ФОНЕТИКА РУСКОГ ЈЕЗИКА - предавања

ФОНЕТИКА РУСКОГ ЈЕЗИКА 1
Предавања
Др Анжела Прохорова
1
1. ЧАС: ФОНЕТИКА КАО НАУЧНА ДИСЦИПЛИНА И ЊЕН ОБЈЕКАТ.
ГОВОРНИ ОРГАНИ
Предмет фонетике
Фонетика је област науке о језику која се бави проучавањем његове звуковне

стране.
Термин фонетика је грчког порекла – phonetike, према придеву phonetikos – звуковни,
гласовни; phone – звучање, звук).
Научни приступ фонетици захтева, пре свега, разграничење појмова језик као
средство мишљења (язык) и језик као средство вербалне комуникације, тј. говор (речь).
Језик као средство мишљења, и као систем, чини скуп јединица различите врсте и правила
њиховог функционисања, који постоје у свести људи. Говор је језик у непосредној
функцији, а чине га одређене гласовне јединице, са одређеним правилима употребе.
Фонетика се бави звуковном страном језика, тј. језиком у непосредној функцији
(говором).
Фонетски систем језика је важан саставни део језика, јер лексички и граматички
систем су фонетски обликовани, а при функционисању у говору имају гласовни, тј.
звуковни израз.
Фонетске јединице
Звуковну страну језика чини систем његових фонетских јединица (фонетских
средстава). У звуковном, тј. говорном низу разликују се две врсте фонетских јединица:
линијске или сегментне и нелинијске или суперсегментне (надсегментне) фонетске
јединице.
Линијске или сегментне фонетске јединице (сегментные фонетические единицы
языка) су гласови и гласовни склопови, који се повезују и следе једни за другима у говору
и писању. Ове јединице се могу издвојити и посебно изговорити, као и графички
обележити, што их и чини сегментним јединицама. Сваки појединачни глас и одређени
гласовни склопови (слогови, речи, искази) су сегменти говорног низа.
Нелинијске (нелинейные) или супрасегментне (надсегментне) фонетске јединице
су акценат и интонација. Нелинијске фонетске јединице не могу стајати посебно, саме за
себе, тј. изван гласова и других сегмената говора, већ само заједно са њима, па се зато и
зову нелинијске или супрасегментне јединице. Нелинијске фонетске јединице се додају
2
линијским и заједно са њима дају звуковну целовитост речима и исказима. Акценат је
својствен пре свега речима, а интонација само исказу.
Основна јединица фонетике је глас. Глас је најмања јединица говора, најмањи

артикулисани звук у говору, лишен смисаоног значења. На пример, гласови [a], [д], [с] и
сл. Као гласови ништа не значе, само у условима језичког система они могу бити саставни
делови линеарних семантичких јединица – морфема, речи или исказа.
Фонетика проучава изговор (артикулацију) гласова, њихове акустичке особине,
алтернације гласова у речи, структуру слога и речи, акценат и интонацију.
Посебан одељак фонетике представља ортоепија (орфоэпия) која проучава
прописане норме књижевног изговора.
Аспекти проучавања гласова
Акустичка тј. звуковна страна говора је сложена појава, па се у фонетици
проучава са најмање три аспекта: физиолошко-артикулационог, акустичког и
функционалног.
а) Физиолошко-артикулциони аспекат подразумева проучавање начина изговора
гласова, као и класификацију. Овај аспекат се често назива и анатомско-физиолошки
пошто захтева познавање анатомије и физиологије говорних органа. Део фонетике који
приступа проучавању гласова са овог аспекта зове се артикулациона фонетика.
б) Акустички аспекат подразумевапроучавање гласова као физичких појава. Даје
се опис преношења звучних таласа од којих настају гласови (акустичка фонетика) и опис
пријема (перцепције) гласова (аудитивна фонетика)
Физиолошки и акустички аспекат заједно чине фонетски аспекат. Према томе
фонетика проучава материјалну страну гласовних јединица, односно говора.
в) Функционални или фонолошки аспекат изучавања гласова подразумева
проучавање гласова као најмањих јединица говора које служе за формирање и
разликовање значењских јединица: морфема и речи. Са функционалног аспекта гласови
језика се посматрају кроз њихову комуникативну функцију. Овај аспекат проучава
фонеме – најмање језичке јединице које учествују у разликовању значења морфема и речи.
3
Фонетски и фонолошки аспекат тесно су повезани и не могу постојати један без
другог. Функција гласовних јединица не може се објаснити, ако се не објасне њихова
артикулационо-акустичка и перцептивна својства.
Полазећи од фонетског и фонолошког аспекта у изучавању звуковне стране језика,
издвајају се две гране фонетике: фонетика (у ужем смислу), која се бави физичком
страном гласова и гласовних склопова, тј фонетским аспектом и фонологија која се бави
функцијом гласова у процесу усмене комуникације тј. фонолошким аспектом. Основна
јединица фонетике је глас, а фонологије – фонема. Фонологија је заправо функционална
фонетика.
1. Физиолошко-артикулациони аспекат
Овај аспекат подразумева проучавање артикулације гласова полазећи од анатомије
и физиологије говорних органа. Функцију образовања гласова врше углавном органи који
су првенствено намењени за друге физиолошке функције, као што су дисање и узимање
хране. Има их две врсте: а) артикулациони органи – помоћу којих се гласови стварају и
уобличавају и б) резонатори – шупљине у којима гласови настају и модификују се под
утицајем резонанце.
Говорни органи (говорни апарат)
Органы речи (произносительный аппарат)
Основни говорни органи су органи који служе за дисање (дыха́тельные органы).
Они потискују ваздушну струју која служи за дисање и формирање гласова. Ваздушна
струја од које се формирају гласови назива се фонациона струја.
Дијафрагма (диафра́гма) је еластична мишићна преграда која одваја грудну дупљу
од трбушне. Належући на плућа она потискује из њих ваздух који служи за образовање
гласова.
Плућа (лёгкие) су основни орган за дисање, а исто тако и за покретање фонационе
струје. Оба плућна крила су испуњена ситним плућним крвним судовима који се
завршавају мехурићима испуњеним ваздухом, који се зову плућни алвеоли (лёгочные
альвео́лы). Алвеоли прелазе у крупније судове који се сједињују у још крупније и најзад из
оба плућна крила излази по једна цевчица – душница (бронхиальная ветвь). Душнице се
сједињују у једну цилиндричну цев – душник (дыха́тельное го́рло) или трахеју (трахе́я)
који се зове грло. На душник се наставља гркљан (гортань, larynx). Гркљан се састоји од
4
штитастих хрскавица. У њему су гласне жице (голосовы́е свя́зки). Гласне жице су два
елестична мишићна набора која су заједно везана за предњи зид гркљана тако да образују
мање или веће штитасто испупчење – Адамову јабучицу (ада́мово я́блочкоб кадык), која је
посебно изражена код мушкараца. За супротни зид гркљана гласне жице су везане
посебно, свака за себе. Гласне жице заузимају хоризонтални положај у гркљану, а пошто
су еластичне, могу се затезати и опуштати, састављати и растављати. Пролаз између њих
зове се гласни пролаз (голосова́я ще́ля) чија ширина зависи од затегнутости гласних жица.
При обичном дисању гласне жице нису затегнуте и ваздушна струја слободно пролази
кроз гласни прорез. Кад су при говору гласне жице опуштене и растављене, образују се
безвучни гласови. Кад су при проласку фонационе струје затегнуте и састављене, гласне
жице трепере што озвучава фонациону струју. Фонациона струја се преноси у ждреону,
усну, а по потреби и носну шупљину, где се од ње образују звучни гласови. Што су гласне
жице при треперењу затегнутије и гласни прорез ужи, глас је по тону виши, а што су
опуштеније и гласни прорез шири, глас има нижи тон. Висина гласа зависи од димензија
гласних жица и њихове чврстине. Код различитих лица гласне жице су различитих
димензија и различите затегнутости, услед чега су индивидуални гласови различитих
појединаца различите висине, односно дубине.
Поклопац гркљана (надгорта́нник или эпигло́ттис) физиолошки служи за
прекривање гркљана у моменту проласка хране у једњак (пищево́д).
Одмах изнад гркљана налази се ждрело (гло́тка, зев – fauces, или pharynx). Ждрело
је дупља (шупљина) која представља говорни резонатор. При изговору гласова она може
мењати облик – може постајати шира или ужа, што има значаја у давању дефинитивне
боје гласовима.
Ждрело прелази у усну односно носну дупљу (по́лость рта и по́лость но́са) – усни и
носни резонатор. Четири дупље: гркљанска, ждреона, усна и носна функционишу као
главни резонатори.
Вилице – горња и доња (верхняя и нижняя челюсть).
Усне (губы, labia, labium једн.).
Зуби (зубы, dentes).
Алвеоли (альвео́лы).
5
Непце (нёбо, palatum). Тврдо непце (твёрдое нёбо, palatum durum). Тврдо непце је
коштано, пресвучено слузокожом са наборима. Ради тачнијег утврђивања места
артикулације дели се на предње, средње и задње (переднее - praepalatum, среднее -
mediopalatum и заднее - postpalatum).
Меко непце (мя́гкое нёбо – velum) представља мишићну преграду која се спушта
према ждрелу. Оно је састављено из два лука између којих виси ресица (маленький
язычек, uvula). Задњи део меког непца заједно са ресицом се може подизати и спуштати.
Кад је меко непце подигнуто, затворен је проток фонационој струји кроз носни резонатор,
а кад је спуштено – отворен је пролаз кроз носни, а затворен кроз усни резонатор.
Носна дупља је непроменљивог облика и запремине.
Усна дупља може мењати облик и величину, у зависности од отвора вилица.
Језик је смештен у усној дупљи. Разликујемо тело језика (или језичка леђа) ( те́ло
языка́, dorsum) и корен језика (ко́рень языка́, radix). Ради лакше класификације гласова
који настају учествовањем одређеног дела језика, разликују се предњи део језика
(передняя часть спинки языка, praedorsum. У предњи део језика спада врх језика (ко́нчик
языка́, apex); средњи део језика (сре́дняя часть спи́нки языка́, mediodorsum) и задњи део
језичких леђа (за́дняя часть спи́нки языка́, postdorsum).
Према учешћу и артикулацији гласова говорни органи се деле на активне (или
покретне) и пасивне (непокретне). Активни говорни органи (акти́вные о́рганы ре́чи) су
они који врше самосталне артикулационе покрете, а то су: левкасте хрскавице, гласне
жице, гркљан као целина, поклопац гркљана, задњи зид ждрела, задњи део меког непца са
ресицом, ресица, језик, усне и доња вилица.
Пасивни говорни органи (пасси́вные о́рганы ре́чи) су: носна дупља, горња вилица,
тврдо непце, алвеоле, зуби.
2. час. АКУСТИЧКИ АСПЕКАТ ПРОУЧАВАЊА ГЛАСОВА.

ДИСЦИПЛИНЕ ФОНЕТИКЕ И МЕТОДЕ ПРОУЧАВАЊА ГЛАСОВА
Са акустичке тачке гледишта гласови, као и сви остали звуци у природи, настају
као
6
резултат вибрационих покрета ваздуха. Вибрационе покрете ваздуха изазива вибрација
неког чврстог тела, а код гласова говора ове покрете изазивају вибрације гласних жица.
Вибрирањем ваздушне средине ствара се звучни талас.
Са акустичког гледишта глас говора настаје као резултат вибрације фонационе
струје у систему резонатора. Приликом издисаја покрећу се гласне жице које својим
вибрирањем стварају звучни талас који након што стигне до наше бубне опне (бараба́нная
перепо́нка) ствара осет. (slajd2)
Људско ухо разликује звуке као тонове и шумове. Исто је и са гласовима говора.
Ако је вибрирање звучног таласа ритмично и периодично у одређеним једнаким
интервалима, звучни талас ствара тон. Ако је вибрирање непериодично и неритмично,
људско ухо перципира такав звук као шум. Код гласова говора вибрирањем гласних жица
се озвучава фонациона струја. Шумови настају уклањањем различитих преграда на које
фонациона струја наилази у усном резонатору. Самогласници су претежно тонови, а
сугласници шумови.
Основне акустичке особине гласова
Гласови говора, као звуци у општеакустичком смислу имају акустичке особине као
и остали звуци: интензитет, висину, дужину и тембр (боју).
Интензитет или јачина гласа (интенси́вность, си́ла зву́ка) зависи од количине
енергије којом ваздушна струја покреће гласне жице или којом притиска преграду
приликом образовања гласа. Интензитет је изражен амплитудом, тј. размахом вибрација
звучног таласа. Уколико је амплитуда већа, утолико је звук јачи и обрнуто. Интензитет се
на слух процењује као гласност (гро́мкость зву́ка). Јединица јачине звука је децибел. Праг
чујности или најмања јачина звука коју људско ухо може регистровати је 0 Db. Шапат се
креће у распону од 10-20 Db, обичан говор 40-60 Db, градска бука око 80 Db, праг бола је
око 130 Db.
Висина гласа (высота́ зву́ка) зависи од броја вибрација (трептаја) у секунди
(фреквенције, учесталости вибрирања звучног извора, рус. частота́ колеба́ний). Глас са
ниском учесталошћу вибрирања гласних жица је низак, а са високом учесталошћу је
висок. Висина гласа зависи и од природе самих гласних жица. Што су гласне жице краће,
7
то брже вибрирају и глас је виши, и обрнуто. Мера за висину звука је херц. Учесталост од
једног херца одговара једном трептају у секунди. Распон учесталости које људско ухо
може регистровати креће се између 16 и 20 000 Hz. Звуци испод 16Hz су инфразвуци, а
изнад 20 000Hz су ултразвуци. Гласови људског говора крећу се у распону од 100 до 16
000 Hz. За говор су најоптималније фреквенције између 100 и 4 000 Hz. Испод и изнад те
границе чујност звука за људско ухо се смањује.
Дужина гласа (дли́тельность, долгота́ зву́ка) је трајање звучања у секунди. У
повезаном говору дужина гласова се мери у милисекундама. На пример, дужина
акцентованог [а́] при средњем темпу говора у речи та́м је око 250-300 мс. Минимална
дужина изговора гласа који наше ухо може да препозна као глас говора је између 30 и 50
мс. Акцентовани вокал је од неакцентованог дужи у просеку за 1,5 пут.
Тембр или боја гласа (тембр го́лоса) је акустичка карактеристика, својство које
разликује један говорни глас од другог. У процесу говорења или певања гласне жице под
притиском ваздушне струје вибрирају. Њихово вибрирање је периодично, тј. правилно у
одређеним временским интервалима. Вибрирањем гласних жица настају сложени тонови
који се састоје од основног тона и допунских тонова или обертонова. Висину основног
тона одређује учесталост вибрирања. Тембр гласа формирају допунски тонови
(доба́вочные то́ны). Допунски или обертонови су низ виших тонова који настају при
звучању основног тона, који је обично најнижи.
Формирање основног и допунских тонова на гласним жицама може се илустровати
поређењем са тоном који се добија довођењем у покрет металне струне. Ако струну
затегнемо и пустимо, запазићемо да она цела вибрира образујући звучни талас, али
истовремено вибрирају и њени делови: обе половине стварају своје таласе, затим
четвртине, осмине и тако до најмањих делова струне. Као резултат тог вибрирања образује
се сложени звук.
При образовању тембра гласа најважнију улогу има резонанција која представља
звучање једног тела под утицајем звучања другог тела. Резонанција је заправо појачавање
звука услед преношења вибрација звучног таласа извора звука на друго тело. Резонатори
су обично шупља тела која под ударом ваздушне струје и сами почињу вибрирати и
производити звук.
8
Према томе, тембр или боју гласа чини спој разних вибрација, при чему свака од
њих има своју учесталост и снагу, али за сваки глас битне су само неке учесталости
вибрација. Те вибрације називају се форманти. (слајд) На пример, глас, сложен од
вибрација учесталости од 500 и 2500 Hz даје вокал [и]; глас сложен од вибрација
учесталости 300 и 600 Hz даје вокал [у]. Форманти имају већу снагу него друге врсте
вибрација које учествују у акустичкој представи (тембру) гласа. Да би се дала
карактеристика једног гласа довољно је показати учесталост двају форманата. Први
формант је обрнуто пропорционалан степену подигнутости језика: што језик заузима
виши положај у усној дупљи, нижа је фреквенција Ф1. Фреквенција другог форманта је
управо пропорционална померености језика унапред: што је језик при изговору више
померен унапред, виша је фреквенција Ф2.
Да би се добио другачији глас морају се променити облик и величина резонатора.
Облик усног резонатора може се мењати на више начина. Гласови настају различитим
покретима језика у усној дупљи, различитим истурањем или развлачењем усана,
укључивањем или искључивањем носног резонатора, мењањем величине и облика
резонатора, услед чега се мења учесталост и снага појединих допунских тонова сложеног
тона који настаје у усној дупљи.
Дисциплине фонетике и методе проучавања гласова
С обзиром на циљеве и задатке које има, као и методе којима се служи при
проучавању гласова, у фонетици се издвајају различите дисциплине:
1. Експериментална фонетика. Представља скуп инструменталних метода у
проучавању звуковне стране језика. Разликују се две врсте метода: 1. Физиолошке
(испитују рад говорних органа при изговору одређених гласова) и 2. Акустичке (испитују
саме гласове, односно повезан говор и његове акустичке особине).
Једно од најстаријих техничких помагала у експерименталној фонетици било је
вештачко непце. Помоћу њега се утврђивало место и површина додира језика на
алвеолима и непцу. Ова техника проучавања зове се палатографија. Данас се уместо
вештачког непца користе електронски уређаји који прецизно региструју место изговора
гласова. Овај метод данас се назива електропалатографија.
9
Један од традиционалних апарата које је користила експериментална фонетика био
је рентген помоћу којег се добијао снимак пресека говорних органа при артикулацији
изолованих гласова – рентгенограм.
При проучавању артикулације користи се филмско снимање. Кинокамера помаже
да се утврди положај и покрет усана (лабијализација и делабијализација). Овај метод се
назива лабиографија.
Важно место међу инструментима који се користе за проучавање гласова има
спектрограф. Помоћу овог уређаја се на посебном папиру даје графичка представа
гласова – спектрограм. Спектрограм показује дужину, фреквенцију и интензитет као и
компоненте гласова у звучном таласу. Овај метод се зове спектрографија.
Осцилограф или осцилоскоп је електронски инструмент који даје тачне податке о
дужини изговора гласова, као и акустичке промене одређеног гласа у говорном низу.
Запис који се добија на осцилографу је осцилограм, а метод осцилографија.
Мингограф је апарат који на посебној траци бележи кретање тона у исказу.
Филтри су инструменти за филтрирање гласова и говора. Ово филтрирање даје низ
могућности за непосредно упознавање са најважнијим особинама говора и омогућава
уочавање разлика између појединих особина говора, као и уочавање разлика у говору
појединаца.
2. Општа фонетика на материјалу различитих језика разрађује теоријска питања
о
природи гласова, проучава физиологију човековог говорног апарата, разматра законитости
промене гласова у разним језицима, бави се питањима класификације гласова, структуре
слога, природом акцента, интонацијом итд.
3. Описна (дескриптивна) фонетика проучава гласовни систем и гласовне
законитости једног језика у одређеном периоду његовог функционисања. Најчешће је
предмет описне фонетике живи савремени језик.
4. Компаративна фонетика проучава гласове и гласовне законитости двају или
више језика путем поређења.
5. Историјска фонетика проучава развој гласова и гласовних појава у једном
језику током историје тог језика.
6. Теоријска фонетика проучава гласовни систем језика, артикулационе и
10
акустичке особине гласова, акценат и интонацију, помаже при разјашњавању многих
граматичких појава.
7. Практична фонетика се ослања на податке које јој пружа теоријска фонетика
и
бави се практичним питањима као што су конкретно бележење и проучавање говора
одређене дијалекатске или социјалне средине и сл.
3. ЧАС. ФОНЕТСКИ СИСТЕМ РУСКОГ ЈЕЗИКА. ОДНОС ГЛАСА И

