ETIKA

Prof. Dr Gordana Dedić

Definicija pojma etika

Etika – nauka o moralu
Moral – moralis (običaj)
Etika – ethos (ponašanje, navika, običaj)

Etika je nauka o moralu kao društvenom fenomenu.

Etika se definiše kao teorija ili sistem moralnih vrednosti ili pravila ili standarda koji regulišu
ponašanje osobe ili članove određene profesije.
Etika ih određuje kao ispravne ili pogrešne, moralno prihvatljive ili neprihvatljive.
Ima tendenciju da bude kodifikovana u formalni sistem ili skup pravila koje usvaja društvo, tako
da se termin etika obično koristi za vrednosna načela koja su relevantna za neki poseban kontekst,
domen aktivnosti ili profesiju.

1. Teorijska etika ili filozofska teorija etike bavi se proučavanjem porekla, ciljeva i smisla
moralnog delovanja.
2. Etika u praksi pokušava da formuliše (kodifikuje) i obrazloži obaveze i dužnosti koje
proizilaze iz etičkih principa, zasnovanih na vrednosnim normativima koji regulišu moralno
rasuđivanje i ponašanje.
3. Sociologija morala istražuje funkcionalne odnose i kauzalne veze između određenog morala
i oblika društvene zajednice.
4. Psihologija morala proučava njegovu subjektivnu, psihološku stranu, tj. način formiranja i
delovanja normativne svesti, kojom jedino čovek raspolaže, na moralno rasuđivanje i
ponašanje.
Deskriptivna etika se odnosi na opis morala, na činjenice šta je istina, a šta laž.
Normativna etika (preskriptivna etika) takođe procenjuje moral, šta je dobro, a šta loše.

1
ODNOS MORALNIH NORMI I DRUGIH REGULATIVNIH NORMI TEORIJE MORALA

religija nauka

etika

kultura filozofija

Religija
1. Obredi - uhodani vidovi ponašanja koji vezuju čoveka za njegovu religiju ali i za druge ljude
s kojima stupa u kontakt pri obredima.
2. Rituali - skup obreda koji se izvode u skladu sa verovanjem u određenim situacijama i po
uhodanom redosledu, s ciljem da vernici iskažu i održe svoju versku tradiciju i uverenja.
3. Kult - obredni vid ponašanja u kome se na simboličan način iskazuje obožavanje ili
poštovanje određene stvari ili ličnosti kojima se pridaju mistične moći i vrednosti.
4. Tabui - prve religijske zabrane koje su služile kao nastojanje da se moralni poredak uvede u
ljudsku zajednicu.
5. Vrline - poštovanje božjih zakona.

Kultura
− Kultura sa etičke tačke gledišta predstavlja ostatak ponašanja čoveka iz prošlosti.

− Kultura je nastala kao odgovor na različite izazove sa kojima se ljudi, tokom razvoja ljudske
civilizacije, suočavaju. U kontaktu sa drugim ljudima, tako je teklo i njegovo osmišljavanje
vlastitog porekla koje je čovek vezivao za mistične sile i religijska objašnjenja.
− U istoriji su neodvojive kultura i religija koje se prožimaju u svim društvenim sistemima.

Filozofija
− Mit je manje ili više mistifikovana narodna priča koja se bavi poreklom poznatog sveta,
bogovima, herojima koji imaju nadljudska obeležja ili davnom prošlošću naroda i
događajima koji su radikalno uticali na život ljudi.
− Karakteristike mitova su da se prenose sa "kolena na koleno" u istom obliku, kao i
dominacija mašte u odnosu na racionalnost. Pri tom su autori mitova ostali anonimni. Mitovi
i legende kao osnova religijskih učenja su olakšavali širenje vere, a i ljudi su lakše verovali u
mitove.

Nauka
2
Naučna misao tokom vremena iz oblasti subjektivnog posmatranja događaja i zaključivanja
pomoću rezonovanja uz obezbeđivanje sredstava za razumevanje, dijagnozu i lečenje bolesti,
prelazi u oblast eksperimentisanja.

MORAL, MORALNOST, MORALNO RASUĐIVANJE

Moral
Moral je skup nepisanih društvenih normi na osnovu kojih ljudi oblikuju svoja rasuđivanja i
svoja ponašanja u odnosima sa drugim ljudima u društvenoj zajednici, odnosno u društvenoj
grupi kojoj pripadaju.
Termin moral se češće upotrebljava za one vrednosti koje jedno društvo prihvata kao univerzalne
vrednosti.
Moral utiče na stavove ljudi i njihove postupke prema drugima.
Moral reguliše odnose među njima.
Moral je važan činilac kohezije među ljudima koji pripadaju određenoj zajednici odnosno
društvenoj grupi.
Moral ima tendenciju da ljudima bude nametnut spolja, za razliku od etike koja je interno
definisana i usvojena.
Moral ima svoj istorijski razvoj i menja se tokom vremena.
Moral kao nadgradnja ima svoju samostalnost i povratno deluje na društveno-ekonomske odnose
i druge oblike nadgradnje.
Društvo formira čoveka, ali i čovek formira društvo.
Hijerarhija moralnih vrednosti kao i poroka se menja tokom vremena.

Moral i vrednosti
U moralne vrednosti spadaju pravednost, umerenost, ljubav prema bližnjem, milosrđe,
razboritost.
Prema Etičkoj teoriji morala, osoba se prosuđuje značajnije u odnosu na njen karakter, a manje
na osnovu odstupanja od njenog normalnog ponašanja.
Pri tom se nemoralno ponašanje te osobe procenjuje u odnosu na njen moral, ugled i reputaciju
koju je imala pre tog događaja.

