УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ - КОСОВСКА МИТРОВИЦА

УЧИТЕЉСКИ ФАКУЛТЕТ У ПРИЗРЕНУ – ЛЕПОСАВИЋ

МЕТОДИЧКИ ПРИСТУП САБИРАЊУ И ОДУЗИМАЊУ У

ПРВОЈ ДЕСЕТИЦИ

Семинарски рад

Ментор: Судент:
Проф. др Бранислав Ранђеловић Тијана Милошевић

Лепосавић, 2020. године

САДРЖАЈ
УВОД
 1. ДЕФИНИСАЊЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА

1.1. Методика наставе математике

Математика, пре свега основној школи, јесте општеобразовни предмет те садржаји

све аспекте настве математике на том нивоу образовања се не поклапају са одговарајуиим
садржајима математике као науке. Настава математике на основу одредених друштвених
циљева задатака чини посебан систем по садржајима, приступу, методама, као и по
терминологији. „Методика почетне наставе математике је посебна математичка научна
дисциплина која проучава математичке садржаје и законитости математичког образовања
у оквиру тих садржаја. Методика почетне наставе математике као научна дисциплина има
за предмет проучавања теорију и праксу математичког васпитања и образовања од првог
до четвртог разреда основне школе, односно, процес овладавања садржајима и методама
почетне наставе математике“ (Ковачевић, Јаблан и Вујачић, 2010:166). Практично
разумевање математике омогућава нам да функционишемо успешније и самосталније.
Инсистирање на математичкој тачности и логичкој строгости огледа се у потреби да
ученици познају не само чињенице о којима је реч, већ и друге елементе на које се те
чињенице ослањају и из којих произлазе.

1.2. Сабирање

У аритметичке операције убрајају се сабирање, одузимање, множење и дељење. У

овом раду ћемо се бавити дефинисањем сабирања и одузимања а у нарадним текстовима
биће речи о сабирању и одузимању у оквиру прве десетице. „Сабирање је рачунска
операција која се представља знаком плус смештеним између операната (бројева који се
сабирају). Ти бројеви називају се сабирци (први и други) а резултат сабирања назива се
збир.“ (Пинтер, 2002: 110)
 1.2. Одузимање

Слично сабирању и појам одузимања природних бројева постепено се изграђује

полазећи од конкретног према апстрактном раду с бројевима. Кад се ученици упознају с
одузимањем, то знање повезују у целину са знањем сабирања, оспособљавајући се притом
да одузимање образлажу сабирањем нпр. 8 - 3 = 5 јер је 5 + 3 = 8. „Одузимање је једна од
четири основне аритметичке операције. Обележава се знаком минус („–“). У релацији
а - b = c (чита се „а минус b“ ) а се назива умањеник, б – умањилац, а резултат операције
одузимања – c – разлика.“ (Влаховић, 2010: 8) Скуп природних бројева није затворен у
односу на одузимање, јер није могуће одузети већи број од мањег, нити два једнака броја.
Проширени скуп природних бројева се добија додавањем нуле скупу природних бројева,
тако да је могуће одузети два једнака броја један од другог.
 2. ФОРМИРАЊЕ ПОЈМОВА ПРИРОДНИХ БРОЈЕВА ДО 10

У процесу формирања ових појмова поставља се питање да ли прво упознати

бројеве до 10 и њихове међусобне односе (релације, сабирање, одузимање) или прво
упознати бројеве до 5, међусобно их упоређивати, њима оперисати, а затим упознати
остале бројеве до 10.Наше је опредељење за прву варијанту. Кључно питање у овој теми
је: Која се главна сазнања о природним бројевима изграђују у почетној настави
математике. „Та сазнања су:
 изграђивати сазнање о повезаности природних бројева и скупова; природне бројеве
схватати својством бројности скупова с једнако много елемената,
 упознати настајање низа природних бројева,
 упознати релације међу бројевима,
 упознати бројaње као поступак којим се сазнаје број, односноколичина елемената у
скупу који се броји,
 упознати значење и писање знакова за бројеве, цифара и знакова <, >, =,
 упознати операције с природним бројевима,
 упознати нека својства рачунских операција“ (Мандак, 2004:14).
Бројеви су апстракције, производ мишљења, њима се не могу изводити
конкретнеоперације. Конкретне операције се могу изводити с представницима
бројева.Апстраховати треба све што је неважно (мисли се на еквивалентне скупове), а
генерализовати само оно што им је заједничко, а то је број елемената у њима.
Генерализацијом ученици треба да схвате бројеве као самосталне математичке објекте и
да разумeју односе међу њима и да се с њима могу изводити основне рачунске операције.

