POSEBNE POTREBE DECE I OMLADINE

SA SMETNJAMA U RAZVOJU

Analiza situacije u kojoj žive djeca i omladina sa smetnjama u razvoju pokazuje da u njihovom
životnom prostoru postoje broine prepreke koje stoje na put zadovoljenju njihovih potreba.
Istovremeno je uočeno da nijedna od bitnih potreba, koje su najčešći uzrok frustracijama, nije
umanjena, niti eliminisana. Naprotiv, moglo bi se reći da raste preosetijivost hendikepiranih osoba
zbog nezadovoljenih potreba. Istražujući ovu problematiku engleski autori su među prvima uveli
termin „deca sa posebnim potrebama" (Warnock, H. M., 1978, Gulliford, R., 1979, Fisch, J., 1985).
Međutim, taj termin je, po našem mišljenju, nedovoljno precizan. Naime, ne radi se samo o
posebnim potrebama, već i o posebnim putevima kojima osobe sa smetnjama u razvoju
zadovoljavaju te potrebe i o teskoćama na koje pri tom nailaze. U društvima u kojima je koncept
zastite ometenih a razvoju zasnovan na konceptu posebnih potreba, društvena briga je usmerena
na uklanjanje Ili ublažavanje fizičkih i socijainih barijera koje sprečavaju zadovoljenje tih potreba.

U praksi, to znači sledeće: da bi se slobodno kretali u prostoru, slepu i teško slabovida djecu i
odrasle treba pripremiti za takvo kretanje posebnim vežbama i učenjem značenja pojedinih
simbola koji dospjevaju drugim čulnim modalitetima, a na koje osobe bez ostećenja vida ne
obraćaju pažnju (peripatološke vežbe). Prelazak ulice za slepe osobe moguće je olakšati
dodavanjem zvučnih signala na semaforima. Normalno napredovanje uškoli, za djecu iz ove
kategorije moze se obezbediti primenom posebnih nastavnih sredstava, dodatnim obudavanjem
nastavnika, otklanjanjem arhitektonskih barijera (ovo poslednje je posebno važno kad je riječ o
tjelesnjo invalidnoj djeci), uvođenjem kompenzatorskih programa, kojima se ublažava zaostajanje
u razvoju one djece koja nisu bila podvrgnuta ranoj rehabilitacifi, i nizom drugih sličnih mjera.

Nepoverenje sredine prema licima sa smetnjama u razvoju predstavlja najznačajniji izvor problema
za većinu hendikepiranih. I to je barijera koja se najteže prevazilazi, čak i u društvimau kojima je
zaštita ometenih u razvoju veoma razvijena.

Izemđu osoba bez smetnji u razvoju i ometenih osoba stvara se jedna veoma poseban
komunikacijski sistem u kome su hendikepirani prisiljeni da se prilagođavaju i da iznalaze razne
zaobilazne, manje ili više uspješne načine da zadovolje svoje potrebe.

U nasoj literaturi (a i zakonodavstvu) još uvjek preovlađuje upotreba termina „djeca i omladina
ometena o razvoju". A. Miljković (1982) kao djete ometeno a razvoju određuje ono djete „kod koga
je razvoj u određenom stepenu i kvalitetu poremećen, ometen i kod koga je a vezi sa određenom
vrstom ometenosti poremećen normalan tok psihičkog, odnosno fizičkog razvoja".

Razvojne mogućnosti takvog deteta zavise od stepena ometenosti a razvoju, od vremena kada je
ometenost nastupila i od vemena kada je započeta rehabilitacija. lako to autor ovog određenja
izričito ne navodi, jasno je da razvoj takvog djeteta u velikoj mjeri zavisi i od stava roditelja prema
djetetu, kao i od njihove spremnosti i materijalnih mogućnosti da zadovolje potrebe djeteta koje je
hendikepirano.

U nekim djelovima Jugoslavije (posebno Hrvatskoj i Sloveniji) postoje prjedlozi da se napuste

termini „hendikep", „smetnja u razvoju« i „teskoća u razvoju". I. Biondic (1973) predlaže termin
„smetnje u učenju i ponašanju", a V. Stančić (1982) predlaže da se usvoji termin „djeca s posebnim
odgojno-obrazovnim, odnosno (re)habilitacijskim potrebama". Stančić smatra da, pod ovim
terminom treba podrazumjevati „učenike kojima su u svrhu optimalaog razvoja sposobnosti i
drugih društveno i osobno pozitivnih svojstava ličnosti nažni posebno prilagođeni i individualizirani
uvjeti i postupci"

Ove terminološke razlike imaju uticaj i na praksu institucija koje se staraju o zadovoljenju posebnih
potreba soba sa smetnjama u razvoju. U sredinama u kojima je usvojen termin „djeca sa posebnim
potrebama" po pravilu se sva deca sa smetnjama u razvoja, u dodatnu pomoću pripremi za
obrazovni postupak i tokom samog obrazovnog postupka, ukljačuju u škole zajedno sa
neometenom djecom. Izdvajanje se vrši samo onda kada nema nikakvih mogućnosti ni za potpunu
ni za djelimičnu integraciju ometene djece (teže smetnje u intelektualnom razvoja, potpuna
nepokretnost telesno invalidne djece, teški poremećaji ponašanja i emocionalni poremećaji koji se
sreću u mentalno zaostale djece sa epileptičnom etiologijom i sl.). Korišćenje izura hendikep",
„smetnja u razvoju" i sl. pojačava segregacijske stavove čak i kod prosvetnih organa, utiče na
stvaranje' čitavog jednog paralelnog sistema obrazovanja, sa posebnim kadrovima, institucijama, i
dovodi što je posebno nepoželjno, do izdvajanja ometene dece iz porodica. Naime, učestalost
pojedinih kategorija ometene djece (posebno slepe i totalno gluve) tako je niska da je za širi region
dovoljua jedna škola tog tipa, pa deca bivaju odvojona od kuće i smeštena u internate. To
postojećim problemima dodaje nove koji nastaju kao posljedica izolacije ove dece od svojia
vršnjaka. Sa stanovišta teorije posebnih potreba osaovna funkcija integracije je zadovoljenje
mnogih potreba koje se bez kontakta sa vršnjacima ne mogu zadovoljiti.

KLASIFIKACIJA DECE SA POSEBNIM POTREBAMA

U kategoriju djece sa posebnim potrebama svrstavaju se samo djeca sa smetnjamama u razvoju,

mada ne bismo pogrešili kada bismo rekli da i svako drugo djete, pa i ono obdareno ima niz
posebnih potreba.

Djeca sa razvojnim smetnjama najčešće ce se razvrstavaju u šest osnovnil grupa.

