I kol.

1. Етимолошко значење и дефиниција појмова морала и етика.

Морал: (lat. mos - неписани закон) и moralis: оно што се односи на обичаје, навике, начине,
карактер, прикладно понашање. Морал је регулативна идеја која утиче на савест, понашање и
карактер појединаца, група и друштава.

Етика : појам етика долази од две грчке речи. Прва је ethos, што значи обичај, карактер,
пребивалиште, амбијент. Друга је etos, што значи навика, обичаји, морал . Етика је филозофска
дисциплина која се бави проблематиком морала, умећем живљења које доводи до среће
појединца и заједнице.

2. Разлика између појмова морал и етика; ко се сматра утемељитељем Етике као дисциплине?

Морал је део наше друштвене реалности, а етика је део филозофије. Етика, дакле, проучава
морал.Појам етике има више филозофски и теоријски смисао од појма морала.

Сократ је утемељитељ етике као филозофске дисциплине, која се зове и „филозофија морала“,
а Аристотел је први употребио појам „етика“.

3. Три основне области на које се дели етика.

Мета-етика: најопштија; проучава значење моралних термина и логику моралног расуђивања;

анализира моралну савест, моралну вољу и сврху морала.

Нормативна етика: проучава етичке норме, моралне стандарде који важе у неком друштву;

Дескриптивна етика: описује и проучава морал људи, друштвених група и различитих култура,
темељећи се на резултатима психологије, социологије и антропологије.

4. По чему се разликују различити облици етике?

Степену општости: општа и примењена или практична етика (проучава употребу општих
етичких вредности у посебним областима живота и деловања).

Предмету проучавања: биоетика, медицинска, политичка, пословна, правна, новинарска,

инжењерска, компјутерска, еколошка етика итд.

Утемељењу: религија, традиција неке земље или друштвене групе, идеолошки систем,
природне, урођене склоности итд.

5. Разлика између друштвених наука и етике

6. Шта обухвата наше морално искуство?

Морална веровања (о томе шта је морално исправно а шта није)

Моралне судове (покуда, похвала)

Морална осећања (понос, стид, згражавање, захвалност, самилост, поштовање, понижење,

дивљење, презир, одвратност, итд)

Морални језик којим изражавамо претходно (добро/лоше, исправно/неисправно,

правично/неправично, поштено/непоштено, часно/нечасно, чисто/прљаво, племенито/подло,
итд).

7. Чиме се бави етика?

Етика проучава обичаје и вредности појединца или групе. Истражује, артикулише и критикује
постојећи морал са вишег или дубљег становишта. Анализира и испитује суштину појмова као
што су: исправно и погрешно, добро и зло, праведно и неправедно, врлине и мане, права,
дужности и одговорност. Етика се може дефинисати као размишљање о добрим навикама које
треба стећи и развити да би се изградио човечан свет.

8. Kакве могу бити људске радње у односу на захтеве морала и етике?

Морално неутралне (пијење кафе, куповина, ручање, везивање пертли, чињенични искази
попут „пада киша“...).

Морално забрањене

Морално обавезне

Морално пожељне

9. У ком облику се морални језик често изражава и шта то показује?

Морални језик се често изражава у императивном облику и поставља забране или налоге у
безусловној форми. То показује колики значај и вредност морална димензија има за људе, за
њихову добробит.

10. Дефиниција вредности. Kоје човекове потребе се везују за вредности?

Вредности представљају концепције, критеријуме и веровања о пожељним циљевима људске

егзистенције, начинима понашања и друштвеним односима људи, који се мењају током
друштвено-историјске праксе. Вредности представљају концепције, критеријуме и веровања о
пожељним циљевима људске егзистенције, начинима понашања и друштвеним односима
људи, који се мењају током друштвено-историјске праксе.

За вредности се везује човекова потреба за трајношћу, усмереношћу, постојаношћу и смислом

људског живљења.

11. Да ли су вредности субјективна, променљива стања, односно на чему се заснивају? Дати

сажето објашњење.

Свет вредности није свет објективних датости, већ свет који човек стално ствара и осмишљава,
па се зато за вредности не каже да постоје, него да важе. Сам појам вредности може се
разумети и одредити као позитивно или негативно значење неког објекта, појаве или процеса,
повезано са жељама, интересима и мишљењима људи. Пошто се мишљења и ставови мењају
од човека до човека, од заједнице до заједнице, с тога се мења и систем вредности који они
поседују.

12. У чему је специфичност моралних вредности?

1. Односе се само на људске поступке

2. Садрже захтев за универзалност

13. Које вредности имају највећи значај за човека и зашто?

Пошто је човек друштвено биће, највише вредности за њега су оне које извиру из међуљудских
односа, које их усмеравају и дају им смисао: то су моралне вредности.

Моралне вредности су засноване у самим условима људске егзистенције као заједничке

егзистенције. Наше сазнање и наше емоционално препознавање ситуације другог људског
бића воде нас до успостављања заједничких вредности које имају објективну валидност. Стога
те вредности имају објективно важење.

14. Одговор на сужени рационализам и приземни реализам.

У одговор на сужени рационализам или приземни (банални) реализам који би да вредности и

норме прикаже као наивни идеализам, те да њихову покретачку снагу ослаби и релативизује у
циљу одржавања постојећег стања, треба стално имати на уму да налог „треба“ извире из
неуништивих људских особина и истинских човекових потреба и тежњи, а није нека виша сила
наметнута одозго или пука друштвена конвенција или некакав апстрактни, романтичарски, а
недостижан идеал. Етика је у сржи нашег постојања као друштвених бића и не може се
занемарити или потиснути без последица.(Ерих Фром)
15. Како се групишу вредности? Чему одговарају одређени вредносни системи?

Вредности имају ту особину да се групишу у органске целине, према сржним вредностима (core
values). Сржне вредности неког појединца или друштва организују и управљају другим
вредностима у систему вредности.

Одређени вредносни системи одговарају мотивационим обрасцима појединаца и колектива.

16. Зашто Шварцов списак 10 базичних вредности не укључује и срећу? Према Шварцовом
истраживању хијерахије вредности, које три вредности долазе на чело?

Иако је за многе срећа кључна вредност, она не фигурира у овом списку зато што је свака особа
разуме и остварује на различите начине, тиме што реализује неку, односно више вредности
важне за њу. Срећа се не постиже директним путем, она је нуспроизвод остварења онога што је
важно за сваког од нас понаособ.

1. Аутономија или самоодређење: Циљ - независност у мишљењу и делању, слобода избора,

стваралаштво, истраживање. Вредности: независност, радозналост, самоодређење, заштита
приватности, интиме.

2. Стимулација : Циљ - ентузијазам, новине, занимљивост и изазови. Вредности: разноликост,

страст, смелост, узбуђење.

3. Хедонизам: Циљ - чулна задовољства. Вредности: задовољство у животу, уживати у животу.

17. Како се може објаснити велика сличност резултата у погледу вредности, у толико
различитих друштава и култура?

Аутори овог модела сматрају да сличности проистичу из оног што је заједничко људској
природи као и из чињенице да одређене вредности више доприносе опстанку и напретку
сваког друштва.

18. Зашто је неопходно размишљати и говорити, односно комуницирати о вредностима? Које

су последице избегавања говора о моралним вредностима?