2.1. Упознавање настајања низа природних бројева и места броја у низу

Низ природних бројева настаје додавањем броја 1 претходном броју. Низ полази
од 0, али је први природан број 1. Низом примера ученике треба оспособљавати у
разумевању настајања низа природних бројева,у одређивању непосредног претходника и
непосредног следбеника датог броја. Сазнања прво треба стицати у подручју
конкретности (на скуповима), а затим у подручју апстрактности (рад с бројевима). Радом
с скуповима конкретних предмета успоставља се конкретна подлога за генерализацију.
Настајање низа природних бројева огледа се формирањем скупова конкретних предмета
тако да сваки следећи садржи један елеменат више од претходног. Рад у овој активности
методички обликује учитељ нпр. Постављањем питања, а ученици говором изражавају
сазнање.

1 2 3

Процес визуализације настајања низа природних бројева се наставља све док се не

дође до скупа од 10 елемената. Ученике треба упућивати да најпре поставе један елеменат,
на пример троугао, поново стављају троугао и додају му круг, онда стављају троугао и
круг па им додају квадрат итд док не дођу до скупа од 10 елемената. На овај начин
ученици увиђају непосредно да сваки следећи скуп настаје из претходног додавањем
једног елемента, али треба генерализовати практичним радом да сваки претходни скуп
настаје из следећег одузимањем једног елемента. „Правила методичке интерпретације:
 сваки следећи скуп настаје из претходног додавањем 1 елемента,
 сваки следећи скуп садржи 1 елеменат више од претходног.
Правила се утврђују и говором интерпретирају (објашњавају).
 сваки претходни скуп настаје из следећег одузимањем 1 елемента,
 сваки претходни скуп садржи 1 елеменат мање од следећег“ (Андрић, 1999: 49).
Све се генерализације изводе после низа примера. Овим поступком у раду се стварају
претпоставке за упознавање следбеника и претходника међу бројевима.

2.2. Упознавање бројања

Упознавањем бројања ученици се оспособљавају у разумевању и примени

бројањада се бројање схвати као поступак којим се сазнаје број, односно количина,
елемената у скупу. Усвајајући бројање стиче се сазнање да последња изговорена бројевна
реч не означава и не придружује последњем избројаном елементу у скупу, неко да
последња изговорена бројевна реч означава број елемената у скупуи да се придружује
скупу. У почетној настави математике најчешће се броје предмети ученичког дидактичког
материјала и предмети из ученичког непосредног школског и осталог животног окружења
(школа, кућа, улица, игралиште).
Придружујући бројевне речи предметима скупа, ученици стичу сазнање о
повезаности бројевних речи и предмета који се броје. Да би се бројање исправно схватило
и с разумевањем усвојило треба га проводити на различите начине полазећи од лакших и
настављајући према сложеним начинима Примери начина бројања у почетној настави
математике:
 Бројање предмета померањем,
 Бројање предмета додиривањем,
 Бројање предмета погледом,
 Бројање предмета који се крећу,
 Бројање предмета и појава који следе један иза другог,
 Бројање у мислима (ментално бројање).
Осим ових начина треба пажњу треба посветити и бројању:
 од заданог броја унапред,
 од заданог броја уназад и
 бројању између заданих бројева
Ова правила су важна јер се целокупно даље упознавање бројања темељи на знању
бројања којег су ученици стекли у почетној настави математике.

