Univerzitet Union - Nikola Tesla

Fakultet za poslovne studije i pravo

ESEJ

Tema:
Uticaj roditelja na rano obrazovanje deteta

Ime i prezime studenta: Marina Matejević

Broj indeksa: 147

Profesor: Danica Cvetković

 1. SADRŽAJ

1.SADRŽAJ ................................................................................................................................................... 2
2.UVOD .......................................................................................................................................................... 3
3.ZNAČAJ RANOG OBRAZOVANJA DETETA ..................................................................................... 4
3.1. UTICAJ KVALITETNOG RANOG OBRAZOVANJA NA KASNIJE ZDRAVSTVENE ISHODE ...................... 5

3.2. UTICAJ KVALITETNOG RANOG OBRAZOVANJA NA KASNIJE DRUSTVENO-EMOCIONALNE ISHODE 6

4.UTICAJ RODITELJA NA RANO OBRAZOVANJE DETETA ........................................................... 7

4.1. ODGOVORNOST ZA RANO OBRAZOVANJE IMAJU I RODITELJI I SKOLA ........................................... 9

5.ZAKLJUČAK ........................................................................................................................................... 10
6.LITERATURA ......................................................................................................................................... 11

2
 2. UVOD

U ovom eseju govorićemo o uticaju roditelja na rano obrazovanje deteta. Ako

zakoračimo korak unazad kroz istoriju, videćemo važne teorijske postavke kao osnovne
determinante za uspešan razvoj i obrazovanje dece u ranom detinjstvu. Koreni svakako sežu još
od vremena velikih antičkih filozofa Sokrata, Aristotela, Platona, koji su se zalagali za vaspitača
koji će svojim pitanjima dete da podstakne na razmišljanje i da ga navede da samostalno izvede
zaključak. Od najranijih vremena ističu se individualne veštine i izgrađivanje moralnih osobina
deteta uz naglasak na važnosti obrazovanja kroz dečju igru i adekvatan uticaj zdrave sredine.

Rano detinjstvo je najvažnija razvojna etapa u životu čoveka. Većina stručnjaka se slaže
da rano detinjstvo obuhvata period od začeća do osme godine života. Period od začeća do treće
godine ima ključnu važnost za razvoj i funkcionisanje mozga. Stoga su detetu potrebni kvalitetna
ishrana i zdravstvena nega, sigurna afektivna veza sa primarnim starateljem i stimulacija.

Od 3. do 6. godine dete je spremno za razvoj predčitalačkih i prednumeričkih veština, da

se uključi u grupne aktivnosti, da stiče snažniju sliku o samome sebi, da istražuje, da se igra sa
svojim vršnjacima i razvija poverenje; ovo je period u kome deca, naročito deca iz
neprivilegovanih porodica, imaju najviše koristi od pohađanja predškolskih programa. Do 6.
godine deca postaju spremna za formalno obrazovanje u osnovnoj školi.

Ako prelazak iz predškolskog programa u školu u uzrastu od 6. do 8. godine prođe

glatko, deca će se verovatno sa lakoćom uključiti u ritam školovanja i ostvariti uspeh u
formalnom obrazovanju.

Pored toga što roditelji imaju veliki uticaj na razvoj deteta, oni imaju i uticaj na njegovo
rano obrazovanje. Na početku eseja obradićemo značaj ranog obrazovanja deteta, pre svega
uticaj ranog obrazovanja na kasnije zdravstvene i društveno-emocionalne ishode. Nakon toga
govorićemo o uticaju roditelja na rano obrazovanje deteta i odgovornostima roditelja i škole na
rano obrazovanje.

3
 3. ZNAČAJ RANOG OBRAZOVANJA DETETA

Koristi od ranog učenja manifestuju se na više načina. Prvo, deca su uspešnija u školi.
Kratkoročno, to umanjuje troškove jer se smanjuje broj onih koji napuštaju školovanje i
ponavljaju razrede, a dugoročno poboljšava obrazovno postignuće, što potvrđuju rezultati
međunarodne ankete.1

Drugo, zdravlje dece se popravlja, dejstvo koje se proteže na ceo život, sa suštinskim
koristima po dete i smanjenjem državne potrošnje na zdravstvenu zaštitu. Treće, manje je
verovatno da će ova deca, kada odrastu, da se upuste u kriminalna i druga disfunkcionalna
ponašanja. I na kraju, tu je i širi socio-ekonomski aspekt: opada stopa nezaposlenosti, a prosečna
zarada raste, što dovodi do manje potrošnje na socijalna davanja, a više poreskih prihoda za
državu.