To su:

1) djeca sa senzornim smetnjama (pri čemu pojam , „senzorne smetnje" obuhvata dva dominantna
čila: vid i stud, i to sve stepene oštećenja ova sva čula koji imaju za posljedica oteranu
komunikaciju :

sa sredinom);

2) djeca sa tjelesnim smetnjama (poremećaji lokomotornog aparata, razai oblici posttraumatskog

invaliditeta; duža hronična oboljenja, razni oblici cerebralne paralize i spina bifida);

3) djeca sa nedovoljno razvijenim saznajnim sposobnostima (od lake mentalne zaostalosti do

najtežih oblika tzv. „duboke" retardacije);

4) djeca sa poremećajima govora (među najčešćim: dyslalia, disartria spas-tica, dyslexia i

rhinolalia);

5) djeca sa poremećajima motorike (disgrafije, dislateralizovanost, tikovi i tzv.

„motorni debilitet);

6) djeca sa izraženim poremećajima m ponašanja (vaspitni problemi, emocionalna i socijalna.

nezrelost, pasivno-agresivne i agresivne reakcije, de-linkventno ponašanje i sl.).
Kada je dominantno ostećenje vezano za centralni nervni sistem, smetnje mogu biti kombinovane.

Po pravilu, kombinovanim smetnjama najviše su ugrožena djeca sa nedovolino razvijenim

intelektualnim sposobnostima, "zatim djeca sa cerebralnom paralizom i djeca sa težim ostećenjem
sluha.

Pri klasifikaciji djece sa posebaim potrebama polazi se od dominantne smetnje, ali se uzima u obzir
i opšta situacija, odnosno a kojoi meri poredične prilike i stavovi sredine uticu aa razvoi deteta..

S obzirom na međusobu uslovijenost ovih faktora, izvesno je da je veoma teško izvršiti

razvrstavanje ometene djece koje je pouzdano u pogledu stepena i vrste oštedenja, pa je utoliko
veća odgovorost članova tima koji obavija taj posao, jer greške u klasifikaciji mogu imati trajne
posljedice po život ometenog djeteta.

Da bi se mogla voditi odgovarajuća politika u pogledu obezbeđivanja institucionalne osnove i

kadrova za rad sa ometenima u razvoju, neophodno je evidentirati svu hendikepiranu djecu i
dobijene podatke objediniti za zemlju u cjelini. Međutim, pokazalo se da ni tako, ne prvi pogled,
jednostavna, stvar kao sto je evidencija hendikepiranih nije lako izvodijiva. Većina zemalja a svojim
izveštajima o radu sa hendikepiranima naglašava da je evidencija koju imaju uglavnom
nepouzdana. Jedan od razloga za ovakvo stanje proizlazi i iz činjenice, na koju ukazuje veliki broj
autora, da soba sa oštećenjem postaje hendikepirana osoba tek onda kada su zahtevi sredine
prema njoj tako visoki da ona ne može da uspešno funkcioniše. Mnoge nacionaine studije pokazuju
da je broj evidentirane lako mentalno zaostale djece direktno proporcionalan težini programa
pojedinih školskih predmeta i stepenu složenosti zahteva koji se postavljaju pred učenike. U onim
obrazovnim sistemima koji su označeni kao „veoma teški" (Japan, Sovjetski Savez, Jugoslavija, npr.)
značjan procenat učenika mora da napusti redovnu školu i da nastavi školovanje a specijalnoj
školi. Relativno novija je i preporuka da se evidencija hendikepirane djece na ranom uzrasta vodi
prema riziko-faktorima, i to odvojeno prema riziko-faktorima biološke prirode riziko-faktorima
socijalne prirode. Faktori rizika biološkog porekla odnose se na razne genetske i kongenitalne
poremećaje, kao i razna posttraumatska i intektivna stanja do kojih dolazi poslije rođenja djeteta.
Sredinski, socijaini faktori rizika obuhvataju niz veoma različitin uticaja kao što su: duševno oboleli
roditelji, siromaštvo porodice, mentalna zaostalost ili neko drugo hereditarno opterećenje
roditelja, pripadnost porodice izdvojenoj etnickoj ili kulturnoj grupi koja nije dovoljno integrisana u
širu društvenu sredina i sl.

Opisi tipova ometenosti variraju od zemije do zemlje. Neki opisi se 225-nivaju na etiologiji, drugi na
posledicama a funkcionisanju deteta, a treci na tipu usluga koje su potrebne detetu da bi e
kompenzovzo bendikep.

Istrazivacki tim OECD/CERI (1988) predio/io je-klasifikaciju funkcionalnih. poremetaja koja sadrzi sest
kategorija. 2a potrebe evidencije prediozeno je da za svako dete bude ustanovijen individualni karton
sa sledecim dodatnim informacijama:

- stepen tezine hendikepa,

- eventualne kombinovane smetnje,

- intelektualne, obrazovne i socijalne posledice hendikepa Prema navedenora predlogo evidencija

treba voditi po slededim klasama. funicionalnil poremecaja:

• 1) ostetenje senzornih funkcija (ostetenje vida i sluha, senzorni poreme-caji koke i si.);
2) poremecaji kognitivnih, intelektualnih, perceptivnih i funkcija paz. nje (mentalna zaostalost,
poremetaji adenja, govorne disfunkcije, poremetaji pa¿nje, okulomotorni perceptivni poremecaju a
st.);

3) poremetaji kontrole misita koji ometaju sposobnost deteta za Depos-rednu interakciju se/ svojom
sredinom (cerebralna paraliza, ortopedski pore. mecaji, poremacaji u govornoj artikulaciji,
amputacije, dismorficki sindromi, stanja misiéne slabosti i sl.);

4) ostetenja faickog dravlja koja ometaju metabolizam ili fiziolosko dravije deteta (hipotiroidizam,
galaktosernija, fenilketonurija, astma, dija. betes melitus, urodene bolesti srca, cistiêna fibroza,
zavisnost od aparata 2a odrzavanje sivota i sl.);.

5) poremetaji mentalnog adravlja koji ometaju emocionalno funkcioni-sanje deteta (dedja

shizofrenijo ili druge psihore, emocionalni poremedaji itd.);

6) spoljanji faktori u odnosu na dete, koji ometaju njegovu sposobnost da adekratno funkcionise
(disfunkcionalne ili haotiône porodice, neodgovara: jute i neodgovoro ponasanje roditelja,
zlostavljanje dece od strane roditelja, • depresivni, mentalno zaostali, psihotièni roditelji i sl.).

U2 ova klasifikaciju data je i dodatna preporuka da se za svako dete 22-beleze va¿nija svo istva
linosti, interesovanja, temperament, organizovanost patnje i karakteristican nadin udenja.

Uz navedene Klasifikacije treba napomenuti da je najeste rec o do-minantnim smetnjama i da uz take

smetnje kod oko 60% ometene decepontoje joB neki poremecajI. Saznanje o kombinovanim
smetnjama kao do.

•minantnor obliku ometenosti a razvolu ima posledico i u Institucionalnim I kadrovakim redenjima u

ovoj oblasti.