2.3. Упознавање писања цифара као и односа међу бројевима

Упознавајући цифре ученици се први пут систематски и организовано сусрећу с

математичким знаковима. Оно што је већини ученика ново је сазнање да се цифрама
означава, односно записује, својство бројности скупова. У животу се не истиче разлика
између броја као математичког објекта и знака за број- цифре. У настави почетне наставе
математике ову разлику ученици морају да науче. На овакав став нас упућују два
методичка разлога:
1) сваки знак који се усваја мора бити повезан уз одговарајући појмовни
садржај,
2) најпре се усваја појмовни садржај, а затим знак, или скуп знакова којим се
тај садржај приказује. (Мандак, 2004: 37)
Математичко образовање ученика се може схватити као континуирани процес у
којем се ученици оспособљавају да појединим знаковима и терминима, групама знакова и
термина повезаних у целину придружују одговарајући појмовни садржај. Скуп природних
бројева је уређен скуп, а то значи да за било која два природна броја а и б вреди само једна
релација и то: а < b, а > b или а = b. Знање односа међу бројевима укључује два сазнања и
то: о односима између два броја и о томе зашто је један већи, а други мањи, односно зашто
су једнаки.
Односе међу бројевима ученици треба да вежбају на наставникова подстицајна
питања. Релације међу бројевима ученици повезују са релацијама међу скуповима, што
омогућава примену у реалном и свакодневном животу. Основа разумевања односа међу
бројевима је познавање односа међу скуповима. У процесу учења треба извршити
неопходна апстраховања како би се несметано могле изводити генерализације. Редослед
активности у настави на решавању овог проблема је:
1) најпре упоређивати скупове предмета придруживањем, бројањем, погледом,
2) прећи на упоређивање бројева,
3) наставити са упознавањем знакова и термина за односе међу бројевима <, >, =,
„мањи од“, „већи од“, „једнако“, „неједнакост“, „једнакост“.

Упоређујући скупове са слике ученици то говором изражавају. Упоређивања се

врше на скуповима до десет елемената. Прелазак на упоређивање бројева се врше преко
поступка упоређивања скупова. Биће потребно много упоређивања како би ученици
схватили однос међу бројевима. Обавезно говором треба исказивати односе међу
бројевима. Кад ученици схвате односе међу бројевима помоћу односа међускуповима
треба прећи на уочавање односа међу бројевима помоћу бројевне линије.

0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Односе и релације међу бројевима треба уочавати и говорно изражавати и помоћу

бројевне линије. Уочене и говором исказане односе треба записивати знаковима и
трминима. (<, >, =, „мањи од“, „већи од“, „једнако“, „неједнакост“, „једнакост“).
Усвајајући значење знакова и термина за обележавање односа међу бројевима записе
треба читати пуном реченицом. Такође треба ученике упознати и са сематичким значењем
термина „неједнакост“. Ово је важно јер ће ученици касније упознати израз који се зове
„једнакост“. Кад се ради о стављању знака једнакости између бројева онада се то може
радити помоћу бројевних речи и цифара, пет = 5, 5 = 5. Исправна употреба знака
једнакости претпоставља разумевање чињенице да исти број може имати различита имена
четири, 4, 2 + 2, 6 - 2, следбеник броја 3, претходник броја 5. Да би ученици схватили овај
начин требају бројеве писати различитим именима и на различите начине. Ево неких
примера неисправне употребе знака једнакости.

= 6

Упознавање ученика с једнакошћу бројева се заснива на конкретној искуственој

подлози, а то је упоређивање скупова с једнако много елемената.

3=3

3 3
Чита се „једнако је“, или „једнак је“. Израз 3 = 3 се зове једнакост , јер се на левој и
десној страни знака налази исти број.
 3. САБИРАЊЕ И ОДУЗИМАЊЕ У ПРВОЈ ДЕСЕТИЦИ

Сваки од бројева од један до десет заслужује да му се посвети посебна лекција у

којој се његово значење развија на опажању скупова који служе као његови примери, али
се такође тај број везује за бројеве који му претходе путем изражавања у виду збирова и
разлика. Како се у овим лекцијама појављују симболи – цифре којима означавамо бројеве,
у свакој лекцији требало бити вежбе руке које помажу да се те цифре од самог почетка
пишу на правилан начин.
Сабирање и одузимање ученици требају схватити као радњу са бројевима, којом се
од два дата броја добију неки број. Обзиром да су те мисаоне радње, изграђују са сходно
психолошким сазнањима о формирању мисаоних операција. Дакле то би значило
материјалним, вербалним и мисаоним извођачем. Сабирање и одузимање прве су
операције с бројевима што их ученици усвајају у основној школи. Појмови сабирања и
одузимања природних бројева изводе се из реалности како би се у њој могли
примењивати. Будући да су то операција с појмовним објектима, сазнајни процес
остварује се у континуитету од конкретног (активности са скуповима) према апстрактном
(операције с бројевима), и дакако, према практичној стварности, тј. примени операција с
бојевима у свакодневном животу. Активности са скуповима само су средство којим се
ученици оспособљавају за операције с бројевима, што је циљ математичког васпитања и
образовања.
Како се формирање појма сабирање природних бројева остварује у складу с
поступности, од конкретног према апстрактном, најпре се наводе активности које се
изводе у нивоу конкретности, а затим оне у нивоу апстрактности. Функционишући као
целина, те активности чине бројеви. Сабирање је рачунска операција којом се од два дата
броја добија нови број (Матишевић, Матишевић-Јовановић, 2002: 192) те би је и ученици
требало схватити као такву.
Циљ сабирања и одузимања је да ученици усвоје и запамте термине први сабирак,
други сабирак и збир и да схвате да се укупан број одређује сабирањем, као и то да су
бројеви код одузимања: умањеник, умањилац и разлика и да се укупан број одређује
одузимањем. Важно је да ученици правилно читају и да, док записују израз, упоредо
исправно користе одговарајуће термине.