Hekman, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, utvrdio je da ulaganje u učenje u

ranim godinama daje daleko veći povraćaj od investicija kasnije u životu. Utvrđeno je da je
učinak najsnažniji kod dece iz nižih socio-ekonomskih sredina, nego kod privilegovanije dece
(dete dva dobro obrazovana roditelja će verovatnije imati stimulativno okruženje kod kuće, sa
puno igračaka, knjiga i sredstava za komunikaciju). Verovatnije je da će ovi roditelji deci pružiti
bogatiji rečnik i dobru osnovu za dalje učenje. Upis ovog deteta u celodnevni boravak u vrtiću
(koji nosi i vrlo visoke troškove) neće stimulisati njegov razvoj mnogo više nego što bi se to
postiglo u kućnim uslovima. Nasuprot tome, kada su roditelji — a posebno majka — niskog
obrazovnog nivoa, a to često ide ruku pod ruku sa kućnim okruženjem u kome nema dovoljno
podsticaja, onda čak i samo tri ili četiri sata pohađanja predškolskog programa dnevno može da
ima ogroman uticaj, a po mnogo nižoj ceni.

Sve u svemu, ulaganje u rano učenje će na kraju da donese povraćaj 17 puta veći od
inicijalne investicije, kako se tvrdi u članku objavljenom . godine u vodećem medicinskom
časopisu Lanset.

Razlozi zbog kojih je ulaganje u ovom ranom uzrastu tako delotvorno postaju jasniji sa
dostignućima na polju istraživanja mozga. Da bude jasno: ovo se odnosi na razvoj sposobnosti
mozga da stiče neke veštine, a ne na te veštine same po sebi. Na primer, razvoj govora se može
nastaviti tokom detinjstva, adolescencije, pa čak i kada čovek odraste; jezička kriva ovde
naglašava period kada je mozak najosetljiviji na formiranje relevantnih sinapsi. To su temelji. To
je jedinstveni period u kome mozak razvija osnovu za dalje učenje tokom celoga života.

1
Suzić, N., Pedagogija za XXI vek, TT-Centar, Banja Luka, 2005., str 102.

4
3.1. Uticaj kvalitetnog ranog obrazovanja na kasnije zdravstvene ishode

Pođimo najpre od pozitivnih ishoda koje kvalitetni programi obrazovanja u ranom

detinjstvu imaju na kasnije zdravlje. U tom pogledu Hekmanovo istraživanje upućuje nas na
nove analize predškolskog programa Abecedarian.

Studija je pratila dva segmenta: od rođenja deteta do njegove pete godine (predškolski
period) i od šeste do osme godine (školski period). Takođe je sadržala i zdravstvene komponente
i one koje se bave ishranom. Deca su u centru u kome su vršena istraživanja imala dva obroka i
popodnevnu užinu, a ponuđeni su im i periodični i dnevni medicinski pregledi.

Rezultati ove studije prikupljeni u biomedicinske svrhe pokazuju potencijal za učenje u

ranim programima o sprečavanju određenih bolesti koji automatski promovišu zdravlje u
srednjem dobu. Koji su to pozitivni efekti učenja o zdravlju i intervencijama u ranom detinjstvu
na kasniji period života i zdravlje odraslih koje Hekman ističe?

