Apsolutni muzički sluh

Apsolutni sluh se definiše kao sposobnost da se, bez oslonca na neki poznati tonski standard,
neposredno prepozna i imenuje zadani (muzički) ton, kao i sposobnost da se određeni zahtevani
ton na jednak način izvede.

Osoba s apsolutnim sluhom će biti u stanju da jedan ton zadan na klaviru, prepozna i imenuje, a
da pri tom nije pogledala u dirke niti čula neki drugi poznati ton. Takva osoba je vrlo često u
stanju da na jednak način i izvede zahtevani ton pevanjem ili zviždanjem. Kod apsolutnog sluha
nije potrebna nikakva slušna ni kinestetička referentna tačka, jer su reakcije navodno
"intuititvne": što su brže to su tačnije. Osim oznake "apsolutni sluh" za tu sposobnost
upotrebljavaju se i neki drugi izrazi: apsolutna tonska svest, trajno tonsko pamćenje za visine
tona i apsolutni osećaj tona. Međutim, najčešće se upotrebljava oznaka "apsolutni sluh", iako to
nije najsrećniji izraz, smatra Rojko, zbog vrednosne implikacije izraza "apsolutno" (stoje
neopravdano jer se pod apsolutnim sluhom ne misli na stupanj savršenstva sluha nego na
usmerenje određene slušne funkcije na takozvane "apsolutne visine tona", akorda, tonaliteta).

Rojko smatra da je teže odgovoriti na pitanje šta zapravo predstavlja apsolutni sluh nego ga
definisati. Naime, ako kažemo da se kod apsolutnog sluha radi "o pamćenju tonova" koje ima
fiziološku osnovu i koje se odnosi na visine u tonalnom rasponu, nismo otišli dalje od obične
deskripcije, iako ima autora koji smatraju da činjenica što smo apsolutni sluh proglasili samo
naročitom vrstom pamćenja, skida oreol tajanstvenosti s te sposobnosti.

Kao naročitom pojavom u slušnoj percepciji, apsolutnim sluhom se nauka počela baviti tek 80.
godina 19. veka. Verovatni razlog tome Rojko vidi u problemima vezanim za određivanje tzv.
normalnog tona, i to ne samo između pojedinih zemalja, već i unutar iste zemlje. Taje anarhija
trajala sve do 1939. godine kada je na Bečkoj konferenciji usvojen kamerni ton od 440 Hz.
Nakon prvog ispitivanja koje je izvršio Karl Stumpf, interesovanje za apsolutni sluh je poraslo,
pa su do danas izvršena brojna istraživanja.

Štumpf, koji je i sam imao apsolutn? sluh, ispitivao je svoj sluh i sluh još trojice muzičara i prvi
ukazao na neke karakteristike apsolutnog sluha, koje su u kasnijim ispitivanjima potpuno
potvrđene. To se, u prvom redu, odnosi na konstataciju da apsolutni sluh ni u kom slučaju ne
znači potpunu sigurnost u prepoznavanju tonova, zatim na

Ovde se zanemaruje činjenica da imenovanje mora prethodno da se nauči (V.N.).

Rojko, P.: Psihološke osnove intonacije i ritma, Muzička akademija - Croatia concert, Zagreb,
1982.
moguću zavisnost apsolutnog sluha od boje tona, na nejednaku sigurnost u svim tonskim
područjima, na najčešće greške itd. Uočena je takođe činjenica da sposobnost prepoznavanja
apsolutne visine ne mora nužno biti povezana i sa sposobnošću intoniranja zadatog tona.

U istraživanjima apsolutnog sluha traženi su uglavnom odgovori na sledeća pitanja: da li je

apsolutni sluh urođen ili stečen, postoje li, kakve su (ako ih ima) razlike među osobama sa
apsolutnim sluhom, može li se govoriti o tipovima apsolutnog sluha, da li je to posebna
sposobnost ili se radi o naročito razvijenoj sposobnosti diskriminacije visine.