С обзиром на сложеност као и на значај усклађивања пословних, друштвених и етичких

вредности, на презаузетост, ужурбаност и стрес које намеће темпо савременог живота, сурова
тржишна конкурентност, брзе промене и неизвесност неопходно је посветити пажњу
адекватној, организованој интерној и јавној комуникацији која би допринела нужној, увек
променљивој и тешко одрживој равнотежи између поменутих вредности.

Другим речима, о вредностима треба размишљати и говорити!

Наиме, како би се таквој равнотежи свесно тежило и како би се она у друштвеној динамици,
(која је данас под огромним утицајем економско-пословне сфере) одржавала, неопходно је
комуницирати о вредносним оквирима и сврхама које неминовно укључују и етичку димензију.

Међу последицама су: стварање моралне амнезије, неприкладна суженост у концептима

моралности, морални стрес руководилаца и запослених, пренебрегавање моралних
злоупотреба и пад ауторитета моралних стандарда.

19. Разлика између циља и сврхе. Шта се дешава кад се не разликују циљеви од сврха?

Сврхе су импрегниране вредностима, док циљеви представљају планирани исход стратешког

размишљања.

Циљ је мање или више специфична тачка којој појединац тежи. Он се може постићи и када се
достигне, онда је потрошен.

Вредности и сврхе никад нису потрошене.

20. Зашто нам је потребно упознавање са етичким теоријама? (три основна разлога).

1. Недовољност општих правила

Општа правила: “не чини зло”, не кради”, “не убиј”, “говори истину” , често јесу довољна, али
не увек.

2. У друштвеном животу и пословању се непрестано јављају нови облици праксе, на које нам
постојећа правила не дају јасне одговоре.

Познавање неких од стандардних метода моралног расуђивања омогућује појединцу који

доноси моралне одлуке да их објасни и образложи и себи и другима.

3. Утемељење и образлагање моралних одлука

Потребно је да будемо способни да предочимо другима разлоге или доказе у одбрану своје
одлуке. Проста изјава да верујемо да је наш поступак поштен није довољна. Етичка теорија
пружа критичку тачку гледишта на конвенционални морал.

21. Корен речи, дефиниција , родоначелници и кратак приказ суштине етичког утилитаризма.

Утилитаризам (старофр. utile – корисно) или консеквенцијализам (лат. consequentia – оно што
следи, последица, исход). Утилитаризам тврди да исправност или неисправност једне радње
зависи од њених последица. Родоначелници утилитаризма су енглески мислиоци Џереми
Бентам (18 век) и Џон Стјуарт Мил (19 век).
22. Недостаци или мане утилитаризма.

1. Жељама већине даје стално предност,док мањина може остати незадовољна или бити
оштећена.

2. Није могуће увек предвидети све последице неке одлуке. Предвиђање тачних исхода је ван
људских могућности.

3. Утилитарна калкулација је неизвесна и може бити предугачка и компликована.

4. Значај наших мотива и намера у процени моралности наших поступака није узет у обзир.

5. Не објашњава на задовољавајући начин појам правде (пример, било би морално исправно

осудити невиног човека ако би то произвело добре последице, рецимо спречило друштвене
немире)

6. Допушта различите могућности манипулације људима у име корисности (ко одређује шта је
корисно, у односу на које критеријуме?)

23. Одговор на критике (недостатке) утилитаризма (?)

Не спроводимо обично опсежне утилитаристичке моралне калкулације, не прорачунавамо све

будуће последице у свакој појединачној радњи, већ примењујемо морална правила на
одређену класу радњи.

Утилитаризам поступака је споран. Може се десити да кршењем појединачног обећања

остваримо неку непосредну корист. Лоше последице ће ипак увек превагнути над том
коришћу. Очигледно је да су последице неких врста или класа поступака, у целини узев, пре
лоше него добре. Зато је корисно и добро придржавати се неких заједничких (општих),
проверених моралних правила.

24. Хедонистичка и еудајмонистичка верзија утилитаризма.

Бентам: хедонистички утилитаризам или утилитаризам задовољства (старогрч. hedone).

Принцип тражења задовољства и избегавања бола. Пример нечистог задовољства (тренутног
задовољства праћеног непријатношћу), нпр. задовољство у прекомерном пићу. Плодоносност
задовољства: могућност да нам нека наша радња, нпр. вештина коју учимо, донесе
“дивиденде”. Урачунати и задовољство других. Последице наших радњи се просторно шире у
концентричним круговима и временски у будућност.

Поред хедонистичке верзије постоји и еудајмонистичка верзија утилитаризма (грч. eudaimonia,

срећа). Сва суштинска добра не могу се свести само на једнообразно задовољство и бол.
Темељна вредност на основу које се праве животна предвиђања није задовољство, већ људска
срећа. У моралним прорачунима морамо узети у обзир сва суштинска, вредна људска добра
као што су знање, љубав, пријатељство, истина и сл. Шири се и концепт корисности и узимају се
у обзир суштинске људске потребе.
25. Разлика између користољубивог и утилитаристичког прорачуна.

Код користољубљивог прорачуна, ми сагледавамо последице у односу на саме себе.

Утилитаристичка етичка анализа одмерава добра и лоша дејства неке радње на све особе на
које та радња има утицаја.

26. Темељи деонтолошке етике у европској култури и најеминентнији представник тог етичког
правца.

Старогрчки мислиоци (Сократ, Платон, стоичари), Јудео-хришћански поглед на свет, многе

теорије савремених мислилаца које у средишту својих истраживања имају концепције правде и
људских права, Универзална декларација о људским правима.

Најзначајнији представник: Имануел Кант (18. век)

27. Сажет приказ суштине деонтолошке етике и по чему се разликује од утилитаризма.

Једну радњу не чини моралном збир њених корисних последица, већ само чињеница да је она
у складу са моралним законом који обавезује и прописује исправну моралну праксу. Морални
закон није нешто што можемо да поштујемо по свом личном нахођењу или личним циљевима.
Морални закон обавезује безусловно свако људско биће. Деонтолошки приступ тврди да
етиком треба да управља осећај исправности и дужности, а не последице и резултати, као што
тврди утилитаризам.

28. Негативна и позитивна права.

Негативна права: захтевају од других да се уздрже од деловања на одређене начине; штите

јединку од осујећивања и угрожавања било од стране власти било од стране других људи.

Позитивна права: траже и од власти и од других јединки да носиоцу права обезбеде извесна
добра или могућности.

29. Савршене дужности; негативне савршене дужности и позитивне савршене дужности;

несавршене дужности

Савршене дужности: важе за све субјекте, у свим њиховим поступцима према сваком могућем
човеку. Савршене дужности се деле на негативно и позитивно формулисане. Негативне
савршене дужности: “не чини зло”, “не наноси штету”. Позитивне савршене дужности: “поштуј
људски живот”, “држи дату реч”, “поштено поступај” итд.
Несавршене дужности: не могу се спецификовати са истом прецизношћу; не обавезују увек,
свакога ни подједнако строго. Несавршена дужност утолико што не можемо увек и свима
помагати.

30. Три формулације Кантовог категоричког императива (не мора да буде од речи до речи дата
тачна формулација, онако како је Кант рекао, али је важно знати о чему се ради).

1. императив: “Поступај само према оној максими за коју можеш желети да постане општи
закон”. То значи да ако је једна радња морална за мене, она мора бити морална за сваког.