3
Učenje o poreklu morala
Religiozne teorije zastupaju stav da je bog stvorivši čoveka usadio u njega i savest koja mu
omogućuje da razlikuje dobro od zla.
Savest je glas božji u čoveku koji ga obavezuje na moralno ponašanje.
Društveno poreklo morala - čovek je društveno biće sa jako razvijenim nagonom za životom u
društvenoj zajednici. Norme koje određuju moralno rasuđivanje i ponašanje neophodne su za
opstanak i normalan život društvene zajednice. U pitanju su opštedruštveni interesi. Društvena
sredina odobrava, pruža podršku i na razne načine nagrađuje poželjne oblike ponašanja koji
jačaju i učvršćuju koheziju zajednice.
Sa tačke gledišta pojedinca, on je obavezan da poštuje te norme kao privilegiju života u datoj
zajednici sa svim njenim prednostima za njega lično.
S druge strane, nepoželjni oblici ponašanja se osuđuju, odbijaju i kažnjavaju. Tako se u
određenoj društvenoj sredini grade norme moralnog ponašanja, tj. moral.

Moralnost

− Autonomna (zrela) moralnost proizilazi iz čoveka, iz njegovog poznavanja i razumevanja

potrebe da se poštuju određene norme tj. pravila ponašanja u odnosima s drugima, iz
svesnosti da je normalan život u ljudskoj zajednici jedino tako moguć.
− Pod heteronomnom moralnošću se podrazumeva moralnost nametnuta i dirigovana spolja, tj.
ponašanje uslovljeno kaznama i nagradama.

Superego

1 2
Savršena slika o sebi Fantazija svoje slike,
sa kojom se Ego upoređuje ono kakav bi Ego
i koju teži da dostigne zaista želeo da bude
Ego-ideal Ideal-ego

Moralno rasuđivanje

4
Moralno rasuđivanje je misaoni proces pomoću koga se donose određeni moralni sudovi,
moralne odluke ili moralni zaključci (ocene: dobro ili rđavo, odnosno ispravno ili neispravno).

Moralno rasuđivanje – forma

Način na koji se donosi neki moralni sud, motivi koje jedinka uključuje prilikom analize
određene moralne situacije i pomoću kojih se opredeljuje za određeni moralni sud.

− Rasuđivanje vođeno emocijama

• Ovaj model rasuđivanja podrazumeva da osoba ima razvijenu skalu emocija koja je
pokazatelj da se osoba opredeljuje više “srcem” (saosećanje, praštanje, empatski
potencijal, altruistički potencijal, solidarnost)
• posedovanje sposobnosti za unutrašnju sankciju (griža savesti, osećanje krivice) bez koje
nema zrele moralnosti
− Kognitivna orijentacija vođena internalizovanim principima
Ovo je procenjivanje vođeno uvažavanjem i prihvatanjem opštih moralnih principa. Ovaj tip
rasuđivanja je određen prema ličnom osećanju dužnosti i dostojanstva i pokazuje
nezavisnost od psihosocijalnih sila uticaja (autonomija).

Moralno rasuđivanje – sadržaj

Moralno rasuđivanje (vrednosni sistem) označava da se osoba opredeljuje za jednu ili drugu
moralnu vrednost u određenoj moralnoj situaciji.

− To je ocena da je nešto ispravno sa aspekta moralnosti za dotičnu osobu tj. u skladu je sa

njenim moralnim shvatanjima i njenim vrednosnim sistemom, odnosno ocena da je nešto
neispravno za određeni moralni subjekt (tzv. subjektivni sud vrednosti).
− Sadržaj moralnog suda je uvek neka vrednost ili vrednosti kojima čovek teži, a u konačnom
izvođenju to je “vrhovno dobro” kojem čovek teži i zbog kojeg i postavlja pravila kojih se
tako čvrsto drži (tzv. cilj življenja).

Moralni sud
Moralni sud se donosi na osnovu procene karaktera i postupaka. Suđenje o karakteru nije
moguće direktno, već se obavlja preko analize postupaka i to, ne preko onoga što su ti postupci
proizveli, već uz pomoć procene pobuda, motiva, namera koje su do njih dovele.

5
Ako je do postupka došlo usled, recimo spleta slučajnih okolnosti, onda je takav postupak sa
moralnog stanovišta indiferentan.
Procena efekata nekog postupka, koja se vrši sa socijalnog stanovišta (koristan ili štetan) nije od
bitnog značaja za donošenje moralnog suda o akteru, mada može da utiče na konačnu procenu tj.
konačan moralni sud u smislu izvesnog potenciranja ili ublažavanja već donetog zaključka o
karakteru.

1. Vrednosni sud je usmeren na procenu onoga što je vredno i dragoceno za ljude da rade (npr.
pri odlučivanju da li da uradi ovo ili ono).
2. Vrednovanje moralnih obaveza i dužnosti je usmereno na aktivnosti koje treba učiniti ili
izbeći kada se vrši etički izbor ili donosi nezavisni vrednosni sud ("klijent je uvek na prvom
mestu„) što znači da u svakom konfliktu dužnosti, psihoterapeut mora da stavi dobro klijenta
ispred sopstvenog interesa.
3. Vrednovanje karaktera i moralnih vrednosti je usmereno na vrstu moralnih agenata, vezano
za pohvale ili kritiku (primer je "Ova mlada terapeutkinja je izvanredna jer ima prijatnu boju
glasa (ili empatiju). Za vrednovanja se uzimaju karakterne, a ne i stručne sposobnosti).