Postoje određeni metodološki problemi u vezi sa istraživanjem apsolutnog sluha, na koje je

ukazao već K. Štumpf. Jedan od njih je nemogućnost da se prilikom ispitivanja potpuno isključi
uticaj relativnog sluha, jer se prethodni ton u ispitanom nizu možda i može zaboraviti, ali to još
nije garancija da ispitanik ne pamti neki drugi referentni ton. Pokazalo se daje taj problem
moguće uspešno resiti. Pre svega, sudovi osoba sa apsolutnim sluhom se razlikuju od onih koji ga
nemaju po tome što su spontani, bez razmišljanja, brzi i neposredni.

Rezultati Štumpfovih istraživanja pokazali su da sudovi osoba sa apsolutnim sluhom nisu bez
pogrešaka. Oni su najsigurniji u srednjem delu tonskog područja,a najčešća greška koju čine je
polustepen. Oktavne zamene koje su ispitanici činili relativno često, Štumpf nije smatrao
pogreškama. Istaknutost srednjeg registra objašnjavao je njegovom najčešćom upotrebom u
muzici, pa zbog toga, njegovom najvećom poznatošću. Bio je mišljenja da se sigurnost
procenjivanja u ekstremnim područjima vežbom mogla toliko poboljšati da bude jednaka
srednjem registru.

Prvo veće ispitivanje apsolutnog sluha izvršio je 1928. godine Vajnert (L. Weinert) na uzorku od
22 ispitanika između 10. i 64. godine starosti. Određivanje tonova u njegovom ispitivanju vršilo
se na klaviru, a obuhvatalo je celi opseg klavijature (sedam oktava). Rezultati su potvrdili nalaze
Štumpfa i drugih autora da apsolutni sluh ne znači apsolutnu sigurnost u prosuđivanju tonova,
kao i da lakoća prepoznavanja varira prema oktavama ovim redosledom: prva, druga, mala, treća,
velika, četvrta, kontra, supkontra. Sigurnost u prepoznavanju je znatno varirala od ispitanika do
ispitanika.

Štumpf je ispitivanja vršio na klaviru.

Sledeće još opširnije ispitivanje apsolutnog sluha, uz primenu Vajnertove metodologije,

prošireno je i na oktavne dvoglase i na dur- i mol-kvintakorde (Vajnert je ispitivao apsolutni sluh
samo na pojedinačnim tonovima), izvršio je Albert Velek od 1929. do 1934. godine. Rezultati
ovog istraživanja na 65 ispitanika između 5,5 i 82,5 godine, uglavnom su potvrdili zaključke do
kojih je došao Vajnert, ali s jednim značajnim odstupanjem. Analizirajući greške koje su činili
njegovi ispitanici Velek je našao da postoje dva tipa grešaka: jedne su polustepenske, kakve je
našao i Vajnert u većini, a druge kvarte.
Već prva istraživanja apsolutnog sluha su pokazala da postoje bar dve vrste osoba sa apsolutnim
sluhom: aktivni slušači (koje mogu zadati ton identifikovati i reprodukovati) i pasivni (koji mogu
zadati ton identi-fikovati ali ne i samostalno izvesti). Prve je Vajnert nazvao "bipolarnim", a
druge "unipolarnim". Postoje i druge klasifikacije. U pogledu razvijenosti apsolutnog sluha mogu
se izvući određeni zaključci.

1. Osoba sa apsolutnim sluhom najčešće je u stanju ne samo da identifikuje zadate tonove, nego i
da ih otpeva. Ipak, slučajevi apsolutnog sluha u kojima je prisutna samo sposobnost
identifikacije, ali ne i samostalne produkcije, nisu retki. Obrnuto, sposobnost samostalnosti
izvođenja, bez sposobnosti prepoznavanja, izgleda da ne postoji.

2. Greške koje čine osobe sa apsolutnim sluhom obično su polustepenske, a njihov broj varira od
subjekta do subjekta u vrlo širokom rasponu.