2. императив: “Поступај тако да људскост у сопственој личности као и у личности сваког другог
човека никад не употребљаваш само као средство, већ увек и као сврху”. Неотуђива људска
права заснивају се на афирмацији сваког људског бића као циља по себи. Рационална,
аутономна бића нису самодовољна, те су стога узајамно повредива. Рационална Кантова етика
укључује и рањивост људских бића. Употребити другог значи третирати га само као средство за
постизање свог циља а не и као субјекат.

3. императив: Морални закон је самонаметнут и самоприхваћен. Морални смо кад слободно

бирамо да морално поступамо, а не кад нас неко други, или страх од казне и одмазде,
присиљавају на то. Људска слобода је рационална слобода самоодређења. Аутономија
личности не значи да смо независни једни од других и од друштвених конвенција, већ да
имамо способност самоограничења, владања собом. Способност рационалног бића да тако
поступа носи собом обавезу да тако поступа а то твори његову слободу. Заповест “Испуни своју
дужност”= “Учини себе слободним”. Из рационалности људских бића произлази универзалност
моралног закона. Ако желимо да сазнамо да ли су неко правило, начело или максима
морални, запитајмо се да ли би оно што то правило налаже било прихватљиво свим
рационалним бићима која делају рационално. Сва ће рационална бића увидети да не желе да
убиство, лагање и крађа буду универзални закони јер ће се онда примењивати и на њих.

31. Који је појам кључан у етици према Ролсу? Кратак приказ технике коју препоручује.

Кључни појам: правда.

Која бисмо начела или поступке назвали правичнима или поштенима кад не бисмо знали које
место заузимамо у друштву? Техника “копрене незнања” помаже да се постигне објективност у
моралним судовима. У суштини, ова техника нам казује да су нека пракса или програм поштени
према свим укљученим странама уколико све те стране, после рационалног и непристрасног
разматрања на њих пристану.

32. Однос морала и закона; зашто закон није довољан (4 ставке).

1. Закони забрањују неморалну праксу

 Неморални поступци су највећим делом друштвено штетни. Један од начина доказивања
да неки закон треба донети јесте тврдња да је понашање које ће закон ставити под надзор
неморално и озбиљно штетно по друштво.

2. Закон је највећим делом реактиван

Постоји размак између праксе коју друштво разоткрије као штетну и скицирања и доношења
закона који је претварају у незакониту

3. Нису сви закони морално одбранљиви

Доказ за то су закони који налажу расну сегрегацију и разне видове дискриминације; они који
иду у прилог привилегованој елити у друштву, а наносе штету осталима и сл. Опасно је
поистоветити легално и морално. Легално (у складу са законом) и легитимно (разумом и
моралом оправдано) се не поклапају увек

Напредна друштва настоје да се легално и легитимно што више поклапају тј. да закони буду
што моралнији.

4. Не може се све неморално прогласити за нелегално

Неморално је лагати, што не значи да свако лагање треба да се прогласи за незаконито. Али,
нико иоле разуман неће из тога извући закључак да би било исправно да јавни делатници и
пословни људи – чак и они који тврде да их обавезује само закон – лажу кад год им се свиди,
јавност, људе унутар организације или партнере с којима сарађују.

II kol.

1. Одакле проистичу посебне обавезе и дужности? Однос између посебних улога и опште
моралне одговорности.

Проистичу из:

нарочитих односа: на пример,породичних

посебности радњи које обављамо: на пример, дужни смо да одржимо дато обећање.

посебних улога које имамо у друштву

Одговорност улоге је увек потчињена општој моралној одговорности. Никад не можемо

поступати правично у улози која је неморална. Посебне обавезе не замењују опште моралне
обавезе које имају сви људи, већ представљају додатне моралне обавезе.

Одсуство осећања моралне одговорности не указује на само одсуство те одговорности.

Морално смо одговорни и за своје поступке и за њихове предвидљиве последице. Умањени
осећај одговорности психолошки је разумљив али зато није оправдавајући разлог.
2. Етички кодекси: на чему се заснива аргумент у прилог давању права некој професији да
управља собом?

Професионалац је неко ко зарађује за живот бавећи се неком делатношћу која захтева

стручност а којом се други баве као хобијем, из задовољства или у слободно време.
Професионалци знају свој занат. Посвећују му пуно радно време, плаћени су за оно што раде и
поносе се што свој посао добро обављају. Многе делатности су професионалне, али не
представљају професију.

Професија је у позицији да зна како њени припадници треба да се понашају, да води рачуна о
кршењу норми које поставља и да критикује или удаљава из својих редова оне који се не
понашају у складу са стандардима професије. Према томе, професијама треба да буде
дозвољено да сами регулишу своју област.

Аргумент у прилог давању права некој професији да управља собом заснива се на два захтева:

1. Први је да знање којим су овладали припадници професије специјализовано, корисно

друштву и да га не могу лако савладати лаици.

2. Други захтев је да припадници професије постављају себи више стандарде него што друштво
захтева од својих чланова, од неквалификованих радника и од припадника пословног света.

3. Зашто припадници професије постављају високе професионалне и етичке стандарде?

Професионалне привилегије почивају на основама поверења коју јавност има у стручност

једног професионалца али и у његово исправно понашање. Да би заштитиле како клијенте,
тако и своје привилеговане позиције у друштву, професије успостављају етичке кодексе и
стандарде своје праксе. Ови кодекси често носе законску тежину и снагу државних санкција
или доносе санкције у виду обелодањивања прекршаја, избацивања недостојног члана из
удружења, итд.

4. Када је оправдано саморегулисање неке професије?

Саморегулисање неке професије оправдано је само уколико је широка јавност уверена да та

професија ваљано управља собом, да њен кодекс захтева више стандарде него
непрофесионална занимања, да се њени чланови понашају у складу са кодексом и да та
професија доприноси општем добру.

5. Под којим условима професије и њихови припадници заслужују већу аутономију?

Професије и припадници професија заслужују већу аутономију у свом подручју деловања него
други под условом да себи намећу више захтеве од оних који важе за друге и да испуњавају те
захтеве. Специфична природа тих захтева разликује се од професије до професије али су сви
усмерени на служење друштву и заштити добробити друштва, као и корисника њихових услуга
(клијенти, корисници или пацијенти)

6. Облици моралног узбуњивања (има их осам).

Узбуњивање је покушај запосленог или бившег запосленог неке организације да обелодани

нешто што та организација чини или се у њој догађа, а што је по његовом уверењу неправилно,
или покушај да се другима укаже на праксу коју појединац види као незакониту или
неморалну.

Врсте моралног узбуњивања су:

ИНТЕРНО: ако се неправилност пријави неком на вишем положају у организацији.

ЕКСТЕРНО: појединцима или групама ван организације, као што су новинари, јавне интересне
групе или меродавне агенције.

ЛИЧНО: ако је пријављену штету претрпело првенствено лице које је поднело пријаву (нпр.
случај сексуалног узнемиравања).

БЕЗЛИЧНО: ако су пријављену штету претрпели други људи.

АКТУЕЛНО: узбуњивање врши лице које је у датом тренутку запослено у организацији у којој се
одиграва неправилност.

НЕАКТУЕЛНО: након што је лице напустило организацију.

ОТВОРЕНО: лице открива свој идентитет.

АНОНИМНО: не открива се идентитет лица које покреће узбуњивање.