Moralno ponašanje
Moralno ponašanje je svaka akcija osobe koja je regulisana moralnim normama.
Pri tom je značajno da je to “slobodna, samostalna, samobitna, samoprocenjivana i
samoupravljana aktivnost volje koja moralnu procenu (dobra ili zla) realizuje u spoljašnjim
radnjama.

− Moralne vrline su karakterne crte koje formira sama osoba, ali i pod uticajem vaspitanja
roditelja i društva kao i profesionalnih i drugih standarda koje odgovaraju životnim izborima
i ulogama u društvu.
− Moralne vrednosti su opšteprihvaćeni principi ponašanja u jednom društvu ili kulturi (na
primer: pravda, sreća, dobrota, milosrđe).
− Moralne norme su pravila koja propisuju ponašanje koje može biti poželjno, dozvoljeno ili
zabranjeno.

Moralne sankcije
Moralne sankcije oblikuju moral odnosno moralne norme.

6
1. Spoljašnje sankcije u vidu nagrade i kazne u najširem smislu tog pojma, sprovodi društvena
zajednica. Zavise od poštovanja ili nepoštovanja moralnih normi.
2. Unutrašnje sankcije potiču od naše savesti koja procenjuje naš lični karakter i ponašanje. U
zavisnosti od te procene javljaju se prijatna ili mučna osećanja u vidu radosti, ponosa ili
griže savesti, kajanja i slično. U tom pogledu postoje velike razlike među ljudima.

TEORIJE MORALA
• Utilistička teorija
• Deontološka teorija

Utilitarizam (teleologija)
Utilitarizam (utilis, utilitaris) = korist, korisnost
Teleologija (telos = cilj) i (logos = teorija)

Jeremy Bentham (Džeremi Bentam) (1748 – 1833)

Osnovni etički princip utilitarističke teorije je: "najviše dobro za najveći broj ljudi".
Po utilitarističkoj teoriji ukoliko je etički izbor ispravan, pri odlučivanju se vodi računa o
najvećoj mogućoj dobrobiti uz najmanju moguću štetu, za najveći mogući broj ljudi.
Cilj utilitarističke teorije je sreća. Utilitaristi polaze od toga da svako želi da bude srećan. Sreća
je univerzalna stvar koju svako želi i smatra da je dobro. Moralna obaveza svakog čoveka je da
poveća ljudsku sreću, a smanji nesreću.
Socijalni eudajmonizam je najviši cilj morala. On izjednačava sreću sa zadovoljstvom, a nesreću
sa bolom. Život pun zadovoljstva je srećan život, a život pun bola je nesrećan život. Sreća je
zadovoljstvo i izbegavanje bola.

„Utilitaristička računica“
Osnovno geslo: Treba težiti najvećem mogućem dobru (sreći) za najveći mogući broj ljudi,
odnosno najmanjoj mogućoj patnji (nesreći) za najmanji mogući broj ljudi.

7
Primena
Utilitaristička načela u medicini služe kao osnova za donošenje odluka na makro planu (kod
razrade politike, programa i planova zdravstvene zaštite, uspostavljanja mreže zdravstvenih
institucija i utvrđivanja njihove metodologije rada).
Primenjuju se naročito u vanrednim situacijama (velike masovne nesreće i katastrofe) kada treba
da se osigura postizanje najveće moguće dobrobiti za najveći mogući broj ljudi.

Deontologija
Immanuel Kant (Imanuel Kant) (1724 – 1804)
Deontološka teorija (deon je grčka reč za dužnost i logos reč, govor) naglašava značaj dužnosti i
obaveza.
Centralni deo deontološke teorije je čovek, ličnost.
Svako ljudsko biće gradi svoj moralni zakon, stvarajući svoju "autonomiju," grčki auto (self) i
nomos (zakon ili pravilo).
Idealna osoba funkcioniše moralno, ne zbog objektivnog razloga, već zato što je njena dužnost
da se ponaša na moralan način.
Prema Kantu, vrhovni moralni zakon se može izraziti na tri različita načina:
1. Čovek treba da deluje samo u skladu sa principom koji može postati univerzalni zakon
(princip univerzalnosti ili princip reciprociteta).
2. Nijedna osoba ne sme biti tretirana kao sredstvo, već uvek kao cilj sam po sebi.
3. Čovek mora uvek delovati kao da je kralj koji stvara univerzalni zakon za svoje kraljevstvo
ljudi koji su sami po sebi ciljevi.

Za razliku od utilitarističke teorije, deontološka teorija zabranjuje terapiju bez saglasnosti

pacijenta (klijenta) da bi se postigli ciljevi lečenja.
Pacijenti (klijenti) se nikada ne smeju tretirati kao objekti. Uvek se mora poštovati njihova
ličnost, njihova autonomija.
8
Na primer, uskraćivanje pravih informacija o bolesti normalnoj odrasloj osobi, čak i kada se
proceni da bi to bilo u njenom interesu i za njenu dobrobit je nepoštovanje njene kompetentnosti
tj. sposobnosti za odgovorno i samostalno odlučivanje.

''Zlatno pravilo" deontološkog pristupa je "Čini drugima ono što bi želeo da drugi čine tebi".

