka, očevi vode dečake u lov i uče ih; Le Vinovi
navode da u plemenu Gusi odrasli uče decu da vrše nuždu tako što im oni pokazuju)
 Stiču se novi oblici ponašanja
 Dovoljno je posmatranje modela, radnja koja se uči ne mora se izvoditi.
 Ponavljanje nije nužno
 Ponašanje koje se uči nije nužno potkrepljivati; nagrađuje se ili kažnjava ponašanje modela
 Učenje se odvija bez namernog podsticanja modela ili bilo koga sa strane
Od čega zavisi učenje po modelu:
• Od posledica koje posmatrano ponašanje ima za model
• Od karakteristika posmatrača
• Od emocionalnog stanja posmatrača
U dečjoj literaturi sreću se dobri i loši junaci. Čak i kada ne postoji namera, tuđe ponašanje
često postaje model – sredstva masovne komunikacije (imaju čak veći uticaj nego roditelji i škola).
Opravdano je govoriti o 3 oblika učenja po modelu – identifikaciji, imitaciji i učenju uloga.
Razlike između identifikacije i imitacije:
Osobine identifikacije:
 Identifikacija je usvajanje složenih, integrisanih oblika ponašanja (do kojih se dolazi bez
posebnog treninga i bez direktnog nagrađivanja manifestovanog ponašanja)
 Postoji lična vezanost za model, pozitivan emocionalan odnos prema modelu
 Usvojeni oblici ponašanja su trajni
Osobine imitacije:
 Usvajanje specifičnih oblika ponašanja (opservacijom, bez treninga i nagrađivanja)
 Ne mora da postoji emocionalna vezanost za model
 Usvojen segment ponašanja može da se upražnjava samo u toku ograničenog perioda
vremena

37)Olport-učenje govora

38)Pojmovi slični stavu

Uverenje – postoji naglašeno pozivanje na činjenice i argumente, ili ono što se smatra činjenicama i
argumentima. Neko ko ima uverenje smatra da za njega postoji logična opravdanost.

Verovanja – Ako su uverenja zasnovana samo na pretpostavci da postoje argumenti, ali ih u stvari
nema, onda je to verovanje. A kada su u suprotnosti sa stvarnim stanjem, onda su praznoverice.

Mišljenje, mnjenje – za razliku od stavova, mnjenja su specifičnija, i prolaznija; stavovi su integracija

mnjenja (Ajzenk), intelektualna osnova je manje istaknuta nego kod uverenja, a emocionalni
momenat je manje izrazit nego kod stavova.
Drugi srodni pojmovi koji ponekad označavaju dispozicije za ponašanje:

Interesi ili interesovanja – težnja pojedinca da redovno obraća pažnju na određene objekte i da se
njima mentalno ili aktivno bavi, uvek pozitivan odnos; opštiji su od stavova, trajnija zaokupljenost.

Motivi – više se ističe konativna komponenta, a manje kognitivna.

Crte ličnosti – opštija dispozicija od stava, ne označava direkciju, i manje su dinamičke dispozicije.

Navike – dispozicija da se na određene objekate ponaša na određen način, ali su specifičnije (manje
istaknute emotivna i konativna komponenta).

Sentiment – ima instinktivno jezgro, najsrodniji je pojmu stava (primeri – prijateljstvo, ljubav, mržnja
prema nekoj osobi). Ranije su korišćeni ali zbog toga sto se tvrdilo da su urođene dispozicije
(instinktivne) za ponašanje, ovaj termin je prestao da se koristi.

39)Inokulaciona teorija

Ova teorijska konstrukcija o sticanju imunosti od ubeđivanja izvedena je na osnovu analogije sa

sticanjem biološke imunosti od zaraznih oboljenja. Cepljenjem unesene bakterije podstiču organizam
na osposobljavanje za odbranu izazivajući stvaranje antitela. Osbu treba cepiti, pelcovati, pre
delovanja persuazije. Argumentima kojima se podržava stav koji se želi odbraniti ili argumentima
kojima se pobija budući napad sadržan u persuazivnoj komunikaciji. Ti će argumenti izazvati
mobilizaciju organizma, aktivirati ga da traži odgovore kojima će se suprtostaviti napadu u persuaziji.
Iz rezultata koji su dobili proizilazi:

1. Da je napad persuazivnom komunikacijom, kad nije bilo pripreme za odbranu, izazvao značajno
veće promene u stavovima nego kad je postojala priprema za odbranu napada.
2. Obe vrste imunizacije (I odbrana s podrškom I odbrana s pobijanjem) dovode do stvaranja
otponosti prema napadu putem persuazije. Ali znatno veću otpornost daje imunizacija putem
odbrane s pobijanjem.
3. Imunizacija putem odbrane s pobijanjem pokazuje se efikasnom čak I u slučaju kad se u napadu
navode argumenti protiv kojih nisu u imunizaciji izneti protivrazlozi.
4. Imunizacija odbranom s pobijanjem stvara dugotrajniju otpornost prema persuaziji nego
imunizacija putem odbrane s podrškom. Imunizacija putem odbrane s podrškom uspešna je samo u
slučaju kad napad persuazivnom komunikacijom usledi neposredno posle imunizacije.

Imunizacijom se stvara spremnost za odbranu od napada I veća otpornost prema persuazivnoj

komunikaciji jer dovodi do aktiviranja menjatlnih funkcija, izaziva traženje protivargumenata
argumentima sa kojima očekuje da će se sresti u budućem napadu. Odbrana s pobijanjem je
efikasnija jer ne počiva prvenstveno na pamćenju, na retenciji, materijala kojim se djae podrška
uverenju – kao što je to slučaj kod odbrane s podrškom. Ona počiva pre svega na aktiviranju
organizma, na podsticanju da se misli na odupiranje napadu I traže podaci kojima će se suprotstaviti
napadu.

40)4 načina odbrane po teoriji kongruencije

Polazeći od teorije konguencije, Tanenbaum konstruiše četiri postupka ili strategije stvaranja
otpornosti prema ubeđivanju. To su:

1. poricanje veze s izvorom napada

2. obezvređivanje izvora napada

3. pobijanje sadržaja napada

4. pojačavanje stavova prema objektu

Prva je strategia poricanja veze s izvorom napada koja polazi od principa teorije konguencije po
kome do nekonguentnosti dolazi sam oonda kada kognitivni elementi (sadržani u evaluaciji objekta I
u evaluaciji izvora) dođu u odnos jedni s drugima preko neke tvrdnje, asocijativne ili disocijativne.

Druga strategija je obezvređivanje izvora napada.

Dok se dve pomenute strategije zasnivaju na razbijanju ili slabljenju veze između izvora napada I
objekta, sledeće dve strategije – pobijanja sadržaja napada I pojačavanja početnih stavova – počivaju
na iznošenju podataka o samoj pojavi.

Pri korišćenju strategije pobijanja sadržaja napada otpornost prema menjanju stavova persuazivnom
komunikacijom nastoji se postići slabljenjem argumenata sadržanih u napadu. Nastoje se dovesti u
sumnju vrednosti tih argumenata.

Četvrta strategija polazi od principa da će pritisak na menjanje usled dejstva persuazivne

komunikacije I efekat promene biti manji za stav koji je intenzivniji. Proizilazi da će se stavovi utoliko
teže menjati ukoliko su intenzivniji. Smisao ovoga posutpka je da učini početne stavove što
intenzivnijim, da pojača uverenost u njih.