Tu spada novi način sprečavanja hroničnih bolesti kao što su hipertenzija, srčana
oboljenja, dijabetes i gojaznost. Bolesti koje se ne prenose, poput hipertenzije, srčanih oboljenja,
dijabetesa odgovorne su za skoro dve trećine smrti u svetu i tokom njihovog lečenja čine veliki
trošak zdravstvenom sistemu. Dokazi dobijeni putem istraživanja pokazali su da su ove bolesti
dobile one odrasle osobe koje su u ranom periodu detinjstva doživele neke nepovoljne uslove –
biološke ili socijalno-emocionalne. Ova studija sugeriše na to da dinamičko oblikovanje procesa
ljudskog razvoja, od rođenja do pete godine deteta, treba pažljivo uzeti u obzir u skupu
prevencija hroničnih bolesti.

Dalje, valitet ranog detinjstva poboljšava fizičko zdravlje odraslih. Pozitivna iskustva iz
ranog detinjstva dovela su do boljeg fizičkog zdravlja u srednjim godinama – naročito u indeksu
niže telesne mase i preovlađivanju gojaznosti. Prevenciju gojaznosti kroz razvoj u ranom
detinjstvu ne treba potcenjivati, jer ljudi koji su u tridesetim godinama imali visoku telesnu
masu, u ranom detinjstvu u prvih pet godina života bili su normalne težine za taj uzrast.

Kvalitet ranog detinjstva povećava zdravo ponašanje. Životni stil igra važnu ulogu u
prevenciji i kontroli hroničnih bolesti. Dokazi sugerišu da kvalitet ranog detinjstva utiče na
zdravije ponašanje u životnom stilu.

Kao zaključke ove studije Hekman ističe:2

• kvalitetni programi za razvoj dece u ranom detinjstvu mogu i treba da se koriste

za prevenciju hroničnih bolesti odraslih.

2
Jovan Đorđević, Nedeljko Trnavac, Pedagogija, Naučna knjiga, Beograd, 2010., str 151.

5
 • kvalitet razvoja ranog detinjstva sastavni je deo reforme zdravstvene zaštite.
• kvalitetni programi za rano detinjstvo započinju efikasnom perinatalnom brigom
za majke i počinju rođenjem deteta.
• potrebno je integrisati učenje o zdravlju i ishrani u programima ranog detinjstva.
Rano zdravlje je od ključnog značaja za ishod zdravlja kasnijeg srednjeg doba.

3.2. Uticaj kvalitetnog ranog obrazovanja na kasnije društveno-emocionalne

ishode

U studiji: četiri velike koristi od ulaganja u rani razvoj deteta, Hekman ukazuje na to da
kvalitetni programi ranog razvoja i obrazovanja dece sa ograničenim sposobnostima mogu
podsticati i razviti vredne veštine dece, ojačati radnu snagu, a samim tim doprineti i državi time
što će ojačati ekonomiju i smanjiti socijalnu potrošnju. Evo kako:

Mogu sprečiti prazninu postignuća. Razlike u znanju i sposobnostima između dece iz

ugroženih sredina i njihovih vršnjaka koji imaju predrasude prema takvoj deci razvijaju se još
pre polaska u vrtić i imaju tendenciju da traju tokom celog života, te ih je teško i prekinuti.
Kontrolisan pristup kognitivnom razvoju i razvoju društvenih veština kroz ulaganje u kvalitetne
programe ranog obrazovanja je u svakom pogledu efikasniji (čak i u ekonomskom pogledu) od
pokušaja da se ta praznina u kasnijem periodu života popuni ili izbriše.

Mogu poboljšati zdravstvene rezultate. Istraživanja profesora Hekmana i njegovih

saradnika koja su predstavljala sveobuhvatno obrazovanje, od rođenja deteta do njegove pete
godine, koje uključuje redovnu ishranu, obrazovanje roditelja, zdravstvene preglede, rano učenje
o ishrani i zdravlju i predškolsko obrazovanje, pokazala su dramatične dugoročne efekte ranih
intervencija.

Mogu povećati zaradu. Nedavna studija objavljena od strane profesora Hekmana i

vrhunskih istraživača iz celog sveta otkrila je da su ekstremno ugrožena deca u Jamajci koja su
učestvovala u ranim visokokvalitetnim programima povećala svoje prihode u odraslom dobu od
25%, stavljajući svoje plate uporedo sa svojim vršnjacima koji su bili više privilegovani od njih u
svom ranom razvoju.