ФОНЕМЕ, ГЛАСА И ГРАФЕМЕ. ГЛАСОВНИ ИНВЕНТАР РУСКОГ
ЈЕЗИКА. ОБЕЛЕЖАВАЊЕ МЕКОЋЕ СУГЛАСНИКА.
3.Фонолошки аспекат у проучавању гласова. Свака гласовна јединица у језику може

се посматрати на два начина:
1) фонетски - кроз артикулацију, акустику и перцепцију. Овим се бави анатомско-
физиолошки и акустички аспекат проучавања гласова.
2) фонолошки – кроз функционалну употребу гласова у језику. Овим аспектом бави
се функционална фонетика или фонологија.
Фонолошки аспекат се заправо бави фонемама. Фонеме су најмање језичке
јединице које учествују у формирању и разликовању значењских јединица (морфема и
речи).
Прве основе учења о фонеми је изнео Бодуен де Куртене, руско-пољски научник
француског порекла. Он је оснивач Казањске лингвистичке школе, чије је поставке
преузела и разрадила Лењинградска фонолошка школа. Према Бодуену де Куртене
фонема је апстрактна говорна јединица која постоји у свести носилаца језика и која није
дељива на мање јединице.
Однос фонеме и гласа
Фонема је апстрактна јединица. Глас је конкретна реализација фонеме. То је

конкретан глас који изговори конкретно говорно лице у конкретној говорној ситуацији.
Фонема је најмања језичка јединица, док је глас најмања говорна јединица.
11
(Обично се не може изговорити потпуно истоветан глас. Увек ће постојати разлике
у тоналитету, боји, интензитету и сл. Међутим, ми распознајемо исте гласове у
различитим ситуацијама, зато што у нашој свести постоји одређени прототип сваког гласа.
То је заправо модел гласа који има своју зону распростирања и у ту зону се уклапају све
његове конкретне реализације. Све гласове који се реализују у границама ове зоне
говорник перципира као један исти глас. Фонема је управо нека врста прототипа
одређеног гласа који постоји у нашој свести).
Фонеме су, дакле, најмање језичке јединице које служе за разликовање значења
сложенијих јединица (морфема и речи). То значи да уколико се промени редослед фонема
у сложенијим јединицама, губи се њихово значење. На пример,
У речима дам, дом, дум, дым фонеме које формирају знањење речи су /а/, /о/, /у/
и /ы/. Без обзира што се ове фонеме налазе у истоветним позицијама (под акцентом и
између два тврда сугласника) било која замена ових фонема неким другим фонемама
утицала би на значење речи.
У датим примерима гласови су следећи: [а́], [о́], [у́], [ы́]. Ови гласови представљају
конкретне реализације фонема /а/, /о/, /у/ и /ы/ у конкретној говорној ситуацији.
Највећи број фонолошких школа за означавање фонеме користи косе заграде //.
Неке школе, на пример, Московска фонолошка школа, користе угласте заграде < >.
Фонеме имају различите гласовне реализације које зависе од положаја у односу на

акцентовани слог, као и од сугласничког окружења (да ли су суседни сугласници тврди
или меки). На пример: фонема /а/ се потпуно различито реализује у речима да́р, да́ть,
пя́ть, пяти́. То су следећи гласови: [á], [а́∙], [∙а́∙], [ие]. Међутим, сви ови гласови
функционишу као једна фонема /а/.
Сви гласови који улазе у састав једне фонеме представљају њене гласовне
варијанте и називају се алофони.
Хиперфонема појављује се у ситуацији када је немогуће тачно одредити која се

фонема налази у одређеној позицији. Оваква фонема заправо нема своју јаку позицију,
због чега ју је немогуће идентификовати. Например, у речи соба́ка хиперфонема следи
12
после фонеме с: с а/о б а к а. Дакле а/о представља хиперфонему која се не може тачно
одредити.
Појам «хиперфонема» увео је у фонологију Н.С. Трубецкој, познати руски фонолог

и настављач Прашке лингвистичке школе.
Вежба: одредити фонеме и гласове подвучених графема у речима: де́ло, пе́нь, сэ́р,
тетра́дь, жена́.
Дистинктивна обележја фонема
Да би могле да врше своју функцију разликовања значењских јединица, фонеме

морају бити једна другој супротстављене према одређеним обележјима. То су
дистинктивна обележја фонема. Уколико се две фонеме разликују бар према једном од
ових обележја, оне могу да врше функцију разликовања.
Сугласници и самогласници имају различита дистинктивна обележја.

Дистинктивна обележја битна за руске сугласнике су следећа: 1. место творбе, 2. начин
творбе, 3. звучност/безвучност, 4. тврдоћа/мекоћа. Дистинктивна обележја за руске
самогласнике су: 1. ред, 2. висина и 3. лабијализованост/нелабијализованост.
Дистинктивна обележја фонема су стална обележја. Она не зависе од фонетског

положаја, већ су условљена фонолошким системом језика.
Фонеме које су једна другој супротстављене према само једном дистинктивном

обележју образују корелативне парове. На пример, у руском језику већина сугласничких
фонема образују два корелативна низа: тврде/меке и звучне/безвучне сугласничке фонеме.
На пример, сугласници [с] и [з] су један другом супротставњени према обележју
звучност/безвучност, а [с] и [сˈ] према обележју тврдоћа/мекоћа.
Глас и графема
Графема је графички знак помоћу којег се обележава одређени глас. У руском

графичком систему постоји 33 графеме (10 графема којима се обележавају вокали и 21
13
графема којима се обележавају сугласници). Две графеме немају своју гласовну вредност,
то су ъ и ь.
У руском језику постоји 41 фонема. Од тога 6 фонема су вокалске и 35 су

сугласничке фонеме.
Питање статуса неких фонема је спорно. На пример, статус фонеме /шˈ:/.

Московска фонолошка школа сматра да је /шˈ:/ самостална фонема. Поједини аутори
Лењинградске фонолошке школе такође сматрају да је /шˈ:/ самостална фонема (на
пример, Л.В. Бондарко), али, на пример, Л.Р. Зиндер, који је такође представник
Лењинградске фонолошке школе, посматра /шˈ:/ као комбинацију две фонеме /ш/ и /ч/.
Московска фонолошка школа посматра као самосталну фонему и дуго меко /жˈ:/. У
складу са старом московском нормом изговора /жˈ:/ се изговара само у појединим
морфемама: брезжить, брюзжать, дребезжать, дождь, дрожжи, вожжи, визжать,
жужжать, жжет, сожженный, можжевельник, размозжить, езжу, приезжий, позже
и др. Међутим, овај глас постепено излази из употребе и замењује се гласом /ж:/.
Статус фонеме /ы/ је такође споран. Московска фонолошка школа разматра ову
фонему као варијанту фонеме /и/ а не као засебну фонему.
Московска фонолошка школа противречно се односи и према статусу фонема /кˈ/, /гˈ/,
/хˈ/. На пример, Авањесов сматра да су то умекшане позиционе варијанте фонема /к/, /г/
и /х/, а не самосталне фонеме. У неким уџбеницима ове фонеме су укључене у састав
фонема у руском језику, а у неким нису.
Принцип руског правописа је слоговни. То значи да је основна јединица читања и

писања графички слог. Слог је комбинација самогласника и сугласника.
Обележавање мекоће у руском језику
У руском језику нема посебних графема којима би се обележавали меки сугласници.

На особину мекоће сугласника указује графема која следи после сугласника. На пример, у
речима са́д и ся́дь графема я указује на мекоћу сугласника с.
Графеме којима се у руском језику обележава мекоћа сугласника су следеће:
14
Я, е, ё, ю, и и ь. Графема ь указује на мекоћу сугласника после којег не следи вокал
(письмо, гусь). Поред функције умекшавања графема ь има деону (семья, бурьян, крылья)
и граматичку функцију (дочь, лить, веришь, повесьте, улыбаться)
Графеме я, е, ё, и ю поред указивања на мекоћу претходног сугласника имају
функцију и обележавања гласа [j] и то у следећим случајевима:
 на почетку речи (яма),
 иза самогласника (ехал),
 после графема ь и ъ (платье, объём).
Глас [j] се у руском језику поред графема я, е, ё, и ю у поменутим положајима
обележава и графемом й.
1. Вежба: Одредити меке сугласнике и како је обележена мекоћа у примерима:

горький, семь, тетрадь, ножницы, месяц, фильм, всюду, дёрнул, дельфин,
Пётр.
2. Вежба: одредити функцију графема я, е, ё, и ю у следећим примерима:
яблоко, приехал, её, семья, армия, Люда, друзья, объективный, компьютер,
пятница, Сёма, путешествие.
3. Вежба: одредити функцију меког знака у речима:
Ночь, письмо, обезьяна, пишешь, листья, степь, борьба, здоровье, одеваться,
радость.
4. Вежба: Одредити гласове у примерима из 2. вежбе (обележавање гласа ј).
Гласовни инвентар руског језика
У гласовном систему руског језика издвајају се две врсте гласова: сугласници и

самогласници. Основне разлике између сугласника и самогласника тичу се
артикулационог, акустичког и функционалног аспекта.
1. Артикулационе разлике везане су за различит положај говорних органа при
артикулацији. При изговору самогласника у усној дупљи се не праве никакве препреке и
фонациона струја пролази слободно. При изговору сугласника стварају се мање или веће
препреке о које се ваздушна струја разбија.
15
Приликом изговора сугласника и самогласника различита је напрегнутост
говорних органа. Самогласници имају разливену напрегнутост, а сугланици имају
концентрисану напрегнутост која је сконцентрисана на месту препреке.
Самогласници и сугласници разликују се такође и по интензитету, тј. снази
фонационе струје: интензитет фонационе струје је већи код сугласника него код
самогласника.
Код сугласника се тачно може одредити који говорни органи праве препреке и где
је тачка образовања препреке (фокус), док код изговора самогласника можемо говорити
само о основном положају језика у усној дупљи.
2. Акустичке разлике. Самогласници су чисти тонови са незнатним призвуком
шума. Сугласници су шумови са мањим или већим присуством тона.
Самогласници дуже трају од сугласника, при чему акцентовани самогласници
трају дуже од неакцентованих
3. Функционалне разлике. Самогласници су слоготворни, тј. носиоци су слога.
Сугласници могу бити слоготворни само у посебним фонетским условима. Самогласници
могу бити акцентовани, док сугласници никада не могу бити носиоци акцента.
Самогласници се могу изговарати са различитим покретом и висином
мелодијског тона, са различитом интонацијом и емоционалним тембром, док
сугласници те одлике не могу имати.
4. Час: САМОГЛАСНИЧКИ ПОДСИСТЕМ РУСКОГ ЈЕЗИКА.
СИГНИФИКАТИВНЕ И ПЕРЦЕПТИВНЕ ПОЗИЦИЈЕ. ОСНОВНИ
САМОГЛАСНИЦИ И ЊИХОВА КЛАСИФИКАЦИЈА.
Самогласничке фонеме се, у зависности од позиције, реализују као различите

позиционе варијанте (алофони). Позиционе варијанте самогласника зависе, пре свега, од
сугласничког окружења, од акцента и од положаја у односу на акцентовани слог. С тим у
вези разликују се акцентовани, или наглашени, и неакцентовани, или ненаглашени
самогласници.
Позиције самогласника. Постоје две врсте позиција: перцептивне и
сигнификативне. Позиције самогласника такође могу бити јаке и слабе. С једне стране,
постоје перцептивно јаке и перцептивно слабе позиције, а са друге стране постоје
сигнификативно јаке и сигнификативно слабе позиције. Ако на одређени глас утиче
16
сугласничко окружење, он је у перцептивно слабој позицији за дату фонему. У
перцептивно слабим позицијама отежани су услови распознавања фонеме на слух. На
пример, у речи пять [пˈа́тˈ] фонема /а/ је у перцептивно слабој позицији пошто се налази
иза меког гласа [пˈ].
Сигнификативне позиције такође могу бити јаке и слабе. Сигнификативно јаке
позиције су позиције фонема под акцентом. Сигнификативно слабе позиције су све остале
позиције фонема. У сигнификативно слабим позицијама долази до неутрализације фонема.
На пример, у истој речи пять [пˈа́тˈ] фонема /а/ је у сигнификативно јакој позицији.
Ако је позиција и сигнификативно и перцептивно јака, она се назива апсолутно
јаком позицијом. У овој позицији фонема се реализује својим основним представником. За
вокале то су следећи гласови: [á], [é], [и́], [о́], [у́], [ы́]. У сигнификативно слабим
позицијама фонема се реализује својим варијантама (алофонима).
Пример за вежбу: одређивање позиција: де́душка, ри́тмика.
У руском језику постоји шест самогласника. Основни самогласници у руском

језику су они самогласници који се реализују у апсолутно јакој позицији. То су: [а́], [э́],
[и́], [о́], [у́], [ы́]. Апсолутно јака позиција за руске вокале [а́], [э́], [о́], [у́] је у следећим
случајевима:
1. На почетку речи испред тврдог сугласника: а́вгуст, а́дрес
2. Између два тврда сугласника: са́д, па́рк.
3. На апсолутном крају речи после тврдих сугласника: вода́, рука́.
4. Изолован вокал
Апсолутно јака позиција за вокал [и́] је у следећим позицијама:

1. На почетку речи испред тврдог сугласника: и́л, и́ва.
2. После меког сугласника, а испред тврдог: ми́р, ки́т.
3. На крају речи после меког сугласника: веди́, беги́.
4. Изолован вокал
У овим фонетским позицијама изговарају се основни представници руских
17
самогласничких фонема. У свим осталим позицијама у речи наглашени самогласници
подлежу утицају сугласничке околине, услед чега се њихов изговор не подудара са
изговором основних вокала.
Артикулациона класификација основних руских самогласника
При артикулацији сваког основног самогласника говорни органи заузимају

другачији положај, својствен само том самогласнику. Као основни критеријум за
класификацију узима се ширина отвора усне шупљине, положај језика и учешће усана
(дистинктивна обележја).
Критеријуми поделе самогласника: Према положају језика у усној шупљини
самогласници се деле
1. Према степену померања језика напред или назад (хоризонтално кретање

језика) самогласници деле на самогласнике
а) предњег реда (гласные переднего ряда): [и], [э].
б) средњег реда (гласные переднего ряда): [а], [ы].
в) задњег реда (гласные заднего ряда): [о], [у].
2. Према степену издизања језика према непцу (вертикалном кретању језика)

самогласници се деле на:
а) високи (гласные верхнего подъёма): [и], [ы], [у].
б) средње висине (гласные среднего подъёма): [э], [о].
в) ниски (гласные нижнего подъёма): [а].
Положај и облик језика при изговору самогласника је различит. При изговору

самогласника предњег реда предњи део језичких леђа је испупчен и издигнут према
предњем делу непца. При изговору самогласника задњег реда задњи део језичких леђа је
издигнут према задњем непцу. При изговору самогласника средњег реда језичка леђа се
издижу или према средњем делу непца, као код [ы], или леже опуштена, као код [a].
18
У зависности од покрета доње вилице при артикулацији разликују се три
степена отвора усне дупље – уски, средњи и широки. При артикулацији високих
самогласника језик заузима крајњи горњи положај. При томе је доња вилица обично мало
одмакнута од горње, тако да је отвор вилица узак, због чега се високи самогласници зову
уским. При изговору ниских самогласника доња вилица је обично опуштена, тако да су
уста широко отворена, због чега се ниски самогласници називају широким
самогласницима.
Особености артикулације појединих самогласника
Самогласник [a] je низак глас, нелокализован, најчешће средњег реда. Место

његовог изговора зависи од изговора суседних сугласника.
Самогласник [ы] је висок глас средњег реда, али при његовој артикулацији тело
језика заузима нешто нижи положај него при артикулацији осталих високих самогласника
и обично је више померено ка задњем реду. Његово место изговора зависи од природе
суседних сугласника који место овог гласа могу померати мање или више ка задњем
непцу, односно средњем или чак предњем делу непца. Тешкоћу при одређивању реда
самогласника [ы] представља и неједнородност његове артикулације, јер током његовог
изговарања језик се помера од средњезадњег ка предњем реду, при чему крај
самогласника [ы] може да звучи као [и]. Имајући у виду померање језика током
артикулације, [ы] се условно одређује као самогласник средњег реда (према Бондарко).
Самогласник [э] у апсолутно јакој позицији представља отворену варијанту фонеме
/э/, јер му је артикулација донекле повучена уназад. Вокал [э] у овој позицији представља
основни алофон фонеме /э/, али се у фонетици као основни алофон ове фонеме често
узима средња варијанта самогласника [э], а то је акцентовано [ ̇е́ ] после меког, а пред
тврдим сугласником, која има далеко чешћу употребу. Из тог разлога се ова
самогласничка фонема у лингвистичкој литератури означава и као /э/ и као /е/.
Према учешћу усана у артикулацији самогласници се деле:
а) лабијализовани самогласници (лабиализованные или огубленные гласные): [o]
и [у], при чијој су артикулацији усне заобљене и истурене.
19
б) нелабијализовани самогласници (нелабиализованные, неогубленные гласные):
[a], [э], [и], [ы] при чијој се артикулацији усне не заобљавају.
Лабијализовани самогласници имају већи предњи уснени резонатор, а нижи
резонаторски тон него нелабијализовани.
Класификација самогласника може се шематски приказати на више начина. На
пример, дијаграм, који је понудио енглески фонетичар Данијел Џоунз, представља
шематски приказ пресека усне шупљине – приказ с леве стране. Тачке на дијаграму
представљају звучне вредности руских наглашених вокала у позицијама у којима је њихов
изговор најближи изолованом изговору:
Акустичке особине основних самогласника
Акустичке особине тесно су повезане са артикулационим. Оне зависе од облика

усне дупље која служи као резонатор. При изговору сваког самогласника усни резонатор
има другачији облик, што условљава тонове одређене висине.
Самогласници се разликују по висини тона и по звучности. Сваки самогласник
има своје тонско подручје одређено бројем вибрационих трептаја фонационе струје
ждреоног, усног и носног резонатора. Ти тонови се називају карактеристични
резонаторски тонови или форманти. Тонско подручје карактеристично за један
самогласник представља његове форманте. Сваки самогласник има своје сталне форманте
који не зависе од висине тона гласа (основног тона). У спектру самогласника обично се
разликује неколико форманата, али за језичко разликовање посебно су важна два
форманта: први (F1) и други (F2). Први формант карактерише положај самогласника по
вертикали (што је учесталост F1 већа, глас је отворенији, и обрнуто, што је мања, глас је
20
затворенији). Формант F2 карактерише положај самогласника по хоризонтали (што је
учесталост F2 већа глас има више предњи положај, а што је мања, глас има више задњи
положај).
Што се језик више издиже према тврдом непцу, усна дупља се више смањује, а
ждрело проширује и стварају се виши тонови. Виши тонови се образују у задњем делу
смањене усне дупље и здружују се са слабијим тоновима ждреоне дупље.
Највиши самогласник према резонаторском тону је [и], а најнижи је [у]; између њих
се налазе остали самогласници. Висина резонаторског тона зависи од величине
резонатора, од величине отвора уста, од положаја усана, као и од учешћа носног
резонатора. Висина резонаторског тона и величина резонатора углавном стоје у обрнутој
сразмери: што је резонатор мањи, тон је виши, и обрнуто. Тако вокал [и] има најмањи
предњи резонатор, али највиши резонаторски тон. Резонатор је нешто већи код [э] и [ы], а
још већи код [о]. Самогласник [у] има највећи усни резонатор, а најнижи резонаторски
тон, чему доприноси положај усана – код [о] и [у] усне су истурене и заобљене, што
повећава обим резонатора, а снижава резонаторски тон.
Звучност самогласника зависи од ширине пролаза ваздушне струје у усној дупљи.
Самогласник [а] је најзвучнији, [о] и [э] су средње звучни, [и], [ы] и [у] су најмање звучни.
Понављање претходног часа:

