УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ БЕЗБЕДНОСТИ

ЕКОЛОШКИ МЕНАЏМЕНТ У ФУНКЦИЈИ ОДРЖИВОГ

РАЗВОЈА

ДИПЛОМСКИ РАД

МЕНТОР: КАНДИДАТ:

др Ивица Радовић, Драгана Живановић

редовни професор

Београд, 2017. године

 Садржај
Садржај ............................................................................................................... 2

Увод...................................................................................................................... 3

1. Еколошки менаџмент ................................................................................ 5

1.1. Појам и дефиниција еколошког менаџмента .......................................................... 6

1.2. Циљеви и карактеристике еколошког менаџмента ................................................ 7

1.3. Субјекти еколошког менаџмента ............................................................................. 9

1.4. Начела еколошког менаџмента ................................................................................ 9

1.5. Приступи еколошком менаџменту ........................................................................ 12

1.6. Користи и критика еколошког менаџмента .......................................................... 14

2. Еко менаџмент системи и њихов значај .............................................. 16

2.1. Британски стандард БС 7750 .................................................................................. 17

2.2. Систем ЕУ за еколошки менаџмент и аудит (ЕВРО-ЕМА систем) ................... 18

2.3. Стандарди серије ИСО 14000 као аспекти еколошког менаџмента ................... 21

3. Одрживи развој и еколошки менаџмент ............................................. 24

3.1. Почеци примене одрживог развоја ........................................................................ 26

3.2. Димензије одрживог развоја .................................................................................. 27

3.3. Принципи одрживог развоја................................................................................... 28

3.4. Индикатори одрживог развоја ............................................................................... 30

3.5. Одрживи развој и заштита животне средине........................................................ 31

Закључак........................................................................................................... 32

Литература ....................................................................................................... 33

2
Увод

Човечанство се данас суочава са разним последицама због неодрживог

коришћења природних ресурса и емитовања загађења која су изван граница које један
екосистем може да поднесе. Ове последице се манифестују и на глобалном и на
регионалном нивоу, а ту спадају: промена климе, трошење озона у стратосфери,
смањење биолошке разноврсности, загађење вода, деградација шума и земљишта, као и
стварање све већих количина отпада. Свест људи о наведеним проблемима из дана у
дан све више расте, а за то је, поред медија, заслужан и све већи број норми и закона у
области екологије. Због тога, заштита животне средине и одрживи развој постају све
значајније теме савременог друштва. Кроз концепт еколошког менаџмента неопходно
је повезати две науке, економију и екологију, с обзиром на то да су обе посвећене
развојним циљевима човечанства.

Међусобна повезаност економије и природног окружења налази се у самом

центру интересовања савремене науке и друштвене праксе. Неадекватан однос човека
и друштва, као и њихових економских активности према природи, створили су погодно
тло за настанак и развој нове еколошке парадигме одрживог развоја. Она представља
глобалну стратегију и као таква, повезује и усклађује социјално-економски, научно-
технолошки и социо-културни развој са еколошким стандардима развоја.

Нова еколошка парадигма у фокус ставља принцип одрживости модерних

друштава заједно са свим њиховим димензијама: економском, просторном,
демографском, културном и еколошком. Она се може дефинисати као нови глобални
еколошко-економски тренд који је усмерен на савремено друштво и тежи да га развија
у правцу одрживог светског друштва.

Еколошка парадигма, чији је основни задатак да усклади односе између

модерних друштава и њиховог природног окружења, уноси у економску науку етичко
становиште које се залаже за поштовање природе и живота. У том смислу економија у
своју сферу деловања уноси еколошке компоненте попут еколошких трошкова,
примене еколошких принципа и поштовања еколошких стандарда, развијања
еколошког менаџмента, стварања еколошке економије и примене нових квалитативних
показатеља успешности (индекс људског развоја и индекс одрживог економског
благостања).

3
 Да би унапређење животне средине било успешно, неопходно је сагледати све
наведене проблеме, радити на њиховом решавању, смањити их и, уколико је могуће, у
потпуности искоренити.

Управо их ових разлога настао је менаџмент животне средине, дисциплина која

се убрзано развија и постаје саставни део разних делатности. Менаџмент животне
средине је релативно млада научна дисциплина, која има кључну улогу у
успостављању одрживог развоја и усклађивању његова три сектора развоја:
социјалном, економског и еколошком.

4
 1. Еколошки менаџмент

Човек је одувек развијао стратегије помоћу којих би експлоатисао природу, али

истовремено и начине на које би је сачувао. У прошлости, људи су често креирали
различите табуе, сујеверја, али и законе који су помагали у коришћењу природних
ресурса.

У старом и средњем веку у Европи су се законима чувале шуме у којима је била

настањена дивљач. Као један од најзначајнијих докумената из овог периода издваја се
Душанов законик из 1349. године. У Члану 123. овог законика забрањено је
неограничено крчење шума.

У западном друштву у 18. веку владало је мишљење да се благостање човека

може унапредити марљивим радом и употребом доступне технологије. Такође,
природне ресурсе требало је максимално експлоатисати, а било је и оних коју су
веровали да ће човек успети да покори и завлада природом.

Овакав тренд био је популаран до средине 20. века, када се код човека све више
развија свест о проблемима животне средине и када постаје очигледно да човек треба
да управља животном средином.

Јака потреба за управљањем животном средином дошла је до изражаја

седамдесетих година двадесетог века када се проблеми у овој области знатно
увећавају.

До краја 1980-их, развој се разматрао једино у функцији смањења сиромаштва.

Сматрало се да сиромашне земље нису у стању да се баве питањем заштите животне
средине. Међутим, након објављивања Извештаја Брутландове комисије1 1987. године
постало је евидентно да развој није могућ без ефикасног управљања животном
средином.

Пораст степена загађености, изумирање биљних и животињских врста, повећан

раст људске популације, као и појава нуклеарног оружја доводе до озбиљне
забринутости за животну средину и њену будућност.

1
Гро Харлем Брунтланд, министарка за екологију (1976-1979) и прва премијерка Норвешке
(1981). Брунтландова је била на челу Светског комитета за екологију и развој (WCED – World
Commission on Environment and Development), који се често наводи као Брунтланд комисија, развијајући
концепт одрживог развоја.

5
 Тада се јавља менаџмент животне средине или еколошки менаџмент, који се у
последњих двадесет година значајно развија и узима у обзир потребе природног
окружења, социјална и економска питања.