7. Морални основ лојалности организацији/послодавцу и моралне границе те лојалности.

Радећи за неку организацију, појединац преузима известан број обавеза које припадају
његовој посебној улози. Једна од његових главних обавеза и дужности је да буде лојалан
фирми.Етичка и законска основа те обавезе лежи у улози запосленог као члана шире целине,
односно особе која се уговорно сагласила са тим да дела у интересу другог - у овом случају,
послодавца чија улога је да управља активностима запослених.Лојалан радник - члан
организације је дужан да ради према инструкцијама и да поштује принцип поверљивости.

Лојалност према организацији има своје границе: када запослени уочи незаконито/неетично
понашање у организацији, нарочито оно које може да нанесе штету другима. У таквим
ситуацијама, посебна обавеза лојалности долази у сукоб са општом и основном обавезом да се
избегне или спречи озбиљна штета.

8. Да ли је оправдано анонимно морално узбуњивање?

Аргументи против моралности анонимног узбуњивања:

1. По некима, анонимни позив на узбуну никад није оправдан, јер крши право људи да се суоче
са онима који их оптужују.

Одговор на 1:

Људи се могу заштитити од лажних оптужби и без откривања идентитета узбуњивача. Треба
истражити оптужбу да би се сазнало да ли је тачна или не и објавити резултате истраге.

2. У случају анонимног узбуњивања није познат мотив покретача акције. Ако је мотив нечастан
(нпр, освета, завист и сл.) узбуњивање губи морални кредибилитет. Ди Џорџ сматра да је
једини мотив за узбуњивање који треба узети у обзир морални мотив.

Одговор на 2:

По другом етичару, Џин Џејмсу, брига о мотивима узбуњивања нема везе са његовом
моралном оправданошћу. То одвраћа пажњу од правог моралног питања које гласи: да ли је
тачна тврдња особе која је дала узбуну да организација чини нешто штетно? Оправданост
узбуњивања зависи од неисправности разоткривеног дела, а не од мотива онога ко покреће
узбуњивање.

Најважнији разлози зашто је анонимно узбуњивање оправдано:

Штити појединца од одмазде. Спречава оптужене за неправилност да скрећу пажњу са те

неправилности, започињући небитни напад ad hominem на узбуњивача. Бављење мотивима
оног ко је дао знак за узбуну олакшава ту врсту небитног скретања пажње и представља замену
теза (то често раде таблоиди). Мотиви узбуњивача могу бити значајни само ако се докаже да су
оптужбе погрешне и нетачне.

9. Два начина на које се може предупредити потреба за моралним узбуњивањем.

I. Боља законска заштита појединцима који дају знак за узбуну

Доношењу закона који би штитили “узбуњиваче” неки се противе из следећих разлога:

1. Запослени могу да их користе да би сакрили сопствени лош учинак;

2. Створиће се дојављивачки дух и атмосфера подозрења и сумњичавости;

3. Пословању ће одузети аутономију, гушећи га бирократијом.

Одговор на 1 Заштиту закона би могли да траже само они запослени који могу да покажу да је
њихово кажњавање или отпуштање последица њихове акције узбуњивања. Пожељно је да је
њихов досије о запослењу примеран.

Одговор на 2 Нетачно јер закони не награђују оног који даје знак за узбуну и то ради из
сопственог интереса: они га само штите од неправедне одмазде и морално узбуњивање често
штити интересе јавности више него личне интересе.
Одговор на 3 (ти закони ће пословању одузети аутономију, гушећи га додатним притиском
бирократије). Закони који штите оне који дају знак за узбуну не би захтевали никакве додатне
обавезе од стране организације – само обавезу уздржавања, односно да се не свети
запосленима који проговоре у јавном интересу.

II. Промена природе организације

Ова два решења се не искључују међусобно. Али како је лакше променити закон него праксу
свих компанија и установа, најефикасније је усвајање неког закона који штити узбуњиваче

10. Шта би могле да ураде организације (компаније, установе, институције...) како би се

максимално смањиле или елиминисале неправилности, односно потреба за узбуњивањем?

Требало би да: развију интерне канале за пријављивање неправилности; подрже запослене

који користе те канале (ако је отворено узбуњивање); омогуће анонимно интерно
пријављивање; именују генералног инспектора, унутрашњег контролора, референта за етику
или омбудсмана чија би примарна обавеза била да истражује, разоткрива и елиминише
неправилности у организацији. Она би требало да је независна од пословодства и да извештаје
подноси надзорној комисији управног одбора.

Компанија би морала и да да установи канале којима би запослени са моралним стрепњама

добили прилику да буду саслушани без опасности по свој положај или углед у
компанији.Изражавање такве забринутости, штавише, требало би схватити као израз
лојалности према компанији: боље спречити него лечити!

11. Шта етичари врлине замерају утилитаристичким и деонтолошким теоријама?

Неки филозофи морала су се разочарали у уску, безличну форму теорија утилитаризма и

кантовства и оживели су занемарену традицију „теорије врлине“. Они сматрају да су у
претходним теоријама (утилитаризму и деонтолошкој етици) разматрања о карактеру личности
која доноси моралне одлуке, значајно одсутна. Подсећају и истичу да су моралне вредности
увек личне, у смислу да их само особа може спознати, усвојити и остварити. Само човек, као
слободно биће које је одговорно за своја дела и своје ставове, за своја хтења и настојања, за
своју љубав и своју мржњу, своју радост и своју тугу, те за своје трајно темељно држање, може
бити морално добар или зао. У средишту етике врлине јесте особа која делује. Врлина није
само једно од могућих обележја, већ битно обележје особа.
Теоретичари врлине доказују да су историјски појмови морала – моралне дужности, обавезе,
„треба“ – неразумљиви савременом човеку (не дотичу га, не мотивишу и не инспиришу).
Погледи на свет у оквиру којих су раније ти појмови имали смисла, данас више не владају, те ти
појмови делују као празна љуштура. Та беживотна учења не само да нису добра, она су, по
мишљењу теоретичара врлине, стварно штетна зато што се представља да је морал циљ по
себи, без додира са људским потребама или жељама.

12. Шта се подразумева под речју „карактер“? Да ли карактер може да се мења?

Темперамент је одређен ор¬ган¬ским, наследним, то јест конституционалним факторима (иако

може да се донекле делује и на тај аспекат). Са друге стране, карактер обух¬ва¬та димензије
личности обликоване социјалним и когнитивним учењем, које обухвата и вредносна и морална
учења. То значи да се он гради и обликује, интернализовањем узора, вредности, норми и
правила понашања.

Може се доказивати како нема свако способност да промени свој карактер (нпр. услед застоја у
развоју, неких тежих облика неурозе, поремећаја личности, других болести...) Међутим, све
док (што и критичари признају), човек може да буде слободан, остаје отворена могућност да
нешто може да покрене промене у карактеру. Штавише, наш систем моралних похвала и
покуда почивају на претпоставци да људи могу, по својој вољи, да побољшају или кваре свој
карактер. Оно што има највећу моћ да покрене промене у карактеру, јесу ситуације кризе
(сетимо се психолошки природног отпора према променама). Кризе често присиљавају људе
да преиспитују своје основне вредности.

13. Три аспекта моралности као психолошке диспозиције

1. Когнитивни: знања о моралним принципима, способност евалуације поступака,

интелектуална способност да се општи принципи примене на појединачне случајеве.