1. Шта су то сигнификативне и перцептивне позиције?
2. У којим позицијама се реализују основни вокали?
3. Према којим критеријумима се вокали класификују?
5. ЧАС: АРТИКУЛАЦИЈА ОСНОВНИХ ВОКАЛА И ПОЗИЦИОНЕ

АЛТЕРНАЦИЈЕ
Када говоримо о артикулацији акцентованих самогласника обично се узима

артикулација основних самогласника тј. самогласника у апсолутно јакој позицији.
Основни самогласници најјасније су представљени када се самогласници изговарају
изоловано или у слоговима у којима је њихов изговор близак изолованом изговору.
Положај говорних органа при изговору основних самогласника назива се основним
положајем.
21
Самогласник [и]
При артикулацији самогласника [и] доња вилица се приближава горњој, отвор

вилица је узак. Тело језика је померено напред, а предњи и средњи део језичких леђа
високо се издижу према предњем непцу. Врх језика додирује доње секутиће, а бокови
језика належу на бочне зубе. Усне су благо развучене.
У основном положају самогласник [и] се јавља на почетку речи иза меког

сугласника а пред тврдим сугласником, после меког а испред тврдог, на крају речи испред
меког и изолован.
Руско [и] је нешто затвореније од српског. При његовом изговору тело језика се
нешто више издиже према предњем непцу, него код српског[и].
Самогласник [а]
При артикулацији самогласника [а] доња вилица је опуштена, уста су отворена

више него код било којег другог самогласника, па је [а] најотворенији од свих руских
самогласника. Језик је ниско у усној дупљи и пасиван је, врх језика је опуштен и налази се
код доњих секутића, али их не додирује. Средњи део језичких леђа је улегнут, а задњи део
језика и корен језика делимично су повучени уназад. Задњи део језика је мало уздигнут.
22
Самогласник [а] је низак, нелокализован, најчешће средњег реда, али под утицајем
суседних сугласника може померати место артикулације напред или назад, па може бити
предњег или задњег реда.
Руско [а] је отвореније од српског. Доња вилица је више одмакнута од горње, тело
језика је нешто више повучено уназад него код српског, а фонациона струја код руског [а]
се усмерава углавном према алвеолима и предњем непцу, док се код српског усмерава ка
усном отвору. Руско [а] је и напшрегнутије од српског.
Самогласник [э]
Предњег је реда, средње висине, нелабијализован. Доња вилица је опуштенија него

при изговору [и], а напрегнутија него код изговора [а]. Врх језика додирује доње секутиће.
Предњи и средњи део језичких леђа се издижу према предњем непцу и заузимају средњи
положај, с тим што је предњи део језичких леђа улегнут. Бокови језика належу на бочне
зубе. Усне су пасивне.
При изговору руског акцентованог [э] испољава се веома тесна повезаност са

суседним сугласницима са којима он чини слог. Зато у другим положајима акцентовано [э]
има затворенију артикулацију.
23
Основно руско [э] је напрегнутије и знатно отвореније од српског [е]. Отвор вилица
је већи код руског [э], фонациона струја је углавном усмерена ка алвеолима и предњем
непцу, док је код српског [е] усмерена ка усном отвору.
Самогласник [у]
[у] је висок самогласник задњег реда, лабијализован. При артикулацији уста су уско
отворена, тело језика је повучено уназад, врх језика је доста удаљен од доњих секутића,
предњи и средњи део језичких леђа су опуштени, а задњи део језичких леђа је високо
уздигнут према меком непцу. Корен језика је повучен уназад према зиду ждрела. Усне су
јако истурене и заобљене.
Руско [у] је отвореније од српског. При његовој артикулацији доња вилица је нешто
више одмакнута од горње него код српског [у], тело језика је повученије уназад и
уздигнутије према меком непцу, усне су истуреније и заобљеније, те је његов резонатор
већи, а резонаторски тон нижи него код српског [у]. При артикулацији руског [у] говорни
органи су напрегнутији него при артикулацији српског [у].
Самогласник [о]
[о] је самогласник задњег реда, средње висине. При његовој артикулацији доња
вилица је нешто више опуштена него при артикулацији [у], али мање него при
артикулацији [а], тј. заузима средњи положај. У почетној фази артикулације цело тело
језика је повучено уназад, врх језика је доста удаљен од доњих секутића, а задњи део
језика је издигнут према меком непцу скоро до висине где се изговара [у], тако да је
почетна фаза артикулације [о] врло блиска самогласнику [у]. Након почетне фазе тело
24
језика се опушта до средње висине и артикулација се завршава доста отвореним [о]. Усне
су истурене и заобљене, нарочито на самом почетку артикулације.
Што је изговор овог самогласника напрегнутији и јаснији, тело језика је више

повучено уназад, врх језика је одмакнутији од доњих секутића, задњи део језика
издигнутији, скоро као при изговору вокала [у], па је призвук овог вокала на почетку
артикулације изразитији. При немарном изговору тело језика је опуштеније, врх језика је
ближи доњим секутићима и вокал је отворенији.
Руско [о] је отвореније од српског, јер при његовој артикулацији доња вилица је
нешто одмакнутија од горње, него код српског вокала, усне су истуреније и заобљеније,
задњи део језика је више повучен уназад и издигнут према задњем непцу, па му је
резонатор већи, а резонаторски тон нижи, него код српског [о]. Према положају језика
руско [о] је доста блиско српском [у]. Зато руско [о] изворни говорници српског језика
понекад тешко усвајају.
Самогласник [ы]
При артикулацији овог вокала доња вилица је подигнута према горњој готово као
при артикулацији [и], уста су уско отворена, тело језика је повучено уназад, средњи и
задњи део језичких леђа високо се издижу према предњем делу меког непца, али заузимају
нешто нижи положај него при изговору [и] и [у]. Врх језика је мало подигнут и уперен
напред, усне су пасивне и отворене.
25
Самогласник [ы] је висок глас, али нешто нижи од [и] и [у] и углавном је средњег
реда. При његовој артикулацији тело језика је нешто више повучено уназад ка задњем
реду, па се може сматрати самогласником задњесредњег реда. У зависности од
артикулације суседних сугласника артикулација [ы] може бити померена ка задњем,
односно средњем реду. Тако, на пример, иза уснених и зубних сугласника артикулација
[ы] се помера напред ка средњем реду. Иза сугласника [ш] и [ж], као и испред ових
сугласника, [ы] повлачи своју артикулацију уназад. Задњонепчани сугласници утичу на
рекурзију самогласника [ы] тако што је померају према задњем реду. Због свега тога
утврђивање реда самогласника [ы] није једноставно, па се у фонетичкој литератури он
одређује час као самогласник средњег, час средњезадњег или задњег реда.
Разлика између [и] и [ы] условљена је позицијом у речи: ова два вокала се
позиционо искључују, па се никада не јављају у истој позицији.
Поређењем описа артикулације основних руских и српских самогласника може се

закључити да су руски основни самогласници, осим [и], отворенији и напрегнутији од
српских.
Позиционе алтернације самогласника
Три фазе изговора
При артикулацији сваког гласа разликују се три фазе изговора: екскурзија,

експозиција и рекурзија.
26
1. Екскурзија (при́ступ, экску́рсия) је заузимање положаја за изговор гласа.
Представља рад говорних органа од стања мировања (индиферентног, пасивног
положаја) до положаја који је неопходан за изговор датог гласа тј. до почетка
изговора гласа.
2. Експозиција (вы́держка, экспозиция) представља рад, односно држање положаја
говорних органа док се одређени глас изговара.
3. Рекурзија (о́тступ, реку́рсия) је рад говорних органа од тренутка завршетка
звучања гласа до повратка у стање мировања (индиферентан положај), односно до
преласка на изговор наредног гласа.
Ове три фазе које чине артикулацију гласова, уочавају се кад се глас изоловано
изговори,
док се у говорном низу, у непосредном додиру гласова, границе између рекурзије
претходног и екскурзије наредног гласа обично не могу уочити, јер се најчешће сливају,
услед чега долази до међусобног утицаја једних гласова на друге.
Постоји две врсте самогласничких алтернација:
1. Алтернације самогласника у јакој позицији до којих долази под утицајем суседних

сугласника, а резултат су прилагођавања артикулацији суседних сугласника
(самогласници се реализују својим варијантама)
2. Алтернације самогласника у слабој позицији (у неакцентованим слоговима), које су
условљене положајем самогласника у односу на акцентовани слог (самогласници се
реализују својим варијацијама).
Када се у речи у непосредном додиру са самогласником нађе и сугласник, с једне

или са обе стране, говорни органи неће правити артикулационе покрете из положаја
мировања, нити ће се после завршене артикулације враћати у пасиван положај, већ ће
доћи до сливања са екскурсијом, односно рекурсијом, суседних сугласника.
Под утицајем артикулације сугласника акцентовани самогласници се модификују,
тако да је свака самогласничка фонема у јакој позицији представљена низом различитих
позиционих гласовних реализација – алофона. Те конкретне гласовне реализације
27
самогласника зависе од квалитета суседних сугласника – од њихове тврдоће или мекоће,
од места и начина образовања, назалности, као и од врсте слога – да ли је почетни,
финални, отворен или затворен.
Артикулационе и акустичке промене, које трпи самогласник под утицајем суседних
сугласника, резултат су прилагођавања самогласника суседним сугласницима. Овај процес
прилагођавања гласова зове се адаптација или акомодација (приспоса́бливание), а у
употреби је термин и модификација. Акомодација може бити прогресивна и регресивна,
тј. на самогласник може утицати сугласник који је испред (прогресивна) или сугласник
који је иза самогласника (регресивна). На самогласнике далеко већи утицај имају
сугласници који су позиционирани иза њих. И далеко већи утицај на самогласнике врше
меки сугласници.
Као резултат акомодације, на граници гласова у непосредном додиру настају
прелазни елементи или прелазни гласови. Ако, на пример, изговоримо слог пе, на почетку
се јасно чује [пˈ], а затим јасно [е], али на прелазу од једног гласа ка другоме чује се
прелазни елемент (прелазни глас, глас [i̯]). Ови елементи јављају се како на почетку тако и
на крају гласа, али су обично врло кратки, па их при изговору не запажамо.
1. Акцентовани самогласници између тврдих сугласника на почетку речи,

пред тврдим и на крају речи иза тврдих сугласника.
Артикулација самогласника у овом положају је најближа изолованом изговору

самогласника, па се овај положај узима као основни положај, а реализације самогласника
као основни самогласници.
На пр. [á]рка, т[а́]м, дв[а́]
У овом положају почетна и завршна фаза артикулације самогласника су мање или
више повучене уназад и отворене.
2. Утицај меких сугласника на изговор наглашених самогласника
Меки сугласници утичу на суседне самогласнике тако што њихову артикулацију
28
померају унапред и издижу нагоре ка предњем непцу, ка месту где се артикулише меки
сугласник, при чему се смањује предњи резонатор, повисује резонаторски тон,
артикулација се затвара, јер се смањује угао између доње и горње вилице.
2.1. Акцентовани самогласници иза меких а пред тврдим сугласницима и

на крају речи иза меких сугласника
Самогласници у овом положају се прилагођавају претходном меком сугласнику и

добијају призвук гласа [i̯] (варијанта фонеме /ј/).
На пример, у речима мят и ряд самогласник [á] има меку екскурзију јер му
претходи
мек сугласник. При изговору сугласника [мˈ] и [рˈ] тело језика се, због палаталне
артикулације ових сугласника, високо издиже према предњем непцу до висине коју језик
заузима при изговору самогласника [i̯]. Из тог високог положаја језик прелази у
артикулацију самогласника [á], што значи да у екскурзији, тј. у почетку артикулације овог
[á] језик заузима висок положај. При томе су уста уско отворена, резонатор је смањен као
при изговору [i̯]. Затим, да би се извршила експозиција самогласника [á], језик се нагло
спушта, пролази средњи положај где се изговара самогласник [é] и најзад заузима средњи
низак положај. Као резултат овог «склизнућа» језика од високог до ниског положаја мења
се облик и величина резонатора, што оставља акустички утисак прелазног гласа, тј.
призвука сливеног од [i̯] и [é]. Овај призвук се у фонетици назива глајд (од енгл. Glide –
клизање).
Самогласници [а], [о], [у] и [е] трпе прогресивну акомодацију, услед чега имају
глајдове у екскурзији. Код самогласника [o] иза меких сугласника призвук (глајд) гласа [у]
се не опажа.
Самогласник [и] не трпи прогресивну акомодацију. У позицији иза меког, а пред
тврдим сугласником он је близак изолованом изговору, тј. својој основној варијанти, На
пр.: Ма[рˈи́н]а, [сˈтˈи́х], не[сˈи].
2.2. Акцентовани самогласници иза тврдих а пред меким сугласницима и

на почетку речи пред меким сугласницима
29
При изговору самогласника [а́], [о́], [у́], [э́], [ы́] у овој позицији језик у екскурзији
заузима положај који је близак положају при изговору изолованих самогласника, јер је
утицај меких сугласника на екскурзију самогласника далеко мање изражен него утицај
меких сугласника. Самогласници у овом положају добијају у рекурзији призвук гласа [i̯],
што значи да је рекурзија ових самогласника издигнута и затворена. Примери:
[а́нˈ]ечка, [па́лˈ]цы, [да́тˈ]
При изговору самогласника у овом положају језик заузима нешто виши положај и у
већој мери предњи положај у односу на артикулацију у основној позицији због
прилагођавања наредном меком сугласнику.
2.3. Акцентовани самогласници између меких сугласника
У овој позицији самогласници трпе и прогресивну и регресивну акомодацију,

па и у екскурзији и у рекурзији добијају глајд или призвук [i̯]. Утицај меког сугласника
захвата не само екскурзију и рекурзију, већ читаву артикулацију вокала, која се помера
напред и навише у односу на основну позицију. Артикулација самогласника [á] и [о́] је
померена напред и издигнута, самогласника [у́] је померена у напред, пошто он већ
заузима висок положај. Примери: мять [мˈа́тˈ], пять [пˈа́тˈ], понять па [нˈа́тˈ], идёте [д
ˈо́тˈ]
При артикулацији [é] у овом положају средњи део језичких леђа се у знатној мери
издиже према тврдом непцу, па је овај вокал између меких сугласника висок глас, нешто
нижи од [и]. Примери: пень [пˈе́нˈ], петь [пˈе́тˈ], степь [cтˈе́пˈ].
При артикулацији [и́] у положају између меких сугласника овај вокал је врло
висок и узак, највиши и најужи од свих руских самогласника и изједначује се са
кардиналним [и]. Ова варијанта акцентованог [и] је затворенија и по тону доста виша од
српског [и]. Примери:
Лить [лˈи́тˈ], пили [пˈи́лˈ]и, лисий [лˈи́сˈ]ий, физик [фˈи́зˈ]ик
Варијације самогласника у јакој позицији
30
Варијације акцентованих самогласника, настале под утицајем сугласничке околине
су различите гласовне реализације, тј. различити алофони јаких самогласничких фонема,
који се међусобно разликују по реду, те се никада не могу јављати у истој позицији. На
пример, за вокал [á] то су - [.á] [á.] [.á.]. За вокал [é] то су - [.é], [é.], [.é.], итд.
Самогласници пред веларним [л]
Руски сонант [л] је врло тврд сугласник, знатно тврђи од српског [л]. При његовој
артикулацији задњи део језика се високо издиже према задњем непцу, што утиче на
изговор суседног самогласника, пре свега претходног, тако што га повлачи уназад према
меком непцу, при чему се предњи резонатор и угао између вилица повећавају. Код
самогласника се уздиже рекурзија према меком непцу. То померање је изразитије када је
екскурзија самогласника тврда. На пример:
Д[а́]л, м[а́]л, ж[а́]лко, п[а́]лка, в[о́]л, ст[о́]л
Самогласници пред задњонепчаним сугласницима [к], [г], [х]
Ови задњонепчани сугласници делују на рекурзију претходног самогласника тако

што је повлаче уназад, издижу је ка меком непцу и отварају је. Отворена завршна фаза
артикулације особито је уочљива код [а] и [е], на пример: мак [ма́к], чек [чˈе́к].
Вокал [ó] у рекурзији добија глајд вокала [у], тако да завршна фаза артикулације
вокала [ó] постаје отворенија и лабијализованија, на пример: мог [мо́ук], лёг [лˈоук].
Артикулација вокала [у] се у рекурзији још више издиже према меком непцу, на
пр. юг [ју́к], на[ýк]а
Утицај назала на изговор суседних самогласника
У непосредном додиру са носним сугласницима самогласници у екскурзији,

односно рекурзији, добијају мање или више назални призвук. Иза назалног сугласника
самогласник добија назалност на почетку звучања, на пример: мать, наш, нос, нёс итд.
31
Пред назалом самогласник има призвук назалности на крају звучања, нпр: дам, сам, дом,
тон, сын итд.
Нијанса назалности је већа када се самогласник нађе између два назала, тј. када се
акомодује у екскурзији и рекурзији, нпр. мама, туман, банан.
Најуочљивији утицај назала на рекурзију претходног самогласника се запажа када
иза назала следе задњонепчани сугласници [к] или [г] који повлаче ка задњем непцу
артикулацију назала и вокала који претходи назалу, тако да се реализују варијанте
назалних сонаната. У том случају рекурзија вокала добија изразит назални призвук, док се
сам назал скраћује и слаби. Задњонепчани сугласник преко назала повлачи рекурзију
вокала уназад према меком непцу и отвара је. На пример: банка, ушанка, танк. Назални
призвук је најуочљивији код вокала у, на пример: функция, пункт.
6 .ЧАС: ИЗГОВОР САМОГЛАСНИКА У НЕАКЦЕНТОВАНИМ

ПОЗИЦИЈАМА. ПОЈАМ РЕДУКЦИЈЕ И ЊЕНИ ТИПОВИ. СТЕПЕНИ
РЕДУКЦИЈЕ. РЕДУКЦИЈА (а) И (о) ИЗА ТВРДИХ СУГЛАСНИКА
Квалитет руских самогласника је у тесној вези са акцентом и положајем у односу

на акцентовани слог. Самогласници у акцентованим слоговима су напрегнути, интензивни
и јасни.Самогласници у неакцентованим слоговима имају ослабљену снагу и
напрегнутост, смањену јасноћу и дужину изговора у поређењу са акцентованим
самогласницима. У складу с тим, постоје две позиције самогласника: јака и слаба.
Самогласници у акцентованим слоговима су у јакој, а у неакцентованим – у слабој
позицији. У обе ове позиције само гласници алтернирају и то су позиционе фонетске
алтернације.
Квалитет самогласника у неакцентованим слоговима зависи од њиховог положаја