UTILITARIZAM DEONTOLOGIJA
Cilj Sreća Dužnost i obaveza

Pretpostavka Kada je moralni ishod Osoba se ponaša moralno jer

nejasan, osoba mora da se to zahteva od nje.
izabere način da predvidi Naglašava se značaj dužnosti
povoljan ishod. i obaveza.

Značenje dobrog Sreća je zadovoljstvo i Radnje se čine iz dužnosti

izbegavanje bola. koliko za to ima razloga.

Norme Radi se uvek tako kako bi se Kategorički imperativ: radi

postigla najveća moguća
dobrobit za najveći mogući
broj ljudi. Ili, radi se uvek
tako kako bi se postigao
maksimum ukupnog
zadovoljstva za sve koji su
uključeni u ovu radnju
(princip posledice).
uvek kao da će ono što radiš
postati univerzalni zakon. Ili,
ni jedna osoba ne sme biti
tretirana kao sredstvo, već
uvek kao cilj.

9
Osnovni etički principi
Etički principi
Etički principi su moralna pravila ili zahtevi koji naglašavaju obaveze psihoterapeuta prema
klijentima i društvu.
Oni su polazna tačka na osnovu kojih se donose etički ispravni zaključci.

− Fundamentalni (bazični) etički principi imaju svoju istorijsku, kulturološku i logičnu

osnovu, što čini da se oko njih lako postiže konsenzus od strane svih psihoterapeuta u
čitavom svetu. Oni se prihvataju logičnim razmišljanjem, pa i intuicijom kao bazični od svih
psihoterapijskih škola i svih stručnih disciplina angažovanih u radu sa klijentima.
− Principi koji su iz njih izvedeni ili s njima povezani.

Fundamentalni (bazični) etički principi

1. Principi autonomnosti
2. Princip dobronamernosti (dobročinstva)
3. Principi neškodljivosti
4. Principi pravednosti

Principi autonomnosti (voluntas aegroti suprema lex)

Pravo jedne osobe na samoodlučivanje.
Pravo klijenta da izabere ili odbije lečenje.
Proističe iz fundamentalnog zahteva da se poštuje ličnost klijenta, njegovo dostojanstvo, pravo
na slobodu, opšta ljudska i građanska prava klijenta.
Pod autonomijom ličnosti se podrazumeva sposobnost mišljenja, odlučivanja i delovanja u
skladu sa mišljenjem i donesenim odlukama, delovanja slobodnog mišljenja i mišljenja
nezavisnog od spoljnih uticaja, pa čak, i protiv tih uticaja.
Autonomija daje čoveku inherentno dostojanstvo, veliku moralnu vrednost i moralno pravo na
poštovanje njegove ličnosti, što se prenosi i na slučajeve kada je njegova autonomija oštećena ili
izgubljena, na primer u slučaju težih psihijatrijskih bolesti.
Postoje dva važna razmatranja u podsticanju klijenata da budu autonomni:

10
− Prvo, pomoći klijentima da shvate kako odluke i njihove vrednosti mogu biti primljene u
kontekstu društva u kojem žive i kako mogu da utiču na prava drugih.
− Drugo razmatranje je povezano na sposobnošću klijenta da donosi zdrave i racionalne
odluke.
Iz ovog fundamentalnog etičkog principa proizilazi i pravo klijenta na informisani pristanak.
Standardno opravdanje informisanog pristanka je da je suštinska zaštita klijenta autonomija, gde
autonomija podrazumeva sposobnost klijenta za donošenje nezavisne odluke o svom lečenju.

Princip dobronamernosti (dobročinstva) (salus aegroti suprema lex)

Obaveza psihoterapeuta da radi u najboljem interesu svog klijenta, odnosno da učini sve kako bi
pomogao svom klijentu.
Dobronamernost (dobročinstvo) je sinonim za humanost.
Pod humanošću se podrazumeva zahtev da psihoterapeut predano služi najboljim interesima
svog klijenta, spremnost da mu pruži pomoć kada je u nevolji i da požrtvovano štiti njegove
interese, kao i spremnost da preuzme odgovornost za takvo angažovanje.
Pojam humanosti obuhvata i ljubav i odgovornost ne samo prema čoveku pojedincu (klijentu),
već i prema široj društvenoj zajednici.

Principi neškodljivosti (primum non nocere)

Ovaj princip obavezuje psihoterapeuta da vodi računa da ne naškodi svom klijentu. Tamo gde se
to ne može sa sigurnošću postići, zbog određenog rizika povezanog sa lečenjem ili nekom
drugom intervencijom, od psihoterapeuta se zahteva da brižljivo proceni moguće koristi i rizike
po klijenta, pa da na osnovu toga donosi odluke.

Principi pravednosti (iustitia)

Princip nediskriminacije klijenta po bilo kom osnovu.
Princip jednakosti i pravde znači da su svi ljudi jednaki i da imaju pravo da se tako tretiraju.
Princip pravednosti, uključuje skup principa koji zahtevaju ravnomernu i poštenu raspodelu
dobrobiti.

11
Princip pravednosti ističe pravo na život i zdravlje svih ljudi, uz zabranu diskriminacije po bilo
kom osnovu.
Ovde spadaju i zahtevi za takvom distribucijom zdravstvenih resursa i tehnologije koja osigurava
dostupnost korištenja zdravstvene zaštite celokupnom stanovništvu, kao i da se putem fondova
solidarnosti i na druge pogodne načine, omoguće zahtevi ekonomski ugroženom stanovništvu.