2. Емоционални (афективни): подразумева морална осећања - осећање дужности, захвалности,

кривице, поноса, кајања, праштања, самилости.

3. Бихејвиорални (понашање): подразумева спремност за доношење одлука да се поступи у

складу са усвојеним моралним нормама, извршење одлука и доследност у њиховом
извршавању.

14. Да ли се врлине уче? Како се постаје врла личност?

По мишљењу свих етичара, врлине се уче - у детињству правилним васпитањем, усађивањем

правих вредности, а касније оне израстају из свесних, слободних ставова. Сам човек мора
битно да сарађује у њиховом остваривању. Врлине се могу развити једино кроз његово свесно
и слободно предавање самог себе истинским вредностима.
15. Сократово схватање морала

По Сократовом уверењу, за морални живот и остварење највишег добра пресудно је човеково

сазнање, размишљање о властитом деловању и последицама моралних избора. Спознајући
самог себе, човек освешћује моралне принципе који су смештени у дубини његове душе.
Врлина је знање, и може се научити и развити мишљењем и самоспознајом. Сократово учење
темељи се на рационализму и етичком оптимизму. Нико не греши својевољно, сматра Сократ,
него свако греши зато што не зна шта је добро, а не зато што неће да чини добро. Нико не дела
против оног што је најбоље са знањем, већ из незнања. Чим човек снагом сопственог ума
спозна шта је истински добро, он ће то и да учини.

16. Две врсте врлина по Аристотелу

Карактеристике које омогућују вођење истински човечног живота Аристотел назива врлинама.
Аристотел дели, дакле, врлине на две основне врсте: теоријске (дијаноетичке) и практичне
(моралне).

Теоријске врлине проистичу из примерног функционисања виших или интелектуалних видова

људског бића. Како су, по Аристотелу, људска бића разумне животиње, оно што их разликује од
других животиња јесте разум.туд правилно функционисање разума представља највишу
изврсност коју људска бића могу да достигну. Ове врлине обухватају непресушну
интелектуалну радозналост, трагање за истином, посвећеност учењу и образовању, интерес за
науку и уметност, исправно расуђивање и закључивање, интуитивно разумевање, теоријску
мудрост као највише достигнуће знања.

Етичке врлине су практичне, односе се на људску праксу, делатност. Оне су врлине воље. Ми
својом вољом бирамо своју делатност, праксу. Оне се постижу на тај начин што се воља
усмерава ка принципу мере (златне средине). То је средина између претеривања (вишка) и
заостајања (мањка) за принципом мере.То је врлина исправног избора.

17. Моралне врлине према Аристотелу

Моралне врлине настају из успешног надзора који разум спроводи над телесним прохтевима и
наклоностима. Ти прохтеви и наклоности су природни, и у тој мери су нормални и прикладни
људским бићима. Али они се морају контролисати, јер, ако нису под надзором, могу довести
до претеривања штетног по јединку или по друге чланове друштва. Права контрола страсти и
прохтева најчешће значи да се они нити потпуно потискују нити ослобађају свих узди. Треба
трагати за средином између крајности.

18. Врлине и навике (шта је тврдио Аристотел што су потврдиле и савремене неуронауке?)
Врлина је изборно стање – нпр. ако желимо да стекнемо врлину храбрости настојаћемо да
изаберемо оно што ће нам помоћи да извежбамо свој карактер тако да нам храбро деловање
постане навиком. Теоријске врлине су плод учења и образовања, а практичне (моралне) плод
навике.

Навику у врлинама стичемо вежбајући, практикујући их (као и вежбање у музици, спорту и

било којој другој области у којој треба стицати, одржавати и унапређивати вештине).
Практикујући праведност постајемо праведни, умереност – умерени, храброст – храбри итд.
Суочена с искушењем да дела како не би требало, врла особа може да се ослони на свој
навични начин поступања да се одупре искушењу.

19. Да ли се може рећи да је човек одговоран за свој карактер?

Како се карактер гради свесним радњама, људи су уопште узев морално одговорни за свој
карактер као год и за своје индивидуалне поступке

20. Шта се подразумева под добрим, јаким, слабим и лошим карактером?

Особа која је склона да поступа како је морално исправно има добар карактер.Ако се одупире
снажном искушењу, има јак карактер. Ако особа по навици поступа неморално, има лош
карактер. Ако упркос добрим намерама, често подлеже искушењу, има слаб карактер.

21. Да ли је морал сам себи сврха (према Сократу и Аристотелу)?

За Аристотела (као и за Сократа) врлина није сама себи сврха, већ је крајња сврха увек већ
претпостављена у сврси живљења уопште – блаженству, срећи (eudaimonia).

Често заборављамо на сврху морала, стављајући нагласак искључиво на правила и законе.

Склони смо да се окрећемо легалистичком приступу етичком мишљењу, уместо да га
сагледамо као начин вођења изврсног људског живота, те тиме као начин испуњења свог
потенцијала као људских бића и постизања среће која излази из такве изврсности и испуњења.

22. Према Пијажеу, који је кључни моменат у детињству за развој моралности и зашто?

У својој анализи настанка и развоја моралности, Пијаже наглашава кључни моменат: прелазак
са субјективне на објективну моралност, око седме године. У складу са својом општом идејом о
стадијумима, он је сматрао, и испитивањима доказивао, да дете на преоперационом ступњу
развоја није у стању да једну ситуацију процењује објективно, узимајући у обзир и друге тачке
гледишта осим своје сопствене, услед егоцентризма. Отуда ће, на овом ступњу, често доносити
погрешне моралне судове. Тек превазилажење егоцентризма ствара услове за развој
објективне моралности.
23. Које су одлике преоперационе фазе развоја?

Егоцентризам – усредсређеност на себе, али не као особина, већ као карактеристика мишљења
(«трава расте да ме не боли кад паднем»). Дете није у стању да промени угао гледања, већ
мисли да оно што оно мисли и види јесте једино што постоји и да све што постоји има везе са
њим.

Анимизам – уверење детета да су све ствари живе (имају осећања, намере, вољу:
антропоморфизам)

Артифицијелизам – уверење детета да је све ствари направио човек (планине и месец су

саградили зидари, море обојили и посолили људи, а дрвеће расте из семена које су направили
продавци). Крајем ове фазе се појављује способност децентрације: престанак егоцентризма,
способност промене угла гледања.

24. Фазе моралног развоја према Колбергу.

I. Претконвенционална фаза:

1. 1. Оријентација на казну и послушност. Морални судови и поступци мотивисани су споља,

претњом казне, а карактерише их послушност да би се избегла казна. Поштовање правила како
би се избегла физичка казна.

1. 2. Наивни инструментални хедонизам. Следити правила само онда кад је то у сопственом

тренутном интересу. На овом стадијуму, дете се конформира (поступа у складу са моралним
нормама) да би нешто добило, да би дошло до награде. Ова, још увек примитивна форма
моралности, ипак означава развојни напредак: дете постаје свесно својих сопствених интереса
(будући да му је централна вредност задовољење сопствених потреба).

II. Конвенционална фаза:

2. 3. Оријентација на интерперсонално слагање ("добар дечко-девојчица"). Живети онако како

то очекују људи у окружењу. На овом стадијуму, дете се конформира да би избегло
неодобравање других.