према акцентованом слогу и од квалитета суседних сугласника. Неакцентовани
самогласник у слогу који непосредно претходи акцентованом, као и неакцентовани
самогласник на апсолутном почетку речи, без обзира на удаљеност од акцентованог слога,
је у првом степену редукције. Такав самогласник има један до један и по пут ослабљена
обележја: снагу, напрегнутост, звучност и дужину изговора у поређењу са акцентованим.
32
Самогласници у свим осталим неакцентованим слоговима испред или иза
акцентованог су у дртугом степену редукције и још више су редуковани. У поређењу са
акцентованим, њихова фонетска обележја су редукована од један до четири пута.
Према томе, акцентовани и неакцентовани самогласници разликују се по

интензитету, тембру (квалитету) и дужини (квантитету). Интензитет и квантитет
неакцентованих самогласника зависе од њиховог положаја према акцентованом слогу.
Квалитативне разлике између акцентованих и неакцентованих самогласника су заправо
разлике у тембру, а условљене су: 1) положајем самогласника према акцентованом слогу и
2) квалитетом претходног сугласника.
Изговор редукованих самогласника у неакцентованим слоговима објашњава се

изразито динамичком природом руског акцента, ненапрегнутошћу ненаглашених слогова
и ритмичношћу речи.
При артикулацији неакцентованих самогласника ослабљен је рад гласних жица,

ослабљен је рад језика и усана, тело језика заузима положај ближи неутралном, пасивном,
какав заузима у говорној паузи; покрети језика су ненапрегнути, не иду до краја и не дају
самогласник у пуном обиму, већ на пола пута прелазе у друге, услед чега артикулација
послаје сложенија. Све то тембр самогласника чини мање или више неодређеним Тако при
артикулацији високих самогласника језик не долази до крајњег горњег положаја;
неакцентовани [и] и [ы] су опуштенији, нешто отворенији, помало неодређени, те крај
њихове артикулације добија слаб призвук самогласника [е].
Постоји две врсте редукције: квалитативна и квантитативна. Код квалитативне

редукције, поред тога што се самогласник скраћује, мења се и његов квалитет.
Квалитативној редукцији подлежу вокали а, э и о, док вокали и, ы и у не подлежу.
Квантитативној редукцији, која се односи на скраћивање, подлежу сви самогласници.
Самогласници [и], [ы] и [у] у неакцентованим слоговима
У неакцентованим слоговима високи самогласници [и], [ы] и [у] имају иста стална
обележја као и под акцентом, али, за разлику од акцентованих, имају мање-више
33
ослабљену напрегнутост и делимично скраћену дужину, с тим што је редуковање дужине
знатно мање у првом слогу пред акцентованим него у осталим неакцентованим слоговима.
Под утицајем сугласничког окружења неакцентовани високи самогласници трпе промене
у екскурзији и рекурзији, при чему, услед делимичног опуштања језика при артикулацији,
они могу бити нешто отворенији (што се при транскрипцији не обележава), нпр: [вˈиено́],
[зˈиема́].
Самогласници [и], [ы] и [у] у првом слогу пред акцентованим и на апсолутном

почетку речи (први степен редукције)
Нпр. [пˈила́], [зˈима́], [нъпˈиса́тˈ].
Самогласници [и], [ы] и [у] у осталим неакцентованим слоговима (други степен

редукције
[тˈишына́], [шырˈина́], [дымӑво́і̯].
Неакцентовано [ы] испред меког сугласника помера завршну фазу своје

артикулације унапред: [шытˈјо́].
Неакцентовано [у] у суседству меког сугласника помера почетну, односно завршну

фазу своје артикулације напред, ка средњем реду: [учˈи́тˈ]. Између меких сугласника
неакцентовано [у] још више помера своју артикулацију ка предњем делу, издиже је и
зарвара, нпр.: [лˈубˈи́тˈ].
На апсолутном крају речи неакцентовани високи самогласници могу бити нешто

отворенији и шири, као у слогу пред акцентованим.
САМОГЛАСНИЦИ НА МЕСТУ а И о У НЕАКЦЕНТОВАНИМ СЛОГОВИМА ИЗА

ТВРДИХ СУГЛАСНИКА, ИЗА САМОГЛАСНИКА И НА ПОЧЕТКУ РЕЧИ
34
1. Самогласник [ӑ] на месту а и о иза тврдих сугласника у првом слогу пред
акцентованим, иза самогласника и на почетку речи
У првом слогу пред акцентованим самогласником после тврдих сугласника

изговара се редуковани самогласник задњосредњег реда кратко [a], који се у
транскрипцији обележава као [ă] (а кратко). Овај самогласник се од акцентованог [á]
разликује само по квантитету (краће траје). Нпр. сама - [сӑма́], сады – [сӑды], трава –
[трӑва́].
Кратко а се изговара на месту а и о на апсолутном почетку речи без обзира на
удаљеност од акцентованог слога. То се објашњава тиме што се почетак речи изговара
интензивније и са више пажње него остали неакцентовани слогови у речи. Нпр. азо́т –
[ӑзо́т], арти́сты – [ӑртˈисты], обра́довать – [ӑбра́дъвътˈ], основной – [ӑснӑвно́і̯].
Кад се пред речју која почиње неакцентованим самогласником, графички
означеним словима а и о, нађе предлог, самогласник више није на апсолутном почетку
речи и не редукује се у првом степену редукције. Нпр. с адвокатом – [с-ъдвӑка́тъм].
На месту а и о у слоговима испред акцентованог у спојевима аа, оо, ао, оа; иа, ио,
уа, уо, еа, ео, без обзира на удаљеност од акцентованог слога изговара се самогласник [ă].
Нпр. наоборот – [нӑӑбӑро́т], по одному – [пӑ-ӑднӑму́], воображение – [вӑӑбрӑже́нˈиі̯ь].
Глас а кратко је самогласник средњезадњег реда, краћи од наглашених [á] и [ó] од
један до један и по пут. При његовој артикулацији уста су затворенија него при
артикулацији наглашеног [á], цело тело језика је мало повучено уназад, врх језика се
налази код доњих секутића, али их не додирује, задњи део језичких леђа је мало издигнут,
што значи да [ӑ] заузима нешто виши положај него при изговору основног самогласника
[á].
Неразликовање фонема /а/ и /о/ у неакцентованим слоговима иза тврдих сугласника
и на почетку речи назива се акање.
Самогласник [ыэ] на месту а иза тврдих сугласника [ж], [ш] и [ц] у првом слогу пред
акцентованим
35
На месту самогласника а иза тврдих сугласника [ж], [ш] и [ц] у првом слогу пред
акцентованим и у првом степену редукције изговара се кратко а, као и иза осталих тврдих
сугласника. Нпр. шалаш – [шӑла́ш].
Према старијој ортоепији у овој позицији се изговарао вокал [ыэ], нпр. шаблон –
[шыэбло́н]. Овакав изговор се објашњава тиме што су у староруском сугласници [ж], [ш] и
[ц] били меки, па се после њих у првом слогу пред акцентованим на месту а изговарао
неодређени редуковани вокал предњег реда који се након што су ови сугласници
отврднули почео изговарати као [ыэ]. Међутим, под утицајем изговора вокала [ӑ] на месту
а у првом слогу пред акцентованим иза осталих тврдих сугласника изговар овог вокала је
потиснут и замењен вокалом [ă].
Међутим, у неким речима се сачувао стари московски изговор, тј. на месту а у
слогу непосредно испред акцента, кад иза а у свим облицима речи следи мек сугласник
(утицај меке рекурзије), изговара се вокал [ыэ], што данас у тим речима представља
књижевну норму. Речи у којима се изговара овај вокал:
а) у глаголу жалеть и свим изведеним облицима: [жыэлˈе́тˈ].
б) у речима: жакет [жыэкˈе́т], жакетка, жасмин [жыэсˈмˈи́н]
в) у зависним падежима множине именице лошадь и речима изведеним од ове
именице, нпр. лошадей [лъшыэдˈе́і̯].
г) у зависним падежима бројева двадцать и тридцать, нпр. двадцати [двъц:ыэтˈи],
тридцати [трˈиц:ыэтˈи].
Самогласник [ъ] на месту а и о иза тврдих сугласника у неакцентованим слоговима
У свим осталим неакцентованим слоговима у другом степену редукције иза тврдих

сугласника се изговара редуковани самогласник средњег реда средње висине [ъ]. Овај
самогласник је виши од акцентованог [á], а нижи од [ó]. Овај самогласник се назива
«нелабијализовано о» зато што се при његовој артикулацији усне не истурају и не
заобљавају, уста су отворена скоро као при артикулацији [ă], али језик заузима почожај
као при артикулацији [o] иако тело језика није толико повучено уназад. Овај самогласник
се артикулационо и акустички налази на средини између кратких [a], [o] и [ы].
Нпр. садовод [съдӑво́т], домовой [дъмӑво́і̯], самолет [съмӑлˈо́т].
36
У последњем отвореном слогу, тј. на апсолутном крају речи вокал [ъ] је нешто
отворенији и ближи вокалу [ă]. При споријем и разговетнијем изговору у том положају
долази до колебања вокала [ъ] и [ӑ], нпр. школа [шко́лъ] и [шко́лӑ].
НЕАКЦЕНТОВАНИ САМОГЛАСНИЦИ У ПОЗИЦИЈИ ИЗА МЕКИХ

СУГЛАСНИКА: (а), (е). СТАРИЈА И МЛАЂА НОРМА ИЗГОВОРА.
НЕАКЦЕНТОВАНИ (а) и (е) ИЗА ж, ш, ц.
Самогласници на месту слова е, а, я (фонеме /е/, /а/, /о/ иза меких сугласника у
неакцентованим слоговима)
1. Самогласник [ие] на месту слова е, а, я иза меких сугласника у првом слогу

пред акцентованим.
На месту слова е, а, я иза меких сугласника у првом степену редукције изговара се

редуковани самогласник предњег реда врло близак неакцентованом [и] који се у
транскрипцији обележава знаком [ие].
САМОГЛАСНИЦИ НА МЕСТУ е У НЕАКЦЕНТОВАНИМ СЛОГОВИМА ИЗА

СУГЛАСНИКА [ж], [ш] и [ц]
1. Самогласник [ыэ] на месту е у првом слогу пред акцентованим
Пред фонемом /э/, графички означеном словом е у исконско руским речима јављају се
само три тврда сугласника: [ж], [ш] и [ц].
Неакцентовано е на апсолутном почетку речи јавља се само у речима страног порекла, а

графички се означава словом э.
На месту е иза сугласника [ш], [ж] и [ц] у првом слогу пред акцентованим изговара се
редуковани вокал средњег реда који се по степену издизања језика и по квалитету налази
37
на средини између кратких [ы] и [э] помереног уназад (или је ближи кратком [ы]), а у
транскрипцији се обележава знаком [ыэ]. Примери:
Шестой [шыэсто́і̯]
Жемчужина [жыэмчу́жынъ]
Желудок [жыэлу́дък]
Цена [цыэна́]
Самогласник [ыэ] после сугласника [ш] и [ж] у првом слогу пред акцентованим није
увек само алофон фонеме /э/, он може бити алофон двеју фонема: /э/ и /о/, које се у овој
позицији неутрализују реализујући се у вокалу [ыэ]. На пример: шептать [шыэпта́тˈ],
жена [жыэна́], желтеть [жыэлтˈе́тˈ].
2. Самогласник [ъ] на месту е иза [ш], [ж], [ц] у неакцентованим слоговима
У неакцентованим слоговима у другом степену редукције на месту неакцентованог е

иза
[ш], [ж], [ц] изговара се глас средњег реда средње висине – [ъ]. Примери:
Шелестеть [шълˈиесˈтˈе́тˈ]
Шерстяной [шърсˈтˈиено́і]̯
Желтизна [жълтˈизна́]
Целиком [цълˈико́м]
У слоговима испред акцентованог на месту е после [ш], [ж], [ц] пред меким
сугласником може се изговарати редуковано [ы]: жених [жынˈих], шелестеть [шылˈиесˈт
ˈе́тˈ], целина [цылˈина́].
2.1. У неакцентованим наставцима граматичким облика на месту е иза

сугласника
[ш], [ж], [ц] изговара се редуковани самогласник [ъ] који је алофон фонеме /о/. Несклад у
писању слова е у наставцима именицаи речи придевске промене са основом на [ш], [ж] и
[ц] и писању слова о после осталих тврдих сугласника објашњава се традиционалним
38
начином писања: у староруском језику се сугласници [ш], [ж] и [ц] били меки, па су се
именице и речи придевске промене мењале по «мекој промени». Данас су [ш], [ж] и [ц]
тврди, али се у писаном језику по традицији чува «мека» промена са словом е уместо о у
наставцима. Према томе, ту се не ради о разлици у фонемама, већ о разлици у словима.
Изговор [ъ] на месту е после [ш], [ж] и [ц] јавља се у неакцентованим наставцима
следећих граматичких облика:
1. У номинативу и акузативу једнине именица средњег рода, нпр. ложе [ло́жъ],

полотенце [пълӑтˈе́нцъ], оконце [ӑко́нцъ].
2. У инструменталу једнине именица мушког и средњег рода у наставку –ем, нпр.
Мужем [му́жъм], сторожем [сто́ръжъм], пальцем [па́лˈцъм].
3. У инструменталу једнине именица женског рода у наставку – ей, нпр.: кожей
[ко́жъі̯], крышей [кры́шъі̯], юношей [ју́нъшъі̯].
4. У генитиву множине именица мушког рода са основом на [ц] и у наставку – ев,
нпр.:
Пальцев [па́лˈцъф], зайцев [за́і̯цъф], танцев [та́нцъф].
5. У генитиву, дативу и локативу једнине придева и речи придевске промене у
наставцима - его, - ему, - ем за мушки средњи род и наставку –ей за женски род, нпр.:
хорошего [хӑро́шъвъ] читавшего [чита́фшъвъ]
хорощему [хӑро́шъму] читавшему [чита́фшъму]
о хорошем [ъ-хӑро́шъм] о читавшем [ъ-чита́фшъм]
6. У номинативу и акузативу једнине присвојних заменица у средњем роду у

наставку
– е, нпр.: наше [на́шъ].
7. У придевском наставку –ее за средњи род, нпр.: хорошее [хӑро́шъі̯ъ], затихшее
[зӑтˈи́хшъі̯ъ].
3. Самогласник [ыэ] на месту неакцентованог е после [ш], [ж] и [ц] на

апсолутном крају речи.
У неким облицима речи, углавном у наставцима и суфиксима, у крајњем отвореном
39
слогу на месту неакцентованог е иза [ш], [ж] и [ц] изговара се редуковани вокал [ыэ] или
пак неакцентована варијанта вокала [ы] и то у следећим позицијама:
1. У дативу једнине именица мушког рода на –а, нпр.: (к) крыше [кры́шыэ], коже
[ко́жыэ], юноше [ју́нъшыэ].
2. У локативу једнине свих именица са основом на [ш], [ж] и [ц] на месту е које
води
порекло од старог гласа ѣ, нпр.: о муже [ӑ-му́жыэ], о стороже [ӑ-сто́ръжыэ], на крыше
[нӑ-кры́шыэ].
Изговор самогласника [ыэ] у наведеним падежним облицима објашњава се тиме
што и именице са основом на остале сугласнике у тим падежним облицима имају исти
наставак –е.
3. У компаративу придева и прилога на месту –е (суфикс –је): дороже [дӑро́жыэ],
тише
[тˈи́шыэ], тоньше [то́нˈшыэ].
4. На месту неакцентованог е изговара се глас [ыэ] у речима: даже [да́жыэ], тоже
[то́жыэ], также [та́гжыэ], он же [о́нжыэ].
Самогласник [ыэ] у крајњем отвореном слогу свих горе наведених облика је алофон
фонеме /э/.
5. На месту графичког наставка –и у номинативу множине именица на –а са
основом
на [ш], [ж] и [ц] могућ је изговор самогласника [ыэ] или ослабљеног редукованог [ы],
нпр.: ложа, мн. ложи [ло́жыэ]/ [ло́жы], кожи [кожыэ]/ [кожы], юноши [jу́нъшыэ]/
[jу́нъшы].
7.ЧАС: ИЗГОВОР САМОГЛАСНИКА У НАСТАВЦИМА ГРАМАТИЧКИХ

ОБЛИКА И ПОДСИСТЕМУ ПОМОЋНИХ ВРСТА РЕЧИ
Изговор само гласника у наставцима граматичких облика
1) Самогласник [ъ] на месту слова а, я иза меких сугласника у неакцентованим

наставцима.
40
У неакцентованим наставцима на месту слова а, я иза меких сугласника у неким
примерима изговара се редуковани вокал средњег реда [ъ] уместо редукованог вокала
предњег реда [ь]. Редуковани вокал [ъ] због меке рекурзије помера своју артикулацију ка
предњем реду и то у следећим случајевима:
1. У номинативу једнине женског и мушког рода меке промене на - а/- я:
песня [пˈе́сˈнˈъ], дыня [ды́нˈъ], няня[нˈа́нˈъ], дача [да́чˈъ], армия [армˈиі̯ъ], дядя [д
ˈа́дˈъ], роща [ро́шˈ:ъ].
Овај изговор је подударан са изговором ненаглашеног наставка –а у номинативу
једнине именица са основом на тврд сугласник, нпр. мама [ма́мъ], школа [шко́лъ],
юноша [jу́нъшъ].
2. У наставку - а/- я за генитив једнине именица мушког и средњег рода меке
промене:
пекарь/пекаря [пˈе́кърˈъ], парень/парня [па́рнˈъ], медведь/медведя [мˈиедˈвˈе́дˈъ],
товарищ/товарища [тӑва́рˈишˈ:ъ], поле/поля [по́лˈъ], море/моря [мо́рˈъ].
Овај изговор је подударан изговору ненаглашеног наставка – а у генитиву једнине
именица са основом на тврд сугласник, нпр. мальчика [ма́лˈчˈикъ], места [мˈе́стъ].
3. У номинативу и акузативу једнине именица средњег рода на – мя:
имя [и́мˈъ], время [врˈе́мˈъ], знамя [зна́мˈъ] .
4. У номинативу и акузативу множине именица мушког рода на – ья, нпр.
брат/братья [бра́тˈі̯ъ] , прут/прутья [пру́тˈі̯ъ].
5. У наставцима – ам/ -ям, - ами/ - ями у дативу, инструменталу и локативу
множине свих именица са основом на мек сугласник:
медведь/медведям, товарищ/товарищам [тӑва́рˈишˈ:ъм] /товарищами [тӑва́рˈиш
ˈ:ъми], песня/песням [пˈе́сˈнˈъм]/песнями [пˈе́сˈнˈъми], листья/листьям [лˈисˈт
ˈі̯ъм]/листьями [лˈисˈтˈі̯ъми], пе́снях [пˈе́сˈнˈъх].
6. У наставку – ая/ - яя у номинативу једнине придева женског рода:
голуба́я [гълуба́і̯ъ], до́брая [до́бръі̯ъ], пя́тая [пˈа́тъі̯ъ], ка́ждая [ка́ждъі̯ъ], си́няя [c
ˈи́нˈъі̯ъ].
7. У наставку –ат/-ят за треће лице множине презента и простог будућег времена
глагола друге врсте:
они любят [лˈу́бˈът], они мыслят [мы́сˈлˈът], они варят [ва́рˈът].
41
У обличким суфиксима:
1. У суфиксу –а глаголског прилога несвршеног вида, нпр: ви́дя [вˈи́дˈъ], зна́я
[зна́і̯ъ], мо́лча [мо́лчˈъ].
2. У суфиксу-ащ/-ящ, -ий, -ая, -ее глаголског придева садашњег времена, нпр.
мы́слящий [мы́сˈлˈъшˈ:иі̯], лю́бящий [лˈу́бˈъшˈ:иі̯], стро́ящий [стро́і̯ъшˈ:иі̯].
3. У постфиксу –ся код повратних глагола, нпр. у́чишься [у́чˈишсˈъ], мо́ешься
[мо́і̯ьшсˈъ], занима́ющийся [зънˈима́і̯ушˈ:иі̯сˈъ].
У прилогу сегодня [нˈъ] који је образован од два генитива: сего+дня

