ХЕДОНИЗАМ

Хедонизам је тежња ка задовољству које је само по себи сврха и прави циљ свих дјеловања.
Хедонизам има упориште у бројним филозофским мишљењима: Епикуру и епикурејцима,
утопистима као што је Томас Мор, утилитаристима, филозофима натуралистима, као и
психологији понашања. Како постоје различите концепције задовољства, постоје и различите
варијанте хедонизма. Психолошки хедонизам заступа мишљење да појединац треба и мора да
дјелује у циљу остварења жеље за задовољством, егоистички еротични хедонизам да
појединац мора да дјелује у скаду са оним што му највише доноси задовољство на дужи
период и, најзад, универзални хедонизам да појединац мора да дјелује у складу са оним што
ће током дугог времена да задовољава највећи број људи.

Епикуров хедонизам је у ствари продуховљени хедонизам. Он сматра да су душевни болови

тежи од тјелесних, јер тијело пати само због садашњих болова, а душа подноси и прошле и
садашње, а можда и будуће болове. Под задовољством подразумијевају одсуство тјелесних
болова и душевног неспокојства. Пријатан живот пружа само разум који критички процјењује
разлоге за бирање или одбацивање мишљења. Погрешна мишљења представљају главни
узрок за појаву душевних збрка и неспокојства.

ПАРАДОКС ХЕДОНИЗМА

Парадокс хедонизма / хедонистички парадокс, такође познат и као парадокс задовољства,

односи се на практичне потешкоће с којима се сусрећемо при тежњи и потрази за
задовољством. Нажалост (за хедонисте), константно тражење задовољства можда не води
стварној манифестацији задовољства или среће на дуже стазе — или чак на краће, када се
свјесна потрага за задовољством сукобљава са доживљавањем истога. Ово не важи једино ако
се претпостави да је задовољство безгранично, тако да се може увијек повећавати односно
осјећати веће у односу на претходно, све више и више (с тим да је чињенично стање да
човјеков ум варира у умјереном интервалу [релативна] несрећа — нормално стање — срећа).

Према овој теорији, што особа зарађује више новца, очекивања и жеља упоредо расту, што не
резултира повећањем осећања среће. Становиште теорије хедонистичке адаптације сугерише
да богатство не повећава ниво среће и да је субјективно благостање потенцијално генетски
урођено, односно срећа је можда и насљедна особина.

Филозоф Хенри Сиџвик је био први који је (у Методима етике) уочио да је парадокс хедонизма
то што задовољство не може да се добије [стекне] директно. Варијације на ову тему се јављају
у доменима етике, филозофије, психологије и економије.
ЕГОИЗАМ, АЛТРУИЗАМ, АСКЕТИЗАМ

Алтруизам (лат. alter — други) јест несебична брига за добробит других. Термин означава
животни став који укључује несебичност, наклоност, љубав према другоме и спремност да му
се помогне, по цијену личне штете и жртве, без икакве накнаде или спољашње награде. То је
оно понашање које се обично описује као „несебично“ јер су интереси других стављени изнад
властитих интереса. Алтруистични поступци су свјесни и садрже намеру да се некоме помогне
и захтијевају одређено жртвовање и одрицање. Стога би, према овом одређењу, алтруистичко
понашање било једна одређена врста просоцијалног (за друштво) понашања.

Реч „алтруизам” је популаризовао (и вјероватно сковао) француски филозоф Огист Конт на

француском, као altruisme, за антоним егоизма. Он је ту ријеч извео из италијанског altrui, што
је пак изведено из латинског alteri, што значи „други људи” или „неко други”.

Алтруизам у биолошким опсервацијама у теренским популацијама дневних организама је

индивидуа која врши радњу која их кошта (на пример, задовољство и квалитет живота,
вријеме, вјероватноћа преживљавања или размножавања), али користи, директно или
индиректно, другој индивидуи, без очекивања накнаде за ту радњу. Стајнберг предлаже
дефиницију алтруизма у клиничком окружењу, то јест „намјерне и добровољне радње које
имају за циљ да побољшају добробит друге особе у одсуству било каквих спољних награда“.У
извјесном смислу, супротност алтруизма је инат; опака радња која штети другоме без личне
користи.

Егоизам има следећа значења:

егоизам је психолошко стање превелике самоважности; у одређеним облицима егоизам (као

еготизам) може укључивати и нарцизам и антисоцијално понашање;

психолошки егоизам је учење у ком се тврди да сви људи раде искључиво у своју корист, макар
она била и емотивна;

етички егоизам је учење у ком се тврди да сви људи треба да раде у своју корист;

рационални егоизам је учење у ком се тврди да је рационално радити у своју корист;

солипсизам (некад се зове егоизмом) је учење у коме се тврди да само дата особа постоји.

Егоизам се често мијеша са себичношћу.

Аскетизам или аскеза (грч. ασκισις — аскезис — „вежба”, „подвиг”) је начин живота који се
састоји у одрицању од страсти и тјелесних прохтјева, како би се стицањем врлина постигло
духовно прочишћење, односно стање бестрашћа.

У ширем смислу, аскетизам представља филозофију која налаже добровољно и свјесно

самоодрицање од материјалних, тјелесних и других потреба и угодности зарад виших,
духовних вриједности. Аскетизам је начин живота који одбацује „изопачење људске личности,
безобзирно искориштавање природе и физичке средине и превазилази себичну тежњу да се
троши све за себе, а не за заједницу”.