2. 4. Оријентација на ауторитет. Одржавање конвенционалног реда и поретка (ред и закон).

Савест је изједначена са ограничењима која постављају званични ауторитети. Особа се
конформира да би избегла неодобравање званичних ауторитета, а не себи равних.

III. Постконвенционална или принципијелна фаза: аутономни морал

3. 5. Оријентација на друштвени уговор. Поштују се туђа права. Придаје се важност

усаглашавању индивидуалних вредности у циљу општег добра. Појединац се конформира у
циљу општег добра.
3. 6. Оријентација на универзалне етичке принципе. Моралност се дефинише као одлука на
основу савести, без обзира на мишљење већине или усвојене стандарде.

26. Концепт универзалног морала Ноама Чомског.

Универзални морал је, према Чомском, инхерентно својство неуропсихологије људи (слично
способности говорног језика) па је као такав контраст моралном релативизму, тј. теорији да
морал варира у времену и према културама. Што се тиче језика, Чомски тврди да је већина
нашег лингвистичког знања урођена и да деца треба да науче само одређена обележја
матерњег језика. Урођено лингвистичко знање је назвао универзална граматика. Из
перспективе Чомског најјачи доказ за постојање универзалне граматике је чињеница да деца
успешно усвајају матерњи језик за кратко време. Она интуитивно граде правилне реченице.

Исто тако, постоји биолошки, уграђени неписани морал који омогућава стицање моралних
норми локалне заједнице и културе. Универзални морал омогућава критиковање елемената
морала одређеног друштва у име универзалних етичких принципа који исходе из урођене
универзалне моралне граматике.

25. Шта бисте урадили да сте на Хајнцовом месту? Аргументујте своју одлуку.

Хајнцова дилема: Хајнцова жена је била на самрти од посебне врсте рака. Постојао је лек за
који су доктори веровали да је може спасити. Била је то форма радијума коју је научник,
фармацеут из његовог града открио. Лек је био скуп за производњу, али научник је тражио
десет пута више за лек. Платио је радијум 200 долара, а за малу дозу лека је тражио 2000
долара. Хајнц је позајмио новац од свих које је познавао, али није успео да скупи више од 1000
долара. Рекао је научнику да његова жена умире и тражио је да му прода лек по јефтинијој
цени или да му допусти да остатак плати касније. Али научник је рекао: „Не, ја сам открио лек и
исправно је да зарадим на њему“. Хајнц је испробао све законите начине да обезбеди лек, али
није успео. Био је очајан и провалио је у научникову лабораторију да би украо лек за своју
жену. Да ли је Хајнц требало да украде лек?

Одговори се разликују у односу на ступњеве моралног расуђивања.

Ниво I: Претконвенционални

Фаза 1: ниво покоравања ради избегавања казне.

Пример: «Крађа је лоша јер можеш отићи у затвор».

Фазу 2 обележава такође егоцентрично мишљење: исправно је оно што служи задовољавању
сопствених потреба, без узимања у обзир друштвених мерила.
Пример: «Треба да украде да би спасио жену ако је још увек воли, а не треба да украде ако
хоће да нађе млађу и лепшу жену.»

Ниво II: Конвенционални (конформистички) ниво

Фаза 3 се односи на тежњу да се буде добар, добије одобравање, испуне очекивања, да се

допада и помаже другима. Важне су добре намере (не размишља се даље, нпр. о томе какве
могу бити последице добрих намера: «пут за пакао поплочан је добрим намерама).

Пример: «Можемо да украдемо ако ћемо тиме помоћи некоме. Лепо је бити добар.»

Фаза 4 се одликује посматрањем ситуације у контексту друштва као целине, поштовања закона,
ауторитета, реда, поретка и мира.

Пример: «Не смемо красти јер кад би сви крали, избио би хаос. Зато морамо поштовати закон.»

Ниво III: Постконвенционални (аутономни, начелни)

Особа ствара аутономне моралне принципе чија примена не зависи од ауторитета особа ни
група, као ни од идентификације појединца са тим групама. Особа почиње да размишља о томе
шта је потребно за добро друштво.

Фаза 5: У центру пажње је постизање друштвеног уговора, добробити за све људе. Особе на
овом нивоу сматрају да основна права треба да буду заштићена и да треба да постоје
демократске процедуре за измену неправедних закона и побољшање друштва.

Пример: променити друштвено уређење како нико не би умирао због недостатка новца.

Фаза 6. Односи се на одлучивање по савести и самостално изабраним етичким принципима,

који имају логичку оправданост, општост и оправданост.

Потичу из потребе да се разреши конфликт између вредности људских права и демократских

процедура и закона.

Dodatna pitanja ( ocena 7)

1. Поверење је неопходни предуслов...... склапања уговора, узајамног обавезивања и

одржавања дугорочних и стабилних друштвених односа.

2.Неповерење инхибира ......... улазак у интеракцију или размену било које врсте – личну,
пословну, друштвену.
3. Поверење је скуп ............. ,,друштвено научених и друштвено потврђених очекивања која
људи имају једни од других, од организација и институција у којима живе, који обликују
фундаментално схватање њиховог живота.”

4. Поверење демантује.......... Поверење и суштински значај који има у свим сегментима

живота, демантује етички релативизам

5. Снага реакције на непоштење.

Многа истраживања су показала да људи, по својој природи, јаче реагују на непоштење него
на било коју другу особину. Карактеристична је људска реакција да када се открије
непоштење једној области и ситуацији, верује се да постоји као модус понашања у другим
областима и ситуацијама. Реакција неповерења се генерализује.

6. Карактеристична људска реакција кад се открије непоштење у једној области, односно

ситуацији.
Одговор у питању изнад.

7. Моћ поверења - поверење може из основа да промени квалитет односа и заиста

претвори групу појединаца у синергетски тим.

8. Како психологија дефинише поверење? Дефинише га као личну одлику појединца и његову
општу предиспозицију да верује другом, скуп личних карактеристика једног појединца утиче
на његов капацитет и ниво поверења а примећен је већи степен поверења код жена у односу
на мушкарце.

9. Три карактеристике говорника које побуђују поверење код слушаоца (према Аристотелу).
Резултати

Аристотел у свом делу ,, Реторика'' способност говорника да пробуди поверење код

аудиторијума, темељи се на опажању три карактеристике говорника.

Интелигенција: говорниково знање, компетенција.

Карактер: поузданост и поштење.

Добронамерност: добре намере према слушаоцима.

10. Зашто се за поверење каже да је „конструкт“? Зато што садржи различите компоненте.

11. Зашто имамо проблем да одговоримо на питање шта је поверење?

Научили смо да поверење схватамо као једнодимензионалан, монолитан или хомоген
ентитет. Осим тога, често не умемо да кажемо да ли имамо или немамо поверења у неког,
јер мислимо да је поверење тоталан појам док је уствари тематизован, сегментиран.
Можемо имати поверења у пријатеља да нам поправи кола, али не и да му поверимо неку
тајну. Поверење није ,, из једног комада'' већ можемо имати поверења у неког за једну ствар,
а за другу не.

12. Поверење није ..... категорија. - монолитна, тотална категорија.

13. Три компоненте конструкта поверење.

1. Способност да се верује

2. Перцепцију компетенције

3. Перцепцију намера и мотива

14. Шта се подразумева под „способношћу да се верује“?