Напомена. У наведеним неакцентованим наставцима и суфиксима граматичких
облика иза меких сугласника често се може чути редуковани вокал [ь], нпр. няня [нˈа́н
ˈь].
2) Самогласник [ъ] на месту е иза меких сугласника у неакцентованим

наставцима придева
1. У придевским наставцима за средњи род – ое, - ее, - (ь)е, нпр. до́брое [до́бръі̯ъ],
но́вое [но́въі̯ъ], зелёное [зˈиелˈо́нъі̯ъ].
2. У наставку –ое збирних бројева двое и трое на месту е се изговара вокал [ъ] кад
после ових бројева следи пауза, нпр.:
Их было двое [дво́і̯ъ]. Стояли трое [тро́і̯ъ], другие сидели.
Кад после ових бројева нема паузе, тј. кад они стоје уз неку реч и са њом се
изговарају без паузе, на месту е се изговара редуковано вокал предњег реда [ь]. Нпр. двое
детей [дво́іь̯ -дˈиетˈе́і]̯ , трое студентов [тро́і̯ь-сту́дˈе́нтьф].
3. У кратком облику описних придева средњег рода меке промене у
неакцентованом наставку –е, нпр. си́не [си́нˈъ], искренне [и́скрˈьнˈ:ъ], тоще [то́ш
ˈ:ъ].
На месту неакцентованог е које је настало од старог гласа јат (ѣ) у наставцима се

никад не изговара редуковани вокал [ъ] већ искључиво вокал [ь].
42
НЕАКЦЕНТОВАНИ САМОГЛАСНИЦИ У ПРЕДЛОЗИМА
Изговор самогласника у једносложним предлозима
Највећи број једносложних предлога нема свој акценат, па са речима испред којих
стоје чине једну експираторно-акценатску целину.Самогласници једносложних
неакцентованих предлога се изговарају у зависности од положаја према акцентованом
слогу. На пример: во Франции [вӑ-фра́нцыи], без обиды [бˈьз-ӑбˈи́ды], из дома [из-до́мь].
Међутим, постоје одступања од овог правила. Једносложни предлози вдоль,
сквозь, сверх, близ, вне и др. Обично имају ослабљен акценат, јер су настали од прилога
и са речима уз које стоје образују ритмичке групе. При бржем темпу говора њихов акценат
се може губити, при чему веза предлога са речима уз које непосредно стоји постаје тешња,
али, за разлику од осталих једносложних неакцентованих предлога, њихови вокали остају
непромењени. Уколико при бржем темпу говора ипак дође до промене, она се искључиво
тиче квантитативне редукције. И у једном и у другом случају веза ових предлога са
речима уз које стоје у транскрипцији се означава цртицом. На пример: вдоль берега [вдо́л
ˈ-бˈе́рˈьгъ], сквозь облако [скво́сˈ-о́блъкъ], вне событий [вˈнˈе́-сӑбытˈиі̯], близ озера [бл
ˈи́с-о́зˈьръ].
У предлогу для на месту слова я у првом слогу пред акцентованим изговара се
редуковани самогласник [ă], а у осталим слоговима – редуковани самогласник предњег
реда [ь], на пример: для нас [длˈӑна́с], для меня [длˈьмˈиенˈа́].
Понекад једносложни предлог преузима акценат речи уз коју стоји. У том случају
реч уз коју предлог стоји је у функцији енклитике, у којој се вокали изговарају као у
слоговима после акцентованог у свакој самосталној речи. На пример:
на: на́ голову [на́гълъву], на́ ногу [на́нъгу], на́ море [на́мърˈь].
из: и́з дому [и́здъму]
за: за́ руку [за́руку]
со: со́ смеху [со́сˈмˈьху]
по: по́ полю [по́пълˈу]
под: по́д руку [по́друку]
до: до́ ночи [до́нъчˈи]
от: час о́т часу [чˈа̀с-о́чˈ:ьсу]
43
без: бе́з вести [бˈе́зˈвˈьсˈтˈи]
Неки двосложни неакцентовани предлози понашају се као једносложни – стоје у

функцији проклитика и са речима уз које стоје образују фонетске целине. То су:
а) Двосложни предлози који настају од једносложних када реч пред којом стоје
почиње са два или три сугласника. Нпр.: надо мною [нъдӑмно́і̯у], обо мне [ӑбӑмˈнˈе́], ото
сна [ӑтӑсна́], подо мною [пъдӑмно́і̯у], изо дня в день [изӑдˈнˈа́].
б) Двосложни предлози који су настали од старих једносложних, а који се према
правопису пишу са цртицом, нпр.: из-за, из-под, по-за, по-над.
Нпр. из-за тебя [из:ътˈиебˈа́], из-под берега [испӑдбˈе́рˈьгъ], по-за рощей [пъзӑро́ш
ˈ:ьі̯], по-над лесом [пънӑдлˈе́съм].
Изговор самогласника у двосложним и вишесложним предлозима
Двосложни и вишесложни предлози настали су од других врста речи, одакле су и

донели свој акценат. Највећи број ових предлога настао је од прилога, а неки од њих се
употребљавају и као предлози и као прилози.
Двосложни и вишесложни предлози имају акценат, али пошто се предлози као
помоћне речи наслањају на акцентоване речи уз које непосредно стоје, њихов акценат је
ослабљен. На пример:
Ра̀ди фо́рмы [ра̀дˈи-фо́рмы], о̀коло до́ма [о̀кълъ-до́мъ], средѝ ко́мнаты [срˈиедˈѝ-
ко́мнъты], посредѝ двора́ [пъсрˈиедˈѝ-двӑра́], мѝмо дере́вни [мˈѝмъ-дˈиерˈе́вˈнˈи], по̀дле
па́рка [по̀дˈлˈь-па́ркъ], вокру̀г са́да [вӑкру́к-са́дъ], во̀зле зда́ния [во̀зˈлˈь-зда́нˈиі̯ъ],
навстрѐчу дру́гу [нӑфстрˈѐчˈу-дру́гу], благодаря̀ това́рищам [блъгъдӑрˈа̀-тӑва́рˈишˈ:ъм],
кро̀ме тебя́ [кро̀мˈь-тˈиебˈа́], поперёк доро́ги [пъпˈиерˈо̀г-дӑро́гˈи].
Напомена. Предлози перед, передо, через и между понашају се двојако – могу се
изговарати без акцента или са ослабљеним акцентом. Предлози перед, передо и через
најчешће се изговарају без акцента и са речју пред којом стоје образују акценатску
целину. Предлог между чешће се изговара са ослабљеним акцентом. Нпр. через ле́с [чˈьр
ˈиезлˈе́с], через ко́мнату [чˈьрˈиеско́мнъту].
44
То што се предлози через, перед, передо изговарају без акцента објашњава се
утицајем њихових једносложних варијаната: пред, чрез, које немају акцента и понашају се
као проклитике. Једносложна варијанта предлога между – предлог мѐж бично има
ослабљен акценат.
Предлози перед, передо, через и между изговарају се са ослабљенимакцентом при
споријем темпу говора. То што ови предлози могу имати акценат, објашњава се утицајем
осталих двосложних и вишесложних предлога. Нпр. пѐред на́ми [пˈе́рˈьд-на́мˈи], чѐрез
доро́гу [чˈѐрˈьз-дӑро́гу], мѐжду дере́вьями [мˈѐжду-дˈиерˈе́вˈі̯ъмˈи].
ИЗГОВОР ВЕЗНИКА И РЕЧЦА
Изговор везника
Везници да, что и хоть изговарају се без акцента, а на месту а и о изговара се

редуковани самогласник [ъ] без обзира на удаљеност од акцентованог слога речи уз коју
ови везници стоје. Нпр. хле́б да ма́сло [хлˈе́б-дъма́слъ]; Мы знали, что Маша [штъма́шъ]
не придёт; Хоть устал [хътˈ-уста́л], он всё равно придёт.
За разлику од везника что, заменица что́ је акцентована. Нпр. Я не знаю, что это
[что́ э́тъ].
Међутим, после заменица всё и то заменица что може, при бржем темпу говора,
губити акценат и изговарати се са редукованим вокалом [ъ]. Нпр. Всё, что ты [фсˈо́-што̀-
ты́] и [фсˈо́-штъты́] сказала, было верно.
Везник чтоб/чтобы изговара се двојако: са слабим акцентом или без акцента. Када
се изговара са акцентом, овај везник са наредном речју чини ритмичку групу, нпр.: Мама
сказала, что̀бы Нина [што̀бы-нˈи́нъ] купила газету.
Када се изговара без акцента, чтобы се понаша као проклитика и на месту о се
изговара редуковани вокал [ъ]. Нпр.: Я хочу, чтобы Борис [штъбыбӑрˈи́с] позвонил нам.
Везник потому̀ что има један акценат и представља фонетску целину
[пътӑмуштъ]. Акценат ове фонетске целине је ослабљен и она са следећом речју образује
ритмичку целину: Нина не пришла, потому̀ что больна [пътӑму̀штъ-бӑлˈна́].
Везник и речца как изговара се без акцента, али свој вокал не редукује, већ се
изговара делимично ослабљена варијанта вокала [a], нпр. Как приедешь [как-прˈиjе́дˈьш],
ты напиши.
45
Везник и речца так изговара се без акцента. Вокал ове речи изговара се двојако:
при средњем и брзом темпу изговара се редуковани вокал [ъ], а при лаганијем изговору
изговара се делимично ослабљена варијанта вокала [а]. Нпр: Так ты устал! [тък-ты̀-
уста́л].
Речца так је акцентована у случају афирмације, нпр: Вы читали эту статью? – Так
[та́к] читал.
Прилози та́к и ка́к су акцентовани, нпр: Она та́к умна! [та́к-умна́]; Как хорошо
[ка́к-хърӑшо́] здесь!
У везницима та́к как и та́к что акцентована је само компонента так, а друга није
акцентована и има функцију енклитике, нпр: так как [та́к:ък] и [та́кштъ].
Везник чѐм изговара се са слабим акцентом и са наредном речју чини ритмичку
групу, нпр: Лучше поздно, чем никогда [чˈѐм-нˈикӑгда́].
Изговор речца
Речце да и мол нису акцентоване. Без обзира на удаљеност од акцентованог слога

речи уз коју стоје, обе речце се изговарају са вокалом [ъ]: [дъ], [мъл]. Пример: Да
встаньте! [дъфста́нˈтˈь]; Он, мол, уехал [о́н-мълуjехъл].
При споријем говору речца мол се може изговарати са [о] тј. без редукције.
Речца да је акцентована кад је афирмација, нпр. Ты пойдешь в кино? – Да [да́],
пойду.
Речца и везник ведь нема акцента. Без обзира на удаљеност од акцентованог слога
речи уз коју стоји изговара се са вокалом предњег реда [ь]:[вˈьтˈ]. Речца ведь се
употребљава и у препозији и у постпозицији$ у служби везника ведь (у значењу онда, у
том случају, јер, будући да) се употребљава само у препозицији. Нпр. Ведь есть [вˈьтˈ-jе́с
ˈтˈ] хорошие люди.
Кад се ведь нађе непосредно пред акцентованим слогом, при споријем
изговоруможе се изговарати са вокалом предњег реда [ие], нпр: Ведь во́здух [вˈиетˈ-
во́здух] холо́дный!
46
Одричне речце не и ни понашају се као проклитике, што значи да изговор њихових
вокала зависи од положаја према акцентованом слогу речи уз које стоје, нпр: не знаю [н
ˈиезна́і̯у]; кто бы ни спросил [нˈиспрӑсˈи́л].
Понекад акценат речи може прелазити на ове речце, нпр: Он не был [нˈе́был]; как
бы там ни́ было [нˈи́былъ].
Речца как раз (управо, баш), у којој је акцентована компонента раз, изговара се као
једна акценатска целина, с тим што се на месту а изговара редуковани вокал [ъ]: [къкра́с],
или, при споријем темпу, редуковани вокал [ă]: [кӑкра́с].
Постпозитивне речце –то, -нибудь, -либо, -ка, -таки, ли, же, бы изговарају се без
акцента и увек су у функцији енклитика.
Нпр: Детей-то [дˈиетˈе́і̯тъ] накормить надо.
кто-то [кто́тъ], кто-нибудь [кто́нˈибутˈ], кто-либо [кто́лˈибъ], скажи ка
[скажы́къ], всё-таки [фсˈо́тъкˈи], опять-таки [ӑпˈа́тъкˈи], знаешь ли [зна́і̯ьшлˈи], скажи
же [скӑжы́жыэ], если бы [jе́сˈлˈибы].
8. ЧАС: СУГЛАСНИЧКИ ПОДСИСТЕМ. КЛАСИФИКАЦИЈА СУГЛАСНИКА

ПО МЕСТУ ОБРАЗОВАЊА
Поновити артикулационе, акустичке и функционалне разлике између самогласника

и сугласника (преграда, сконцентрисана напрегнутост, за разлику од самогласника, код
којих је напрегнутост разливена), већи интензитет је код сугласника, присуство шума
(акустичка разлика), слоготворност самогласника (функционална разлика). Због своје
дужине самогласници се могу изговарати са различитом висином и мелодијом говорног
тона, што сугласници не могу.
У руском књижевном језику постоји 37 сугласничких фонема, тј. сугласника у

апсолутно јакој позицији. Апсолутно јака позиција за сугласник је пред самогласником.
Код сугласника се разликује основна и допунска артикулација. Под основном

артикулацијом се подразумева рад говорних органа којим се ствара основни фокус
преграде, који је неопходан за сваки сугласник. У основну артикулацију спада рад
47
говорних органа који пружа опште услове за образовање сугласника, укључујући ту и рад
гласних жица.
Поред шума који настаје на месту преграде, за сугласнике је битна и посебна

тембрална нијанса (тембровая окраска) која је резултат допунске артикулације.
Допунска артикулација је допунски рад говорних органа који прати основну артикулацију,
при чему се не мења карактер шума одређеног сугласника, већ му се само додаје
специфична тембрална нијанса.
У допунску артикулацију спадају: палатализација, веларизација, назализација и

лабијализација.
Палатализација или умекшавање је допунски покрет средњег и предњег дела

језика према предњем непцу, услед чега настаје повишен допунски тембр, који се
перципира као умекшавање. Помоћу ове допунске артикулације образују се
палатализовани сугласници.
Веларизација је допунска артикулација којом се образују тврди сугласници. То је

допунски покрет задњег дела језичких леђа према меком непцу и напрегнутост тог дела
језика, услед чега тембр сугласника добија допунску нијансу, која се перципира као
карактеристична тврдоћа.
Назализација је укључивање носног резонатора, што даје назалну (носну) боју

гласу. Назални сугласници у руском језику су [м, мˈ, н, нˈ].
Лабијализација је учешће усана – њихово истурање и заобљавање при изговору

гласова. Лабијализовани у руском језику су: [п, пˈ, б, бˈ, м, мˈ].
Класификација сугласника полази од њихових артикулационо-акустичких

својстава на основу којих настају диференцијална обележја по којима се сугласници
међусобно разликују, а то су: место образовања, начин образовања, тврдоћа/мекоћа и
звучност/безвучност.
Класификација сугласника по месту образовања
48
Место образовања сугласника одређују активни и пасивни говорни органи који
учествују у артикулацији. При образовању сугласника на одређеном месту у усној дупљи
ствара се фокус насталог шума. Фокус насталог шума је заправо место где говорни органи
чине преграду. Сходно томе постоји класификација сугласника према активним и према
пасивним говорним органима.
Према активним говорним органима издвајају се две групе сугласника: уснени и
језични.
1. Уснени сугласници (губные или лабиальные согласные; лат. labialis – уснени):
а) Уснено-уснени (билабијални) сугласници (губно-губные согласные):
[б], [бˈ], [п], [пˈ], [м], [мˈ].
б) Усненозубни (лабиодентални) сугласници (губно-зубные согласные). Преграду
код ових сугласника прави доња усна са горњим зубима:
[в], [вˈ], [ф], [фˈ].
2. Језични сугласници (язычные согласные)
а) предњојезични (переднеязычные): [т], [тˈ], [д], [дˈ], [с], [сˈ], [з], [зˈ], [н], [нˈ],
[л], [лˈ], [ц], [р], [рˈ], [чˈ], [ш], [ж], [шˈ:], [жˈ:]; позиционе варијанте појединих
сугласника: [z] (͡дз), [ӡˈ] (дˈ̑жˈ) - глас близак српском [ђ], [ǯ] (д͡ж) - глас близак
српском [џ], [ч] (т̑ш).
б) средњојезични (среднеязычные): [ј].
в) задњојезични (заднеязычные): [к],[г],[х],[кˈ],[гˈ],[хˈ]; [γ] (звучни парњак
сугласника [х]).
Према пасивним говорним органима издвајају се следеће групе сугласника:
а) зубни или дентални (зубные или дентальные): [т],[д],[с],[сˈ],[з],[зˈ],[н],[л],[ц];

[z].
б) алвеоларни (альвеолярные): [тˈ],[дˈ],[нˈ],[лˈ],[рˈ].
в) предњонепчани (передненебные): [р],[чˈ], [ш], [ж], [шˈ:], [жˈ:], позиционе
варијанте појединих сугласника у слабој позицији: [ӡˈ], [ǯ], [чˈ].
г) средњенепчани (средненебные): [ј].
д) задњонепчани (задненебные): [к], [г], [х], [кˈ], [гˈ], [хˈ].
49
9. ЧАС: КЛАСИФИКАЦИЈА КОНСОНАНАТА ПО НАЧИНУ
ОБРАЗОВАЊА. ТИПОВИ ПРЕГРАДЕ. ФАУКАЛНА И ЛАТЕРАЛНА
ЕКСПЛОЗИЈА
Основни критеријум за класификацију сугласника по начину образовања је тип

преграде која се формира при артикулацији. Размотрићемо основне типове преграде.
При изговору сугласника постоје три врсте преграде: потпуна, непотпуна и
комбинована.
Код потпуне преграде ваздушна струја наилази на препреку (рус. смык или
затвор). Ова препрека се разрешава наглим раздвајањем говорних органа или
експлозијом. Код непотпуне преграде говорни органи заузимају такав положај да
ваздушна струја може делимично да пролази кроз њих. Формира се теснац (рус. щель)
кроз који пролази ваздушна струја трљајући се о говорне органе.
Постоји и трећа врста преграде која представља комбинацију претходне две –
потпуне и непотпуне. Приликом стварања ове преграде говорни органи најпре формирају
потпуну преграду, али се ова преграда у завршној фази изговора не разрешава
експлозијом, већ фрикацијом (струјањем). Код изговора сугласника који имају овакву
преграду заправо долази до спајања фаза изговора два сугласника који имају различите
типове преграде. Најпре се ствара потпуна преграда као код сугласника т, али се та
преграда разрешава фрикацијом као код сугласника с у случају ц, и као код сугласника щ
у случају чˈ. Овакво сливање двају сугласника т и с, односно т и шˈ представља заправо
сливање фаза изговора ових сугласника а не механички спој артикулација.
Класификација сугласника по начину творбе
1. Тесначни сугласници (фрикативни, рус. щелевые согласные):

