Електроакустика

Говор. Карактеристике гласа. Форманти.

Говор је најизразитија експресивна способност човека, а његов физички посредник

је говорни сигнал. То је један од најраспорострањенијих случајних сигнала у
телекомуникационим системима. Говор, који представља глас као средство вербалне
комуникације, је физиолошки феномен који подлеже законима физиологије и акустике. У
физичком смислу представља промене ваздушног притиска на излазу човековог говорног
апарата, које се затим простиру кроз медијум – ваздух.
Настаје у човековом вокалном тракту, са структуром приказаном на слици 1, који је
само извршилац веома сложених неуралних процеса у мозгу. Дотични процеси, тачније
резултати тих процеса, одговарајућим нервима управљају мишићима и ткивима говорног
апарата одређујући његово функционисање. За гласовну комуникацију човек користи већи
број органа (гласовни систем) као извор звука и слушни орган као пријемник. Вокални
тракт обухвата душник, гласне жице у грлу, тзв. ларинкс и фаринкс, усну и носну дупљу и
завршава се код усана и ноздрва, чинећи једноставно речено, једну цев променљивог
попречног пресека по дужини.

Слика 1: Шематски приказ пресека вокалног тракта човека

Створени звук иза гласних жица звучи врло слабо, слично слабом тону који би
стварале само жице без тела виолине. Због тога, тако добијен тон мора да се појача неким
резонатором да би се постигао потребни квалитет. Еластичност гркљана и разних
резонантних шупљина које се стварају у ждрелу, устима и носу уобличавају произведени
звук у одговарајући глас. Резонатор по облику и величини мора бити усаглашен са
извором тона, јер за сваку фреквенцију постоји одговарајући резонатор. Резонатор

1
 Електроакустика

људског гласа је скоро идеалан и јединствен, јер поседује способност мењања облика,
запремине и еластичности зидова. То омогућава скоро неограничену способност
прилагођавања резонатора на основну фреквенцију извора звука.
За процес настанка говора неопходан је проток ваздуха кроз канал вокалног тракта
изазван контракцијом (стезањем) плућа. Ритам прекида ваздушног протока, који зависи од
гркљана у коме се налазе гласнице, одређује основну фреквенцију гласа, а величина
притиска ваздуха дефинише јачину тона. Величину гркљана одређују пол, узраст, као и
индивидуалне особине човека. Просечна вредност основне фреквенције за мушки глас је
око 125 Hz, за женски око 200 Hz, док је за дечији чак око 300 Hz. Уопште, основне
фреквенције људског гласа се могу мењати од око 60 Hz за дубоке мушке гласове па до
око 1300 Hz за високе женске гласове.
Ваздушна струја после гласница напаја остале делове говорног система, тј. пролази
даље кроз сужење и коморе које формирају својим положајем ресица, непце, језик, зуби и
усне. Све то представља акустичке индуктивности, отпорности и капацитивности, тј. све
је то један систем осцилаторних кола са филтарским дејством, тако да неки хармоници
(или групе хармоника) бивају на излазу система истакнути, а неки потиснути. На тај
начин, при датој основној фреквенцији звука, могу се стварати различити спектри на
основу којих се поједини гласови међусобно разликују. Описани процес произвођења
гласа односи се углавном на самогласнике (а, е, и, о, у), слика 2, док је код сугласника
(звучни: б, в, г, д, ђ, ж, з, џ; безвучни: п, к, т, ћ, ш, с, ч, ф, х, ц) разлика у томе што се
уместо генератора релаксационих осцилација на месту гласница јавља, негде у гласовном
систему генератор шума, и то обично на месту језика или усана, где се сужавањем тракта
изазива вртложење у ваздушном струјању.

Слика 2: Положај језика и усана при изговарању самогласника А, Е, И, О, У и

њихови спектри

Самогласници представљају периодичан звучни процес и имају линијски спектар,

слика 2. У спектру су уочљиве групе истакнутих хармоника које се називају формантима.
У принципу их има четири, али су први и други формант много важнији од осталих за

2
 Електроакустика

распознавање самогласника. Положај форманата на фреквенцијској скали зависи само од

обликовања гласовног система, па према томе очигледно не зависи ни од основне
фреквенције гласа, нити је битно да ли је глас мушки или женски. У табели 1 дато је
фреквенцијско подручје најјачих, а самим тим и најважнијих форманата код самогласника
у српском језику.