1.1. Појам и дефиниција еколошког менаџмента

Израз еколошки менаџмент (или скраћено екоменаџмент) представља једну од

савремених формулација која се често може наћи у употреби.

У страној литератури се више користи термин “environmental management”, мада

се користи и израз “ecological management” или “eco-management”. Оба термина код
нас имају слично значење и односе се на низ управљачких активности у вези са
екологијом, па на тај начин и у вези са животном средином (Ђорђевић, 2005).

Најпре треба објаснити разлику која постоји између ова два појма. Израз
“environmental management” повезан је са управљањем у решавању проблема који су
везани за животну средину у некој одређеној области (отпад, вода, ваздух), па се тако
може говорити о управљању отпадом, управљању водним ресурсима итд. С друге
стране, појам “eco-management” се користи код управљања у појединим привредним
субјектима са циљем да се кроз привредне активности обезбеди поштовање захтева
везаних за стање и услове животне средине.

Постоји веома велики број дефиниција еколошког менаџмента. Међутим, опште

прихваћена и универзална дефиниција менаџмента животне средине не постоји. Ако
под менаџментом (управљањем) подразумевамо процес којим се усмерава, планира,
мотивише, организује и контролише привредна или друга активност, онда би под
еколошким менаџментом вероватно требало подразумевати процес којим се усмерава,
планира, мотивише, организује, координира и контролише привредна или друга
активност у области екологије, у вези са екологијом, на еколошки начин или ради
остваривања циљева који се састоје пре свега у домену екологије (Коломејцева-
Јовановић, 2002).

Еколошки менаџмент понекад је одређен и карактеристичним циљевима, па се

тако за њега може рећи да представља систем управљања заштитом животне средине,
који за циљ има да у индустрији и другим гранама успостави систематизован и

6
јединствен приступ који обезбеђује да разлози који се тичу животне средине постану
саставни део бизнис стратегије и праксе.

Стратешки циљеви еколошког менаџмента су настали у тежњи да се створе

претпоставке које ће ускладити услове повезане са производњом, тржиштем,
потрошњом итд., са условима и захтевима који се односе на заштиту животне средине.
У том смислу одрживи развој представља општи оквир еколошког менаџмента.

1.2. Циљеви и карактеристике еколошког менаџмента

У оквиру процеса еколошког менаџмента важно је утврдити актуелне циљеве,

планове и стратегије које ће се примењивати.

Циљеви менаџмента животне средине су многобројни, али се могу сврстати у

две основне групе:

1. Општи циљеви, везани за заштиту животне средине као што су: одрживи
развој, право човека на здраву животну средину, квалитет живота, опстанак
екосистема, итд.
2. Конкретни циљеви појединих субјеката привређивања, који су најпре
везани за суштину тржишног привређивања- остваривање профита у
условима постојећег стања животне средине и конкретним обавезама и
циљевима у вези са животном средином.

Неки од тих циљева су и формално одређени. Тако, на пример, први принцип

“Рио декларације о животној средини и развоју”, истиче чињеницу да људска бића
имају централно место у бризи за одрживи развој. Они имају право на здрав и
продуктиван живот у хармонији са природом. (Петровић, 2007)

Агенда 212, као најшири глобални документ усвојен на Светском самиту о

животној средини и одрживом развоју (Рио, 1992), у глави 30, која је посвећена јачању
улоге бизниса и индустрије, садржи два одвојена програма (Јовановић, 2002):

1. Унапређивање чистије производње

2. Унапређивање одговорности предузетништва

2
Агенда 21 представља декларацију о намерама и обавезивању на одрживи развој у XXI веку.

7
 Најопштији циљ еколошког менаџмента, какав је одрживи развој3, могуће је
посматрати са два нивоа: макроекономског и микроекономског. У првом случају се
ради о концепту одрживости са становишта региона, држава и целе планете и могуће га
је изразити кроз различите индикаторе. Посматрано са микроекономског нивоа,
одрживи развој се може схватити као промена разних економских пракси у правцу
“одрживог понашања”, који за циљ има да се сви загађивачи активно укључе у сам
процес. То значи да сви субјекти привређивања треба да укључе еколошке и друштвене
одговорности у суштину својих пословних стратегија како би обезбедили трајне
користи за садашње и будуће генерације. Гледано са микроекономске стране,
еколошки менаџмент се схвата као покушај да се утицај технолошког и привредног
развоја на биосферу сведе на минимум.

Циљеви еколошког менаџмента укључују: (Петровић, 2007)

 Превенцију и решавање еколошких проблема;

 Успостављање граница;
 Успостављање и одржавање институција, које ефективно помажу
еколошка истраживања, мониторинг и менаџмент;
 Упозоравање на опасности и идентификовање могућности за њихово
превазилажење;
 Одржавање и, ако је могуће побољшање постојећих ресурса;
 Где је могуће побољшавање “квалитета живота”;
 Идентификовање корисних нових технологија или политика.

Феномен еколошког менаџмента има следеће карактеристике:

 Често се користи као општи термин;

 Подржава одрживи развој;
 Бави се светом под утицајем човека;
 Захтева мултидисциплинаран или интердисциплинаран приступ;
 Мора да интегрише различите ставове о развоју;
 Тражи интеграцију науке, друштвених наука, политичког одлучивања и
планирања.

3
Одрживи развој подразумева такав развој друштва који расположивим ресурсима задовољава
људске потребе, не угрожавајући природне системе и животну средину, чиме се осигурава дугорочно
постојање људског друштва и његовог окружења.

8
 1.3. Субјекти еколошког менаџмента

Субјектима еколошког менаџмента сматрају се:

 међународне институције,
 државна администрација на свим нивоима и
 предузећа.

У ову категорију се такође могу уврстити и одређене невладине организације,

стручне асоцијације, научне заједнице, итд.

Методолошки посматрано, субјекте еколошког менаџмента је могуће

разликовати по томе да ли имају глобално управљачки карактер или су у ужем смислу
појма еколошки менаџмент непосредно заинтересовани (Коломејцева-Јовановић,
2002). У првом случају ради се о субјектима као што су међународне организације и
државе, а у другом случају се ради о различитим формама привредних организација и
других институција које обављају активности које су усмерене на смањење негативног
утицаја на животну средину. Према ЕМАС4 правилима Европске заједнице под појмом
организација подразумевају се све компаније, корпорације, фирме, предузећа, власти
или институције без обзира на то да ли су јавне или приватне.