[в], [вˈ], [ф], [фˈ], [с], [сˈ], [з], [зˈ], [ш], [ж], [шˈ:], [жˈ:], [х], [хˈ], [γ] као и сонант [ј].
2. Праскави или експлозивни (рус. взрывные согласные):
[б], [бˈ], [п], [пˈ], [т], [тˈ], [д], [дˈ], [г], [гˈ], [к], [кˈ].
При артикулацији праскавих сугласника јасно се уочавају три фазе изговора:
постављање потпуне преграде или имплозија (рус. смыкание), задржавање преграде (рус.
выдержка) и разрешавање преграде уз прасак (рус. взрыв).
50
3. Сливени сугласници (африкате, рус. аффрикаты од лат. affricare – трљати): [ц], [чˈ] и
њихове позиционе варијантe.
Постоји одвојена класификација сугласника по начину образовања за сонанте

пошто се код њих, иако је присутан исти тип преграде као и код шумних сугласника
(теснац или потпуна преграда), ова преграда се разрешава на специфичан начин.
Све сонанте према начину образовања делимо у три групе:
1. Назали (носни, рус. назальные, носовые, од лат. nasalis што значи носни):
[м], [мˈ], [н], [нˈ].
При артикулацији назала ствара се потпуна преграда као код експлозивних
сугласника, али се она разрешава проласком фонационе струје кроз носну шупљину.
2. Латерали (бочни, рус. боковые сонанты од лат. latus – бок, страна): [л], [лˈ].
При артикулацији бочних сугласника формира се потпуна преграда, али се она
разрешава тако што фонациона струја протиче кроз бокове језика.
3. Вибранти (рус. дрожащие од лат. vibrans – треперав): [р], [рˈ].
При артикулацији вибраната не ствара се потпуна преграда као код осталих
сонорних сугласника, већ врх језика вибрира, а фонациона струја пролази кроз бокове
језика.
Специфичан начин изговора имају поједине сугласничке групе у којима учествују
сонанти. Ове фонетске појаве називају се фаукална и латерална експлозија.
Фаукална експлозија
Од лат. Faucec – ждрело. Фаукална експлозија је појава када се два гласа изговарају
једним артикулационим покретом. Ова појава се односи на сугласничке групе
пм, бм, тн и дн.
1. [пм], [бм]. Пример: обман. Група пм се у оквиру речи не јавља.
До сливања артикулације ових сугласника долази због сродности њихових
артикулација: експлозивни уснени п и б и сонорни назал м су истог места творбе, имају
исту потпуну преграду која се формира на уснама и на исти начин се ова преграда
разрешава. У почетној фази артикулације меко непце је подигнуто, што онемогућава
51
проток фонационе струјке кроз нос. Након задржавања препреке меко непце се спушта да
би фонациона струја прошла кроз носни резонатор приликом изговора назала м. У
тренутку прекида артикулације при уклањану заједничке преграде на уснама, фонациона
струја удара у меко непце које се у том тренутку подиже, па се стиче утисак да се
извршила експлозија у ждрелу. Из тог разлога се ова фонациона појава назива фаукална
експлозија.
Обједињеност артикулације ова два гласа у транскрипцији се обележава луком
изнад ових сугласника [͡бм]
2. До сличне појаве долази и у сугласничким групама [тн], [дн] (заметно, бедный).
Експлозивни зубни сугласници т и д као и сонорни назал н имају истоветну потпуну
преграду која се ствара на зубима. Ова преграда се на исти начин и разрешава, услед чега
и долази до сливања артикулације. На зубима се истовремено ствара преграда за т и н,
односно за д и н, меко непце се подиже, ваздушна струја удара у њега, а у тренутку
уклањања преграде меко непце се спушта и ваздушна струја слободно протиче кроз нос
приликом изговора назала н.
Фаукалном експлозијом не долази до настанка једног гласа, већ се остварује
сложена артикулација у којој оба сугласника имају непотпуну артикулацију.
Латерална експлозија
Назив је од латинског назива за бок – latus. Латерална експлозија је појава када се

нађу у суседству сугласници т, д и л односно т, д и лˈ. Групе тл, дл, тлˈи длˈ се
изговарају једним артикулационим покретом, при чему се артикулације два сугласника
обједињују. Код група тл, дл обједињује се постављање преграде за оба гласа. У тренутку
уклањања преграде спуштају се бокови предњег дела језика, при чему се отварају бочни
пролази. При томе експлозивни сугласник губи своју експлозију и слива се са латералом
[л] тј. [лˈ]. Спуштање бокова језика истовремено представља уклањање преграде за оба
гласа. При савладавању преграде струја удара о бокове језика што ствара утисак да се
експлозија ту завршила. Због тога се артикулација поменутих сугласничких група зове
латерална експлозија. Примери: метла, седло, подлость, светлый.
52
Као и у случају фаукалне експлозије, латералном експлозијом не долази до
настанка једног гласа, већ се остварује сложена сливена артикулација. У транскрипцији се,
као и код фаукалне експлозије, латерална експлозија обележава луком изнад гласова.
8.ЧАС: КЛАСИФИКАЦИЈА СУГЛАСНИКА ПРЕМА ТВРДОЋИ/МЕКОЋИ
Диференцијално обележје тврдоћа/мекоћа представља једно од главних

дистинктивних обележја у фонолошком систему руских сугласника. У овом систему има
37 основних сугласника, тј. сугласничких фонема. Ове фонеме образују 15 корелативних
парова у којима су сугласници супротстављени само према једном дистинктивном
обележју – тврдоћи/мекоћи. Изван корелације је 7 непарних сугласника од којих су 3
непарна тврда: [ш], [ж], [ц] и 4 непарна мека (палатална): [чˈ], [шˈ:], [жˈ:] и [ј].
Тврди и меки сугласници
б п м в ф с з т д н л р к г х ш ж ц - - - -
б п м в ф с з т д н л р к г х - - - ј ч ш жˈ:
ˈ ˈ ˈ ˈ ˈ ˈ ˈ ˈ ˈ ˈ ˈ ˈ ˈ ˈ ˈ ˈ ˈ:
Назив тврди и меки сугласници су добили по акустичком утиску. Тврдоћа и

мекоћа, као акустичко обележје, резултат је разлике у артикулацији сугласника. Разлика се
састоји у дoпунској артикулацији – палатализацији код меких сугласника који имају своје
тврде парњаке, тј. у издизању предњег и средњег дела језичких леђа према тврдом непцу.
При изговору палатализованих сугласника језичка леђа се подижу до висине на којој се
изговара глас [i̯] (неслоговно и).
Меки сугласници који имају своје тврде парњаке називају се палатализовани, за

разлику од сугласника који су увек меки и који немају тврдих парњака. Код
палатализованих сугласника мекоћа није основно обележје сугласника, већ представља
допунску артикулацију, док је код палаталних мекоћа стално обележје.
53
Због овог покрета језичких леђа напред и нагоре према тврдом непцу, смањује се
предњи резонатор, а повисују се резонаторски тонови, што тембр меког сугласника
разликује од тембра тврдог парњака. Сједињавањем допунске палаталне артикулације са
основном артикулацијом долази до мањих или већих промена основне артикулације, мада
код већине сугласника карактер основне артикулације остаје сачуван.
Особине меких сугласника. Меки сугласници су дужи и напрегнутији од својих

тврдих парњака. Степен умекшаности сугласника није исти код свих меких сугласника,
већ зависи од степена померања језичких леђа и њиховог издизања ка тврдом непцу. На
пример, при артикулацији меких уснених сугласника [бˈ], [пˈ], [мˈ], усненозубних [вˈ] и [ф
ˈ] палатална артикулација се додаје усненој артикулацији, па ови сугласници настају
синхронизацијом двеју различитих артикулација, због чега су они мање палатализовани од
осталих меких сугласника.
Сонант [рˈ] је, поред меких уснених, најмање палатализован, јер се због вибрирања
језика језичка леђа не издижу према тврдом непцу у толикој мери, као код осталих меких
сугласника.
При артикулацији алвеоларних [тˈ], [дˈ], [нˈ] и зубних [сˈ], [зˈ] основна и допунска
артикулација су обједињене и због тога се они на слух перципирају као више умекшани од
уснених и [рˈ].
Степен умекшаности је највећи код меких задњонепчаних сугласника [кˈ], [гˈ], [хˈ]
и алвеоларног сонанта [нˈ].
Разлике у изговору меких сугласника не зависе само од природе самих сугласника,

већ и од природе наредног самогласника. На пример, меки уснени сугласници [пˈ], [бˈ], [м
ˈ] и усненозубни [вˈ] и [фˈ] испред самогласника [и] остављају утисак слабе умекшаности:
пиво, бил, милый итд. Испред других вокала ови руски меки сугласници остављају утисак
веће мекоће: пятый, пел, тебя, бег.
Сонант [рˈ] и шумни експлозивни [кˈ] и [гˈ] испред вокала [и] изразитије
испољавају мекоћу него уснени и усненозубни: риск, Рим, кислый.
54
Особине тврдих сугласника. За разлику од меких сугласника парне тврде
сугласнике карактерише мање или веће померање језичких леђа уназад, а неке тврде
сугласнике и издизање задњег дела језика према тврдом непцу. Такав покрет представља
допунску артикулацију – веларизацију. Веларизација је изразита једино код сонанта [л],
а нешто већи степен веларизације запажа се код тврдих уснених сугласника. Померањем
тела језика уназад повећава се обим резонатора и снижавају се резонаторски тонови и
шумови, услед чега сугласник добија допунски тембр који оставља акустички утисак
тврдоће.
Јаке позиције за тврде и меке сугласнике су позиције испред самогласника и на

крају речи: тру[ба́] - тру[бˈа́], [б]ыл - [бˈи́л], [л]ук - [лˈу́к], [м]ол - [мˈо́л], [м]ал - [мˈа́л],
[м]ыло - [мˈи́]ло, жи[в]от - жи[вˈо́]т, [н]ос - [нˈо́]с.
Сугласници без тврдих, односно меких парњака
Непарни тврди сугласници [ш], [ж] и [ц] одликују се сталном фонетском тврдоћом.
Нпр. ша́пка, жизнь, цех. Непарни меки сугласници [чˈ], [шˈ:], [жˈ:] и [ј] одликују се
сталном фонетском мекоћом. Они су меки у свим позицијама. Нпр. час, щит, позже.
Сугласничке фонеме /шˈ/ и /жˈ/ гласовно су представљене дугим сугласницима [ш

ˈ:] и [жˈ:], јер се као такви јављају у јакој позицији. Међутим, дужина ових сугласника
није суштина фонеме већ пратећа појава која сама по себи нема дистинктивну вредност.
Другим речима, дужина ових сугласника није дистинктивно обележје.
Сугласници [z], [ӡˈ], [ǯ], [ч], [γ] представљају алофоне појединих сугласничких
фонема и настају као резултат фонетских алтернација сугласника у слабим позицијама.
Сугласници [z], [ǯ], [чˈ], [γ] су тврди, а [ӡˈ] је мек.
Артикулација појединих руских сугласника
На артикулацију сугласника утичу суседни самогласници. Од свих самогласника

најмањи утицај на сугласнике има вокал [а́], па се испред овог вокала реализују основни
сугласници или сугласници у апсолутно јакој позицији.
55
Сви палатализовани сугласници због покрета језичких леђа према предњем непцу
имају мањи предњи резонатор у односу на њихове тврде парњаке. Осим тога, код меких
сугласника усне су више развучене него код тврдих парњака (мать – мять).
Описаћемо оне тврде и меке сугласнике чија се артикулација највише разликује у

односу на гласове у српском језику.
Сугласници [ш] и [ж]
Ови сугласници су увек тврди и немају своје меке парњаке. То су двофокусни

гласови, јер се при њиховој артикулације формирају два теснаца. Ова два сугласника се
разликују само према обележју звучност/безвучност, а артикулациони покрети су им
потпуно исти.
Врх језика и почетак предњег дела језика подиже се према почетку предњег дела
тврдог непца, где се образује прва преграда, или први фокус. Средњи део језика је
опуштен, улегнут и удаљен од непца. Задњи део језика се издиже према меком непцу, где
се образује други теснац. Бокови језика належу на горње бочне зубе. Усне су истурене,
напрегнуте и мало заобљене. Фонациона струја пролази кроз два теснаца што овим
сугласницима даје јак шум и карактеристично шуштање и због тога се они према
акустичком утиску називају шуштави гласови.
Руско [ш] и [ж] су тврђи од српских гласова. У српском језику ово су

једнофокусни сугласници (теснац се ствара између алвеола и почетка тврдог непца), шум
је мање изражен, средњи део језика се не удубљује као код руских гласова, а задњи део
језика се не издиже према меком непцу. Код српских гласова усне се само мало истурају и
заобљавају.
Сугласници [шˈ:] и [жˈ:]
56
Као и твди сугласници [ш] и [ж] ови меки сугласници су супротстављени само
према једном обележју: према звучности/безвучности. Ове гласове карактерише стална
фонетска мекоћа.
Средњи и предњи део језика се високо издижу према тврдом непцу, где се образује
теснац. Задњи део језичких леђа је повучен напред према средњем непцу и опуштен је.
Врх језика је мало подигнут и образује слаб теснац. Предњи део језичких леђа је мало
улегнут. Бокови језика належу на горње бочне зубе. Формирају се два теснаца, али су она
слабо изражена. Дужина ових сугласника се постиже задржавањем теснаца.
Поред дугог меког [шˈ:] које припада и старој московској и савременој ортоепсој
норми, у употреби је и ортоепска варијанта са двофонемским спојем [шˈчˈ] у којој је ч
знатно ослабљено. Примери: ещё, щука, считать.
У петербуршкој норми изговора овај двофонемски спој се активно чувао све до

друге половине 20. века, а данас се све ређе чује.
Фонема /шˈ/ се графички обележава графемом щ и спојевима графема сч, зч, жч.
Примери: вещи, счастье, грузчик, мужчина.
Фонема /жˈ/ се графички обележава графемом ж и спојевима графема жж и зж.

Сугласник [жˈ:] се јавља у корену речи пред наставком или суфиксом. Ова фонема је
ослабљена и има ниску учесталост употребе, јер је све већа тенденција ка изговору тврдог
сугласника ж. Оба изговора, и тврда и мека варијанта, су књижевна. Меко [жˈ:] се чува у
сценском говору и у неким речима: вожжи, дрожжи, жужжать, жжение, брюзжать,
дребезжать, позже, приезжать.
Сугласници [л] и [лˈ]
57
При артикулацији тврдог [л] врх језика и почетак предњег дела језика належу на
горње зубе. Притисак на месту преграде је снажан. Средњи део језичких леђа је дубоко
улегнут, задњи део је повучен уназад и високо се издиже ка меком непцу. Бокови средњег
и задњег дела језика належу на горње бочне зубе, а бокови предњег дела језика се
опуштају и фонациона струја тече кроз њих, као и кроз зубе. Овај сугласник је најтврђи од
свих сугласника.
Српско л је тзв. средњоевропско л које је мекше од руског. При његовом изговору

врх језика належе на алвеоле и коренове горњих зуба, средњи део језика је мање улегнут, а
задњи део језика се не издиже према меком непцу. Бокови језика су опуштенији и
фонациона струја је слабија него код руског л.
При артикулацији руског меког [лˈ] читаво тело језика се помера напред према
предњем непцу, врх и предњи део језика належе на алвеоле и коренове горњих зуба.
Додирна површина на месту преграде је већа него код тврдог л. Средњи део језика се
подиже према тврдом непцу. Бокови предњег дела језика се опуштају и фонациона струја
протиче кроз њих. Српско љ је мекше од руског.
Сугласници [р] и [рˈ]
При артикулацији тврдог [р] врх језика је напрегнут и издиже се према почетку
предњег непца, где вибрирајући ствара преграду. Предњи и средњи део језика се
спуштају, задњи део језика се повлачи уназад и мало издиже према меком непцу. Корен
језика је напрегнут, бокови језика належу на горње бочне зубе. Језик највише вибрира при
изговору р на крају речи (вор, двор, договор).
58
Руско р је напрегнутије од српског. Код српског р врх језика није толико издигнут
и напрегнут.
При изговору руског меког [рˈ] цело тело језика се помера унапред, предњи и
средњи део језика се издижу према предњем непцу, врх језика није издигнут као код
тврдог р, и предњи део језика слабије вибрира. Руско меко [рˈ] је алвеоларан глас. Он је
најмање палатализован од свих меких руских сугласника. На апсолутном крају речи и [р]
и [рˈ] могу изгубити од своје звучности (пр. Игорь, Сибирь, январь).
Сугласник [чˈ]
При артикулацији предњи и средњи део језика належу на почетак тврдог непца при
чему се образује потпуна преграда као код експлозивног т. Затим се преграда отвара и на
истом месту се формира теснац као код фрикативног шˈ.
Руско [чˈ] је мекше од српског ч, а тврђе од ћ. При артикулацији се средњи и

предњи део језика издижу према предњем непцу, при чему је додирна површина на месту
преграде већа него при изговору српског ч . Усне су код руског гласа мање истурене, него
код српског ч.
59
КЛАСИФИКАЦИЈА СУГЛАСНИКА ПО
ЗВУЧНОСТИ/БЕЗВУЧНОСТИ. НЕУТРАЛИЗАЦИЈА ЗВУЧНИХ И
БЕЗВУЧНИХ
Према учешћу гласних жица сугласници се деле на звучне и безвучне. У

звучне спадају сонанти и звучни шумни сугласници, а у безвучне спадају безвучни шумни
сугласници. Код сонаната преовлађује тон над шумом, код звучних шумних преовлађује
шум, али има и тонова, а безвучни шумни су чисти шумови.
Звучни и безвучни сугласници стоје у корелативним паровима у којима се
сугласници разликују само у једном дистинктивном обележју – звучности/безвучности.
Безвучни сугласници су напрегнутији од звучних, имају интензивнији шум и јачу

снагу фонационе струје. Површина коју заузима преграда при изговору безвучних је
нешто већа него при изговору звучних сугласника.
У следећој табели представљени су сви звучни и безвучни парни сугласници.
б б в вˈ д дˈ з з ж ж г г ј (z (ӡˊ (ǯ (γ (γ
ˈ ˈ ˈ: ˈ ) ) ) ) ˈ)
п п ф ф т т с с ш шˈ: к к - ц чˈ (ч х хˈ
ˈ ˈ ˈ ˈ ˈ )
Сугласници [ц], [чˈ], [х], [хˈ] немају звучних парњака међу основним сугласницима.
Њихови звучни парњаци су њихове позиционе варијанте: [z], [ӡˊ], [γ], које се јављају на
граници морфема и које у писаном стандарду немају својих графема.
Алтернације звучних и безвучних сугласника
У слабим позицијама долази до алтернације звучних и безвучних сугласника.

Позиције у којима долази до алтернација сугласника су следеће:
а) звучни пред пред безвучним сугласником,
б) безвучни пред звучним сугласником, осим [в] и [вˈ] и
60
в) положај на апсолутном крају речи.
а) Звучни сугласници испред безвучних замењују се својим безвучним парњацима.