указује на то да су прошла животна искуства неког појединца развила његову садашњу

способност, склоност и спремност да преузме ризик да верује другима. Уколико имамо много
лошег искуства, чак и када неко да све од себе са становишта компететнтности и
веродостојности , то није довољно и не можемо им указати поверење.

15. Синдром стеченог неповерења

Нека истраживања, вршена у радним организацијама, показују да су запослени често жртве
синдрома стеченог неповерења, јер су континуирано бивали лоше информисани, обмањивани
или манипулисани или су пак радили у лоше, некомпетентно вођеним фирмама. Ако
појединац у дужем временском периоду има негативна искуства, , било директно, било преко
треће стране која је чинилац репутације (слушао је о томе, проноси се глас...), он губи
спремност да улази у интеракцију, или бира опортунистичко понашање (лукавство,
прикривање релевантних информација, обмана...) јер има све разлоге да верује да и друга
страна прибегава таквом понашању.

16. Перцепција намере, односно мотива.

16. Перцепција намере односно мотива -перцепција појединца да су нечије речи, одлуке или
поступци мотивисани узајамно корисним пре него искључиво самоинтересним побудама

17. Перцепција компетенције и пример.

састоји се од нечије перцепције властите способности (на пример, способности правилног
просуђивања) и способности оних са којима сарађује да ће компетентно да изврше оно што
дата ситуација налаже. Пример: власника компаније која је пред банкротством: чак и ако
запослени имају поверења у власника на нивоу његових намера, веродостојности и
поштења, он код њих пада на испиту на нивоу “перципиране компетенције”.

18. Поверење се може сматрати нужним предусловом за:..........

-осећање да је могуће ослонити се на неку особу,

-здраво поштовање ауторитета,

-сарадњу и тимски рад,

-преузимање промишљених ризика, и квалитетну комуникацију

19. Повежите три Аристотелове димензије поверења са примером успешног кошаркашког

тренера.
Пошто је анкетирао кошаркаше 30 тимова, истраживач је дошао до закључка да играчи
успешних тимова имају знатно веће поверење у свог тренера од играча слабијих екипа.
Резултати су показали 3 Аристотелове димензије поверења:
1. Стручност или компетенција – веровали су да тренер тачно зна шта је потребно да би се
побеђивало;

2. Добронамерност - веровали су да тренер води бригу о својим играчима и тиму;

3. Веродостојност – веровали су да ће тренер увек одржати дату реч, тј. испунити своја
обећања.

20. Објаснити фундаментални значај временске димензије за поверење.

Време је значајно за поверење, јер јепотребно много времена да би се поверење изградило,
док рушење поверења може бити нагло, брзо и брутално, чак и под утицајем гласина.
Гласине ће теже угрозити само оне који имају озбиљан ,, капитал поверења''.

21. Кога ће гласине и кризе теже угрозити?

Одговор у претходном питању.

22. Објаснити поверење као транзивитну појаву (шта то значи?).

Bloy (1996) дефинише поверење као „репутацију потврђену од стране треће особе у једном
дугорочном односу“.

Поверење је, дакле, делимично транзитивна појава (део поверења које указујем особи А
преноси се на особу Б у коју А има поверења)

23. Репутација је инвестиција која захтева............................................................................ То је

политика..........................................................................интереса.
- одрицање од краткорочних зарад будућих, дугорочних добити
- Политика самопросвећеног интереса.

24. Ограничења репутације.

Истраживања су показала да појединци узимају у обзир посредну информацију као што је
репутација само у случајевима кад им ниједна друга релевантна информација није доступна.

Репутација није довољно снажан механизам за успостављање поверења.

Лично искуство је чвршћи ослонац: прошла искуства са једним партнером (емотивним или
пословним) пружају нам најбољу информацију на којој можемо да заснујемо поверење.

25. Три кључне димензије сваког успешног односа.

1. посвећеност, лојалност;

2. дуготрајност ;

3. снажна тежња да се однос негује и стално унапређује.

26. Три облика поверења и дефиниција сваког од њих.

1. Лично поверење: свој извор налази у посебним карактеристикама неке особе (особа
достојна поверења);

2. Релационо поверење: веровање и уздање у акције или резултате акција других особа, које
се темељи на претходним или очекиваним разменама. Релационо поверење је често
условљено репутацијом;
3. Институционално (или деперсонализовано) поверење: везано за формалну структуру која
гарантује одлике и понашање појединца или организације (закони, институције, коморе,
кодекси, удружења...)

27. Поверење засновано на улогама и правилима је облик.................................поверења

-деперсонализованог поверења.

1. Према Ајви Лију и Џону Хилу, менаџери односа с јавношћу треба да

буду.........................................................................организације.
- Етичка савест организације

2. Шта пи-ар менаџери треба да узимају у обзир у свом раду (руководећи се утилитаристичким
и деонтолошким начелима)?
-Треба узети у обзир добро свих, односно избегавати крупне неравнотеже у расподели
користи (утилитаризам) и избегавати наношење предвидиве штете (деонтолошка етика)

3. Шта очекује велика већина анкетиране америчке јавности од компанија? Зашто?

-Очекују од компанија морално лидерство зато што оне поседују материјалне, технолошке
и стручне ресурсе које им то омогућавају.

4. Да ли је концепт односа с јавношћу примењив само на велике организације? Објаснити.

-Не! и мала организација има све атрибуте организације: запослене, снабдеваче, купце, суседе
и шире окружење.

Мора да успоставља и одржава добре односе са њима полазећи од принципа да организација

постоји у друштвеном интересу.

Концепт ОСЈ је примењив на сваку организацију - једина разлика је у обиму посла

5. Шта постижу компаније својим залагањем за добробит заједнице?

-Већу лојалност својих радника и клијената,

Већу толерантност власти када верификују њену праксу,

Значајније присуство на иностраним тржиштима,

Лакше регрутује стручњаке који ће бити привучени радом у таквој компанији,

Запослени осећају понос што припадају таквој организацији (већа мотивација и посвећеност)

6. Зашто је растући број инвеститора заинтересован да улаже у друштвено свесне и одговорне

компаније?
-јер знају да то јача њену репутацију и имиџ, што се потом одражава и на цифре.

7. Друштвена одговорност је моћно средство којим се једна организација...................

-издваја у мору других које се баве истом или сличном делатношћу, у контексту
презасићености тржишта и умножавања робних марки, што све тежи да замагли
идентитет и имиџ једне компаније у очима потрошача.

8. Пи-ар стручњак делује као .................................руководству, али и као ----------------------

помажући да
се----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------.........
...............................

-као саветодавац руководству, али и као посредник, помажући да се лични и приватни

циљеви преведу у разумну, јавно прихватљиву политику и деловање.

9.Посао менаџера односа с јавношћу јесте

да ...................................................................................................................................пословања

- мењају перспективу и филозофију пословања

10. На шта менаџери односа с јавношћу треба да опомињу и усмеравају руководство?

-да одржава равнотежу у задовољавању интереса свих циљних група релевантних за

организацију тако да један интерес буде што мање задовољен на штету другог.

11. Погрешно је мишљење да су односи с јавношћу посао само........................................

- ПР стручњака.

12. Добри и целовити односи с јавношћу једне организације се не могу

остварити................................................................................................................................
- делегирањем извршавања политике стручној служби за комуницирање и скидањем
одговорности ОСТАЛИХ ЗАПОСЛЕНИХ И МЕНАЏЕРА са себе.