"Razni oblic delinkventnor ponadanja su, bez sumnje, ometajuci fak-tor razvola koil so na]cence javlia
u adolescentnor dobu. Medutim, vecina institucifa koje se bave ometonom decom i omladinom
nemaju is avojim prog. ramima rad on delinkventnom populacijom. Tom populacijom a razvojnom
periodu bave se uglavnom institucije socijalne saôtite. Peihologija delinicven-dije se I koncepcijski I
po konkretnim pontupelma, razilkuje od palholoskih pristupa razvijenih za ometonu decu I nalazi se
na granici palhopatologije detinjatva I mladosti, razvojne palhologije adolescentnog doba i kriminolo.
glo. 'To jo bio razlog sto smo se odlucill da u ovom „Uvoda u peihologifu ometenih a razvoju" ne
obulvatimo delinkvente.PRIMARNE L SEKUNDARNE POSLEDICE OSTECENJA ZA RAZVOJ LICNOSTI
Osoba sa smetnjama u razvoju je, u nasoj kulturi, po pravilu opaza na kao razlicita od drugih. I ona
sama najcesce opaña sebe kao razlicita od drugih, jer joj je. takav stav nametnut od strane sredine
tokom razvo-ja. Medutim, razlike se prvenstveno odnose na osobene socijalno-psiholoske probleme
sa kojima se suocavaju hendikepirane osobe dija se ostecenja mogu lako percipirati. Stepen ostetenja
nije od tako sustinskog nadaja kao indi-vidualna percepcija ostecenja. Sto je veca neta¿nost
individualne percepcije, veci je i stepen frustracije zbog toga $to subjektivno fenomenolosko iskustvo
dolazi t konflikt sa realnoscu i oterava proces prilagodavanja. Dodajmo, sa stanovista teorije
posebnihi potreba, da cerealna percepcija stvarnih' prob-lema koji proizlaze iz ostecenja oterava
nalazenje adekvatnih puteva da se ..zadovolje dominantne potrebe hendikepirane osobe. Reakcije na
hendikep se kretu u sirokora rasponu izmedu dve krajnosti. Jedna je krajmost igno-risanje stvarnih
teskoca koje hendikep izaziva i koje se ne mogu izbed, a druga je percepcija hendikepa kao tragedije,
sa povlacenjem i rezignacijom kao psiholoskim posledicama te tragedije.

Prilikom razmatrania posledica hendikepa po razvoi licnosti korisno je razlikovati kongenitalno

ostedenje, koje se javlja u ranom detinistvu (ce. rebraina paraliza, idiopatska epilepsija, mentalna
retardacia itd.) ed ones:. posobljenosti koja je nastala kasmile tokom Zivota. V prvom slucaju dolazi
do velikih problema u razvojnom periodu i bog primarnih i sekundarnib posledica ostedenja nastaju
brojne promene u strukturi litnosti. U drugora slutaju, kada ostecenje nastupi kasnije (nekad tak u
doba odraslog, kao 30 je test slutaj sa gubitkom vida), vet uspostavijeni sklop osobina lienostr, bog
snacnth emocionalnth reakcija na hendikep, rust se, s tim sto od mno: gih faktora vezanih za tok i
brzinu tog procesa, kao i od stavova sredine,-zavisi da lice to narusavanje postojece ravnotere liénosti
biti radikalno ili de licnost uspeti da razvile Kompenzacione mehanizme odbrane od posledica
ostecenjaSvaka. osoba sa ostetenjem senornih, intelektuainih ili motornih dis-. pozicija izlorena je
dvema vratama postedica. Jedne su direktne posledice ostetenja, a druge su rezultat nepravilnog i
nekorektnog odnosa nze i sire socijane sredine prema kendikepiranoj osobi. To su indircktne ili 12v.

sekandarne posledice hendikepa.

Rajt (Wright, B., 1960) pravi razliku izmedu primarnih i sekundarnih posledica ostetenja, a takode i
izmedu termina „ostetenje" i „hendikep".

Osoba, pogodena direktnim posiedicama ostecenja, jos avek je samo osoba sa ostedenjem, a ne
hendikepirana osoba. Ona ce to postati tek. onda ka-da se ispolje uticaji indirektnih posledica. Po
Raju, upravo ove indirektne posiedice dine sustinu hendikepa. On, dalje, smatra da su termini
„onespo sobljena osoba" i „ostetena osoba" pogresni i, da je ispravnije reti „osoba sa
onesposobljenoscu" ili „osoba sa ostedenjem"

Postalo je uobicajeno da se a pokusajo prikazivanja subjektivnog sveta osobe ometene a razvoja kao
njegova suprotnost prikazuje svet neke ap. straktne, neometene osobe. lako to eksplicitno ne
navode, autori koji opi-suju lidnost ometenih u razvoju, polaze od uverenja da de predstava koju
stvaraju o liénosti ometenih osoba biti jasnija ako je suoce sa predstavom o lianosti osobe koja nije
imala teskota, u razvoju. Moglo bi se reci da je takav pristup doveo do uvodenja jednog, najblaze
receno, teorijski spornog termina, a to je „licnost hendikepirane osobe". Ovaj termin upuéuje na
cenje po kome je kod vecine hendikepiranih u razvoju moguçe nacs jedan osoben sklop Inosti,
karakteristican kako po „elementima" koji dine taj "sklop, tako i po nacinu na koji sa njegovi delovi
povezant u cetinu. Nate je averenje da je do formiranja log termina doslo 2bog redukcionizma u
shvatanju pojma „licnost". Naime, znatan broj istradivanja ukazuje da su osobe ometene u razvoju od
najranijeg Livotnog doba nesigurne, skione izo-laciji od dragin Jjudi i nepoverljive. Negativni aspekti
liènosti, prvenstveno erocionaine i socialne prisode, na taj nadin postaju jedini elementi kojima se
opisuje liènost osoba sa razvojaim smetnjama. Zanemaruje se dinjenica da su te karakteristike
lidnosti nastale kao posledica pokusaja tih osoba da zadovolje svoje potrebe i u sredini koja im nije
naklonjena i da su nihova uznemirenost i povladenje najcesce rezultat izgubljene bitke sa tom sredi-
nom. Zanemaruju se, pri tome, i preostali potencijali, kao i osoben nadin na koji se svi votencijali a
licaosti povezuju a celinu.

La razumevanje deistva hendikepa na linost od znacaja je i Rajtovo shvatanje da neko ostecenje

ekstremno retko utice na sve ili vise aspekata ¿ovekovog totalnog psihofizickog funkcionisanja.
Naglasak je na tome da jed-na sposobnost ili mali broj sposobnosti ili vestina mogu biti ostecene, a da
mnoge druge sposobnosti, koje omogucuju uspesno fankcionisanje licnosti, ostanu nedirnute. Rajt
uzima za primer gubitak vida, koji je specifican po tome sto se, umesto preko senzornog kanala koji
potice od cula vida, saz-najne funkcije razvijaju kompenzaciono. povedanim koriscenjem auditivnog i
kinestetskog kanala. To dovodi do promena a nadinu usvajanja informaciakoje slure kao osnova za
intelektualno funkcionisanje, ali ne umanjuje samu efikasnost intelektualnih procesa.