1.4. Начела еколошког менаџмента

Начела менаџмента животне средине поклапају се са начелима заштите животне

средине која су дефинисана кроз Национални програм заштите животне средине5:

 Начело одрживог развоја- полазећи од концепта одрживог развоја,

менаџмент животне средине треба да обезбеди решавање најважнијих
проблема животне средине који су усклађени са економским и
друштвеним развојем.
 Начело очувања природних вредности- у циљу остваривања одрживог
развоја кроз начело очувања природних вредности потребно је

4
ЕМАС (енгл. Eco-Management and Audit Scheme) је инструмент ЕУ на добровољној бази који
позива компаније да уведу и континуирано унапређују еко-менаџмент.
5
“Службени гласник РС”, бр. 12/2010.

9
 поштовање принципа одрживог коришћења природних вредности.
Природне вредности треба користити на начин који обезбеђује очување
вредности геодиверзитета, биодиверзитета, заштићених природних
добара и предела.
 Начело компензације- компензацијом се утврђује начин ублажавања
штетних последица на еколошки значајном подручју или заштићеном
природном добру, а које су изазване реализацијом различитих пројеката,
радова и активности у природи.
 Начело интегралности- државни органи, органи аутономне покрајине
и органи јединице локалне самоуправе обезбеђују интеграцију заштите и
унапређивања животне средине у све секторске политике кроз
спровођење међусобно усаглашених планова и програма и применом
прописа кроз систем дозвола, техничких и других стандарда и
норматива, обезбеђењем финансирања, подстицајним и другим мерама
заштите животне средине. Ово начело захтева да се питања заштите
животне средине уведу и у друге секторске политике као што су
индустрија, пољопривреда, енергетика, транспорт, социјална политика
итд. Заштита животне средине треба да буде саставни и неизоставни део
друштвеног и економског развоја.
 Начело “загађивач плаћа”- према овом начелу, загађивач је дужан да
плати накнаду за загађивање животне средине уколико својим
активностима проузрокује или може проузроковати загађење животне
средине. То значи да је загађивач дужан да, у складу са прописима, сноси
укупне трошкове који су настали његовим активностима, угрожавају
животну средину.
 Начело “корисник плаћа“- свако ко користи природне вредности има
обавезу да плати реалну цену за њихово коришћење, санацију и
ремедијацију простора.
 Начело примене подстицајних мера- државни органи, органи
аутономне покрајине, односно органи јединица локалне самоуправе
треба да промовишу мере којима ће се смањити притисак на животну
средину применом економских и других мера, применом најбољих

10
 доступних техника и избором најбоље опреме која не захтева превелике
трошкове.
 Начело заједничке одговорности- природа загађења захтева да
проблеме животне средине решавају све стране које су погођене
загађењем или које имају удео у том загађењу.
 Начело супсидијарности- представља децентрализацију одлучивања до
најнижег могућег нивоа. Надлежности и одговорности се преносе са
централног нивоа на регионални и локални ниво у складу са донетим
законима. Влада је одговорна за успостављање и спровођење стратешког
и законског оквира којим се обезбеђује систем заштите и унапређивања
квалитета животне средине и који такође омогућава да њени јасно
изражени циљеви буду остварени на свим нивоима.
 Начело превенције и предострожности- Начело превенције
промовише превенцију загађења животне средине као ефикасније од
решавања проблема загађења када до њега дође. Начело
предострожности промовише избегавање активности које представљају
опасност по животну средину или здравље људи. Свака активност мора
бити планирана и спроведена тако да: проузрокује најмању могућу
промену у животној средини, представља најмањи ризик по животну
средину и здравље људи, смањи оптерећење простора и потрошњу
сировина и енергије у изградњи, производњи, дистрибуцији и употреби,
укључи могућност рециклаже, спречи или ограничи утицај на животну
средину на самом извору загађивања
 Начело подизања нивоа свести о значају заштите животне средине-
Ово начело ставља акценат на важност образовања у области заштити
животне средине у циљу повећања нивоа разумевања проблема заштите
животне средине од стране јавности и јачања интересовања за питања
животне средине. Унапређивање животне средине није могуће ефикасно
спровести без активног учешћа целог друштва.
 Начело информисања и учешћа јавности- У остваривању права на
здраву животну средину свако има право да буде благовремено и
потпуно обавештен о стању животне средине и да учествује у поступку

11
 доношења одлука чије би спровођење могло да утиче на животну
средину. Подаци о стању животне средине су јавни.
 Начело одговорности загађивача и његовог правног следбеника-
Правно или физичко лице које својим незаконитим или неисправним
активностима доводи до загађења животне средине одговорно је у складу
са законом. Загађивач је одговоран, у складу са законом, за загађивање
животне средине и у случају ликвидације или стечаја предузећа.
Загађивач или његов правни следбеник обавезан је да отклони узрок и
последице загађења животне средине. Промена власништва предузећа и
других правних лица или други облици промене својине обавезно
укључују процену затеченог стања животне средине и одређивање
одговорности за загађење животне средине, као и намирење дугова
(терета) претходног власника за извршено загађивање и штету нанету
животној средини.
 Начело заштите права на здраву животну средину и приступа
правосуђу- Грађанин или групе грађана, њихова удружења,
професионалне или друге организације, своје право на здраву животну
средину могу остварити пред надлежним органом или судом у складу са
законом.

1.5. Приступи еколошком менаџменту

Еколошки менаџмент би требало да модификује етику појединаца, група и

друштава ради постизања својих циљева, кроз три главна приступа (Петровић, 2007):

1. Саветнички:
 образовање;
 демонстрације (нпр. модел фарми или фабрика);
 медији (отворени или затворени приступи – нпр. писмо укључује
поруку);
 савети (нпр. телефонске линије за пружање помоћи).
2. Економски или фискални:
 опорезивање (“зелене таксе”);

12
  кредити, зајмови, помоћ;
 попусти;
 квоте или трговачки споразуми.
3. Регулаторни:
 стандарди;
 рестрикције и мониторинг;
 лиценце;
 одређивање зоне (рестриктивне активности на датом подручју).

Еколошки менаџмент мора да буде флексибилан, прилагодљив и перцептиван

како би могао да одговори на различите захтеве моћника, мењања животне средине,
ставова јавности и људских могућности. Координација животне средине захтева
успешно суочавање са ограничењима, потенцијалима, ризицима и опасностима како
животне средине, тако и људи.