Табела 1: Фреквенцијско подручје форманата за самогласнике

Самогласник Фреквенцијско подручје форманта (Hz)
У 200 до 400
О 400 до 800
А 700 до 1200
Е 400 до 700 и 1800 до 2500
И 200 до 400 и 2200 до 3200

Код сугласника се такође може уочити нешто што одговара формантима. То би

били истакнути делови у спектру, који је иначе континуалан, као и спектар сваког шума.
Самогласници и сугласници заједно граде слогове од којих је сачињен говор.
Трајање слогова зависи од брзине говора. Код нормалне брзине говора у просеку је негде
око 1/5 секунде. У погледу енергетских односа највећи део снаге говора „носе“
самогласници, нарочито компоненте гласа у подручју форманата. Међутим, сугласници су
они који „носе“ разумљивост говора, јер су и бројнији и важнији за распознавање слогова
и речи.
И говор, када се посматра у целини, има свој спектар који је континуалан и
обухвата све гласове. Пошто долази до сталне промене спектра док се говори, онда се
врше разматрања само о просечним вредностима за један дужи временски период. Такав
спектар често се даје по одређеном опсегу фреквенција, нпр. по октавама. Када би се
одвојено посматрали краћи временски интервали, облик спектра би се непрестано мењао,
одступајући навише и наниже од просечне вредности, због смењивања разних гласова и
због промене тренутне снаге говора. Та одступања могу бити мања или већа, али у
просеку све вредности се налазе у границама од 18 dB испод просечне вредности до 12 dB
изнад ње. Према томе, динамика говора износи 30 dB.
Нормална јачина гласа подразумева обично ону јачину којом се разговара под
нормалним околностима. Тада је просечни ниво звука на растојању 1 m од говорника
приближно 64 dB, а просечна акустичка снага говора реда 10 mW. Тако нпр. код
говорника пред неким скупом, који говори појачаним гласом, може се сматрати да је
акустичка снага негде око 100 mW, а да је ниво звука на растојању 1 m за 6 до 10 dB виши
него при нормалном говору. Приликом вике снага је још већа и износи у просеку око 300
mW, док код шаптања снага може бити врло мала. Однос снаге викања и шаптања је реда
величине 106:1, што значи да је динамички опсег органа говора знатно већи од 30 dB. За

3
 Електроакустика

квалитетан пренос говора захтева се динамички опсег од 60 dB. Јачина звука произведеног
после гласница у гркљану, на свом путу у спољну средину, нагло опада, јер се велики део
енергије апсорбује у организму (звучна енергија опада за 20 dB од гласница до усана).

Разумљивост говора
У преносу говора кроз електроакустичке системе једино је важно сачувати
разумљивост пренете поруке. На улазу система преноса изговарају се реченице или речи, а
на пријему се бележи шта се чује. Проценат тачно примљених реченица или речи у односу
на број изговорених даје проценат разумљивости. Нарочито поуздано мерило квалитета
система добија се ако се при мерењу користе једносложни (ваб, лиг) или двосложни (џоџу,
ћици) скупови гласова који су без значења, тзв. логатоми. Ту слушалац не може да
закључује по смислу, тако да разумљивост зависи само од физичких карактеристика
система. Зато се под разумљивошћу подразумева разумљивост логатома, уколико није
другачије назначено.
Није потребно да разумљивост буде 100% да би се говор у потпуности разумео.
Сматра се да су услови преноса врло добри ако је разумљивост преноса већа од 75%,
довољни ако је 65%, а да не задовољавају ако је испод 60%.
Веома је важна и процена разумљивости која се може дати унапред, на основу
познатих карактеристика једног система преноса. Разумљивост се рачуна по обрасцу:
R [ % ] =96 ∙ k 1 ∙ k 2 ∙ k 3 ∙ ∙ ∙k n
где су k 1 , k 2 , k 3 , … , k n разни фактори погоршања карактеристика датог система који могу
да утичу на разумљивост. Сваки од фактора к у најбољем случају износи 1, чиме видимо
да је највећа вредност разумљивости 96%, што је последица неких других фактора, као
што су нејасноће при изговарању логатома и неизбежне повремене непажње слушалаца. У
овом случају се претпоставља да је утицај појединих фактора међусобно независан, што у
једном психолошко-физиолошком процесу никада није случај. Ипак, овакво рачунање
разумљивости сматра се довољним за практичну употребу.