3. Najsigurnije procene daju se u tonovima srednjeg registra. Ponekad se kao suprotnost toj
pojavi navode podaci Vedela, koji je na nemuzičkim ispitanicima dobio suprotan rezultat: veću
tačnost u ekstremnim položajima nego u srednjem. Skala procene subjekata nemuzičara je takav
kontinuum na kojem krajevi skale služe kao uporišne tačke, što kod muzičara nije slučaj.

4. Tačnost procenjivanja pojedinih tonova varira i prema nji¬hovoj tonalitetnoj pripadnosti.

Tonovi C-dura, dakle bele dirke klavira imaju prednost pred ostalima. Rang pojedinih tonova bio
je kod Ve-leka sledeći: c, g, f, d, e, h, a,fis, b, as (gis), es (dis), cis (des). Taj rang nije nešto
stabilno jer je, na primer, već Vajnert konstatovao da je najslabije procenjena bela dirka, slabija
od najbolje procenjene crne (to se kod Veleka nije ponovilo

5. Apsolutne procene na klaviru ili na nekom drugom instrumentu bolje su od apsolutnih

procena čistih tonova. Izgleda da prisutnost gornjih tonova olakšava procenjivanje. Pokazalo se
da se najlakše identifikuju tonovi klavira, zatim slede tonovi violine, drvenih duvača, limenih
duvača, glasa i zvukova zvona i stakla.

6. Prosuđivanja osoba sa apsolutnim sluhom su brza, odlučna i tačna. Ona se izražavaju kao
tvrdnje a ne kao pogađanje. Ispitivanja reakcionog vremena su pokazala da je ono kraće kod
apsolutnih nego kod relativnih procenjivanja. Slični rezultati su dobijeni i u drugim
istraživanjima.

7. Osobe sa apsolutnim sluhom inkliniraju oktavnim pogreškama, tj. nisu uvek u stanju da
odrede kojoj oktavi pripada neki ton iako su ga ispravno prepoznali i imenovali. Ova pojava se
objašnajva orijentacijom "apsolutnog slušača" na kvalitativni aspekt visine.

8. Stepen preciznosti apsolutnog sluha takođe varira od osobe do osobe. Neke osobe sa
apsolutnim sluhom se zadovoljavaju apsolutnim procenama koje nisu preciznije od polustepena.
Ako neki ton i odstupi za manji deo od polustepena on će biti procenjen kao taj ton. U nekim
slučajevima, međutim, tačnost je mnogo veća pa se može odnositi na opažanje odstupanja
1/11,1/14 ili čak 1/16 polustepena. Postoje "apsolutni slušači" koji mogu opaziti razliku između
starijeg evropskog (a1 = 435 Hz) i novijeg američkog (a1 = 444 Hz) kamernog tona.

Uloga nasleđa i sredine u pojavi apsolutnog sluha

Većina evropskih psihologa zastupa ideju o uređenosti apsolutnog sluha (Stumpf, Weinert,
v.Kries, Wellek, Revesz i dr.), dok većina američkih psihologa naginje shvatanju da se apsolutni
sluh može steći.Bahem, međutim, iako Amerikanac, zastupa ideju o uređenosti apsolutnog sluha,
dopuštajući da i okolina, odnosno učenje može imati određeni uticaj. Apsolutni sluh je česta
pojava u porodi

9 Ova razlika između klasične evropske psihologije i američke je uočena već ranije, ne samo u
psihologiji, već i u drugim oblastima, npr. kriminologiji.

,cama muzičara, pa se ta činjenica uzima kao argument o njegovoj uređenosti (iako se ona može
tumačiti kao i delovanje sredinskih faktora). Od 96 slučajeva apsolutnog sluha koje je ispitivao
Bahem 41 je imao rođaka s apsolutnim sluhom. Većina njih je bila iz muzičkih porodica gde je
bilo i do deset članova s apsolutnim sluhom. Međutim, ima slučajeva gde prisutnost apsolutnog
sluha u porodici više ukazuje na hereditarni faktor. To su oni slučajevi u kojima, na primer, imaju
apsolutni sluh i deda i unuk, a srednja generacija ne. U prilog hereditarnom faktoru govori i
činjenica da ima mnogo dece koja žive u veoma sličnim uslovima sredine, a ipak, je apsolutni
sluh neobično retka pojava, kao i slučajevi apsolutnog sluha u porodicama gde klavir nije
adekvatno naštimovan (obično prenisko). Na hereditarni faktor ukazuju i slučajevi identičnih
blizanaca, odvojenih rano, kod kojih je ipak pronađen isti tip i stupanj apsolutnog sluha.
Zabeleženi su takođe slučajevi nasleđivanja apso¬lutnog sluha kontinuirano u tri generacije.