У еколошки менаџмент је укључен велики број различитих професионалних

институција и агенција као што су:

 владине агенције (нпр. Европска еколошка агенција) ;

 међународна тела и помоћне организације (нпр. Светска банка) ;
 истраживачки институти;
 невладине организације (“Пријатељи Земље”);
 јавност.

Све потенцијале које еколошки менаџмента има, треба искористити тако да се

појединци, групе и друштво усмере на пут одрживог развоја.

Мотиви еколошког менаџмента су оно што покреће развој, а они су следећи:

 Прагматични разлози- страх или здрав разум наводе људе или

администраторе да покушају да избегну проблеме.
 Жеља за смањењем трошкова- јефтиније је избећи или супротставити се
проблемима него се суочити са њиховим последицама (загађење, тужбе
итд.). Такође постоје предности у искоришћењу отпада, уштеди енергије и
одржавању еколошког квалитета.

13
  Попуштање- појединцима, локалној влади, компанијама, државама..., а које
је прописано законима, националним и међународним споразумима с циљем
вођења бриге о животној средини.
 Промена у етици- истраживања, медији, појединци или групе активиста
могу да буду иницијатори нових ставова, споразума или закона.
 Макроекономија- промоција еколошког менаџмента може да доведе до
економске експанзије: тржиште опреме за контролу загађења, употреба
обновљивог отпада, сигурније и ефикасније снабдевање енергијом и
сировинама. (Петровић, 2007)

1.6. Користи и критика еколошког менаџмента

Примена еколошког менаџмента омогућује стварање услова који су погодни за

добро и квалитетно пословање. Предности које нуди еколошки менаџмент утичу на
побољшање укупног пословног учинка, али и на унапређење учинка у животној
средини.

Предности и користи које се, применом инструмената еколошког менаџмента

остварују су следеће:

 Смањење трошкова (уштеде);

 Поштовање прописа и предвиђање будућег развоја прописа;
 Смањење ризика по животну средину;
 Задовољавање захтева у ланцу снабдевања;
 Унапређење односа са институцијама које се брину о доношењу и
спровођењу прописа;
 Унапређење јавног имиџа;
 Проширење тржишних могућности;
 Повећање ентузијазма и мотивације запослених.

Због ширине у амбициозности које еколошки менаџмент има немогуће је избећи

појаву његове критике. Као прво издваја се проблем прецизног дефинисања еколошког

14
менаџмента, а као друго његова прескриптивност и недовољна аналитичност
(Нешковић, 2009). Такође, критика еколошког менаџмента односи се на то што
укључује субјективно расуђивање, исто колико и научна истраживања па самим тим
истовремено представља и уметност и науку.

Даље, еколошки менаџмент се често користи као приступ раду на пројектима,

који за циљ имају то да ублаже утицај на животну средину. Због тога, еколошки
менаџмент треба да се прилагоди дугорочном планирању које побољшава шансе да се
избегну еколошки проблеми у будућности.

Еколошки менаџмент се првобитно развијао у западним, демократским земљама

у којима постоји одређена слобода у приступу информацијама, док се данас суочава са
потребом да се прилагоди групама које постављају различите друштвене и политичке
услове.

15
 2. Еко менаџмент системи и њихов значај

Савремени трендови и развој човечанства у блиској историји довели су до тога

да многа предузећа мењају своју пословну политику. На такву одлуку утицао је све
већи јаз између технолошког напретка и демографског развоја. Такође, могућност
експлоатације природних ресурса утицао је на то да велики број компанија своју
политику заснива на новим основама које су усмерене на продају еколошки
прихватљивих производа.

Предвиђа се експанзија еколошки одговорних предузећа, јер ће људи радије

куповати производе од оних произвођача који својим пословањем не наносе штету
планети. Стратегија очувања животне средине ове компаније чини атрактивним и
привлачним за нове партнере и медије.

Еко менаџмент системи су створени на основу националних стандарда (нпр.

Британски БС 7750), међународних стандарда (ИСО 14000) и смерница еколошке
политике (ЕВРО-ЕМАС).

Стандарди су документи који су утврђени консензусом и одобрени од признатог

тела, ради постизања одређеног нивоа уређености. Они се заснивају на провереним
резултатима из области науке, технике и искуства, а користе се у циљу постизања
оптималне корисности друштва. Настали су из потребе да се утврде правила
производње и као такви нису обавезни, али су саставни део законодавства.
Међународни стандарди су опште прихваћени, док се технички прописи разликују од
државе до државе.

Применом ових стандарда утиче се на бољи живот и квалитет, као и на повећан

и уређен промет различитих роба и услуга.

Предности које се остварују у предузећу применом еко менаџмент система:

 Због повећане контроле, смањује се вероватноћа настанка еколошки

релевантних акцидената и нерегуларних стања;
 Смањује се ризик материјалне одговорности за еколошке штете које су
настале у нормалном погону због могућности документованог
доказивања регуларног и уредног погона постројења;
 Побољшава се општи имиџ компаније и њене позиције на тржишту.

16
 Еко менаџмент системи представљају инструмент управљања пословним
ризицима у служби одрживог развоја и опстанка људске врсте.

2.1. Британски стандард БС 7750

У Великој Британији је, марта 1992. године, ступио на снагу стандард БС 7750
под називом “Спецификација за еколошке менаџмент системе”. Циљ овог стандарда
био је да сваком предузећу пружи могућност да свој систем управљања унапреди и
допуни кроз усвајање јавно признатог система еколошког менаџмента, који се састоји
од циљева предузећа и смерница еколошке политике.

На слици број 1. приказане су фазе имплементације и коришћења еко

менаџмент система према стандарду БС 7750.

17
 2.2. Систем ЕУ за еколошки менаџмент и аудит (ЕВРО-
ЕМА систем)

Комисија Европске уније је у марту 1992. године изнела предлог нове смернице
еколошке политике. Тај предлог је подразумевао да индустријска предузећа
добровољно учествују у заједничком систему еколошке провере, односно еко аудита.
Првом верзијом ове смернице било је предвиђено да компаније учеснице користе
еколошки знак/лого у маркетиншке сврхе, као еко-знак за своје производе и то на
тржишту које је еколошки освешћено. Ова идеја није у потпуности напуштена, али је
искључена могућност коришћења овог знака на конкретним производима.

