ЕКОЛОШКА КРИЗА

Еколошка криза као глобални феномен пре само пет-шест деценија није била ни на видику историјског
хоризонта, а данас представља свјетски проблем прворазредног значаја. Вјероватно нема потребе за формалним
дефинисањем еколошке кризе, што због великог броја посљедица које сви осјећамо, што због медијске кампање
која долази са разних страна. Једино што је дискутабилно јесте питање да ли смо из еколошке кризе већ
закорачили у еколошку катастрофу, што је сасвим сигурно у вези са одређеним подсистемима цјелокупног
екосистема (тачније, у случају биљних или животињских врста које су нестале или су пред нестајањем). Иако је
свима јасно шта је у питању када се помену ови појмови, поставља се питање на који начин се борити и у крајњој
линији трајно изборити са овим искушењем?

Најчешће се констатује да је еколошка криза посљедица неконтролисаног технолошког развитка, те да се кључ за

њено рјешавање мора тражити у прецизним законским одредбама које би се поштовале како на националном,
тако и на светском нивоу. Акценат се, дакле, ставља на решавање проблема у категоријама негације и
превенције, без једног начелног става – част изузецима, оличеним у разним удружењима која се боре за
аутентичан став према природи.

Правни инструменти за рјешавање овог проблема су свакако важни, поготово када је потребно одредити
одговорност великих свјетских корпорација које сигурно не би пуно мариле о природи да их на то не принуђава
закон. Тако је највећи свјетски произвођач рачунарских процесора, компанија Intel, својевремено био принуђен
да у пројекат уклањања олова из својих микрочипова уложи око 100 милиона долара ради прилагођавања
еколошкој кампањи и позитивном законодавству у овој области. То није јединствен случај јер све информатичке
фирме раде на томе да се прилагоде еколошким стандардима, али и да кориснике информационих технологија
упуте на коришћење које би било у складу са очувањем животне средине. Једна од главних иницијатива у овом
погледу јесте правилно одлагање рачунарског отпада који је веома токсичан.

Иако су друштвени пројекти борбе за очување природе потребни и достојни сваке похвале, ипак се мора рећи да
је приступ решавању проблема по принципу санирања посљедица некомплетан. Да би се проблем еколошке
кризе, изазване стреловитим технолошким напретком потпуно ријешио, потребно је пронаћи њен историјски
коријен.

Коријен еколошке кризе

Екологија се постепено конституише под окриљем биологије у 19. вијеку, а за кристалисање њених проблематике
посебно су важни Жан Ламарк, Чарлс Дарвин и Ернст Хекел, који је први употребио термин „екологија“ у свом
дјелу

„Општа Морфологија“. Поменути биолози су, поред занимања за развој и очување биљних и животињских врста,
почели да уочавају међусобну испреплетеност свих организама у „мрежи живота“ и да указују на одговорност
човјека према остатку природе. Већ Ламарк „изриче упозорење чији ће еколошки значај наредна два вијека само
потврдити и појачати: Човјек својим сувише неоштровидним егоизмом у погледу сопствених интереса, својом
склоношћу да се наслађује свиме што му је на располагању, једном речју, својом небригом за будућност и за себи
сличне, изгледа да ради на уништавању средстава очувања и чак на уништавању сопствене врсте.“

Упркос овим раним упозорењима, неразумно трошење енергетских ресурса и појачана контаминација околине у
сталном су порасту од 19. вијека. Ситуација се усложњава након Другог свјетског рата, када се индустријски развој

максимално захуктава, како због неопходности обнове разорених земаља, тако и усљед планских комунистичких
„модернизација“, а допринос хипериндустријализацији даје и хладноратовска трка за наоружањем. Када је
деструкција екосистема у индустријском друштву постала неизбјежно уочљива, еколошки проблем 70-их година
20. вијека доспијева у жижу јавности, што му омогућава продор из домена природних у област интересовања
друштвених наука. Јављају се организовани еколошки покрети, проблематизује се императив прогреса, расте
подозрење према високо технолошком друштву и преиспитују се тековине просвјетитељства, најприје
емпирицистичка наука. Навикнут да себе види као господара над природом, човјек који припада развијеном, и
због свог богатства најутицајнијем западном свијету, још увек баштини Декартову идеју да се живи организми и
природа могу посматрати као машине, механизми.