Збир бројева 4 и 3 је број 7 или 7 је збир бројева 4 и 3.

Важно је да ученици схвате да је и израз 4 + 3 збир, као и резултат сабирања, а да

се збир – укупан број – добија сабирањем.
Ученици треба да усвоје и запамте термине умањеник, умањилац и разлика, као и
одузимање на нивоу вербалне употребе и у изради задатака. Пре усвајања тих појмова
поновити термине који се користе при сабирању на примеру:

- Милан је имао пет балона и добио је од друга још два. Колико балона сада има
Милан?
5+2=7
- Милану су одлетела два балона.
Навести ученике да напишу тај израз и израчунају:
7–2=5 или 5=7–2
Именовати појмове:
– умањеник – број од кога одузимамо
– умањилац – број који одузимамо
– разлика – резултат који смо добили одузимањем.
Одузимањем се добија број балона који је остао Милану.
Читамо: Разлика бројева 7 и 2 је број 5 или 5 је разлика бројева 7 и 2.
Приликом израде задатака инсистирати на правилном коришћењу и читању
математичких термина. Важно је да ученици схвате да је одузимање бројева 7 и 2 разлика,
као и његов резултат, јер се број 5 добија одузимањем бројева 7 и 2.
 „Градиво сабирања и одузимања у првој десетици има методички распоред:
- Сабирци и збир,
- Својства сабирања,
- Умањеник, умањилац и разлика,
- Збир и разлика,
- Веза сабирања и одузимања,
- Већи за, мањи за,
- Сабирање и одузимање до 10“ http://www.knjizara.zavod.co.rs/pripreme-za-prvi-
razred-os 21 .03.2020. (14:45)

Бројеви почињу да се пореде поређењем одговарајућих скупова (уз питања „где је

више/мање”). Али се сад пишу знакови веће и мање при поређењу два броја. Постоји једна
потешкоћа која се често запажа – деца не разликују лако ова два знака мешајући два смера
у којима се пишу. Зато је корисна асоцијација на неку реалну ситуацију – кљун роде кад је
отворен по облику подсећа на та два знака. Ако рода отвара кљун тамо где је више
плодова, и знаци мање и веће отварају се према већем броју.
Кад се на задатак сабирања реагује пишући колико је укупно, тај запис је збир и у
њему се јавља знак сабирања. Кад се схвата важност оваквог записивања, онда се разуме
зашто се пише збир као запис за тражени број, а не можда само једна цифра која означава
тај број. (Писање „2 + 1” је добро, а писање „3” није добро у таквој лекцији макар се одмах
видело да је укупно 3.) Функцију знака једнакости исправно схватамо кад разумемо да
његовим писањем једначимо два различита записа за исти број (рецимо, 3 + 2 и 5), а не два
броја (јер је сваки број једнак једино самом себи и нема разлога да то истичемо).
Кад на задатак одузимања реагујемо пишући колико је остало, тај запис је разлика
и у њему се јавља знак минус. Кад, на пример, пишемо 5 – 3 = 2, тада такође једначимо
два различита записа за исти број. Често истичемо везу између операција сабирања и
одузимања, а то су случајеви кад, на пример, уз једнакост 4 + 3 = 7, пишемо још и ове две
једнакости: 7 – 4 = 3 и 7 – 3 = 4, односно кад уз једну од друге две једнакости пишемо и
остале две. Пре свега, тиме истичемо везаност две операције, па кад утврдимо да је једна
од наведених једнакости тачна, тада, без проверавања, узимамо да су и друге две тачне. Уз
то, овако спарене збирове и разлике лакше памтимо и, идући кроз све могуће случајеве,
формирамо таблицу сабирања (и одузимања) у блоку до 10. Сви збирови и све разлике у
оквиру блока бројева до 10 остављени су да их деца спонтано запамћују. Том
запамћивању доприносе и бројевне слике.