„Distributivna pravda“
Distributivna pravda osigurava jednake mogućnosti korištenja zdravstvene zaštite,
odgovarajućim rasporedom zdravstvenih službi, pokrivanjem troškova zaštite itd.

Retributivna pravda
Ovde spada i potreba da nekoga treba nagraditi ili kazniti za ponašanje, da se zaštiti društvena
zajednica od onih koji je ozbiljnije ugrožavaju.
Primer je kontrola društveno-devijantnog ponašanja ili kontrola nekih mentalno obolelih
klijenata koji predstavljaju opasnost po svoju sredinu.
Ovde spadaju i mere koje se preduzimaju u cilju sprečavanja širenja epidemija (karantin i sl.).

„Proceduralna pravda“
Pravda koja je jednaka za sve (pravo na zdravstvenu zaštitu, na edukaciju, na korišćenje drugih
socijalnih službi i sl.).

OSTALI ETIČKI PRINCIPI

Samopoštovanje
Samopoštovanje uključuje negovanje samospoznaje, integriteta i brige o sebi kao psihoterapeuta.

Kompetentnost
Održavanjem kompetencije, psihoterapeut daje sve od sebe i ponosi se svojim radom formirajući
osnove pružanja kvalitetne psihoterapijske usluge.

Poverenje

12
Uključuje pojmove lojalnosti, istinitosti i poštovanja standarda potrebnih za odvijanje
psihoterapijskog procesa.
Poverenje uključuje poštovanje obaveza psihoterapeuta prema klijentu i održavanje integriteta u
psihoterapijskom odnosu. Psihoterapija treba da omogući klijentu da se oseća bezbedno i
neopterećeno, da veruje psihoterapeutu i da ima veru u psihoterapijski proces.

Poštovanje dostojanstva klijenta

Psihoterapeuti treba da posmatraju svoje klijente kao osobe dostojne poštovanja. Moraju težiti
razumevanju kulture različitosti i načina na koji se drugi razlikuju između sebe i nastojati da
eliminišu predrasude, što sve utiče na kvalitet naše usluge.

Odgovornost
Ukoliko dođe do greške, uz moguće posledice, psihoterapeut mora da prihvati odgovornost za
svoje postupke i nečinjenja. Pri tom treba da izbegava prebacivanje krivice ili da se pravda, već
treba da preduzme dostupne korake za minimiziranje ili poništavanje nanete štete i nepravde
prema klijentu.

Hrabrost
Održavanje nepokolebljive odlučnosti psihoterapeuta da se sam aktivno pridržava etičkih
principa, kao i kada posmatra neetičko ponašanje svojih kolega, umesto da skrene pogled iz
straha od odmazde. Hrabrost daje psihoterapeutu snagu da uradi pravu stvar.

Društveni interes
Podržavanje odgovornosti za delovanje u najboljem interesu društva.

ETIČKE DILEME
Etička dilema ili kriza nastaje kada postoji konflikt između moralnih vrednosti.
Nerazrešeni konflikti između društvenih (bolnica i osoblje) i individualnih vrednosti klijenta,
porodice ili šireg društva ili unutar porodice klijenta.
Etička odgovornost psihoterapeuta uključuje poverenje, moć i brigu psihoterapeuta za svog
klijenta.
U svakodnevnom radu psihoterapeuta sa klijentima mogu se povremeno javiti etičke dileme koje
zahtevaju donošenje odluka kako ih rešiti, što često za psihoterapeuta nije jednostavno i lako.
Sva prava i dužnosti klijenta utvrđuju se za uslove koji su mogući u datim okolnostima. Princip
pravednosti ne znači tretirati sve pojedinci isto.
13
Ako se prema pojedincu treba drugačije postupati, psihoterapeut mora biti u stanju da ponudi
obrazloženje koje objašnjava neophodnost i prikladnost drugačijeg individualnog pristupa.
Svaki novi klijent, bez obzira na sličnosti sa prethodnim klijentima, jedinstvena je osoba.
Svaka situacija je takođe jedinstvena i verovatno će se vremenom značajno promeniti.
Primer: Edukant iz psihoterapije je položio ispit iz Etike za psihoterapeute sa najvišom ocenom.
Nakon nekoliko meseci ušao je u emotivnu vezu sa svojom klijentkinjom zbog čega je
odgovarao Etičkom odboru svog udruženja za neetičko ponašanje.
Narušio je načela profesionalnog ponašanja.
Bez obzira na svoje teorijsko znanje, njegove karakterne crte ne mogu zadovoljiti etičke
performanse važne za njegovu profesionalnu karijeru psihoterapeuta kojih je trebalo da se
savesno pridržava.
Etički kodeksi psihoterapeuta i etički principi zabranjuju neka dela koja su očigledno neetična.
Međutim, u nekim slučajevima, dobro rešenje etičke dileme i ne postoji.

Pogrešno vođenje deduktivne valjanosti istine

Primer: Upravo sam pročitao knjigu koja dokazuje da autor te knjige može da ima poslovne
odnose sa svojim klijentima bez da je to štetno za njih. Istraživao sam sa svojim klijentima,
vodio pažljivu evidenciju, pa čak ih i intervjuisao. Moja statistička analiza pokazuje da su,
klijenti sa kojima terapeuti imaju poslovni odnos, ništa lošije - a neki mogu biti i znatno bolje –
od klijenata sa kojima terapeuti nemaju poslovne odnose. Čak postoji i grafikon koji pokazuje
koliko je etički i klinički korisno da se imaju poslovni odnosi sa klijentom ukoliko se to radi
pažljivo i u skladu sa terapeutovim pravilima.
Ova zabluda ima oblik pretpostavke da je to zato što je argument logički silogizam, te zaključak
mora biti istinit. Zanemaruje mogućnost da premise argumenta mogu biti netačne.