И док блажи критичари још увек вјерују у шансу да се еколошка ситуација поправи даљим усложњавањем
индустријског система, те избегавају термин „еколошка криза“, они радикалнији (и, сматрамо, реалнији) јасно
идентификују проблем и доводе га у везу са вриједностима индустријске цивилизације, чије су институције, па и
сама идеологија, „дошли у слијепу улицу“. Улица је слијепа не само зато што смо затровали околину, потрошили
огромне количине необновљиве енергије, довели до ишчезавања многих биљних и животињских врста,
пренаселили планету, већ и зато што смо се морално изопачили: „Још већи проблем је што не постоје више ни
основна мјерила умности, моралности, духовности, што је посебно уочљиво у погледу највиших образовно –
васпитних узора, упркос бучним зарицањима данашњих моћника на вјерност и приврженост тим мјерилима и
новим узорима - сада је то узор одрживог развоја.“ Бројни аутори сматрају да нам је потребна промjена
вриједности и понашања како би се еколошка свијест развијала, а негативан тренд зауставио.

Први корак ка бољој еколошкој ситуацији треба да се деси у човјеку самом, кроз уздизање и оплемењивање
схватања сопствене улоге у свијету, те развијање еколошке свијести. Тешко да се може прецијенити значај
образовања у овом процесу, посебно ако се оно схвати као доживотно учење, које ће човјеку 21. вијека
омогућити да „постане свјестан себе и своје средине“и надамо се, да почне његовати планету на којој живи као
ближњег свог.

Еколошка криза из перспективе Цркве

Црква повезује еколошку кризу са антрополошком кризом и спасење свијета са спасењем човјека, дајући тиме
један потпун и заокружен поглед на ову проблематику. Са друге стране, она својим виђењем нема претензије да
пружи глобални друштвени одговор и не посједује моћ коју имају свјетски владари, нити гаји илузије да ће цијели
свијет поћи за њеним позивом подвига и преумљења зарад преображаја стања природе. Али, то и није њен
задатак. Послање Цркве је да непрестано свједочи о откривеној богочовјечанској реалности и кроз то сведочење
да даје свој став о рјешавању проблема какав је еколошка криза. Да би такав став прихватио, модерни човјек
прво треба да „продише“ литургијским плућима, да ухвати мало здравог литургијског ваздуха да би схватио да
није само угрожен због загађења обичног ваздуха и озонског омотача. Ако спољашњи човјек осећа дисајне
сметње због угрожености природне околине, колико ли се тек унутрашњи човјек гуши због недостатка чистог
духовног ваздуха? Ако је спољашња околина модерног човјека загађена и презагађена, колика је тек затрованост
у његовом духовном животу? Еколошка криза стога није само проблем чије се рјешење очекује од човјечанства,
већ и видљива опомена савременом човјеку о стању његовог духа загађеног егоизмом и индивидуализмом.
Уколико модерни човјек не постане свјестан тога, неће бити од помоћи ни ратификација споразума у Кјоту нити
било који други облик легалистичког решења. Кључ за решавање еколошке кризе је у оживљавању литургијског
етоса, са надом да чула модерног човјека нису отупјела до те мјере да не чују громогласан вапај природе за
синовима Божјим.

Закључак

Навикнут да себе види као господара над природом, човјек развијеног свујета баштини њутновско-картезијанску
парадигму у којој се живи организми и све појаве посматрају као пуки механизми. Тако удаљен и отуђен од свог
окружења, човјек је не само проузроковао велике еколошке катастрофе, већ и изгубио добар дио своје
унутрашње равнотеже, здравља и осјећаја смислености. Повратак сопственој цјеловитости и спасавање
пропадајуће природе, показују се веома тешким задацима у високо технолошком друштву, огрезлом у
конзументски менталитет. Бројни аутори сматрају да нам је потребна темељна промјена вриједности и понашања
како би се еколошка свијест развијала, а негативан тренд уништавања окружења зауставио. Концепт одрживости
и поље проучавања екологије нераскидиво су повезани: за људску врсту нема никаквог одржања, чак ни у
животу, ако успије да уништи властиту планету.