Учеснику је дозвољено да предвиђени ЕМА- знак6 користи:

 на еколошким декларацијама;
 на брошурама, извештајима и другим информативним материјалима;
 у пословном кореспонденцији (меморандумима итд.) и документацији;
 у општој пропаганди и маркетингу, уколико се поруке не односе на
конкретне производе и услуге. (Нешковић, 2011)

За разлику од британског стандарда БС 7750, учешће у ЕВРО-ЕМА систему се

не односи на предузеће у целини, већ на одређену локацију тог предузећа. То је разлог
због ког се ЕМА-знак Европске уније може користити само уз пропратно објашњење
које се односи на локације предузећа учесника. (Петровић, 2007)

Активно учешће у ЕВРО-ЕМА систему подразумева низ различитих активности

од сваког предузећа. Неке од активности се могу јавити само једном, углавном на
почетку, док се неке периодично понављају. Почетне активности приликом првог
приступања ЕВРО-ЕМА систему поклапају се са почетним фазама према стандарду БС
7750.

Те активности су следеће:

1. предузимање иницијативе и преузимање обавезе према заинтересованим

круговима (запослени, акционари, суграђани итд.)
2. почетна оцена еколошке ситуације предузећа

6
Еко менаџмент и аудит знак.

18
 У периодичне активности предузећа спадају:

1. Oдређивање смерница еколошке политике за предузеће у целини,

тј.заједнички за све локације предузећа у земљама Европске уније. Oве
смернице прописује највиши ниво руковођења (“топ менаџмент”) у
писаној форми. Еколошка политика предузећа треба да се заснива на
смањењу негативних еколошких последица уз примену економски
прихватљиве и најбоље расположиве технологије.
2. Утврђивање стратешких и оперативних еколошких циљева у оквиру
еколошког програма предузећа за сваку локацију посебно. Стратешки
еколошки циљеви се утврђују у складу са смерницама еколошке
политике предузећа на највишем нивоу руковођења, а потом се
разрађују у оперативне еколошке циљеве за све нивое и секторе
пословања.
3. Утврђивање еколошких мера у оквиру еколошког програма предузећа за
сваку локацију. Еколошки програм би требало да садржи и еколошке
мере помоћу којих ће се лакше реализовати унапред утврђени еколошки
циљеви.
4. Увођење еко менаџмент система и његово усклађивање са већ
постојећим манаџмент системима у предузећу за сваку локацију.
5. Формулисање еколошке декларације за јавност за сваку локацију.

Тек када успешно заврши све набројане активности, предузеће стиче право на
прву сертификацију. Процес добијања сертификације започиње екстерном провером
свих наведених активности и њихове усклађености са одредбама ЕВРО-ЕМА
директиве. Екстерну проверу врши акредитовани еко-оцењивач. Након што се еко-
оцењивач увери да је еколошка декларација у складу са прописима и да узима у обзир
све важне еколошке аспекте коју су неопходни за одређену локацију, декларација
постаје валидна. Тада предузеће стиче право да своју локацију унесе у регистар
“еколошки уређених” индустријских локација код надлежних државних органа.

Након периода од једне до три године, предузеће мора да понови овај поступак
и да га у наредном периоду циклично понавља. Сваки нови циклус почиње аудитом7

7
Еколошки аудит представља много ширу оцену и проверу укупног еколошког стања предузећа
од почетне оцене еколошке ситуације.

19
као еколошком провером, а цикличне активности могу бити измена донетих решења из
претходних циклуса.

На слици број 2. приказане су фазе имплементације и коришћења ЕВРО-ЕМА

система.

20
 2.3. Стандарди серије ИСО 14000 као аспекти
еколошког менаџмента

Серија стандарда ИСО 14000 настала је као одговор на постојање све веће бриге
о животној средини, као и на појаву све већег броја закона који регулишу питање
животне средине и њене заштите. Стандарди ове серије помажу организацијама да
усмере своје пословање тако да буде у складу са захтевима заштите животне средине.

Многе организације користе системе еколошког управљања како би обезбедили

конкурентску предност, при чему користе производе који не наносе штету животној
средини. Такви производи настали су кроз процес који не наноси штету природном
окружењу.

Под еколошким управљањем8 се подразумева управљачко усмеравање

организационих система ка постизању мање/више конкретизованог циља опстанка
екосистема, а ради остваривања еколошке политике и одређених еколошких циљева.
(Петровић, 2007)

Еколошко управљање постоји на нивоу међународних институција, као и на

нивоима државне администрације (федерације, република и општина) и предузећа.
Серија стандарда ИСО 14000 настала је како би омогућила лакше и ефикасније
управљање на различитим организационим нивоима и како би те организационе нивое
међусобно ускладила. За израду ових стандарда задужена је Међународна организација
за стандардизацију – ИСО.

Поред општег речника који садрже, стандарди серије ИСО 14000 могу се
поделити у две основне групе:

1. Стандарди потребни за увођење и примену система еколошког

управљања (еко менаџмента);
2. Стандарди оријентисани на еколошке карактеристике производа,
који нису потребни за увођење и примену система еколошког управљања
у предузећу.

У прву групу стандарда спадају стандарди, који садрже спецификацију и

упутства за еко менаџмент систем, стандарди који садрже упутства неопходна за
8
У истом смислу користе се и други термини као нпр.еколошки циљ, еколошка политика и др.

21
еколошко проверавање (стандарди субсерије ИСО 14010), као и стандарди који дају
упутства за оцењивање еколошког учинка (еко аудит и стандарди субсерије ИСО
14030).

У другу групу стандарда спадају стандарди који садрже упутства за еколошко

обележавање (стандарди субсерије ИСО 14020), стандарди који дају упутства помоћу
којих се одређују еколошки утицаји производа током њиховог целокупног животног
циклуса (стандарди субсерије ИСО 14040), као и стандарди који садрже упутства
везана за третман еколошких аспеката у стандардима за производе (стандарди
субсерије ИСО 14060).

На слици број 3. приказана је основна структура стандарда серије ИСО 14000.

Основни циљ ових стандарда је смањење загађења, при чему стандард ИСО
14000 не прописује ниво тог смањења, већ је он прописан националном законском
регулативом.