U razmatranju pitanja da li se posledice ometenosti odrazavaju na struk-turu liènosti suodeni smo sa

izvesnim kontradikcijama. Vecina autora nije spremna da prihvati izraz „licnost slepe, (gluve,
mentalno zaostale) osobe", ali se, istovremeno, u svim studijama iz ove oblasti navodi da se kod po-
jedinih kategorija ometenih' u razvoju srecu neke osobenosti lidnosti koje zahtevaju da se vise puta
vratamo na pitanja i dileme u vezi sa pojmom nli- ¿nost hendikepiranih". Razmatranje zivotne
situacije vecine hendikepiranih usoba upucuje nas na zakljucak da u njihovom Zivotnom prostoru
postoje brojni „cajednicki imenitelji" (a posebno oni vezani za odnos uze i sire so-cijalne sredine
prema hendikepiranima) koji dovode do slicnih reakcija i do izvesnog smanjivanja individualnih
razlika a emocionalnoj i socijalnoj sferi li¿nosti. Verovatno su te tipidne reakcije na tipidne Zivotne
uslove i dovele do formiranja pomenutog spornog pojma. No, bez obzira na to da li cero se opredeliti
za neko od suprotstavljenih stanovista, korisno je imati na unu te „tipiene" osobine lidnosti koje
sretero kod hendikepiranih ceste nego u populaciji osoba istog pola, uzrasta, obrazovanja i socijalno-
ckonomskog statusa, a koje nemaju smetnje u razvoju.

R.Sekspir (1979) ukazaje da su anksioznost i depresija najdeste reakcije na hendikep. Medu ostalim
tendencijama koje se sre<u izraéene su regresivne reakcije (vracanje na vec prevazidene oblike
ponasanja), preterana zavisnost, sna≥ni egocentrizam (u sukobu sa tudim potrebama hendikepirana
osoba in-sistira samo na svoiim zantevima i pokazuje potpunu netolerantnost prema dragima),
povladenje u sebe, sklonost ka fantazmima (kao obliku zastite od realhosti), projekaija, identifkacija
(sklonost ka vezivanju za grupu vise drustvenog statusa bog teskoda da se odrai privatijiv stepen
samoposto-

"vanja) i niz drugih. Psiholoski posmatrano, ove reakcije nisu tipiène samo 2a. hendikepirane. One
predstavljaju opste oblike zastite lidnosti od dezintegra-cije a kritiônim periodima Livota, a javijaju se
kod hendikepiranih cesce nego

** kod drugih naprosto stoga sto sa hendikepirani ceste u kriznim situacijara.

R.Sekspir ukazuje da do ovih reakcija (koje' se najcesce opisaja kao nep-rilagodene) dolazi u kriticnim
fazama Livota. Krize se ispoljavaju u vreme polaska u Skolu, prvih kontakata i pokusaja emocionalnog
priblizavanja oso-bama suprotnog pola, izbora profesije, trazenja zaposlenja, osamostaljivanja posle
napustanja roditeliske kuce ili pose smrti roditelja GLAVNI I KARARTERISTIKE DIECE SO P.P.

LIGNOST HENDIKEPIRANIL KAO CELOVIT SISTEM Razmatranja u okviru holisticke orijentacije o

posledicama hendikepa po integritet liênosti navode nas da prave uzroke prepreka razvoju na koje
ome. tena osoba nailazi tratimo u ukupnoj zivotnoj situaciji te osobe. Koristeti se terminima
Marksove antropolosko-filozofske i Fromove sociopsiholoske te-orije, mogli bismo redi da je
hendikepirana soba najdeste otudena od same sebe. Hendikepiran dovek najieste nema mogucnosti
(ili bolje receno, nema prilike) da razvije svoje preostale potencijale. „Nije ono sto je mogao biti".se
sa stanovista takvog pristupa nalazi u osobenom stanja koje moremo oznaditi kao samootudenje. U
egzistencijalnoj revni to se samootudenje ispo-liava kao smanjen repertoar interesovanja, smanjen
obim socijalne komini-kacije, izbor zanimanja koji je nametnut bitno suzenim mogacnostima da se
stvarno bira i osecanje usamljenosti pasivnog tipa proisteklo iz nespremnosti drugih da daju podsticaj
i waze u stvarnu komunikaciju sa hendikepiranom osobom. Istrazivacki nalazi i psiholoska praksa
ukazuju da je kod hendikepi-ranil smanjeno i dejstvo integracionih procesa teleoloskog tipa,
neophodnib za ostvarenje postojecia potencijala kroz prakti¿nu delatnost. Jednostavnife reteno, skap
negativnih iskustava sa sredinom rada nepoverenje prema dra-gima, repoverenje u sebe, a time i
otpor hendikepirane osobe da razmialja o budaénosti i da za buduce ciljeve vezuje svoje aktivnosti.
Krajnji rezultat takvog skupa okolnosti jeste uspeh u obrazovanju i profesiji koji je ispod njenih
moguénosti. To, razume se, ne mora biti pravilo. Kod jedaog broja hendikepiranih (najcesce slepih i
nekih kategorija telesno invalidnih) dolazi do snarnog delovanja kompenzacionih procesa. Ako se na
toj osnovi ostvari natproseêna motivacija, onda se more dogoditi da se upotrebom postojecin
ocuvanih potencijala ostvari postignude, morda i vece od onoga koje bi ista osoba ostvarila da nije
bila bendikepirana.

Samosvest i identitet ometenih u razvoju. Svaki oblik teleg ostece-nja (fizickog ili mentalmog)
dvostruko urice da formiranje svesti o sebi.

1) Postojece ostedenje smarjuje repertoar iskustava nutrik za formiranje jasne slike o sebi. Smanjena
fizicka postetlivost, nu¿no dovodi do smanjene-socijaine pokretljivosti. Is tog i riza drugih razloga
subicktivne i obicktivne prirode, ometeni a razvoju se manje druze sa drugim ljudima, a i postojece
druzenje je strogo selekcionisano i svodi se na ograniden broj bliskia osoba, na jeste iz porodidnog ili
profesionalnog kruga, kao i osoba koje imaju isti tip hendikepa. 2) Posmatranjem natina na koji
komuniciraju ometene osobe sa osobama bez hendikepa sti&e se utisak da je ta komunikacija znatno
osiro-masena. Osobe bez ostecenja, plasedi se da ne povrede hendikepirant-osobu, izbegavaju ne
samo razgovor kojl bi tu osobu mogao direktno ili indirektno povrediti nekom nenamernom aluzijom
na hendikep, vet izbegavaju i raz-govor o hendikepiranoj osobi a celini. Na taj nacin jedan od
najenacajnijih izvora slike o sebi (sudovi i mistjenja drugth o nama) biva znaca no osiro-masen. I teme
za razgovor so bitno ogranicene. Sport i odnosi sa suprotaim polom, slobodno vreme i razgovori o
raznim uspesima koji su omiljene teme miladil se u ovim situacijama desto izbegavaju. Neki nalazi
dobijeni istrazi-vanjima u nas ( M. Gojkovic, 1975) pokazuju da i mladici i devojke oboleli od distrofije
imaju veoma ogranitena heteroseksualna iskustva, da su njihove predstave o tim odnosima veoma
konfuzne i da o tome nerado razgovaraju cak i sa psihologom. Slika o sebi u nacajnoj meri je
preopteredena sveséu o 2nadaju ostecenja i konfuzijom u nizu bitnih aspekata samosvesti (kao $to
su predstava o vlastitom telu, sposobnostima, sklonostima, socijalnom polozaju i dr.).