Dupli efekti nastaju ukoliko postoje dva tipa posledica koje mogu proizići iz jedne radnje.
Princip neškodljivosti se može sukobiti s principom dobročinstva
Etički princip poverenja (čuvanje tajne) može biti kompromitovan u slučaju kada je klijent HIV
pozitivan.
Primer: kada nasuprot načelima dobročinstva i neškodljivosti, klijent odbija da informiše
bračnog partnera da je on HIV pozitivan.

14
Autonomija i dobročinstvo/neškodljivost se mogu preklopiti
Primer: Klijent ima ozbiljne suicidne ideje, a psihoterapeut želi da takvu osobu uputi psihijatru
zbog bolničkog lečenja, dok klijent to odbija.
Tada psihoterapeut, sa namerom dobrobiti klijenta, mora da na sve moguće načine ubedi klijenta
da njegova odluka (autonomija odlučivanja) nije razumna.
Neispunjenje klijentove autonomije može prouzrokovati smanjenje poverenja u psihoterapijsko
lečenje, što može stvoriti mogućnost da dođe do pogoršanja klijentovog zdravlja.
Primer: Kasnite na aerodrom, u opasnosti ste da propustite avion (praznik je pa bi bilo vrlo teško
da dobijete mesto za kasniji let), kada primite hitni poziv iz lokalne bolnice.
Jedan od vaših klijenata je pokušao da izvrši samoubistvo i hospitalizovan je. Klijent očajnički
želi da razgovara s vama lično - odbijajući da razgovara telefonom – i to odmah jer ima da
otkrije zastrašujuću tajnu. Nemate pojma u čemu je „tajna“.
Kako se osećate?
Da li postoje neka osećanja prema klijentu, hitnoj pomoći osoblju bolnice koje vas je pozvalo, ili
se ne snalazite u ovoj situaciji?
Koje su vaše mogućnosti?
Šta mislite da bi trebalo da uradite?
U kojoj meri, ako uopšte postoji, vas zabrinjava stav vašeg klijenta, zbog njegove zloupotrebe
koja bi uticala na vaš sud?

15
Donošenje etičke odluke

Psihoterapeutu često nedostaje vreme, iskustvo i mudrost da se u konkretnoj situaciji rada sa

klijentom suoči sa etičkim dilemama, što može imati za posledicu da ih psihoterapeut ne
prepozna.
Postoje smernice koje će pomoći psihoterapeutima šta da rade kada se nađu u situaciji da treba
da donesu etičku odluku. Ove smernice mogu biti od pomoći psihoterapeutima da identifikuju
važne aspekte problema, kao i pozitivne i negativne posledice načina na koje bi takvi odgovori
mogli imati za klijenta.
Važno je shvatiti da različiti psihoterapeuti mogu izabrati različite načine delovanja u istoj
situaciji.
Teško da postoji jedan pravi odgovor na složenu etičku dilemu.
Međutim, ako se prati sistematski model, psihoterapeuti mogu biti sigurni da će moći da daju
stručno objašnjenje za tok odlučivanja koji slede.
Sa ciljem rešavanja etičkog problema na etički odgovoran način, psihoterapeut treba da se
pridržava ova četiri principa:
1. lično i profesionalno poštenje
2. odlučivanje u najboljem interesu klijenta
3. odlučivanje bez zle namere ili ličnog interesa
4. odlučivanje u skladu sa standardima struke.

Model etičkog odlučivanja

1. Identifikacija problema
2. Primena Etičkog kodeksa psihoterapeuta
3. Utvrđivanje prirode i dimenzije etičke dileme
4. Generisanje potencijalnog pravca delovanja
5. Razmatranje potencijalnih posledica svih opcija odlučivanja
6. Procena odabrane odluke
7. Sprovođenje odluke

16
1. Identifikacija problema
Definisati situaciju koja zahteva etičko razmatranje i donošenje odluka.
Prikupiti što više informacija koje će osvetliti etičku dilemu (informacije treba da budu što
konkretnije i objektivnije).
Treba navesti činjenice, izdvajajući insinuacije, pretpostavke, hipoteze ili sumnje.
Procena problema (etički, pravni, profesionalni problem ili je u pitanju klinički problem) ili
kombinacija.
Ako postoji pravno pitanje, obavezno potražite pravni savet.
Procena: Da li se problem odnosi na ličnost psihoterapeuta ili na situaciju. Da li je to
povezano sa klijentom i/ili klijentovim značajnim drugim i kakva je njihova povezanost? Da li
je etički problem povezan sa tehnikom pružanja psihoterapijske usluge ili je povezan za
čuvanjem dokumentacije?

2. Primena Etičkog kodeksa psihoterapeuta

Proveriti relevantne etičke standarde:

− etički kodeks psihoterapeuta

− državne ili profesionalne zakone

3. Utvrđivanje prirode i dimenzije etičke dileme

Ispitati implikacije etičke dileme za svaki od osnovnih etičkih principa.
Pregledati relevantnu stručnu literaturu sa najnovijim profesionalnim stavovima.
Proceniti svoje oblasti kompetencije.
Po potrebi se konsultovati sa iskusnim profesionalnim psihoterapeutima i/ili supervizorima.
Po potrebi se konsultovati i sa svojim udruženjem psihoterapeuta.