Киници су пропагирали аскезу као захтјев за што мањим бројем потреба, док су је стоици
упражњавали као средство које омогућује прави живот у складу са природом. У индијској
филозофији аскеза се сматра средством спознаје.

УТИЛИТАРИЗАМ

Утилитаризам (латински utilis, енглески utility – корист, корисност) је етичка теорија која тврди
да је најбоља акција она која максимизира корисност. „Корисност” се дефинише на различите
начине, обично у смислу благостања чулних ентитета. Џереми Бентам, оснивач утилитаризма,
описао је корисност као збир свих задовољстава који су резултат акције, минус патња било кога
укљученог у акцију. Утилитаризам је једна верзија консеквенцијализма, који тврди да су
последице било које акције једина норма исправног и погрешног. За разлику од других облика
консеквенцијализма, као што је егоизам, утилитаризам разматра интересе свих бића једнако.

Утилитаризам у нормативној етици, је традиција која потиче из идеја касног 18. и 19. вијекa,
енглеских филозофа и економиста Џеремија Бентама и Џона Стјуарта Мила, по којима је једна
акција исправна ако служи достизању среће, а погрешна, ако изазове супротан ефекат од
среће, али не само среће онога ко изводи акцију, него и свих оних које на било који начин та
акција дотиче. Утилитаризам је у супротности са егоизмом, по којем појединац треба да ставља
свој интерес на прво место, чак и на уштрб интереса осталих појединаца. Такође је у
супротности са једном етичком теоријом, деонтологијом, која разврстава акције на исправне
или неисправне, без обзира на њихове последице.

Заговорници утилитаризма се међусобно не слажу по бројним тачака, тако да постоје

различите верзије утилитаризма. „Утилитаризам поступака” тврди да сваки поједини поступак
треба вредновати по последицама до којих доводи, док „утилитаризам правила” тврди да су
правила оно што треба вредновати по последицама до којих доводи њихово придржавање.
Постоји и неслагање у погледу тога да ли треба максимизирати укупну (тотални утилитаризам)
или просечну (просечни утилитаризам) корисност.

Утилитаристички је мото, тј. идеја водиља: највећа могућа срећа за највећи могући број људи.
Како, међутим, одлучити која ће нам активност, тј. какво понашање, донијети највећу могућу
срећу? И ту утилитаризам тврди да постоји одговор, у виду рачуна среће.

Рачун садржи седам аспеката, односно карактеристика среће:

интензитет – бољи је онај поступак или понашање које доводи до интензивнијег осјећаја среће;

трајање – понашање које доводи до среће која дуже траје корисније је од понашања које
доноси краткотрајну срећу;

извјесност – ако за један поступак сматрамо да ће са сигурношћу од 50% донијети срећу, онда
је тај поступак бољи од оног за који мислимо да је 10% извјесно да ће донети срећу;

блискост – поступак који брже доноси срећу бољи је од поступка који ће срећу донијети
касније;
плодност – понашање које ће чешће донијети срећу, или које ће отворити простор за уживање
у другим задовољствима, боље је од понашања које само једном и на само један начин доноси
задовољство;

чистоћа – одређује колико је срећа слободна од патње или бола: од два поступка који доносе
једнаку срећу бољи је онај који уједно доноси и мање бола од другог поступка;

опсег – коначно, у складу са основном максимом утилитаризма (највећа могућа срећа највећег
могућег броја људи), опсег дефинише број људи који ће доживјети срећу због нашег поступка –
бољи је поступак који усрећи више људи.

Често је врло тешко тачно процијенити количину среће до које доводи неки поједини поступак.
Стога критичари утилитаризма одбацују рачун среће као нешто што је толико компликовано да
је напросто неупотребљиво у свакодневном животу. Чак и када би било могуће пронаћи,
уврстити и израчунати тачне вриједности, то би толико дуго трајало да никада не бисмо стигли
на вријеме донијети исправну одлуку. На овом приговору поготово инсистирају заступници
деонтичке етике – који сматрају да треба поступати по правилима. Исто тако, велику му тежину
придају и "утилитаристи правила" када аргументују против "утилитариста поступака". Приговор
не показује да је рачун среће нешто што је у принципу немогуће, он само показује да га је де
факто тешко у потпуности провести. Стога се рачун среће може схватити као оквирно упутство
за етичко вредновање.

Мил је био сљедбеник, али и критичар Бентамових ставова. Сматрао је да морамо да имамо у
виду да срећа (или задовољство), сведена на бројеве које добијемо у рачуну среће,
представља само квантитет, али да нам је за вредновање поступка потребан и појам квалитета.
Другим ријечима, није свако задовољство једнако (чак и ако рачун среће понуди исте бројеве
на крају) – неке врсте задовољства су достојније човека, а неке нису. На пример, ако мислимо
да је свиња срећна, да ли бисмо радије били свиња или човек? Мил јасно каже: „Боље бити
незадовољан човек, него задовољна свиња“, и чак: „Боље бити незадовољни Сократ, него
задовољни глупан“. Дакле, рационална задовољства су вреднија од пуких хедонистичких.
Такође, потребно је да имамо у виду да је људска слобода вриједност коју морамо да
одржимо, чак и ако стане на пут нашој срећи (као у примјеру са жртвовањем недужног човека)
– али тиме Мил иде даље од Бентама и од основних поступлата утилитаризма, који наглашавају
једино последице или консеквенце поступка.