Daje dolaru smisao. Stopa povraćaja državi za investiranje u kvalitetan rani razvoj dece
sa posebnim sposobnostima uvećana je za 7 do 10% na godišnjem nivou, što je dokaz
postignutih boljih rezultata u obrazovanju, zdravstvu, ekonomskoj produktivnosti i smanjenju
kriminala.

6
 4. UTICAJ RODITELJA NA RANO OBRAZOVANJE DETETA

Priroda nam je dala različite fiziološke mehanizme i neurohemijske regulatorne procese

(hormone i neurotransmitere) kako bi, na fiziološkom nivou, osigurala blisku vezu između
staratelja i deteta u prvim godinama života. Na taj način beba koja zavisi od staratelja može da
dobije sve vrste iskustava potrebnih za razvoj arhitekture mozga u nastanku. Bliskost između
primarnog staratelja (obično majke) i deteta jedno je od najrelevantnijih iskustava za opstanak i
zdrav razvoj malog deteta.3

Stoga su primarni staratelji temelj čitavog procesa ranog razvoja mozga, jer predstavljaju
glavni izvor bezbednosti, hrane, stimulacije i učenja za bebe i malu decu. Njihovi gestovi, izrazi
lica i ponašanje stimulišu i regulišu razvoj i funkcionisanje detetovog mozga. Deca započinju
život spremna za odnose koji pokreću rani razvoj mozga. Mozak „očekuje iskustva”, što znači da
je programiran i spreman da iskustva primi.

Dete se rađa sa sposobnošću da bude zainteresovano za lica i da inicira neverbalnu

komunikaciju sa drugima. Kada odrasla osoba odgovori na intenzivan pogled deteta, njegove
osmehe ili „brbljanje”, pokreće se lanac uzajamnih interakcija. Te međusobne razmene izuzetno
su važne za razvoj neuronskih mreža kod deteta. Interakcija između gena i iskustava je poput
serviranja i vraćanja loptice u tenisu ili stonom tenisu.

Aktivni sastojak ove igre je interakcija između deteta i staratelja koja se ponavlja. Način
na koji je dete povezano sa starateljem, i obrnuto, ima ključni značaj za oblikovanje arhitekture
mozga. Kako zaključuje Nacionalni naučni savet za razvoj deteta: „odnosi su aktivni sastojci
kroz koje okolina utiče na zdrav razvoj čoveka. Oni uključuju svojstva koja na najbolji način
unapređuju kompetencije i dobrobit – pružanje individualizovane reakcije, uzajamno delovanje i
interakciju i emocionalnu povezanost sa drugim ljudskim bićem.”

Majka sa detetom može komunicirati na 3 načina:4

• fiziološka komunikacija – podrazumeva biohemijske i fizikalne procese. Kad

majka oseća strah, biohemija straha prenosi se na fetus, koji uči da su određena
osećanja povezana sa određenim izlučivanjem hormona. Dete brzo reaguje na
početni strah majke. Nijedan osećaj se ne može slagati, jer oscilacije hormona i
metabolizma koje se dešavaju pri promenama nisu pod voljnim uticajem majke.

3
Nila Stanulović-Kapor, Psihologija roditeljstva, Nolit, Beograd, 1985., str 116.

4
Pejić R., Uloga roditelja i njihov odnos prema deci, Filozofski fakultet, Sarajevo, 2010, str 93.

7
 • empatička komunikacija – naučno se najteže dokazuje, a pretpostavlja se da je
dokaz onome što zovemo intuicija.
• komunikacija preko ponašanja – podrazumeva pokrete deteta u utrobi kao
odgovor na majčino ponašanje. Najranije pokrete deteta primete majke koje žele
dete.
U odnosu na ono što se ureže, dete i odrastao čovek ponašaće se na dva načina: aktivno i
agresivno ili pasivno i depresivno. Dete može da čuje još pre rođenja. Osim na zvuke, dete
reaguje na svetlost, ukus i miris. Skupljanjem čulnih utisaka, koji mu dolaze preko majke i od
svega čemu je ona izložena, počinje da se razvija duševni život deteta još pre rođenja.