U prilog shvatanju o uređenosti apsolutnog sluha navodi se i njegovo rano pojavljivanje. U svirn
slučajevima gde je apsolutni sluh bio razvijen u visokom stepenu, pojavio se u prvim godinama,
pre svake vežbe, "potpuno nepozvan". Mnogi su autori opisali decu kod koje se apsolutni sluh
pojavio u trećoj ili četvrtoj godini.

Suprotno gledište, po kojem apsolutni sluh nije nasleđen nego je posledica učenja, zastupa, kao.
što je pomenuto, većina američkih psihologa. Tu različitost u shvatanju najbolje izražava
Fernsfort po kome je većina evropskih psihologa uverena da je apsolutni sluh stvar biološkog
nasleđa, i to zato što su naučeni da misle na Kantov natav-istički način, dok američki psiholozi
nastoje da apsolutni sluh objasne učenjem. Sam Fernsfort misli daje apsolutni sluh ili ekstremno i
rano razvijeni oblik relativnog sluha ili, ako su to dve kvalitativno različite osobine, da obe
uveliko zavise od učenja. *

Hipoteza o mogućnosti sticanja apsolutnog sluha proveravana je u mnogim istraživanjima. M.

Mejer (M. Meyer) je vežbao sa svojim saradnikom pamćenje tonova šest meseci, dva sata
dnevno. Posle završetka, njih dvojica su imenovali dve trećine od ukupo 39 tonova na kojima su
vežbali. Tada su prestali s vežbanjem jer "vrednost stečene veštine nije odgovarala uloženom
trudu" s obzirom na to da nisu bili muzičari.

U literaturi se često citiraju i drugi pokušaji vežbanja apsolutnog suđenja, u kojima je uspeh
uvek bio samo delimičan. Mul (Muli) je uspela značajno da poboljša sposobnost apsolutnog
suđenja, pa je zaključila da prosečna osoba može steći apsolutni sluh. Uprkos tome, opravdano se
postavlja pitanje zašto neke osobe bez naročitog učenja imaju tako dobar apsolutni sluh.

U vezi s postavkom Noja (Neu) da je apsolutni sluh samo ekstremno razvijena sposobnost
razlikovanja visine tonova, Rojko ukazuje na nalaze Aizave (Aizawa) da apsolutni sluh uglavnom
nema ničeg zajedničkog s osetljivošću za razlike u visini tona.

Gotovo svi autori koji smatraju da se apsolutni sluh može steći, naglašavaju važnost učenja u
ranom detinjstvu. Džefris u diskusiji o tom pitanju kaže daje psihologija puna primera u kojima
se vidi kako je nauka često bila prisiljena da menja svoj stav prema ponašanjima koja su se ranije
smatrala urođenim. On je sklon mišljenju da se apsolutni sluh može steći mehanizmom
"imprintinga" kod životinja. Džefris navodi poznati slučaj ponašanja mladih pačića.10 Hoće li,
naime, mladi, tek izlegli pačići prihvatiti za roditelja patku ili eksperi-mentatora, zavisi od
iskustvenog faktora nazvanog imprinting ("utiski¬vanje"). Nema sumnje da pačići više vole
patku od čoveka, ali pačići koji su navikli na eksperimentatora to jasno negiraju. Njima je
eksperi-mentator patka, kaže Rojko.11 Uslov da se to dogodi je da do imprin¬tinga dođe u pravo
vreme.12 Slično tome, i apsolutni sluh moguće je razviti samo ako učenje započne u pravo
vreme, a to znači što je moguće ranije. Radi poređenja Džefris pominje pojavu ejdetskih slika u
detinjstvu, koje su, kao što je poznato, takve živosti kao da se radi o stvarno prisutnim objektima.
Uobičajene su kod dece, ali ih kod odraslih srećemo samo izolovano. Kako nemaju praktičnu
važnost za život i civilizaciju u kojoj se i "nesavršeno razumevanje pretpostavlja savršenom
zapamćivanju", one s razvojem deteta nestaju. Deca koja imaju apsolutni sluh od malena žive u
sredini povoljnoj za razvoj apsolutnog sluha. Apsolutni sluh se može razviti samo u kući roditelja
muzičara; ako oni i sami imaju apsolutni sluh, postoji velika ve-rovatnoća da će se razviti i kod
dece.