13. Опишите још једну заблуду у вези са односима с јавношћу и како се зове та лоша
стратегија?

- то је тренутна или одбрамбена активност за компензовање грешки које је управа

организације направила у односу на неку од својих јавности.

Нпр. тек када се суочимо са штрајком или негативним налазима инспекције који добију
публицитет, сетимо се да се огласимо

Или тек кад нам понестану паре, обнављамо контакт са некадашњим покровитељима,
партнерима, донаторима и сл.

Стратегија “гашења пожара” даје веома ограничене резултате.

14. Односи с јавношћу нису ................................................................. Потребан

је......................................................................................................................................
-служба за спасавање: неопходан је континуирани напор да се организација приближи
јавности, да би осигурала њено разумевање и добру вољу (димензија времена у изградњи
поверења).

15. Неговање поверења јавности је........................................................политика

- Најрационалнија политика.

16. Навести узроке неповерења јавности у пи-ар.

-Промовисање приватних интереса, ако треба и на уштрб јавне добробити,

Манипулисање јавним мњењем,

Цинизам и мањак веродостојности (“дрвени језик”)

Заклањање и замагљивање неких сложених друштвених проблема пре него њихово

разјашњавање и осветљавање („димна завеса“)

17. Одговор на критике или предрасуде које владају у односу на пи-ар.

-ПР је суштински конструктиван и добар, јер:

олакшава дијалог,

промовише међусобно разумевање,

успоставља међусобно добробитне везе

18. Навести 5 од 11 високо професионалних заповести моралног пи-ар менаџера.

-1. Не користи лажне, погрешно представљене, деформисане или небитне доказе као
подршку својим аргументима или тврдњама;

2. Не користи намерно непоткрепљене или нелогично резоновање;

3. Не представљај се обавештеним о нечему ако то ниси;

4. Не користи ирелевантне чињенице како би скренуо, одвратио пажњу од конкретног

питања или теме;

5. Не тражи од публике да идеју или предлог повезује с емотивно обојеним вредностима,

мотивима или циљевима, који нису њихови;

6. Не обмањуј публику скривањем стварних жеља и циљева;

7. Не представљај погрешно и не прикривај број и интензитет нежељених последица;

8. Не користи емотивне апеле, који нису доказиви и које публика не би прихватила када би их
сама испитала;

9. Не поједностављуј сложене ситуације;

10. Не претварај се да си у нешто сигуран, већ задржи резерву или бар релативизуј степен
вероватноће;

11. Не заступај нешто у шта ни сам не верујеш

1. Који је важан етички услов односа са потенцијалним потрошачима?
Поштовати слободу других укључујући слободу да рационално и информисано
одлучују.
Поштовати друге као циљеве по себи: не схватати друге само у функцији
потенцијалне продаје и као средства за стицање добити и тако их обезличити и
лишити њихове основне људскости и достојанства
2. На које информације има право потенцијални купац?
има право на све информације које се сматрају релевантним и неопходним за
слободан и рационалан избор; а то укључује и сазнање о оним карактеристикама
које би, када би биле познате, материјално утицале на тај избор
3. Шта се прећутно претпоставља о потенцијалним купцима и шта је проблем у тој
прећутној претпоставци ?
Прећутно се претпоставља да је купац разуман и да ће се одупрети
нереалистичним маркетиншким тврдњама и обећањима.
Проблем је у концепцији или критеријуму по којем се одређује шта је „разуман“
купац.
Постоје одређене рањиве друштвене групе, фазе у развоју појединца
(адолесценција) или тренуци у животу када свако може лакше подлећи
манипулацији.

4. Превазиђени принципи трговачке праксе гласи:

,, Нека се купац сам заштити!''
5. Коју чињеницу сакрива позивање на „разум купца“? (слајд 6).

6. Не сме се очекивати од потенцијалног купца да буде.......................................(слајд 6)

7. Шта спада у етички прихватљиво убеђивање купаца, а шта у неправедни
(неморални) притисак на купца?
Етички су прихватљиви: информисање, сугерисање, саветовање, убеђивање
аргументима (отворено навођење).
Нераведан притисак: свесно говорење неистине (лаж) и скривено навођење
(манипулација
8. У чему се састоји скривено навођење?
састоји се у томе да се људи придобију да одлуче и изаберу а да при томе нису
свесни зашто.
У том циљу се користе технике којима се порука подвлачи под праг свести
субјекта мимо његове воље (subliminal advertizing).

9. Шта спада у „сиву зону“ између допустивог и недопустивог притиска на

потенцијалног купца?
Сива зона” која се налази између допустивог и недопустивог притиска
Маркетиншка агресивност
Нпр. продавац не лаже, али вас излаже непримереном отвореном притиску
(„бомбардовање“ телефонским позивима на кућу, одузимање времена, наметљиво
„уваљивање“ производа/услуга, претрпавање поштанског сандучета итд).
Или, чести прекиди филма и емисија бесконачно дугим рекламама.
Нарушена вам је приватност, осећате се бепомоћно, као пуко средство за
постизање нечијих комерцијалних интереса.

10. Под којим условом је оглашавање морално оправдано и допустиво?

Да није обмањиво, заводљиво и присилно.
11. Које су три најчешће етичке замерке оглашавању ?
1. Замерка да има превише рекламних огласа: уколико конкуренција није неморална,
онда није неморално ни оглашавање свих конкурентских производа.
2. Замерка на лош укус, агресивност за тананију осетљивост и сл: лош укус није
неморалан, мада као купци, можемо да се бунимо против угрожавања доброг
укуса.
3. Замерка на злоупотребу људи: рекламе нагоне људе да купује оно што не желе,
или их психолошки манипулишу да купују оно што им није потребно.

12. Рзлика између неистине и лажи.

лагање је намерно и активно, особа која даје информацију за коју зна или верује да
је неистинита, то чини са жељом да друга особа поверује у њу као да је истинита,
док неистину можемо рећи и несвесно. Да ли је исказ лаж или неистина, зависи од
намере оног ко га је рекао.
13. Суштина обманљивог или заводљивог огласа (слајд 23).
не садржи неистините исказе али исказује своје тврдње на такав начин да ће
већина обичног, нормалног света, гледајући га брзо и без веће пажње, погрешно
повезати ствари и извући нетачан закључак: нпр, цереалије с пуно природних
влакана и закључак из огласа да помажу у лечењу рака.

14. Ко је све морално одговоран, односно ко све сноси одговорност за оглашавање? (пет
скупина).
прозизвођач, огласна агенција, медији у којима се појављује, блада и владине
организације, широка јавност.
15. У чему је одговорност широке јавности кад је у питању неморално оглашавање? (за
шта није одговорна, за шта јесте).
појединци као део широке јавности не поступају неморално кад посматрају
обманљиве рекламе (како би знали да су заводљиве ако их не гледају?)
Исто тако немају моралну обавезу да у вези с тим предузму неку практичну
акцију.

Али ако сматрају да је оглас обманљив , они могу учинити услугу јавности тиме
што ће обзнанити своја запажања и осећања (да пишу компанији, огласној
агенцији ако знају која је, медијима у којима је изашао оглас, релевантним
агенцијама и удружењима и сл.)

Разлика између морално обавезног и морално оправданог, односно пожељног.