Analizira imo, primera radi, razvoi identiteta jednog zaostalog deleta, Vec u najranijem periodu
razvoja (tokom prve godine zivota) javliaju seozbiljni problemi izmedu roditelja i deteta koji otezavaju
razvoi i stabiliza-aju dedjeg osecanja sigurnosti. Veoma su retki roditeli koji uspevaju da se .realno
postave prema detetu koje je hendikepirano, pa su najcesce reakcije prema njemu prezasticenost,
ignorisanje ili cak odbacivanje. Ovi tipovi re-akcija roditelja na hendikepirano dete retko kad se
javljaju u ovako jasnom obliku. Nisu retke situacije da isti roditelj sukcesivno ispoljava sva tri tipa
reakcija ili da je prezasticenost reaktivna formacija na odbacivanje. Gotovo je pravilo da se odnos
majke i oca prema hendikepiranom detetu razlikuje (stav majke prezastitivanje, a oca odbacivanje).
Takvoj situacifi nisu retke ni porodicne Krize (veta ucestalost razvoda u porodicama sa hendikepira-
nom decom). 2bog svega toga mozemo izvesti zakliucak da se n inicijalnim fazama razvoja (koje su po
misljenju svih razvojnih psihologa presudne za kasniji harmonican razvoj) kod dece sa' smetnjama u
razvoju stvara oseda. nje nesigurnosti izazvano osobenim odnosom roditelja prema njima, kao, i
karakteristikama tako. stvorene klime poreditnih odnosa u celini.

"Ni u sledetim razvojnim fazama uslovi za razvoj nisu povoliniii. Kli: nicko iskustvo nam akazuje da se
cak i pogorsavaju. U prvom periodu po otkrivanju hendikepa vedina roditeija je sna¿no motivisana da
preduzme mere za ublazavanje posledica hendikepa (najcesce se radio pokusaju re-habilitacije u
2dravst venim ustanovama)., Posto su rezultati najcesce veoma skromni ili nikakvi, vecina roditelia se
prepusta rezignaciji koja dalje pro.

Jubljuje vec postojetu Kriza u odnosima. Kod vecine hendikepirane dece u drugoj godini Livota dolazi
do usporavania u razvoju govora i motorike (po-gotovo koordinacie pokreta kao vaznog aspekta
motornog razvoja). Sve to bitto otezava osaraostaljivanje deteta. Ni u narednoj fazi razvoja identiteta
(KoTa Brikson oznacava fazor sticanja inicijative) styari se bitno ne me. njaju. Posebne probleme-u-
razvoju-izaziva okolnost da' hendikepirana deca fetko imaju priliku da, kroz igru sa drugom decom,
sazrevaju i menjaju se.
I roditelji hendikepirane dece 1 roditeji dece bez hendikepa, kao po nekom precutnom dogovoru,
izbegavaju uzajarano druzenje, §to ima nesagledive

-* posledice za decji emocionalni, socijali, pa i intelektualni razvoj. Sve ove razvo ine tedkoce jasno
nagovestavaju I priodu teskoca sa kolima se hendi-kepirano dete suocava prilikom polaska u Skolu, o
cemu de biti detaljnije govora u narednir odelicima.:

I napred navedenia razmatranja proizlazi da je u perioda oformlienja identiteta (po Eriksonu period
izmedu 14. 1 18. godine) osecanje konfuzlie verovatnije od stabilne i jasne slike o sebi; da je u fazi
bliskosti (ij. razvoj-nom periodu tokom koga se, po Briksonu, identitet advr&cuje kroz kontakte sa
suprotnim polom) verovatnije povladenje od uspenih kontakata, a isto tako, verovatan je neuspeh I u
fari reprodukcife (ti. n fazi kada se najcesce fornira porodica i sevara potomstvo). Bazi¿na
nesigurnost, polazni pratilac razvoja, ako ne bude prebrodena, ostavlja posledice na ceo kasniji razvoj
i predstavlja okosnicu identiteta ometenih u razvoju.

Integritet i relost ometenih a razvoju. Bazitna nesigurnost i staini stran od odbacivanja od strane
drugih (roditelja, vrinjaka, vaspitada...) ne: ininovno osiromasule identitet. Energila neophodna za
razvo] sposobnosti1 interesovanja trosi se na razresenje konflikata i rebavanje problema ka-ko
sacuvati samopostovanje u tim nepovoljnim uslovima. Time neminovno osiromasuje moguci identitet
osobe koja ima takav razvojni put (senzor-no, motorno ili intelektualno ostecenje udruzeno sa
nepovoljnir uslovima zivota i razvoja u sredini), a integracioni procesi se odvijaju na bazi osiro.
masenog identiteta. Planovi, namere, buduti ciljevi spadaju (po Olportu) medu najva≥nije
komponente integracije licnosti. Budati cilj ostvaruje in-tegracioni potencijal na taj nadin $to se
tokom njegove realizacije angabuju one sposobnosti koje su od znadaja za ostvarenje cilja.
Pogledamo li bitne kar rakteristike Livotne situacije vecine odraslih hendikepiranih osoba vide<emo
da u toj situaciji treba traziti prave razloge izbegavanja orijentacije ka bu-duénosti. La vecinu je
buducnost nesto sto je veoma maglovito, nejasno, cak ¡ opasno. Podsetimo li se Zivotnog veka jedne
osobe obolele od teskog oblika distrofije, bice nam prirodno Sto ona izbegava da razmislja o
buducnosti.

Nesto je laksa, ali ne i bitoo povoljnija Zivotna situacija i sa njom povezan otpor kada se radi o
buduénosti jedne slepe ili gluve osobe, mentalno zaosta-le osobe ili delinkventa. Medutim,
integracija licnosti je tesko ostveriva ako se ne uspostavi pozitivan odnos prema nekom bitnom cilju a
buducnosti.

Raspolozivu energiju i razvijene potencijale nema sta da mobilise niti da usmerava. Kao najnegativniji
ishod takvog otpora prema buduénosti javija-ju se depresivne, pa i suicidalne tendencije,
nezadovoljavajuta efikasnost u rado i snazno nezadovoljatvo sovom.