22
 Управљање заштитом животне средине, еко менаџмент, према стандардима
ИСО 14000 је управљање организованим људским активностима (у предузећима и
другим организацијама) ради смањивања негативних утицаја на животну средину.
(Вуковић & Штрбац, 2010)

Серија стандарда ИСО 14000 има за циљ да промовише ефективније и

ефикасније управљање животном средином у предузећима, у складу са концептом
одрживог развоја. Одрживи развој је тежња да се оствари просперитет човечанства
који неће нанети штету садашњим генерацијама, али ће помоћи да се очувају природна
богатства наше планете за будуће генерације.

Два основна приступа еколошког менаџмента су и два основна правца развоја

група стандарда 14000. Један приступ представља организационе захтеве, док је други
приступ, правац развоја самих производа. (Ђуровић, 1997)

Серија ИСО 14000 стандарда, односи се на неколико аспеката управљања

животном средином. То су:

 Системи управљања животном средином;

 Еколошка ревизија и релевантна истраживања;
 Еколошке налепнице и декларације;
 Процена еколошких перформанси;
 Процена животног циклуса;
 Термини и дефиниције.

Наведени инструменти за управљање животном средином највише користи

доносе компанијама које се баве производњом, али и услужном делатности. Ове
инструменте такође могу користити и државне и међудржавне агенције, као и
невладине организације.

23
 3. Одрживи развој и еколошки менаџмент

Идеја одрживости први пут се јавила пре скоро четрдесет година у извештају
Римског клуба, под називом “Границе раста”.9 Овај документ наилазио је на оштру
критику код економиста, због чега није оставио приметан утицај на еколошку
политику.

Концепт одрживог развоја почиње са развијањем 1980. године када је

Међународно удружење за заштиту природе и природних ресурса донело стратегију
чији је примарни задатак био да оствари одрживи развој кроз заштиту животних
ресурса.

Према Извештају Брунтландове комисије одрживи развој је онај који обезбеђује

задовољавање потреба садашњих генерација без угрожавања могућности будућих
генерација да задовољавају своје потребе. Овим извештајем формулисана је политички
прихватљива идеја одрживог развоја. Она наставља да се развија 1992. године на
Светској конференцији о животној средини, одржаној у Рио де Жанеиру. На тој
конференцији дефинисано је да одрживи развој значи квалитативан раст, односно
развој који је усклађен са условима и ограничењима животне средине и који треба да
се реализује тако да се будућим генерацијама не оставе погоршани услови опстанка.

Са становишта менаџмента предузећа, одрживи развој је онај који:

 Омогућава да се економски раст и развој одвијају континуирано;

 Одржава склад између социо-економског развоја предузећа и еколошко-
просторног капацитетa одређеног подручја;
 Доприноси бољој и интензивнијој интеграцији предузећа у заједницу.

Суштина одрживог развоја је да обезбеди низ промена помоћу којих ће се

коришћење ресурса и технолошки развој наћи у хармонији, тако да се људски
потенцијали и жеље повећају и остваре. Потребно је да се наука и технологија
развијају у смеру оптимизације квалитета живота, а да се економска корист стави у

9
1972. године група аутора, коју је ангажовала организацја Римски клуб, објавила је књигу под
називом “Границе раста” (Limits to Growth). У тој књизи објављени су резултати предвиђања
комплексног рачунарског модела који је за варијабле узимао у обзир расположивост природних ресурса,
пољопривредну производњу, контролу наталитета и заштиту околине.

24
други план. Да би идеја о одрживости заживела на глобалном нивоу потребно је
екологију и економију посматрати као циљеве који нису у конфликту већ у складу.

Пре само неколико деценија није се могло ни претпоставити да ће екологија

утицати на наше укупно, а не само на економско понашање. Међутим, данас свако
одговорно предузеће, организација и човек истичу све већи значај који екологија и
заштита животне средине имају за планету Земљу и целокупно човечанство.

Занемарујући потребе и могућности природне средине, савремена цивилизација се

фокусирала на економски раст и материјални успон о чему сведоче све амбициозније
генерације произвођача и потрошача. У складу са тим потребно је преиспитати све
постојеће развојне стратегије и унапредити их новим визијама и решењима.

Као једно од решења потребно је прихватити и спровести нови синтагму

“технологија предлаже – екологија одлучује”. Кроз концепт одрживог развоја ствара се
симбиоза економије и екологије , јер су обе окренуте ка развојним циљевима све већег
броја људи у условима где су природни ресурси све ограниченији.

Екологизација производње и свих видова пословања брише границе између

микроекономије и макроекономије, а у први план ставља еколошку економију као
најбољи и најпотпунији аналитички оквир за процењивање успешности пословних и
производних успешности.

Еколошки менаџмент се јавља као наука и вештина управљања различитим

нивоима организационих система тако што контролише ризик који угрожава опстанак
тих система. Међутим, он није само наука и вештина ефективног и ефикасног
управљања и постизања циљева на прави начин, већ се тиче и оних циљева који се
односе на опстанак човека и квалитет његовог живота.

Еколошки менаџмент је кључна детерминанта одрживог развоја и мора бити

приоритетни задатак сваког предузећа. Запослене у предузећу неопходно је еколошки
подучавати и мотивисати. Предузеће мора стално вршити оцене еколошких последица
за сваки нови процес и производ. Такође, предузеће мора бити отворено за дијалог о
еколошким ризицима и ангажовано да ради на развијању и унапређењу еколошке
свести.

25
 3.1. Почеци примене одрживог развоја

На првој Светској конференцији Уједињених нација о животној средини, која је

одржана 1972. године у Стокхолму, први пут је на међународном нивоу указано на све
опасности од загађења животне средине.

Друга конференција Уједињених нација одржана је 1982. године у Најробију,

када је указано на последице које индустријски развој и експлоатација природних
ресурса имају по животну средину.

Пре три деценије, Светска комисија за животну средину и развој (World

Commision on Environment and Development), такође позната под називом
Брунтландова комисија, објавила је извештај у коме указује на опасности које
политика економског раста може имати по људе и планету Земљу, а по којој
обнављање природних ресурса није могуће.

1992. године у Рио де Жанеиру одржана је конференција Уједињених нација о

животној средини и развоју. У њој је први пут указано на повезаност развоја и заштите
животне средине. Најважнији документ који је донет на овој конференцији, а тиче се
одрживог развоја и заштите животне средине је Агенда 21.