Za pravilan razvoj deteta značajno je da se iz odnosa sa roditeljima razvije pozitivno Ja u

detetu. To je Ja koje je u stanju da uspešno asimilira i integriše kako negativne stvari koji dolaze
spolja – pretnju, bol, hladnoću, glad, tako i unutrašnje – strah, bes…

Za jedinstvo ličnosti potrebno je integrisanje pozitivnog i negativnog, spoljašnjeg i

untrašnjeg. Što je starije, dete sve više identifikuje sa ocem, što predstavlja normalan tok
njegovog razvoja. Takav razvoj je uslov za jačanje samosvesti, ali i osamostaljivanje, i to ne
samo od majke, već od sopstvenog nesvesnog. Oba roditelja neophodna su za razvoj svesti i
individuacije.

U porodicama je danas gotovo izjednačen uticaj majke i oca na vaspitanje dece posle
nekoliko vekova uticaja majke. Otac ima podjednako bitnu ulogu kao i majka. Mnogi psiholozi
se slažu sa tim da je oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego raniji
način, kada je uticaj majke bio prevashodan.5

Nije teško pretpostaviti da odnos pun poštovanja i ljubavi između roditelja obezbeđuje
pravilnu identifikaciju deteta i sa majkom i sa ocem.

Celokupno naše ponašanje je najvećim delom uslovljeno iskustvima koja smo stekli u
porodičnoj zajednici, otprilike do dvadesete godine našeg zivota. Upravo od ovih iskustava u
porodici zavisi da li ćemo na životne teškoće i opasnosti reagovati poštenom i časnom borbom za
svoje mesto pod suncem, da li ćemo pobeći ili ćemo se boriti na nepošten način.

Porodična situacija modernog čoveka vrlo je složena. Dvoje ljudi povezanih brakom
treba u toku života da usklade na najbolji mogući način svoje potrebe, da zadovolje sebe, da se
ostvare, prilagode društvenom poretku i da steknu potomstvo, koje ce ponašanjem i stavom
roditelja biti podstaknuto na individualni ili, još bolje, kreativno-individualni razvoj. Za

5
MIlić, A., Sociologija porodice, Čigoje štampa, Beograd, 2001, str 227.

8
ostvarenje ovog cilja potrebna je zrelosti bračnog para, koja je opet uslovljena razvojem u
njihovim vlastitim porodicama.6

Čovek ne može iskazivati poštovanje prema drugima, niti imati svest o tome da svojim
stavom i radom treba da ih podrži ako u sopstvenoj porodici nije podržan.
Danas kada je čovečanstvo ugroženo, kada je oslabljena uloga porodice, kada se pretpostavlja da
i muškarac može da rodi, a naročito kad se manipuliše genetičkom psihologijom, menjanjem i
odstranjivanjem ili dodavanjem gena, opstanak čoveka je manje tehnički, ekonomski ili politički,
a više moralno-etički problem.

4.1. Odgovornost za rano obrazovanje imaju i roditelji i škola

Ponekad ljudi odgovornost za obrazovanje dece prebacuju isključivo na nastavnike. Da,

deca provode po nekoliko sati u školi, ali ostatak vremena provode u kući, okruženi članovima
svoje porodice ili u društvu svojih vršnjaka. Upravo zato roditelji imaju ključan uticaj na
obrazovanje i vaspitanje sopstvenog deteta a ne nastavnik.7

Umesto da roditelji pomognu svojoj deci pri učenju, to čine njihovi roditelji (dakle bake i
deke, koji su i sami puno toga zaboravili, a takođe se i nastavni plan i program dosta promenio
od njihovog vremena). Umesto da se nakon posla usredsrede na obrazovane svoje dece, umorni
od posla lakše im je da kažu detetu „Gledaj TV!“ ili „Uzmi komp!“ nego da se potrude oko
njihovog obrazovanja.

Naravno, ovakvo ponašanje roditelja je donekle razumljivo. Umorni od posla i

sastavljanja kraja s krajem, roditelji nemaju puno strpljenja (pa ni znanja) da pomognu svom
detetu. Umesto toga, roditelji angažuju nekog profesora da podučava njihovo dete. Ovakva
odluka ima određene prednosti ali i mane. Prednost se ogleda u tome što dete (ukoliko je zaista
motivisano) može naučiti nešto što je propustilo ili što ne razume.