Nepovolina slika o sebi, nerazvijen identitet i neuspeêni integracioni pro-cesi, teorijski posmatrano,
moraju imati kao krajnit rezutar nezretost lienos: di. Ú novijoj literaturi relost je shvacena kao proces
kojim se uspostarija Tavnoteza izmedu identiteta i integriteta jedne liénosti.. Pojednostavljeno
shvateno, uspostavlja se ravnoteza izmedu vlastitih potreba i zahteva sre-dine (mikro i
makrosocijalne). Ako analiziramo iskustvo vecine kategorija ometenih u razvoju, zapazicemo da je u
njih, kao oblik „normalnog odnosa" drugih prema njima, preovladujuce iskustvo primanja nad
iskustvom dava-nja. I u relativno povoljnim uslovima, njima sredina pruza koliko moze, a da pri tome
ne ocekuje od rjih inogo. Time je agrozena jedna od osnovnih pretpostavki postizanja uspesne
zrelosti, jer tek iskustvo ravnoteze izmedu davanja i primanja omogucuje liénosti da shvati potrebe
drugih. Dominantno iskustvo primanja neminovno vodi nekoj vrsti psiholoskog hermetizma u ok-viru
koga se, pre svega, vodi racuna o vlastitim potrebama. Iskustvo u radu sa hendikepiranima upucuje,
dalje, na pretpostavku da dominantno iskustvo primanja pojacava negative aspekle samosvesti
(pojacava i stalno reaktivi-ra svest o nedostatku i zavisnosti od drugih). Ova osecanja pokrecu brojne
mehanizme odbrane usmerene na odrianje samopostovanja i na taj nacin se dobija osoben sklop
liènosti u kome je identitet osiromasen, integracioni procesi neefikasni, a teênja ka relosti blokirana.
Smatramo za potrebno da naglasimo da ovakav psiholoski ishod mozemo ocekivati i kod
nehendikepi-rane osobe kod koje su.jz raznih drugih razloga otkazali integracioni procesi i
potencijalne sposobnosti ostale nerazvijene.

TIPIENE EMOCIONAINE SMEINJE IPROBLEMI

Ü SOCIALNOM RAZVOJU HENDIKEPIRANE DECE

1 pored brojnih opstih faktora, prvenstveno socialne prirode, koii do vode do izvesnih slicnost twedu
pojedints kategorija hendikepirane dece, ómladine i odraslih, izvestan broj teskora, emocionalne
prirode i poreme. caja u razvoiu je, u svom poianom obliku, tipican za pojedine kategorije ometenth
u razvoju..

-Deca ca smetn jama u intelektualnom razxoju. Deca koja spadaju u kategoriju lako mentalno
zaostalih (IQ 51 - 69), kao i deca koja imaju blaze smetaje n intelektualnom razvoju (1Q) 70 - 89)
najcesce su opisivana sa isti-canjem slededih karakteristika: zastoj u razvoju vizuelne percepcije
(aspekt koji se odnosina teskoce u razumevanju znadenia opazenog), ogranicenost |
nediferenciranost a realnom opazanju stavova sredine u odnosu na licnost detetali stavovima deteta
prema sredini, aerazumevanje slozenifih odnosa u sredini, otezan proces analize i sin teze,
osiromaseno shvatanje nadenja poja-va i dogadaja; teskoce a organizacii pa¿nje, usporen prelaz, sa
aktivnosti na ástivnost (kognitivna rigidnost), Sto sve ima za posledicu-pojednostavijeno L usporeno
shratanje didaktickih sadrzaja. Redovna je pojava, uz smetnje u intelektualnom razoju. ostecenje
motorike (Dackos, 1973). Lurija je uka-23o na govorne smetnje kao pratedu karakteristiku ove
kategorije Skolske dece. Rubinstajn je ovoj slici dodao jos i: nezrelost emocionalno-voljne ob. lasti,
feskote a komunikaciji, nedostatak radornalosti, nedostatak potrebe 72 novim atiscima, odsustvo
interesovania, slabu orientaciju u stvarnosti, usporenos: (men tainu i tradku). Uljankova (1980)
ukazuje da ova deca imaju problemeruigri, kao zacajnom aspektu socijalizacije. Nilhove igre su lisene
mastovitosti, pretezno vezane za realnost, a povremeno i grube. A. Milko-VIE (1982) navodi da ova
deca sporije sazrevaju, pa 2bog loga imaju teakoce u ucenju i prilagodavanju zahtevima drustvenog
zivota i rada. Kovadevic i Paver (1978) smatraju da su 2a mentalno zaostale osobe karakteristiani kva-
litativno razliciti sklopovi poremecaja mentalnih i telesnih funkcija kojima je zajednicko snizeno i
kvalitativno razlicito intelektualno funkcionisanje u odnosu na osobe istog uzrasta sa prosechim
intelektualnim sposobnostima.

Analiza 'navedenih karakteristika. jasno ukazuje da smanjene intelektualne sposobnosti (Eak i na

nivou lakaih smetnji u razvoju) ostecaju sposobnost komunikacije deteta sa sredinom i imaju niz
posledica na intelektualnom, senzornom, motornora, emocionalnom i socijalcom planu. Jos 1964.
Kolberg (Kohlberg, L., 1964) nalazi da usporen intelektualai razvoj osteduje moralni razvoj. posto je
intelektualna razvijenost jedna od nuznih pretpostavki ra-zumevanja moralnih normi i ta¢ne socijaine
percepcije, kao pretpostavke 22. izbor reakcija prilagodenih situaciji.

Deca sa osteteniem vida. Struênjaci koji se bave ometenima u razvo-ju ispoliavaiu naiveti optimizam
u pogledu moguénosti normalnog razvoja licnosti kada je rec o deci ostecenog vida. Stay vecine
autora iz ove oblasti je da je najveti broj smetnji u razvoju i komunikaciji u ovoj kategoriji dece
otklonjiv i da, ako je tretman odgovarajuci, ne bi trebalo da ima znada jnijih posledica po licnost
deteta. Mogli bismo, aslovao, Ba stanovista posledica po lidnost (a istovremeno i sa stanovista razlika
u ponasanju podstaknutim vet postojecim karakteristikama i strukturor lidnosti) decu ostecenog vida
svr. stati u tri grupe. 1) U prva spadaju slabovida deca kod koje ostetenje vida nije uopate otkriveno.
Ova deca su ocenjena kao lenja, pasivna, nezaintere-sovana, manje pokretijiva i manje snalazljiva u
prostoru; 2) U drug grupu spadaju deca ostecenog vida kod koje je vid[jiv napor da se prevazidu prob-
lemi koje je ostetenje izavalo. Motivisana su za rad, kompenzatorni procesi. su veoma snazno
ispoljeni i to, najcesce, ima za rezultat dobro obrazovno postigauce, kao I prinvarjiv nivo
socijabilnosti. Nase iskustvo pokazuje da, ipak, i kod ove dece, bog povisene napetosti koja izazivaju
kompenzatorne aktivnosti, a i povisenog napora neophodnog za postignuce u ovim otezanim
uslovima - ostaje jedan deo neredukovane anksioznosti. 3) U treca grapu spadaju deca osteceno.
vida. sa izrazenijim teskocama.u prilagodavanju. zu-zimajuci pru grupu (deca sa intelektualnim
smetnjama) u kojoi se desce ste-cu tipiène emocionalne smetnje, molemo reci da su kod dece
ostedenog vida. emocionalne smetaje i poremecaji u ponasanju po pravila atipicni. Javliaju se
prakticno svi oblici neprilagodenog emocionalnog i socijalnog rea govanja, stom razlikom Sto se
pojedini oblici neprilagodenog ponasanja srecu samo u ovoj kategoriji ometenih. To su, pre svega,
repetitivne motorne aktivnosti vane „blindizmi". D. Popovit (1986) ukazuje na neke osobenosti a
pogieda ispoljavanja negativizma koji se javlja kao razvojna smetoja kod ometene dece vopste, ali, po
ovom autoru, kod slepih neuporedivo duze traje. D. Po. povié smatra da se radi o decjem protestu
upravljenom prema starijima.