Агенда 21 је документ у ком су изложене намере и обавезивања на одрживи

развој, као и препоруке како управљати земљишним, водним и шумским ресурсима у
21. веку. У овом документу обрађен је велики број питања која су везана за
сиромаштво, заштиту атмосфере, шума, одлагање отпада итд. Агенда 21 уводи новину
у односу на друге документе Уједињених нација, јер даје све већи значај женама, деци,
омладини, пољопривредницима и предузетницима тако што им пружа значајнију улогу
у својим програмима. Једно од битних поглавља Агенде 21 је оно које говори о улози
локалних власти у примени идеје о одрживоти на локалном нивоу. Идеја се односила
на стварање Локалне Агенде (ЛА) 21, која није само стратегија заштите животне
средине, већ укључује и економска и социјална питања.

Пет година касније одржана је конференција под називом “Рио + 5”, у Њујорку,
када је разматрана примена Агенде 21 и закључено да је на пољу заштите наше планете
постигнут мали напредак.

26
 Десет година након Самита у Рију, у Јоханесбургу је 2002. године одржан Светски
самит о одрживом развоју “Рио + 10”. То је била јединствена прилика на којој је цео
свет разматрао идеју о одрживом развоју планете Земље.

Још један документ који је важно поменути јесте Повеља донета у Олборгу 1994.
године под називом “Кампања о одрживим градовима и насељима”. Ова повеља
реализује се на скоро свим континентима, а замишљено је да се остваре развој и
сарадња између градова.

3.2. Димензије одрживог развоја

Одрживи развој се не односи само на еколошко питање, већ се може разложити на

најмање три аспекта:

1. економска одрживост;
2. еколошка одрживост;
3. социјална одрживост.

Економска димензија одрживог развоја- подразумева економски раст и развој,

смањење сиромаштва у свету, подизање иновативности и предузетништва, повећање
продуктивности и производње корисних добара и услуга, отварање нових радних
места, запошљавање и плате. Економска димензија ставља фокус на остваривање
конкурентске предности кроз ефикасније коришћење расположивих ресурса, а при
томе водећи рачуна да се негативни утицаји на животну средину сведу на минимум.

Еколошка димензија одрживог развоја- обухвата интегритет екосистема, бригу

о њиховом капацитету, биолошкој разноврсности, осигурање чисте околине и стабилне
климе као и подржавање биолошке производње. Ова димензија подразумева да се
предности здраве животне средине интегришу у пословни свет који ће их успешно
реализовати. Одрживи развој заснован је на концепту чистије производње под којим се
подразумева:

 смањење количине произведеног отпада или у потпуности избегавање

његове производње;
 ефикаснија употреба енергије и ресурса;

27
  промовисање производње еколошки прихватљивих производа;
 остваривање нижих цена и већег профита уз што мању количину
произведеног отпада.

Социјална димензија одрживог развоја- под њом се подразумевају вредности

попут једнакости, оспособљености, доступности, учешћа, подстицања културне
разноликости, обезбеђивање једнаких могућности образовања за све, превенција
криминала и негативних друштвених појава. За развој се не може рећи да је одржив ако
није праведан, тј. ако не задовољава потребе већине становника на Земљи.

3.3. Принципи одрживог развоја

Принципи одрживог развоја омогућавају да се, њиховим придржавањем утицаји

активности савременог човека сведу на минимум. Поштовањем ових принципа
остварује се развој људског друштва уз очување животне средине.

У принципе одрживог развоја спадају:

1. Интегрисаност,
2. Предострожност,
3. Обновљивост ресурса,
4. Превентивно деловање.

Принцип интегрисаности. Овај принцип подразумева доношење политичких

одлука у свим сферама одлучивања. Као најважније сфере, издвајају се друштво,
привреда, и производња и производи.

На нивоу друштва принцип интегрисаности се најчешће примењује у политици,

а регулисан је законима и другим правним средствима. Да би се принцип у потпуности
спровео, потребно је укључити целокупно становништво у бригу о животној средини.
Наиме, потребно је подићи и развијати свест јавности о проблемима животне средине и
решењима која су доступна за сваки од проблема.

На нивоу привреде овај принцип подразумева увођење правних обавеза

привредним субјектима да поступају и управљају одговорно отпадом и емисијама који
настају као последица њиховог деловања. Принцип наглашава да производе, који су у

28
вези са опасним материјама, треба прописно обележити, јер се на тај начин води
рачуна о отпаду још на почетном нивоу.

На нивоу производа принцип интегралности налаже да се приликом

дефинисања одређеног производа такође унапред дефинише и његов утицај на
животну средину. Полази се од проблема који се јављају у току самог процеса
производње, отпада који се ствара током тог процеса, транспорта и коришћења готовог
производа.

Принцип предострожности. Овај принцип најјасније је објашњен у домену

законодавства које се тиче генетски модификованих организама (ГМО). Читав низ
закона у овој области створен је управо због чињенице да није познат утицај који
генетички модификоване врсте имају на сродне врсте, као ни утицај који оне имају на
животну средину.

Принцип обновљивости ресурса. Принцип се своди на очување природног

фонда неког ресурса, било да се ради о енергији или сировини. Неопходно је спровести
разне активности које помажу уштеди ресурса. Те активности полазе од повећања
ефикасности све до повећања уштеде која се остварује минимализацијом губитака.
Заједнички назив за све ове активности јесте дематеријализација.

Када је реч о ресурсима, можемо разликовати два типа- исцрпљиве и

неисцрпљиве. У оквиру исцрпљивих разликујемо обновљиве и необновљиве, а за
човечанство су од набројаних најважнија фосилна горива.

Принцип превентивног деловања. Превентивно деловање је главни метод који се

користи за интеграцију политике животне средине у друге политике и одлучивања.
Помоћу принципа превентивног деловања спроводе се и остали принципи одрживости.
Успешно решавање било ког проблема животне средине лежи управо у примени
принципа превентивног деловања.

29
 3.4. Индикатори одрживог развоја

Индикатори одрживог развоја су квалитативни показатељи који пружају

могућност за процену стања и промена у еколошком, економском и социјалном
подсистему. Без индикатора није могуће дефинисати стратегију одрживог развоја, нити
је могуће пратити резултате реализације те стратегије.

Сама идеја одрживог развоја наглашава потребу да се ресурси очувају и

заштите, нарочито када је реч о необновљивим ресурсима. Одрживи развој се залаже за
објективнији приступ природним ресурсима и прерасподелу богатства од богатих ка
сиромашнима кроз трансфер помоћи, технологије и улагања. Политике развијених
земаља им допуштају да експлоатишу светске ресурсе, док се другим земљама
употреба истих забрањује или ограничава. Идеја одрживог развоја заснива се на тежњи
да садашње генерације ограниче своје активност и делатности којима се нарушава
будуће стање животне средине.