Međutim, mana je to što roditelji ne posvećuju dovoljno pažnje obrazovanju svog

deteta. Druga mana je u tome što su roditelji prinuđeni da troše dodatna novčana sredstva kako bi
njihova deca naučila ono što je trebalo da nauče u školi. Treća mana je u tome što ukoliko deca
nisu zainteresovana za učenje, novac je praktično bačen.

6
Grandić, R., Porodična pedagogija, Filozofski fakultet, Novi Sad, 1997, str 68.

7
Suzić, N., Pedagogija za XXI vek, TT-Centar, Banja Luka, 2005, str 184.

9
 5. ZAKLJUČAK

Cilj ovog eseja bio je da ukaže na značaj ranog obrazovanja dece i na uticaj roditelja na
rano obrazovanje. Tokom godina imali smo prilike da se uverimo u koristi koje promene i
napredak mogu da donesu, ali takođe i da sagledamo koliko još ima da se ide na tom putu
napretka, i koliko je važno da se stvari isprave za živote onih koji se ugledaju na nas i prate
naš primer.

Ne počinju sva deca život na jednak način. Neku decu ograničavaju uslovi u kojima su
rođena, što nisu u poziciji da biraju. Međutim, svako dete ima pravo na obrazovanje, i jedan od
najkorisnijih načina da se osigura budućnost naše dece jeste ulaganje u rano obrazovanje i u
kvalitetnu brigu o deci.

Do školskog uzrasta deca bi trebalo da budu spremna za učenje, kako bi bila u stanju da
maksimalno dožive školu, a ne da se suočavaju sa preprekama zato što još uvek nisu ovladala
osnovnim veštinama, kao što su slušanje, koncentracija i praćenje instrukcija. Ovo su godine
kada je mozak najelastičniji i najprijemčiviji za stimulaciju. To je ključna prilika da se usade
zdrave navike i vrednosti za budućnost. To je pozitivan i proaktivan pristup u unapređenju
socijalne mobilnosti, koja čini da se deca različitih slojeva druže međusobno, i najbolji način da
se unaprede šanse za bolju budućnost deteta.

Ali dok je poznato da se mnogo važnog učenja odvija u ovim godinama, postoji velika
raznolikost u kvalitetu takvih programa širom sveta. Nije dovoljno imati samo dobre namere ili
simbolično sprovoditi program ranog obrazovanja. Bitan je kvalitet. Britanski standardi za razvoj
i učenje dece ranog uzrasta naglašavaju značaj holističkog pristupa. Takav pristup uzima u obzir
činjenicu da je svako dete posebno i da konstantno uči i da može da bude “vedro, sposobno,
samouvereno i sigurno u sebe“ – a to je upravo ono što želimo za svu našu decu. Takođe treba da
postoji kombinovan pristup između kuće i obdaništa/predškolske ustanove. Roditelji i vaspitači
treba da govore iste stvari i da rade zajedničkim snagama. Jednake mogućnosti za sve
se podrazumevaju.

Na kraju možemo da zaključimo da su roditelji ti koji najviše utiču na rano obrazovanje

deteta i ukoliko roditelji posvećuju dovoljno pažnje na rano obrazovanje deteta, mogu očekivati
da deca kasnije budu uspešna, zdrava i društveno aktivna.

10
 6. LITERATURA

• Pejić R., Uloga roditelja i njihov odnos prema deci, Filozofski fakultet, Sarajevo,
2010
• MIlić, A., Sociologija porodice, Čigoje štampa, Beograd, 2001.
• Suzić, N., Pedagogija za XXI vek, TT-Centar, Banja Luka, 2005.
• Grandić, R., Porodična pedagogija, Filozofski fakultet, Novi Sad, 1997.
• Nila Stanulović-Kapor, Psihologija roditeljstva, Nolit, Beograd, 1985.
• Jovan Đorđević, Nedeljko Trnavac, Pedagogija, Naučna knjiga, Beograd, 2010.

11