Sustina konflikta je u tome Sto posto i zelia za samostalnosco i istovremena nemoguénost da se ta

telja i ostvari. Zanimljivo je zaparanje ovog autora da, za razliku od dece koja vide, slepa deca ne
ispoljavaju cesto svoju agresi-vnost. U zelji da pridobija simpatije onih koji in okruzuju, ta deca
potiskaju sva svoja htenja i zelje koje nisu po volit onima od kojih zavise. Istrazivade u ovoj oblasti je
posebno iznenadilo postojanje straha od mraka u slepe dece.

Analizom nihovih iskaza o straho koji ih obuzima kada se ugasi svetlo, kada svi miraju i nema sumova,
pokazalo se da. je za tu decu stran od mraka u stvari strah od tisine (D. Popovic, 1986).

Deca sa ostedenjem sluha. Blaza ostetenia sluha moga biti uspesno. kompenzovana korektivnim
metodama i tehnickim-pomagalima, tako da se ne moraju odraziti na liènost deteta. Medutim, ako
dete nije bilo pravovre. meno podvrgauto odgovarajucim preventivnim postupcima mogu se odeki.
vati broine posledice koje su nepovoline za razvo] licnosti. A ukoliko rana rehabilitacija sasvim
izostane, moze doci do formiranja osobenog sklopa li- ¿nosti koji karakterisu: egorigidnost,
impulzivnost, ogranicena emocionalna kontrola, sumnjicavost i nepoverenje. Teskode u razvoju
govora i teskoce u komunikaciji koje iz mjih proizlaze, kao i depresija koja ih prati, u ovim Slucajevima
su redone karakteristike nagluvog deteta (Gajger; 1979).

-T za osobe sa ostetenjem sluha pojedini razvojai periodi su posebno osetijivi (narocito adolescencija
i rano relo doba). Pre vise od 50 godi-na konstatovano je (Welles, 1932, Pinter, 1933) da su najceste
reakaje na sopstvenu gluvoca bile mrinja, otaj i strah. Ove reakcije su posebno izra-gene a
sladajevima naglog, traumatskog gubitka sluha i predatavljaju tezak problem koji treba prevazid u
periodu prilagodavanja na hendikep.

_Poschan problem se javlja u one dece koja objektivno imaju ostecenje sluha, a koje sreding ne opaza
i koje cak moze biti reprimeteno i od strane roditelja. 'Takva deca deluju rasejano, nemotivisana su za
rad, pa ih vaspita-di majceste opañaju kao nezainteresovanu i lenju, sto, ako dude potraje, ima
nepovoljne posledice za razvoj liènosti.

Deca sa govornim poremecajima. Govorni poremecaji mogu se javi- ¿ kao samostaina ill kao prateca
smetnja uz, ostetenja sluha, cerebralne poremecaje, smetnje u intelektualnom razvoju i niz drugih.
Vecina govor-nih emetnit je blaze prirode i zahteva krace korektivne postapke (dislalije, disleksije,
disgrafije). Ostecenja kao Sto su: razvojna distazija, trinosalia, dizartria i dizartrija spastika
predstavljaju znatno teze probleme. Za decu Sa poremecaima govora ne postoje specialne skole, niti
specijalna odeljenja pri redovnim Skolama. Posto najved broi aktivnosti u obrazovnom-procesu
zanteva govorna komunikaciju, dolazi do niza problem tokom Bkolovanja te dece. Na raladem
u2rastu ta deca su izlozena podsmehu od strane vrönjaka,.

Sto dovodi do povladenja, gubljenja interesovanja za zajednicke aktivnosti (grupne obtike igre),
depresivnik i agresivnih reakcija Deca so telesnim ostedenjima. A. Miljkovic (1982) navodi da deca sa.
telesnim ostedenima dine tako heterogenu grupu da nije moguce govoriti o jedinstvenoj slici
ponasanja i jedinstvenim potrebama te dece. Ipak, moglo bi se reti da sekundarne posledice telesnih
ostecenja imaju izvesne slicnosti.

Gotovo svi oblic telesnog ostetenja' majuza poslediou smanjena roguchost kretanja, pa time i
smanjenu moguénost ukljudivanja ove dece u aktivnosti viinjaka.

Novija istrazivanja sovjetskih autora ukazala su na uticaj posiedica trauma mozga na ponasanje dece
a skoli (RubinStaja, 1982). Pokazalo se da posle potresa, povreda i slicnih posttraumatskih stanja
dolazi do povecanog zamora pri umnira naporima. Deca koja su imala takve traume odgovara:

• ju sve stabife ukoliko se vise trude da nauce gradivo. Zamor kod te dece dovodi do pojacane
razdrarijivosti, pa i agresivnosti. Zanimijivo je iskustvo sovjetskib pedagoga da umerena strogost
nastavnika ima pozitivno dejstvo na moralmi razvo] ove dece, dok popustlivost prema takvim
ucenicima mo. ze da dovede do formiranja riza negativnih svojstava licnosti kão sto su: drakost,
nepristojnost, grudost, sklonost laganju, egocentrizam i plaslivost.

Ist autor ukazuje da i encefalitis (zapaljenje mozga) moze da ostavi niz posledica koje predstavljaju
izvor detetovih teskota u 8koli. Takva deca su, najcesce, vilo pokretijiva i neobuzdana. Reaguju bro i
neposredno na sve Sto Be oko njih' dogada: postupaju nepromidljeno, povodliva su i sugestibil-na.
Imaja nestalmu pañnju, milljenje im je nekritieno. Jedan broj te dece pokazuje znake smaniene
pokretlivosti, ima los rukopis i nejasan govor. I drugi autori (Dackon, 1973) akazuju da se kod ucenika
koji su u ranom dobu prelezali encefalitis srece tzv. „antleticki sindrom" koji se ispoljava u nizu
osobina lidnosti kao sto su ladljivost, nametilivost, impulzivnost, povecana seksualnost,
nekontrolisani postupei i sl. Ako nastavnik nije upozoren odstrane lekara da navedene osobine mogu
biti posledica neuroloskin ostedenia. on ce take adenike opazati kao vaspitno zapustena decu.