Примери:
Трава [трӑва́]– травка [тра́фкъ]

Ложечка [ло́жъчˈкъ]– ложка [ло́шкъ]
Лодок [ло́дък]- лодка [ло́ткъ].
б) Безвучни испред звучних замењују се својим звучним парњацима:
Про[сˈ]ить – просьба [про́зˈбъ]

Моло[тˈ]ить – молотьба [мълӑдˈба́]
Гото[вˈ]ить – гото[фˈ]ьте
Сугласници [ц], [чˈ] и [х] пред звучним сугласницима на граници речи замењују се
својим позиционим звучним парњацима: [ц]˃[z] (d͡z), [чˈ]˃[ӡˊ] (ђ), [х]>[γ] и обе позиционе
варијанте: [ч]›[ǯ] (џ),. Примери:
Отец бы [ӑтˈе́zбы]
Помочь бы [пӑмо́ӡˊбы]
Смех же [сˈмˈе́γжыэ]
Сугласници [в] и [вˈ] у руском језику имају особине и шумних и сонорних

сугласника. У позицији пред безвучним сугласником [в] се замењује својим безвучним
парњаком [ф]:
Вторник [фто́рнˈик]
Овца [ӑфца́]
Травка [тра́фкъ]
Али кад се [в] и [вˈ] нађу после безвучног, они не утичу на безвучни сугласник.
Примери:
Свой [сво́і̯]
61
Ответ [ӑтвˈе́т]
Творог [твӑро́к]
До замене безвучног сугласника звучним испред [в] може доћи само ако иза [в]
стоји звучан шумни сугласник, на пример: от взглядов [ӑдвзглˈа́дъф], с вдовой [звдӑво́і̯], к
вздохам [гвздо́хъм]. При споријем изговору ни овде не долази до алтернације.
Алтернације сонаната према обележју звучност/безвучност
Сонанти се не неутрализују по обележју звучности/безвучности, јер немају својих

парних безвучних фонема. Међутим, у позицији пред безвучним сугласницима звучност
сонорног сугласника може се понашати двојако: може делимично слабити или јачати и
развијати допунску слоговност, тако да су у тој позицији могуће две варијанте сонанта
(два алофона сонорне фонеме). Примери:
[м̯хи́] или [м̥хи]
[р̯та́] или [р̥та́]
У неким случајевима руски правипис региструје алтернацију звучних и безвучних

сугласника. На пример, код префикса који се завршавају на [з]: раз-, воз-/вз-, без-, из-,
через-/чрез-, низ-. Кад се после ових префикса нађе безвучан сугласник, алтернација се
региструје у писаном стандарду: уместо слова з, пише се с, на пр.: рассказ, расширить,
расписать, восстать, беспричинно, бесшумный, исчезнуть, чересчур. Пред осталим
сугласницима и пред самогласницима пише се з у складу са изговором.
в) Алтернација звучних и безвучних сугласника на крају речи пред паузом
Звучни шумни сугласници на крају речи замењују се својим безвучним парњацима.

Ова позициона фонетска алтернација се зове обезвучавање на крају речи пред паузом
(оглушение в конце слова перед паузой) или десоноризација сугласника на крају речи
пред паузом. Примери:
[б/п]: хлеб [хлˈе́п]
62
[бˈ/пˈ]: голубь [го́лупˈ]
[в/ф]: ров [ро́ф]
[вˈ/фˈ]: кровь [кро́фˈ]
[д/т]: сад [са́т]
[дˈ/тˈ]: лошадь [ло́шътˈ]
[з/с]: мороз [мӑро́с]
[зˈ/сˈ]: князь [кнˈа́сˈ]
[ж/ш]: нож [но́ш]
[г/к]: снег [cˈнˈе́к]
Кад се на крају речи пред паузом нађу два звучна шумна сугласника, оба ће се
заменити својим безвучним парњацима. Примери:
мозг [мо́ск]
поезд [по́і̯ьст]
гвоздь [гво́сˈтˈ]
надежд [нӑдˈе́шт]
Фонетски хомоними
Услед неутрализације звучних и безвучних шумних сугласника на крају речи у

неким случајевима долази до подударања изговора речи различитог значења и различитог
фонолошког састава. Такве речи се зову фонетски хомоними (фонетические омонимы).
Примери:
Серб/серп [сˈе́рп]
Луг/лук [лу́к]
Порог/порок [пӑро́к]
Род/рот [ро́т]
Молод/молот [мо́лът]
Плод/плот [пло́т]
Изговор речи дождь, бог и благо
63
У именици дождь и речима које су из ње изведене на месту графичке групе жд
могућ је двојак изговор. Према старомосковској изговорној норми на месту жд изговарао
се сугласник [ш:ˈ] – [до́ш:ˈ]. Овај Старомосковски изговор је и данас на снази. Међутим,
према савременој изговорној норми, под утицајем писане речи, изговара се и сугласничка
група [штˈ] – дождь [до́штˈ]. Сходно томе, данас у номинативу и акузативу именице
дождь могућ је двојак изговор: према старомосковској норми [до́ш:ˈ] и према савременој
[до́штˈ].
У номинативу именице бог изговара се глас [х] – [бо́х] и то је једини књижевни
изговор. У косим падежима на месту сугласника [г] према старомосковској норми (а под
утицајем црквеног језика и јужноруских говора) изговарало се звучно фрикативно [γ],
односно [γˈ], на пример: бога [бо́γъ], богу [бо́γу], боги [бо́γи]. У савременом изговору у
косим падежима се под утицајем писане речи изговара [г]: бога [бо́гъ], богу [бо́гу], боги
[бо́ги], што данас представља књижевну норму, а изговор са фрикативним [γ] је архаичан.
У именици благо (срећа, добро), која је такође црквенословенизам, уместо
сугласника [г], према старомосковској норми, изговарало се звучно фрикативно [γ]: благо
[бла́гъ], благом [бла́гъм]. Нашавши се у генитиву множине, [γ] се десоноризовало и
замењивало безвучним парњаком [х] – благ [бла́х]. Данас се под утицајем писане речи у
косим падежима ове именице изговара експлозивно [г], а у генитиву множине [к] – [бла́к].
Изговор са звучним фрикативним [γ], односно [х], данас је архаичан.
Сонорни самогласници на крају речи пред паузом
Сонорни сугласници на крају речи пред паузом се не десоноризују, јер немају

својих безвучних парњака. Међутим, општа тенденција да се на крају речи пред говорном
паузом јављају само безвучни шумни сугласници утиче и на изговор сонаната, код којих
звучност на крају речи може мање или више слабити. Слабљење звучности на крају речи
није својствена свим сонантима. Сонантска својства на крају речи најупорније чувају
назали. Најизразитије се десоноризују [рˈ] и [лˈ]. Ови сонанти на крају речи се могу
замењивати својим полузвучним или чак безвучним позиционим варијантама.
Полузвучност се у транскрипцији обележава малим полулуком, нпр.: боль [бо́л̯ˈ], словарь
64
[слӑва́р̯ˈ]. Што је изговор немарнији, слабљење звучности ових сонаната на крају речи је
изразитије. Међутим, сонанти на апсолутном крају речи, односно у позицији пред
безвучним сугласником, поред алтернација са својим полузвучним варијантама могу
алтернирати и са варијантама које имају допунску слоговност (слоговност се обележава
кружићем испод сонанта): рубль [ру́бл̥ˈ].
9.час: СУПЕРСЕГМЕНТНА СРЕДСТВА. СЛОГ И АКЦЕНАТ
Говор представља низ гласова. Овај низ се састоји од појединачних

фонетских јединица које се издвајају помоћу различитих фонетских средстава. У руском
језику такве јединице су фраза, фонетска синтагма, фонетска реч, слог и глас.
Фраза представља одсечак говора који се одликује својом интонацијом
и фразним акцентом. На пример, следећи говорни низ можемо поделити на следеће фразе:
Было ветрено, сыро и скверно||. Дверь в сад была открыта,||на почерневшем от
мокроты полу террасы высыхали лужи ночного дождя||. У датом примеру је укупно три
фразе, а границе између њих приказане су вертикалним цртама које означавају паузу.
Фраза заправо одговара исказу који подразумева завршену мисао.
Међутим, фразу не треба поистовећивати са реченицом, коју такође карактерише
завршена мисао. Фраза је фонетска јединица, а реченица је граматичка јединица што су
различити нивои језика.
Фраза се састоји од фонетских синтагми. Фонетска синтагма такође
Има своју посебну интонацију и синтагматски акценат, али паузе између синтагми нису
обавезне и оне могу бити краће од пауза између фраза. На пример, већ поменута фраза
Было ветрено, | сыро | и скверно састоји се од три синтагме, чије су границе означене
једноструким косим цртама.
Подела говорног низа на фразе и синтагме условљена је смислом и
значењем које говорник жели да истакне у свом исказу, а врши се помоћу ритмичко-
интонационих средстава.
Фонетску синтагму чини једна или неколико фонетских речи.
Фонетска реч представља одсечак говорног низа који има један акценат. Може је чинити
једна или више фонетских јединица. На пример, у фрази В ту же ночь | широкая лодка |
65
отчалила от гостиницы... издвајају се три фонетске синтагме, а свака од њих се састоји
од две фонетске речи, на пр. фраза В ту́ же но́чь састоји се од две фонетске речи В ту́ же
и но́чь итд.
Фонетска реч се даље дели на слог, а слогови на гласове. Глас, слог,
фонетска реч, фонетска синтагма и фраза представљају сегметне јединице. Глас
представља најмању и недељиву сегментну јединицу, а свака наредна јединица је
сложенија и може се раставити на простије јединице: слог чине гласови, фонетску реч
чини слог, фонетску синтагму чини фонетска реч, а фразу чине фонетске синтагме.
Сегментне јединице се уређују помоћу суперсегментних или прозодијских јединица које
чине слоговност/неслоговност гласова, акценат и интонација.
Слогови се уједињују у фонетску реч захваљујући акценту речи. Фонетске речи се
уједињују у фонетске синтагме помоћу синтагматског акцента и интонације. Интонација и
акценат фразе уједињују синтагме у оквиру фразе.
Слог је и сегментна и суперсегментна јединица. Као сегментна јединица он

представља линеарни низ гласова. Као суперсегментна јединица слог представља
јединство слоговних и неслоговних гласова.
Слог је најкраћи сегмент речи који се издваја при анализи артикулационих покрета
за време говора. Слог је глас или група гласова која се изговара једним артикулационим
покретом. Од других делова речи он се одваја минималним паузама. Слог чини
самогласник, односно самогласник са суседним сугласницима са којима се изговара без и
најмање паузе. Број слогова у речи зависи од броја самогласника. Сугласници су углавном
неслоготворни, мада понекад и они могу бити носиоци слога. У тој улози обично се
јављају најзвучнији сугласници – сонанти.
Тесна повезаност гласова у оквиру слога одражава се на њихове акустичке
карактеристике, јер артикулација сваког гласа утиче на артикулацију суседног, што
доводи до промена у њиховом звучању. Међусобни утицај сугласника на самогласник и
самогласника на сугласник у великој мери зависи од њиховог редоследа. Знатно је већи
утицај самогласника на претходни сугласник, него сугласника на претходни самогласник.
Прозодијска обележја слога. У руском језику сваки слог се одликује
прозодијским обележјима: интензитетом, напрегнутошћу, дужином и звучношћу.
Интензитет слога је снага којом се слог изговара. Не изговарају се сви слогови у речи
66
истом снагом: акцентовани слог се изговара са највише снаге, а сви остали са мање снаге.
Напрегнутост слога је затегнутост мишића говорног апарата при изговору слога. Сви
слогови у речи нису једнако напрегнути – најнапрегнутији је акцентовани слог, а сви
неакцентовани су мање напрегнути. Напрегнутост је у тесној вези са интензитетом и ова
два обележја су у великој мери условљена једно другим.
Дужина (квантитет) слога зависи од дужине гласова који чине слог и од акцента.
Основни носилац дужине слога је самогласник. На дужину самогласника у речи утиче
неколико фактора, као први и најважнији је акценат. Међутим, у трајању слога учествују и
сугласници. Сугласници могу бити дуги и кратки. У руском језику постоје два природно
дуга сугласника, то су [жˈ:] и [шˈ:]. Остали дуги сугласници настају удвајањем простих
сугласника (Анна, каменный, оттуда). И кратки сугласници се разликују међусобно по
дужини: меки сугласници су дужи од својих тврдих парњака, сонанти и фрикативни су
дужи од експлозивних и африката, безвучни су нешто дужи од звучних. Све то утиче и на
дужину слога.
Акцентовани самогласници су дужи од неакцентованих. Скраћивање дужине
изговора је редукција дужине, или квантитативна редукција. Неакцентовани
самогласник у првом слогу испред акцентованог слога, као и неакцентовани самогласник
на апсолутном почетку речи подлежу првом степену редукције и од акцентованог су краћи
за један до један и по пут. Сви остали неакцентовани самогласници редукују се у другом
степену редукције и од акцентованог су краћи за два до четири пута. Међутим нису ни сви
самогласници у другом степену редукције подједнако кратки: неакцентовани самогласник
на апсолутном крају речи је нешто дужи од осталих самогласника у другом степену
редукције. Самогласник у првом слогу иза акцентованог, под условом да то није
последњи слог, најкраћи је од свих ненаглашених самогласника у речи.
Звучност слога зависи од звучности гласова који чине слог. У зависности од
звучности разликују се а) самогласници, б) сонанти (тонови са слабијим шумовима), в)
звучни шумни сугласници (шумови са слабим тоновима), г) безвучни шумни сугласници
(чисти шумови, нулта звучност). Слог представља спој звучних и мање звучних гласова, а
граница слога је место где се смењује звучност.
Теорије слога.
1. Експираторна теорија. Према овој теорији слог се изговара у једном
67
налету фонационе струје. Провера границе слога се врши пред упаљеном свећом, на
пример, при изговору гласова, свећа ће затреперити онолико пута колико има слогова. Ова
теорија има своје мане и не објашњава све случајеве.
2. Сонорна теорија. Заснована је на акустичким критеријумима. Развио ју
је Авањесов, представник Московске фонолошке школе. Према овој теорији слог
представља талас звучности. Слог чине гласови различите звучности – најзвучнији од њих
је слоготворни глас, најчешће вокал, а сви остали су неслоготворни.
3. Динамичка теорија слога. Према овој теорији слог представња талас
снаге, односно интензитета, ваздушне струје. У комбинацији гласова који чине слог
најинтензивнији је слоготворни глас, тј. самогласник, а најмање интензиван је сугласник.
Слог који почиње слоготворним звуком је неприкривен, на пример, [она], за
разлику од слога који почиње неслоготворним звуком, који је прикривен, на пример,
[сам]. Слог који се завршава слоготворним звуком је отворен, а ако се завршава
неслоготворним звуком је затворен.
Граница слога. Подела речи на слогове условљена је принципом нарастајуће
звучности. Сугласник који се налази између вокала чини слог са наредним вокалом, на
пример: мo|ло|ко, за|пи|сы|вал|. Група сугласника између самогласника чини слог са
следећим самогласником ако се састоји:
1) Од шумних сугласника, на пример, ку|пцы
2) Од сонаната, на пример, бо|льной, во|лна
3) Кад група сугласника почиње шумним, а завршава се сонантом, на пример, ку|кла,
бе|дный
4) Кад је први сугласник сонант, а други шумни сугласник, сонант обично
иде са претходним самогласником, на пример, борь|ба, кон|церт.
Јот (неслоговно и) припада претходном слогу, на пример, зай|цы, вой|на
Подела речи на слогове и правила преношења речи на крају ретка се не морају
подударати. Правила преношења у други ред су шира и полазе од морфемске структуре
речи.
Руски акценат: типови и функције
68
Реч се може састојати од једног или више слогова. Један слог у речи је акцентован,
а остали су неакцентовани. Акценат речи представља издвајање једног од слогова
вишесложне речи. Помоћу акцента слогови се уједињују у једну целину – фонетску реч.
Акценат има две веома важне функције: конститутивну – представља најважније
средство формирања фонетске целовитости, тј. фонетског јединства речи и врши и
функцију распознавања речи.
Акценат имају самогласници, али он се односи на читав слог који се састоји од
самогласника и сугласника. Самогласник је носилац акцента, основа на којој се он
формира.
Фонетска природа руског акцента. Руски акценат је квантитативно-
динамички, што значи да се истицање слога постиже појачавањем интензитета изговора,
напрегнутошћу, звучношћу и дужином изговора (квантитетом).
Поред поменутог, акцентовани слог се издваја и висином мелодијског тона, што
значи да има и мелодијска својства, али су она слаба, неизражена и фонолошки небитна,
јер немају дистинктивну функцију.
За разлику од руског акцента српски акценат је мелодијски, што значи да се
истицање једног слога у речи постиже покретом или висином мелодијског тона, његовим
интензитетом (снагом) и квантитетом (дужином). Издвајање једног слога постиже се
силазним или узлазним покретом тона. Ова два покрета тона су фонолошки релевантна
код српског акцента и представљају његова дистинктивна обележја.
С обзиром на место које акценат заузима у речи у појединим језицима разликују се
језици са везаним и језици са невезаним акцентом. На пример, у чешком, мађарском и
финском језику акценат је везан за први слог. У поњском је везан за претпоследњи слог. У
француском и турском је увек на последњем слогу.
У руском језику акценат је невезан, тј. може бити на различитим слоговима у речи.
Ова чињеница омогућује постојање речи које се разликују само по месту акцента, на
пример: мука́ и му́ка, за́мок и замо́к, о́рган и орга́н итд. Различите речи које имају исту
фонемску структуру и истоветан начин писања, а чије је значење различито, зову се
хомографи (омо́графы).
У граматичким облицима у руском језику акценат се понаша двојако: може бити
покретан и непокретан. Ако при промени речи акценат задржава своје место на истом
69
слогу ради се о непокретном акценту, на пример: краси́вый, краси́в, краси́вы. Ако при
промени граматичких облика акценат мења своје место ради се о покретном акценту, на
пример: рука́, ру́ки, руки́. Промена места акцента у граматичким облицима речи служи као
одлика дате парадигме и у томе се испољава морфолошка функција акцента. Покретни
акценат је карактеристичан, пре свега, за исконско руске речи. Ова особина у знатној мери
отежава овладавање руским акцентом, јер се због нефиксираности веома тешко одређује
његово место у речи.
Понекад се руски акценат преноси на предлог или речцу, на пр.: за́ руку, бе́з вести,
не́ было. До ове појаве долази код речи које имају акценат на првом слогу, који се затим
премешта на предлог или речцу.
Неке речи у руском језику имају двојаке акценте, што нема утицаја на значење
речи. У неким речима оба варијантна акцента су књижевна, на пример: ба́ржа и баржа́,
де́ревце и деревцо́ итд. Понекад се један од варијантних акцената користи у одређеном
језичком стилу, па може бити застарео, припадати разговорном језику и сл., па је у том
случају мање препоручљив, на пример: слу́жащий неутр. и служа́щий заст.; звони́шь
неутр. и зво́нишь разг.
Поједине врсте речи немају свој самостални акценат, па чине акценатску целину са
речју испред или иза себе. То су везници, речце и предлози. Речи које чине акценатску
целину са речју која следи зову се проклитике, на пример: на столе́, от го́рода, не зна́ет.
Речи које чине акценатску целину са речју која је испред зову се енклитике, на пример:
прочита́л бы, скажи́ же, куда́-либо.
Поједине речи у руском језику имају два, ређе три, акцента. У таквом случају један
је акценат главни, а остали су другостепени или бочни акценти. Више акцената имају
сложене речи код којих се творбене основе јасно издвајају и чувају своје акценте.
Примери: а́строфѝзика, ваго́нноремо̀нтный, взаи́мозавѝсимость, дре́внеру̀сский,
ма́лознако̀мый.
Немају све сложене речи по два, односно три, акцента. Сложене речи које имају
општекњижевну употребу, углавном оне са једносложном првом основом, обично имају
само један акценат, и то на другој основи. Примери: великоду́шный, водопрово́д,
самолю́бие, фотоаппара́т итд.
70
Другостепени акценат имају и изведене речи које имају слабо акцентован префикс:
по̀сле-, свѐрх-, мѐж-, внѐ- , внутрѝ-, о̀коло-, на пример: по̀слевое́нный, свѐрхзвуково́й,
внурѝзаво́дский итд., као и изведене речи са страним префиксима: а̀нтинаро́дный,
ко̀нтрата́ка, су̀перобло́жка итд.
Бочне акценте имају и многе сложене скраћенице, на пример: го̀сба́нк, мѐдсестра́,
про̀фгруппа итд.
10.ЧАС: СУПЕРСЕГМЕНТНА СРЕДСТВА. ТАКТ И ФРАЗА. ИНТОНАЦИЈА.
Интонација је суперсегментно фонетско средство које обједињује сегментне