Приликом креирања политике одрживог развоја могуће је користити четири

групе индикатора одрживог развоја (Љешевић & Иконовић, 2005). То су:

 социо-економски индикатори;
 комунално-економски индикатори;
 комунални индикатори;
 социо-еколошки индикатори.

Социо-економске индикаторе могуће је исказати преко следећих параметара:

 висина издвајања за потребе образовања и науке;

 висина издвајања за социјално угрожене категорије становника;
 висина издвајања за здравствене потребе становника;
 висина издвајања за масовне културне и рекреативне потребе становника.

У комунално-економске индикаторе спадају:

 висина инвестиција у јавни саобраћај;

 висина инвестиција у изградњу школа, болница, културних и спортски
установа;

30
  висина улагања у сфери јавних услуга као што су водовод, канализација,
трговина итд.

Комунални индикатори одрживог развоја града представљају степен

обезбеђености комуналних потреба у здравијој средини. Ту спадају:

 стање комуналног уређења насеља (број места за прикупљање отпада, прање

улица итд.);
 ниво уређености фасада, улица, паркова у градовима;
 контрола саобраћајних возила и токова у граду;
 количина неприкупљеног отпада на улицама.

Социо-еколошки индикатори односе се на степен прихваћености проблема и

потреба за унапређењем и очувањем животне средине у граду. Ту спадају:

 заступљеност еколошког образовања у образовном систему;

 заступљеност еколошке проблематике у јавности;
 степен развијености еколошких покрета;
 правна регулатива и законодавство у области заштите и унапређења животне
средине.

3.5. Одрживи развој и заштита животне средине

Појмови одрживи развој и заштита животне средине истовремено деле бројне

сличности као и разлике. Потребно је указати на њих.

Одрживи развој је шири појам од појма заштите животне средине. Као такав, он
се односи на општи образац понашања друштва. Његов циљ је друштво у целини, док
се заштита животне средине односи само на одређене групације унутар друштва.

Све мере и активности у области заштите животне средине одвијају се у

функцији одрживог развоја, јер се њима обезбеђују чисти ваздух, вода и земљиште
који су битни како за садашње, тако и за будуће генерације. Заштита животне средине
је само једна компонента одрживог развоја, поред друштва и економије.

31
Закључак

У незаустављивом процесу глобализације природни ресурси као што су вода, чист

ваздух и земљиште бивају све више угрожени. У блиској прошлости они су
посматрани као слободна добра, па је њихово коришћење било бесплатно и није
захтевало никакву новчану надокнаду.

Међутим, природне ресурсе није могуће поистоветити са добрима која имају

одређену цену, јер се квалитативно разликују. У складу са тим, еколошка економија и
еколошки менаџмент се удружују и заједно разматрају неопходне трошкове којима би
се обезбедила чистија животна средина и заштита природних ресурса, а све то у циљу
реализације идеје одрживог развоја.

Све је већи број фирми и компанија које своје пословање заснивају на сопственом
развоју који не угрожава и не наноси штету животној средини. Стога еколошки
менаџмент постаје саставни и неизбежни део пословања сваког предузећа. Свакога ко
не поштује принципе еколошке економије и еколошког менаџмента треба казнити,
било економски, етички или еколошки. И супротно, свакога ко уважава наведене
принципе треба наградити. Поштовање ових принципа обезбеђује предузећима
дугорочни тржишни успех, стицање јавног угледа и пословног имиџа, као и осећај
хармоније са природом, што је уједно и најбитнија награда, јер се тим путем оставља
квалитетнија и боља животна средина за будуће генерације.

Оно што са сигурношћу можемо да закључимо јесте да је животна средина област

која је подложна честим и динамичним променама. Процес непрестаног
искоришћавања природних ресурса одавно је отпочео, па се у складу са тим треба са
озбиљношћу припремити на решавање будућих последица и проблема.

Серија међународних стандарда има за циљ да обавести и освести јавност о

проблемима животне средине, као и да пружи шансу предузећима да своје еколошке
активности и делатности спроводе у складу са међународно признатим критеријумима.
Стварањем јединственог међународног стандарда било би могуће избећи
несагласности које постоје између различитих приступа заштити животне средине.

32
Литература

1. Бартула, М. (2016). Менаџмент животне средине. Београд: Факултет за

примењену екологију Футура.

2. Вуковић, М., & Штрбац, Н. (2010). Еколошки менаџмент. Београд: Дон Вас.

3. Ђорђевић, Б. (2005). Еколошки менаџмент. Крушевац: ИЦИМ плус.

4. Ђукановић, М. (1996). Животна средина и одрживи развој. Београд: Елит.

5. Ђуровић, Д. (1997). Еколошки менаџмент. Котор.

6. Јовановић, Л. (2002). Еколошки менаџмент. Београд: БК универзитет.

7. Коломејцева-Јовановић, Л. (2002). Еколошки менаџмент. Београд: Факултет за

менаџмент.

8. Костадиновић, А., & Вуковић, М. (2008). Еколошки менаџмент. Ниш: Висока

школа струковних студија за менаџмент у саобраћају.

9. Љешевић, М., & Иконовић, В. (2005, мај 26-27). Одрживи развој-парадигма

будућности. Научни симпозијум Србија и савремени процеси у Европи и свету ,
pp. 761-770.

10. Милановић, М., & Љешевић, М. (2012). Екоменаџмент. Београд: Географски

факултет.

11. Нешковић, С. (2009). Дихотомија економије и екологије из угла постмодерне

социолошке парадигме. Параћин: Hanns Seidel Stiftung i CESNA B.

12. Нешковић, С. (2011). Екологија и менаџмент животне средине. Београд:

Беокњига.

13. Петровић, Н. (2007). Еколошки менаџмент. Београд: Факултет организационих

наука.

14. Терзија, В. (1983). Заштита и унапређење животне средине. Београд:

Просветни преглед.

33
15. Тодић, Д. (2008). Еколошки менаџмент у условима глобализације. Београд:
Мегатренд универзитет.

16. Томић, А. (2014). Еколошки менаџмент. Београд: Висока школа за пословну

економију и предузетништво.

17. Узуновић, Р. (2001). Менаџмент квалитетом и животном средином. Београд:

Југословенско удружење за стандардизацију и квалитет.

34