Prema mišljenju Mejera. svi pojedinci mogu razviti apsolutni sluh, ali mnogi ne iskoriste takvu
šansu zbog "pogrešnog obrazo¬vanja". Apsolutni sluh se razvio samo kod onih koji nisu dopustili
da relativni sluh nadvlada apsolutni. Kao dokaz u korist mogućnosti sticanja apsolutnog sluha
navodi se i to da se bele dirke klavira identifikuju lakše od crnih, a ta pojava se ne može objasniti
drugačije nego kao posledica iskustva. U prilog tome je i činjenica da je apso¬lutni sluh često
zavisan od Boje tona. Ima apsolutnih slušača koji prepoznaju tonove samo na jednom
instrumentu.

U istraživanjima se takođe pokazalo da među slepim osobama postoji veći procenat osoba sa
apsolutnim sluhom, a to takođe po¬tvrđuje hipotezu da uređenost nije jedini faktor sluha, nego da
svakako veliku ulogu u njegovom razvoju ima intenzivna usmerenost na audi¬tivne fenomene,
prisutna već u najranijoj fazi.
Ono što u vezi s istraživanjeip apsolutnog sluha treba svakako istaći, smatra Rojko, jeste
činjenica da su mnogi američki autori nazivali apsolutnim sluhom i one slučajeve u kojima se
očigledno nije radilo o takvoj sposobnosti. Bahem smatra da su oni došli do po¬grešnog
zaključka zbog toga što nisu imali neposrednih iskustava sa osobama koje imaju apsolutni sluh.

Svoje zaključke o mogućnosti sticanja apsolutnog sluha psi¬holozi su donosili na osnovu

eksperimenata (ogleda) s apsolutnim sudovima, gde zaista nije bilo reci o apsolutnom sluhu, već
ono što je Geza Reveš označio kao "regionalni sluh". U želji da de-mistifikuje apsolutni sluh,
Yard (Ward) kaže da se ne treba čuditi što neki ljudi imaju apsolutni sluh, već što ih je tako malo,
jer ljudi čine apsolutne sudove i na drugim čulnim područjima: opažaju crveno, ukus soli, miris
kamfora itd, i bez nekog čulnog uporišta. Upravo ovde se možda i krije glavna razlika. Referentni
okvir je izgleda za tonove nestabilniji. Ili je možda "crveno" suviše široka kategorija. Ovakvo
objašnjenje, možemo se složiti s Rojkom, pre¬dstavlja preveliku simplifikaciju, jer poređenja sa
drugim čulima nisu sasvim adekvatna, i drugo, apsolutni sudovi u drugim čulnim područjima nisu
apsolutni kao što misli Vard.

Može se zaključiti da je apsolutni sluh pretežno urođena sposobnost, iako ne treba sasvim
isključiti mogućnost sticanja na vrlo ranom stupnju. Tu drugu mogućnost trebalo bi još temeljno
istražiti I dokazati. Sigurno je, međutim, da odrasla osoba nema nikave šanse da razvije apsolutni
sluh ako nema dispozicije za to (ali. ne odnosi li se to na sve osobine?)