4. Generisanje potencijalnog pravca delovanja

Razmišljati o više potencijalnih pravaca delovanja.
17
 Uzeti u obzir sve opcije u obzir, čak i one za koje niste sigurni da će biti od koristi.
Razviti alternativne pravce delovanja (situacija je „nedovoljno loša“ ili „nedovoljno dobra“).
Razmotriti i druge faktore (socijalni, kulturni, verski ili slični faktori) koji mogu uticati na
identifikaciju i razrešenje etičkog problema.
Proceniti alternativne pravce delovanja, tj. kakav bi mogao imati svaki i najbolji mogući i
najgori mogući ishod, koji su rizici i posledice za koje se može zamislite za svaku osobu na
koju će odluka uticati.
Generisati što više potencijalnih rešenja za etičku odluku.
Konsultacija kolega

5. Razmatranje potencijalnih posledica svih opcija odlučivanja

Predvideti na koga će etička odluka uticati.
Uzimajući u obzir sve prikupljene informacije i postavljene prioritete treba proceniti svaku
opciju, vodeći računa o proceni potencijalnih posledica za sve uključene strane u rešavanju
etičke dileme, kako za klijenta, tako i za druge koji će biti pogođeni ovim rešenjem.
Pri tom treba eliminisati opcije koje očigledno ne daju željene rezultate ili koje izazivaju još
veće problematične posledice.

6. Procena odabrane odluke

Razmisliti kako, ako uopšte postoje, lična osećanja, pristrasnost ili lični interes
psihoterapeuta, mogu uticati na etičko rasuđivanje (bes, ljutnja kolega, rastuženost,
materijalna korist).
Psihoterapeut treba da pokuša da se uživi u perspektivu svake osobe koja će biti pogođena
etičkom odlukom.
Pri proceni odabrane etičke odluke postaviti sebi tri jednostavna pitanja:

− Pravednost: Pitanje: Da li bih doneo istu odluku za sve? (proceniti sopstveni osećaj
pravičnosti preispitujući se da li biste se u datoj situaciji ponašali isto kao i prema drugim
klijentima).
− Publicitet: Pitanje: Da li bih imao protiv da se ova etička odluka objavi javno? (da li nema
protivljenja da javnost sazna za donetu etičku odluku).

18
 − Univerzalnost: Pitanje: Da li se ovom mojom odlukom prema svima postupa pošteno?
(proceniti da li biste mogli da preporučite isti način delovanja svom kolegi u istoj
situaciji).

7. Sprovođenje odluke
Pre nego što se odlučite šta ćete da uradite, prethodno preispitajte svoju odluku.
Treba biti odlučan da bi se mogla sprovesti doneta etička odluka. Iako je odluka prava, to još
uvek ne znači da će je biti lako sprovesti.
Procenite rezultate donete odluke.
Nakon sprovođenja etičke odluke, dobra je praksa da se prati situacija kako bi se procenilo da
je doneta etička odluka imala očekivani efekat i posledice.
Preuzmite ličnu odgovornost za posledice vašeg postupka.

Donošenje etičke odluke

„Pristrasnost prepiske“ - iako sopstveno ponašanje u specifičnim situacijama objašnjavamo kao
posledicu spoljnih faktora, mi težimo da ponašanje drugih pripišemo njihovim dispozicijama.
„Dvostruki standard morala“ - imamo tendenciju da prihvatamo objašnjenja koja pružamo
drugim ljudima mnogo naučnije i da primenjujemo rigoroznije standarde nego što ih koristimo
za objašnjenja sopstvenog ponašanja.

Zabluda zlatne sredine

Zabluda zlatne sredine (ili zabluda kompromisa, ili zabluda umerenosti) ima oblik pretpostavke
da je najvaljaniji zaključak ono što prihvata najbolji kompromis između dve konkurentne
situacije.
Primer: „Na našem odseku za psihologiju polovina studenata veruje da novi asistent ima ozbiljne
probleme u donošenju etičkih odluka. Druga polovina veruje da novi asistent ne pokazuje
probleme u donošenju etičkih odluka. Očigledno novi asistent pokazuje blage do umerene
probleme u donošenju etičkih odluka“.

19
PROCES ETIČKOG ODLUČIVANJA
1. Etičko odlučivanje zasnovano na principima
2. Etičko odlučivanje zasnovano na vrlini

Etičko odlučivanje zasnovano na principima

Koja su ključna pitanja za rešavanje u datoj situaciji?
Kako se Etički kodeks psihoterapeuta (koji članovi) mogu primeniti u datom slučaju? Koje su
potencijalne prednosti ili rizici od primene ovih članova Etičkog kodeksa psihoterapeuta?
Da li postoji sudska praksa, statuti, propisi, podzakonski akti ili drugo koji su relevantni za datu
situaciju? Ovaj korak takođe uključuje obezbeđivanje dodatnih informacija, konsultovanje sa
stručnim kolegama ili etičkim odborom, kao i proučavanje ishoda sličnih postupaka.
Koji su etički principi od najveće važnosti u datoj situaciji? Da li postoji i kako se može rešiti
bilo kakav sukob između etičkih principa?
Šta mi moja osećanja i intuicija ukazuju kako da postupim u datoj situaciji?
Koji plan delovanja će biti od najveće pomoći u ovoj situaciji?