Nisu retki mi ucenici koj boluju od epilepsije (pogotova blazeg oblika kao sto je tzv. „petit mat", koji
se ispoljava kao kratkotrajno gubljen je svesti, bez cijanoze i kloni@kih grceva). Ova deca imaju slabo
pamtenje, zaboravna su incuredna u radu. Ispoliavaju inertnosr u етосюлало)і и восцао!. oblasti
funkcionisanja, razdra¿liva su i skiona ispadima gneva, Jedan bro) Le dece uspeva da kontrolise gnev
kada se radi o startjim i jacim osobama, ali zato gnev ispoljava na stabtjoj deci. Posebau problem je u
tonte sto jedan isti simptom (nemir) kod dece sa preleZanim upalim procesima mozga zah-teva
tolerantnost i strplivost u ponasanju prema njima, a kod druge dece (Rod koje je do ostecenja mozga
doslo used neke mehanicke traume) zahteva strogost.

Bitno razlicitu kategoriju telesno invalidne dece dine deca sa telesnim_ ostedenjem koje se nije
odrazilo ra centratni nervni sistem (amputacio udo-va, ostecenja lokomotornog sisterna, distrofiina
stanja, deformiteti grudnog.

Losa i kitmenog stuba): U ovoj kategorili dece ometene u razvoiu psitoloske posledice zavise od
stavova sredine (posebno porodice) prema detetu, od to: st Koliko je ostetenie smanjilo. sivarau
moguenost komnnikacie (n prostoru i verbalno) i koliko je opste dravlie deteta ugrozeno, odnosno da
li postoji osnovana opasmost da 2ivotni vek bude bitno sktaden. (toika distrofia, jedar broj
kardiovaskularnih oboljenja, kancerozna oboljenja i si.).ZAKLJU¢NA RAZMATRANJA O LICNOSTI
HENDIKEPIRANIH Sasvim je izvesno da je neprivatliva teza da bilo koji hendikep do-vodi do trajnik
promena u sklopa licnosti i formiranja osobina po sojma se hendikepirani u tolikoj meri razukuju od
osoba, bez smetji u razvoja.

da cak cine

»posebnu klasu" Judskih bica. Istralivacki nalazi I Iskustvo u prakticnom radu sa raznim kategorijama
hendikepiranih upuduje nas na postojanje izuzetno velikih individualnih razlika unutar iste kategorije
hen-dikepiranth. Brojne su slepe osobe koje su jzvanredno prilagodene na svoj hendikep zahvaljujudi
veoma izrazenim kompenzatornim mehanizmima koji ih dine efikasnim u rada, emocionalno i
socijalno prilagodenim. Medutim, broj neuspesnih slepih, sa izrazenim emocionalnim teskotama i
teskodama u socijalnom i profesionalnom prilagodavanju je jos uvek anatno vedi od broja
reprilagodenin a populacili osoba bez ostetenja vida.

Mogli bismo zakljuditi da i danas postoji znatajna polarizacija medu struénjacima u ovoj oblasti a
pogledo misljenja o dejstvu hendikepa na lic-nost. Dok jedni smatraju da sve promene koje
predstavliaju nak mentalne neravnoteze ili promene a karakterno) strukturi lienosti nastaju iskludivo
kao postedica negativnih stavova sredime i nezadovoljavaj uceg polozaja hen-dikepiranih u drustvu,
dotle drugi smatraju da dejstvo samog hendikepe nikada ne mote bit sustinski prevazideno.

Nase je uverenje - proizislo iz analize studija o dejstvu hendikepa na licost osoba iz razlicitih
kategorija ometenih u razvoju - da se stav o ne-specifiénira promenama u liénosti koje proizlaze
iskijacivo iz stavova sredineprema hendikepiranoj osobi tesko more prihvatiti. Cak i osobe difi hendi-
kep nije povezan sa ostecenjem centralnog nervnog sistera, posebno korom velikog mozga,
ispoljavaju teskoce emocionalno-socijalne prirode koje poti- ¿u bad od toga Sto je samosvest takve
osobe veoma opterecena cinjenicom kao sto je hendikep. Treba imati na umu i to da se rec „liênost"
u takvim studijama koristi u veoma neodredenom znacenju i da se pod promenama u lidnosti
najterce podrazumevaju promene izazvane erocionalnim i soci-jalnim uzrocima. Najcesce navodeno
svojatvo lienosti hendikepiranih jeste neuroticnost. Levenfeld (Lowenfeld, 1963), koji je jedan od
retkih autora koji su se bavili klasifikacijor problema vezanih sa hendikepom, sve posledice hendikepa
svrstava u tri kategorije: 1) izmene u kognitivnom funkcionisanju;

2) problemi motorne pokretljivosti, 3) problemi koji proizlaze iz psihosoci-jalnih determinanti. Dalje

razdvajanje ovih posledica na one koje proizlaze direktno iz, hendikepa (kao sto su problemi
pokretljivosti i formiranja poj-mova u odsustvu vizuelnog dozivljavanja koji direktno poti¿u iz slepila) i
onih koil proizlaze kako iz stavova sredine prema hendikepiranoj osobi tako ¡ iz njenog odnosa prema
saroj sebi (nesigurnost, osetanje manje vrednosti ¡ odbacenosti, smanjena motivacija za obrazovanje
i profesionalni rad i sl.), omogucuje bolje razumevanje stvarnih promena u licnosti.

Sasvim je izvesno da su neposredne posledice dejstva hendikepa na lic-nost daleko izrazenije u

slucajevima kada postoji ostecenje ill nedovoljna • razvijenost pojedinih regiona u kori velikog mozga.
Opisane promene u lic-nosti mentalno zaostalih i telesno invalidnih osoba sa ostetenjima centralnog
nervnog sistema (posebno kore velikog mozga) jasno pokazuju da se prome: ne a licnosti ne mogu
pripisati samo uticaju sredine. Sadaônja saznanja o ovom, problemu ukazuju da su take osobe, u
slucajevima tezih ostetenja mozga, tak nedovolino svesne otavova sredine, pa je logiôno da tistavovi i
manje utica na njihov razvoj. Pre bi se moglo redi da takvi stavovi sredine vide pogadaju pórodicu
mentalno zaostale osobe nego nju samu.

Nas je stav da su neplodne rasprave o pitanju da li je licnost hendike-pirane osobe realnost ili
predrasuda. Odigledno je da kod raznih ljudskih bica hendikep izaziva razlicite posledice I da je
ukupan kontekst okolnosti u kolina se odvija ngthov razvoj razlifeit od slucaja do slucaja (sklop
genetskih, telesnih, socijalnih faxtora I sa nima asociran rivo sposobnosti za odredene delatnosti).
Jedino sto ima smisia jeste da se sve karakteristike licnosti koje otetavaju intelek Luntnu i socijatma
efkasnost evidentiralu za svaku osobr posebno i u aklopu njene osobene 2ivótne situacije razmotre
moguénosti za molaravanje posledica hendikepa. Od posebnog je zacaja da se ublazi nega-tivno
deistvo onih osobina (razdra?bixost.

agresivnost sl. koje otelavaju

"Integraciju hendikepirane osobe u sredint vrsnjaka prihyatanie od strane Sire sredine.