јединице у једну интонациону целину. Интонацију чини скуп суперсегментних средстава
као што су: мелодија, паузе, промена интензитета, темпо и тембр сегментних
јединица.
Мелодија је основно интонационо средство којим се организује исказ. Она

подразумева кретање основног тона од почетка до краја исказа. Мелодијски тон може
имати различиту висину. Средњи ниво тона одговара нормалној висини гласа говорника и
индивидуалан је. Он служи као својеврсни параметар са којим се пореде други нивои тона.
Интензитет је гласност изговора исказа и његових делова. Зависи од

напрегнутости говорних органа и од амплитуде вибрирања гласних жица (што је
амплитуда већа, већи је и интензитет). Исказ који се изговара са већом снагом има
изразитији акценат. Најизразитији акценат имају речи на којима се врши промена висине
мелодијског тона. Такви акценти се називају интонационим акцентима или
интонационим центрима.
Паузе су прекиди у звучању мелодијског тона. Оне служе за одвајање смисаоно-

интонационих целина.
Тембр или боја говора учествује у изражавању различитих емоционално-

експресивних нијанси говора.
Темпо говора је трајање изговора појединих смисаоно-интонационих целина.
71
Сва наведена интонациона средства делују истовремено и неодвојива су једна од
других. Међу наведеним интонационим средствима се издвајају два основна, која врше
основне функције у организацији исказа, а то су интонациони акценти и мелодија.
Врсте акцента у оквиру реченице:
Синтагматски акценат. Најмања интонациона јединица говора је

фонетска синтагма или говорни такт. То је посебна семантичка и артикулациона целина
са сопственим покретом мелодијског тона, којој претходи и после које следи пауза.
Фонетску синтагму чини једна реч или група од две или више речи које су смисаоно и
комуникативно повезане. Примери (косим цртама се обележавају границе између
синтагми):
Вечером/ к нам придут гости. ... Лучше поздно,/чем никогда. .... Студенты первого
курса / будут сдавать экзамен в июне. ... Москва/ - столица России.
Синтагма има свој акценат који представља прозодијско истицање једног од

лексичких акцената у синтагми, по правилу, акцента последње пунозначне речи. Акценти
осталих речи у реченици подчињени су овом акценту, због чега је синтагма ритмички
организована. Пример: Студе́нты пе́рвого ку́рса / бу́дут сдава́ть экза́мен в ию́не.
Постоји и реченички акценат. У изјавној реченици-исказу која се састоји од две
или више фонетских синтагми, појачава се синтагматски акценат последње синтагме и
њему се потчињавају синтагматски акценти унутрашњих синтагми. Реченични акценат
организује реченицу у целину. На пример, у реченици
Старик сидел на камне, / девушка стояла рядом, / рисовала его портрет.
постоје синтагматски акценти на речима на камне и рядом и реченични акценат на речи

портрет. Захваљујући односу ових акцената реченица је ритмички организована.
Рашчлањивање реченице-исказа на фонетске синтагме зависи од њене структуре,

садржаја и субјективног односа говорника према исказу. Оно није увек исто. У зависности
од начина рашчлањивања, исказ може мењати смисао. На пример: Таня сказала: /«Вера
придет завтра». – Таня, /сказала Вера, / придет завтра».
72
Један од нејезичких фактора који утиче на синтагматско рашчлањивање је темпо
говора. Што је темпо говора бржи, реченица се рашчлањује на дуже синтагме, а при
споријем темпу број фонетских синтагми је већи.
Логички акценат је фонетско средство помоћу којег се истиче значење или

стилска вредност било које речи или групе речи у исказу или синтагми. Овај акценат има
више функција: 1) користи се да истакне оно што је ново у исказу (рема). Нпр.: Иван
уехал. 2) Врши функцију истицања елемената прикривеног или очигледног
супротстављања. Нпр.: Иван встретил Таню на вокзале; Иван встретил Таню на вокзале.
Постоји и емфатички акценат који се увек јавља и као логичко и као

емоционално-експресивно истицање. Он је увек емоционалан. Нпр.: Два часа я тебя
ждал; Бабушка приехала.
Интонационе конструкције. Покрет мелодијског тона који заједно са

интонационим акцентом комуникативно организује интонационо сегмент говора назива се
интонациона конструкција. У руском језику има више десетина интонационих
конструкција које могу да пренесу комуникативна значења. Ове конструкције су сврстане
у различите типове који обједињују конструкције са сличним кретањем мелодијског тона.
Према Ј. А. Бризгуновој постоји седам основних типова интонационих

конструкција. Свака од интонационих конструкција има свој акценатски део,
предакценатски део и постакценатски део.
ИК-1. Интонација изјавне реченице која представља неутрално саопштење.

Карактерише је силазни покрет мелодијског тона.
Теплый летний вечер. Люди гуляют. Перед домом стоят машины.
Предакценатски део је на средњем тону говорника. У интонационом центру тон се

спушта до нивоа који је испод средњег, тј. почетног. Вокал у интонационом центру је
продужен. Интонациони ценар је обично на последњој пунозначној речи у реченици, али
то није правило и зависи од онога шта говорник жели да истакне у свом исказу.
1 1 1
Иван ушел домой. Мы тоже пойдем домой. Таня давно ушла домой.
73
У изјавној реченици која се састоји од више синтагми, финална синтагма се
изговара са ИК-1, нпр.:
1
Сдав экзамены, /студенты уехали домой.
У српском језику постоји аналогна конструкција помоћу које се изражава завршена

мисао, али се ова конструкција делимично разликује од руске ИК-1. Код српске ИК-1
центар је обично краћи и мање интензиван, а тон у постакценатском делу није толико
низак као у руском језику.
ИК-2. Користи се у упитним реченицама са упитном речју, нпр.: Кто? ... Когда? ...
Когда она уехала? ... Сколько тебе лет? ... Как он учится?...
Функцију упитних речи врше упитне заменице кто, что, какой, который, сколько
и заменички прилози: где, куда, откуда, зачем, отчего, почему итд.
Покрет тона код ИК-2 је веома сличан покрету тона ИК-1, с том разликом што је
тон у предакценатском делу и у интонационом центру код ИК-2 виши. Такође је и
интонациони центар код ИК-2 интензивнији. Интонациони центар може бити, а и не мора
бити, на упитној речи. Пример: _ _
_
\_ _ _ _ \_ _ _ _ __ _ \_ _ _ _ _ _ \
Кто это сказал? ... Какая сегодня погода? ... Какие у него планы? ... Зачем?
Поред питања са упитном речју ИК-2 се користи у изјавним реченицама којима се
изражава експресивно истицање, на пример, у реченици:
2
Она вчера приехала из деревни
истиче се компонента вчера. Или, на пример, у реченици

2
Она вчера приехала из деревни
истиче се компонента из деревни. У том случају вокал центра се изговара тоном који је
знатно повишен, виши од предакценатског дела.
Са ИК-2 се изговарају и кратке узвичне реченице којима се изражава расположење
или став говорника (радост, незадовољство, туга, прекор итд.) као и израз воље говорника
(заповест, позив, апел, поздрав, обраћање). На пример:
74
_ _ _ __
\ __ _ \ \ _ \
Откройте окно! ...Стой! ... Там опасно! ... Николай!
ИК-3. Најчешће се користи код упитних реченица без упитне речи, на пример: У тебя
есть карандашь?...Это твоя сумка?...Вы читали этот роман?...Сегодня на улице
холодно?
У предакценатском делу тон је на средњем нивоу. У интонационом центру долази

до наглог узлазног покрета тона од тачке која је нешто виша од предакценатског нивоа
тона до горњег дијапазона средњег тона говорника. У постакценатском делу тон опада до
испод почетног. Примери:
/
_ _ __ _ / _ _ _ / _ _ / /
_ _ _ _
Холодно?...Сегодня холодно?...Она звонила вам?... Там тепло?...Да?
Интонациони центар је на компоненти која је предмет питања. На пример:
3 1
Елена работает в музее? – Работает. ...
3 1 1
Елена работает в музее? – Да,| в музее.
Поред питања без упитне речи ИК-3 се користи у следећим примерима:

1) Код унутрашњих синтагми просте или сложене изјавне реченице-исказа:
3 1 3
Вчера вечером / мы были на концерте. ... Остановка автобуса / находится
1 3 1
напротив театра. ... Москва – столица России. ...
75
2) ИК-3 се реализује у поновљеном питању, кад сабеседник није добро чуо или
разумео питање (переспрос). 2
3 3 1
Какая сегодня погода?- Какая сегодня погода?- Хорошая.
3) Кад се императивне реченице уместо са ИК-2 изговоре са ИК-3,

имеративност се ублажава и добија се нијанса учтивости, молбе, савета. Примери:
3 3 3
Попроси Юру к телефону! ... Дай мне свой словарь! ... Давай споем что-нибудь!
4) ИК-3 се користи код реченица са заменичким речима какой, как,

сколько итд. При изражавању високог степена особине, стања или радње. Примери:
3 3 3
Какой салат вкусный!...Как хорошо у них дома!...Такая мебель хорошая!
ИК-4. Најјасније се испољава у непотпуним упитним реченицама са везником а, које

представљају питања са нијансом захтева. На пример:
А пятый автобус?...Ваш билет?...А завтра вечером?...Ваше имя?...Адрес? Оваква

непотпуна питања представљају другу реплику дијалога, везану за претходне реплике. На
пример:
3 1 4
-Ты завтра придёшь? – Нет.- А послезавтра?
Предакценатски део је на средњем тону говорника. На самом почетку
интонационог центра тон је нижи него у предакценатском делу и од те тачке почиње
узлазни покрет. У постакценатском делу тон остаје на висини изнад почетног. Примери:
4 4 4
А ты?...А Наташа?...Ваше имя?...
1) Најраспрострањенију употребу ИК-4 има у унутрашњим синтагмама.

Овакве конструкције се могу заменити са ИК-3 при чему исказ добија више разговорни
карактер.
¾ 1 ¾
Сегодня вечером / мы пойдем на концерт. ... Чехов / - великий русский
76
1
писатель. ...
2) ИК-4 може да се користи и код питања са упитним речју, при чему

ИК-4 изражава другу нијансу значења него код ИК-2 (нијанса инсистирања, прекора,
негодовања и сл.). На пример:
2 4 2
Куда ты пойдешь потом? – Куда ты пойдешь потом? ...Когда ты будешь
4
сдавать экзамен? – Когда ты будешь сдавать экзамен?
3) Напоредо са ИК-2, ИК-4 се употребљава у обраћањима, поздравима и сл.

4 4
Здравствуйте! ... Дорогие друзья!
4) ИК-4 се користи у тзв. анкетним пшитањима, на пример:

4 4 4
Ваше имя? ...Фамилия? ... Паспорт?
ИК-1, ИК-2, ИК-3, ИК-4 у својој основној употреби исказују основна

комуникативна значења завршености, незавршености, питања и истицања. Остале
интонације, ИК-5, ИК-6 и ИК-7 изражавају емоционална и модална значења.
ИК-5 је интонација субјективне оцене. Најјасније се испољава у узвичним

реченицама приликом испољавања високог степена особине. Најчешће почиње
заменичким речима какой, такой, сколько, так, как и сл. Примери:
Какой сегодня день! ...Какая чудесная погода! ... Сколько прекрасных цветов! ..Так
холодно! ...Как она похудела! ... Как это ужасно!
ИК-5 има два интонациона центра. Први се налази на компоненти која се оцењује,
најчешће на заменичкој речи, а други центар је на компоненти чије се значење оцењује.
Оба центра се изговарају појачаним интензитетом и уз продужавање трајања самогласника
и сугласника.
77
У предакценатском делу тон је на средњем нивоу говорника. У првом
интонационом центру тон прави узлазни покрет и остаје на тој висини неколико слогова.
У другом интонационом центру тон се спушта испод почетног:
_ _
/ _ _ _ __ _ _ _
_
_ _ _
Как она поёт! ... Какая чудесная погода! ... Сколько у них книг!
Помоћу ИК-5 се изражава позитивна или негативна оцена. Понекад се ИК-5 јавља у
узвичним реченицама које у свом саставу немају заменичке речи, а којима се изражава
висок степен оцене. На пример:
5 5 5 5
Настоящая весна! ... Замечательная книга!
ИК-6. То је такође интонација субјективне оцене. Говорник испољава свој став,

оцену онога што жели да саопшти или свој доживљај ситиуације. Користи се у упитним
реченицама са заменичким речима как, сколько, какой, такой итд.
Кретање тона код ИК-6 је слично кретању тона код ИК-4, разлика је у томе што је
тон виши у интонационом центру код ИК-6.
Предакценатски део је на средњем тону говорника. У интонационом центру тон се
подиже полазећи од висине предакценатског дела. У првом и другом слогу после центра
тон се и даље повисује, а затим се на достигнутој висини стабилизује и креће равно до
краја реченице. Примери:
_ _ __ _ _ _ __
/ ___ _ / ___ /
Как она поёт! ... Какая погода! ... Какие планы у него!....
Центар се код ИК-6 налази на речи којом се изражава стање, особина

или радња. Према ситуацијама у којима се користе готово да нема разлике између ИК-5 и
ИК-6. ИК-5 изражава већи степен емоционалности од ИК-6. ИК-6 има изразито повишен
тон и појачан интензитет емоционалног тембра.
78
ИК-6 се такође користи у синтагмама простих и сложених реченица напоредо са
ИК-3 и ИК-4 при чему изражава званично или свечано расположење. Примери:
6 1 6
Произведения Гоголя / я давно читал. ... Сегодня вечером / мы пойдем
1
на концерт.
6 1
....Я отправил телеграмму / и пошел домой....
ИК-7. Испољава се у реченицама субјективне оцене којима се изражава негирање,

немогућност вршења радње или ироничан став говорника.
У предакценатском делу тон је на средњем тону говорника. У интонационом
центру тон нагло прави узлазни покрет, слично као код ИК-3, с том разликом што се
звучање вокала интонационог центра нагло прекида спајањем гласних жица. Зато је
изговор тог вокала краћи него вокала у интонационом центру код ИК-3. У
постакценатском делу тон је испод почетног. Примери:
__ __ _ _ __
__ __ _ _ _ _ _
Где ему учиться! ... Какие у него планы! ... Хорошо здесь! ... Хорошо!
79
80

ФОНЕТИКА РУСКОГ ЈЕЗИКА - предавања

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

ФОНЕТИКА РУСКОГ ЈЕЗИКА - предавања

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ФОНЕТИКА РУСКОГ ЈЕЗИКА 1

Фонетика је област науке о језику која се бави проучавањем његове звуковне

Основна јединица фонетике је глас. Глас је најмања јединица говора, најмањи

2. час. АКУСТИЧКИ АСПЕКАТ ПРОУЧАВАЊА ГЛАСОВА.

Основне акустичке особине гласова

Дисциплине фонетике и методе проучавања гласова

3. ЧАС. ФОНЕТСКИ СИСТЕМ РУСКОГ ЈЕЗИКА. ОДНОС ГЛАСА И

3.Фонолошки аспекат у проучавању гласова. Свака гласовна јединица у језику може

Однос фонеме и гласа

Фонема је апстрактна јединица. Глас је конкретна реализација фонеме. То је

Фонеме имају различите гласовне реализације које зависе од положаја у односу на

Хиперфонема појављује се у ситуацији када је немогуће тачно одредити која се

Појам «хиперфонема» увео је у фонологију Н.С. Трубецкој, познати руски фонолог

Дистинктивна обележја фонема

Да би могле да врше своју функцију разликовања значењских јединица, фонеме

Сугласници и самогласници имају различита дистинктивна обележја.

Дистинктивна обележја фонема су стална обележја. Она не зависе од фонетског

Фонеме које су једна другој супротстављене према само једном дистинктивном

Графема је графички знак помоћу којег се обележава одређени глас. У руском

У руском језику постоји 41 фонема. Од тога 6 фонема су вокалске и 35 су

Питање статуса неких фонема је спорно. На пример, статус фонеме /шˈ:/.

Принцип руског правописа је слоговни. То значи да је основна јединица читања и

Обележавање мекоће у руском језику

У руском језику нема посебних графема којима би се обележавали меки сугласници.

Графеме којима се у руском језику обележава мекоћа сугласника су следеће:

1. Вежба: Одредити меке сугласнике и како је обележена мекоћа у примерима:

Гласовни инвентар руског језика

У гласовном систему руског језика издвајају се две врсте гласова: сугласници и

Самогласничке фонеме се, у зависности од позиције, реализују као различите

Пример за вежбу: одређивање позиција: де́душка, ри́тмика.

У руском језику постоји шест самогласника. Основни самогласници у руском

Апсолутно јака позиција за вокал [и́] је у следећим позицијама:

У овим фонетским позицијама изговарају се основни представници руских

Артикулациона класификација основних руских самогласника

При артикулацији сваког основног самогласника говорни органи заузимају

1. Према степену померања језика напред или назад (хоризонтално кретање

2. Према степену издизања језика према непцу (вертикалном кретању језика)

Положај и облик језика при изговору самогласника је различит. При изговору

Особености артикулације појединих самогласника

Самогласник [a] je низак глас, нелокализован, најчешће средњег реда. Место

Акустичке особине основних самогласника

Акустичке особине тесно су повезане са артикулационим. Оне зависе од облика

Понављање претходног часа:

5. ЧАС: АРТИКУЛАЦИЈА ОСНОВНИХ ВОКАЛА И ПОЗИЦИОНЕ

Када говоримо о артикулацији акцентованих самогласника обично се узима

При артикулацији самогласника [и] доња вилица се приближава горњој, отвор

У основном положају самогласник [и] се јавља на почетку речи иза меког

При артикулацији самогласника [а] доња вилица је опуштена, уста су отворена

Предњег је реда, средње висине, нелабијализован. Доња вилица је опуштенија него

При изговору руског акцентованог [э] испољава се веома тесна повезаност са

Што је изговор овог самогласника напрегнутији и јаснији, тело језика је више

Поређењем описа артикулације основних руских и српских самогласника може се

Позиционе алтернације самогласника

Три фазе изговора

При артикулацији сваког гласа разликују се три фазе изговора: екскурзија,

Постоји две врсте самогласничких алтернација:

1. Алтернације самогласника у јакој позицији до којих долази под утицајем суседних

Када се у речи у непосредном додиру са самогласником нађе и сугласник, с једне

1. Акцентовани самогласници између тврдих сугласника на почетку речи,

Артикулација самогласника у овом положају је најближа изолованом изговору

2. Утицај меких сугласника на изговор наглашених самогласника

Меки сугласници утичу на суседне самогласнике тако што њихову артикулацију

2.1. Акцентовани самогласници иза меких а пред тврдим сугласницима и