Etičko odlučivanje zasnovano na vrlini

Pristup etičkom odlučivanju zasnovano na vrlini zasniva se na uverenju da psihoterapeuti kao
osobe koje i same poseduju vrline, imaju sposobnost da donose etičke odluke poštujući
razumevanje interesa klijenata, sposobnost da potčine sopstveni interes u potrazi za pravednim
ishodima, prihvate složenost i posvećenost pravdi.
Pitanja:

− Kojih sam emocija i intuicije svestan dok razmatram ovu etičku dilemu i šta mi govori
kako da radim?
− Kako moje moralne vrednosti mogu najbolje pokazati brigu za dobrobit klijenta?

− Kako će moja odluka uticati na druge relevantne pojedince u ovoj etičkoj dilemi?

− Sa kojom donetom odlukom bih se najbolje osećao u vezi datog slučaja?

20
 − Koja odluka bi najbolje odražavala ko sam ja kao osoba i profesionalac u odnosu na moje
kulturološke i interkulturalne kontekste?

ETIČKO PONAŠANJE
Etičko ponašanje uključuje one radnje koje su usredsređene na uzdržavanje od zabranjenih radnji
(primena Kodeksa etike).
Opšta perspektiva je da psihoterapeut treba da teži najboljem mogućem ishodu koji je uključen u
etičke principe i ispunjava samo minimalne pravne i etičke zahteve.
Motivacija za etičko ponašanje prvenstveno potiče iz straha da će psihoterapeut biti disciplinski
kažnjen od regulatornog tela ili tužen zbog zloupotrebe položaja

Pozitivna etika
Prema pozitivnom pristupu, etička praksa ne zahteva samo da psihoterapeuti znaju i poštuju
etička pravila, već zahteva od njih da razmotre kako mogu maksimalno da primene svoje
moralne vrednosti u kontekstu svojih profesionalnih uloga.

Primena etičkih principa

− fokusirati se na sveobuhvatne etičke principe (princip autonomije, dobročinstva,

neškodljivosti, pravednosti)
− razmotriti emocionalne i neracionalne (intuicija) faktore

− prihvatiti da su neki problemi nerešivi

− potražiti savete od drugih (konsultacija)

Etičke dileme
Određeni etički principi se sukobljavaju jer ne mogu da ispune jedan moralni princip
(dobročinstvo/autonomija), a da ne krše drugi (npr. suicidni pacijent).

21
Psihoterapeuti se mogu osećati ‘’zaglavljeno’’ (etički, emocionalno ili logistički) kada se suoče
sa potencijalnim neuspehom u lečenju.
Psihoterapeuti mogu rizikovati da izgube jasnoću u pogledu odgovarajućih profesionalnih i
socijalnih uloga.
Primeri:

− Klijent se pojavio na seansi pijan.

− Vaš kolega psihoterapeut ima demenciju.

− Klijent koji je učinio krivično delo (npr. pronevera penzijskog fonda).

− Klijent koji se sprema da ubije (člana porodice) ili sebe.

DONOŠENJE ETIČKE ODLUKE

Potvrđujuće posledice

Ako je X, onda je
Y

Onda je: X

− Kada razmišljam o nečemu što je neetično, osećam se nelagodno zbog toga.

− Kad pomislim da zagrlim klijenta, osećam nelagodu.

− Dakle, to mora biti neetično.

Disjunkcija (isključivanje) posledica

Ili X ili Y
X
Onda: nije Y

− Osećam duboko u sebi da je ono što ću učiniti neetično.

22
− Tako se osećam ili zato što je to zaista neetično ili zato što se uvek brinem ni zbog čega.

− Prošle nedelje smo se moj supervizor i ja složili da uvek sebe stavljam u prvi plan i da ne
treba da brinem ni zbog čega.
− Dakle, ono što ću učiniti mora biti etično.

Poricanje posledica

Ako je X, onda je
Y

Nije X

Onda: nije Y

− Ako bi dobro osmišljeno istraživanje pokazalo da je način na koji radim terapiju naneo štetu
mom klijentu, tada bi moja terapija bila neetična.
− Ali ne postoji dobro osmišljeno istraživanje koje pokazuje uzročno-posledičnu vezu između
mog načina rada i da radim terapiju kojom nanosim štetu svojim klijentima.
− Znači, način na koji radim terapiju je etičan.

Ignorisanje posledica

Ne postoje (ili su nedovoljni) dokazi koji potvrđuju da je X netačno

Prema tome: X je tačno

− U četiri godine koliko predajem svoj novi predmet poboljšanja regresivnog biokognitivnog
astralno-projektivnog proteklog života hiperafektivna-hipnotička-teleološka-metaterapija
(Kupite deset sesija, a sledeća je besplatna!), nijedna osoba nije dokazala da je imala
posledice terapije ili da sam neetičan u pružanju terapije koju sam upravo napravio.
− To jasno pokazuje koja je ovo vredna terapija i koliko sam izuzetno etičan kad to radim.

Post Hoc, Ergo Propter Hoc

23
Pošto Y sledi X

Onda Y mora biti rezultat X

− Moj novi način dobijanja informisanog pristanka pomaže klijentu i meni u sprečavanju
prekidanja terapije od strane klijenta.
− Odabrao sam tri terapeuta na našoj klinici koji su

− imali najveće stope napuštanja klijenata sa terapije i podučio ih mojoj novoj proceduri
dobijanja informisanog pristanka.
− Posle mesec dana od kada su počeli da ga koriste, sva trojica su imala značajno niže stope
osipanja klijenata.

24