Слика 1 – Веза сабирања и одузимања прве десетице

На исти начин, како је лакше бројати од 6 до 9 неголи од 3 до 9, лакше је

одговорити на питање колико је 6 + 3 него колико је 3 + 6. Кад у адитивној схеми један од
скупова видимо као први, а други као други, тада сабирке у збиру пишемо тим истим
редоследом.
Кад променимо редослед којим гледамо те скупове, мењамо и редослед којим
пишемо сабирке. Два таква записа једначимо и тиме изражавамо правило размене
сабирака. То правило изражавамо процедурално кад год га примењујемо, а изражавамо га
реторички (речима) кад кажемо да сабирци могу да замене места а да то не утиче на збир.
Важно је схватити да се ово правило не доказује већ се прихвата као опште својство
сабирања (а то ће касније бити случај и са свим другим правилима). „Напоменимо да је,
као што то јасно видимо, блок бројева до 10 један систем појмова који су међусобно
повезани везама које изражавамо поређењем тих бројева и, нарочито, истицањем веза
успостављајући једнакости између записа који су збирови и разлике и њима
еквивалентних цифарских записа. Овакво схватање структуре овог блока опредељује
начин обраде његовог садржаја, а посебно, обрада у овом оквиру операција сабирања и
одузимања јесте прворазредни дидактички задатак који не треба везивати за рачунање које
би овде, са малим бројевима, ишло лакше без писања израза којима означавамо збирове и
разлике“ (Марјановић, Мандић, 2012: 11). Но, наравно да циљ није такво рачунање него је
он много озбиљнији – осмишљавање ових двеју операција.
Оно што је карактеристично за сабирање односи се пре свега на комутативност и
асоцијативности сабирања. Комутативност за сабирање представља значајно проширење
ученичког знања о сабирању. Тим садржајима изграђује се сазнања о томе да вредност
збиране зависи о поретку сабирака. Упознавање комутативности за сабирање у почетној
настави математике повезује се уз одговарајуће материјалне радње као што је
комутативност уније скупова. Мисаона радња замене места сабирака изводи се из
квантитативних односа реалности, а процес учења ускладује се с психолошким
законитостима формирања менталних операција. Поступајући тако, ученици откривају да
до истог кардиналног броја уније долази удруже ли се скупови од 3 и 2 елемента или
скупови од 2 и 3 елемената.

Слика 2 – Комутативности сабирања

Користећи се мноштвом таквих радњи, изградиће се опше сазнање да замена места

сабирака не утиче на збир, не мења га. Сазнање ће бити квалитетно буде ли се заснивалона
радњама чији је садржај комутативност уније скупова и сабирање бројева. Те се радње
морају говором образлагати како би се сазнање комутативности сабирања уздигло на
појмовни, мисаони ниво.
Кад се упозна својство непроменљивосии збира, комутативност сабирања може се
приказати и помоћу тога својства. Примењујући га ученици постепено откривају како
замена места сабирака немења бројевну вредност збира, те како се из једнакости 3 + 2 = 5
добија једнакост 2 + 3 = 5. Ево примера:
3+2=5
 3 + 2 = (3 - 1) + (2 + 1) = 2 + 3 = 5
Или на пример:
12 + 8 = 20
12 + 8 = (12 - 4) + (8 + 4) = 8 + 12 = 20
Током овог рада ученике упозорити да се сабирцима не додаје и не одузима било
који број него разлика датих сабирака: од већег сабирка та се разлика одузима, а мањем се
додаје.
Асоцијативност сабирања најприродније ће се упознавати ако се пође од проблема
како сабрати више сабирака 5 + 2 + 3 + 1 + 4 = . Решавајући такве задатке, ученици че
открити две важне чињенице, да је сабирање бројева операција, тј. да се односи на два
броја и да начин удруживања сабирака не мења збир.

Шематски приказ 1- Асоцијативност сабирања у првој десетици

У једнакости (2 + 3) + 4 = 9 и у једнакости 2 + (3 + 4) = 9 редослед сабирака је исти,

али је различит начин њиховог удруживања. Да би се, дакле, могло говорити о
асоцијативности сабрајања, морају постојати три сабирка да би се применило својство
асоцијативности, док је својство комутативности могуће у сабирању најмање два
сабирака, у чему је важна разлика између тих двају својстава збира.
ЗАКЉУЧАК