Utilitarizam i pragmatizam

Utilitarizam

• Uporedo sa razvojem nemačke klasične filozofije (Kant, Hegel), u Engleskoj

se javlja ideja moralnog, pravnog i političkog utilitarizma. Moralnost se, u
utilitarizmu, ne posmatra kao vrednost sama po sebi, već se procenjuje u odnosu na to
koliko doprinosi našoj sreći i zadovoljstvu. Povećanje korisnosti i sreće, dakle,
predstavlja vrhovni kriterijum za određenje moralnosti (ili nemoralnosti) nekog
postupka.

• Najznačajniji predstavnici ovog filozofskog pravca su:

• Džeremi Bentam

• Džems Strjuart Mil

Džeremi Bentam

• Džeremi Bentam (1748 – 1832) je bio filozof empirista, čija su shvatanja

oblikovana pre sveg pod uticajem Tomasa Hobsa i Helvecijusa.

• Bentam u prvi plan ističe princip korisnosti koji kao krajnji cilj ima
postizanje dobrobiti (sreće) u ljudskom životu, odnosno, izbegavanje bola.

• Time se Bentam predočava kao kritičar teorije prirodnog prava (Grocius,

Hobs, Lok), smatrajući da ideja jednakosti koja proističe iz prirodnopravnih teorija
uvek završava u anarhiji.
• On čak smatra da “pozivanje na prirodno pravo, na prirodnu pravičnost,
čovekova prava itd., znači u stvari proizvoljno suditi da je neki postupak dobar ili
loš”. Po njegovom mišljenju, prirodnopravne kategorije su puke fikcije.

• Jedino ispravno rasuđivanje je ono koje se oslanja na naše čulne podatke.

Sama priroda naših saznajnih sposobnosi, koje se zasnivaju na čulnim podacima,
isključuje svaku dedukciju (od opšteg ka posebnom).

• Ako je prirodno čovekovo svojstvo osetljivost, jedina njegova večita osećanja

jesu težnja ka uživanju i težnja ka izbegavanju bola.

• Samo oni pozitivni zakoni koji se uspostavljaju sa ciljem da maksimizuju

zadovoljstva su stvarni zakoni i samo oni udahnjuju život pravu.

• Svaki pokušaj da se pojedini zakoni univerzalizuju predstavlja promašaj, jer

ni shvatanje sreće i zadovoljstva nije zauvek dato već se menja vremenom, tako da
pravi zakoni moraju biti promenljivi.

• Čovek je biće interesa, odnosno, svaki čovek teži maksimiziranju sopstvenog

zadovoljstva, te samim tim, prost zbir pojedinačnih koristi i sreća daje korist i sreću
najvećeg broja ljudi.

• Bentam na ovaj način snažno relativizuje sve dotadašnje etičke, pravne i

političke vrednosti, stavljajući subjektivno iskustvo kao glavni kriterijum.

• “Sve se svodi na zadovoljstva i boli... Iz ovog ili onog postupka proizilazi”,

kaže Bentam, “utisak patnje ili zadovoljstva. Nemojte verovati meni, verujte iskustvu,
a naročito sopstvenom. Između dva suprotna načina postupanja, želite li da saznate
kojem se teba prikloniti? Proračunajte dobre i loše posledice, pa se odlučite za ono što
pribavlja najveći zbir blagodeti”.

• Takvo moralno delanje svoj vrhunac dostiže u liberalizmu, u kojem se čovek

okreće samom sebi, stavljajući u drugi plan interes zajednice. Samim tim, moralna
pravila za Bentama nemaju univerzalni, opštevažeći karakter.

• Time Bentam utire put liberalizma kojim će nastaviti Džon Stjua Mil u
okviru svog sistema praktične filozofije, s tim, što će Mil sopstvenom utilitarizmu
pokušati da pribavi univerzalno značenje.

Džon Stjuart Mil

• Džon Stjuart Mil (1806 – 1873), klasik engleske liberalne misli. Nastavljajući
englesku utilitarističku misao (pre svega Džeremi Bentama), Mil razvija političku
filozofiju kao pokušaj da se dostigne “najveća sreća sviju pojedinaca”, ili, u najmanju
ruku, “najveća sreća najvećeg broja ljudi”. Prepreka tom cilju je svakako činjenica
da je samoljublje sveopšte, te da individualni egoizam onemogućava da bude
afirmisana apsolutna i prirodna istovetnost interesa.

• Međutim, Džon Stjuart Mil ovaj problem razrešava pojmom slobode, čiji je
nosilac uvek čovek-pojedinac. Za Mila: “Jedina sloboda koja zaslužuje to ime je
sloboda da tražimo sopstveno dobro na svoj način, ukoliko ne pokušavamo da to
drugima uskratimo ili ih ne sprečavamo u naporima da je postignu.

• Dakle, čovek kao pojedinac, čije je suštinsko određenje zdrav razum i vlastito
iskustvo, potvrđuje svoju slobodu tako što na sopstveni način uređuje svoj život,
gradeći civilizovanu zajednicu čija svrha se ogleda u tome da spreči moguću povredu
istih prava drugih ljudi.
• Sloboda će za Mila imati univerzalnu vrednost: “Moja sloboda nije samo
moje pravo da delam kao što nameravam da bih ostvario svoje lične ciljeve, već je i
moguća zahvaljujući samo potpuno istovetnom postojanju takvog prava i za drugoga.

• Jasno je da Mil političku organizaciju zajednice (državu) svodi na vrlo

ograničenu ulogu. Intervencija države moguća je samo ukoliko se na taj način
sprečava ugrožavanje slobode drugih članova društva.

• Mil smatra da i u razmatranju političkih pitanja etika utilitarizma ima

pedagoško-moralnu funkciju s kojom se društvo podvrgava samom sebi. Samo na taj
način će ljudi razumno negovati sopstvene interese. Ti interesi su različiti, ali iz te
različitosti proističe ukupan progres, za razliku od uniformnosti tradicije, navika i
konformizma, koje nesumnjivo proizvode osrednjost i stagnaciju.

• Milova etika utilitarizma prožima politiku, pravo i ekonomiju,

podrazumevajući pravo svakog pojedinca da osmisli sopstveni život, ali ne po svaku
cenu već samo ako ne nanosi štetu drugima.

• “Prema verovanju koje usvaja korisnost ili princip najveće sreće kao
fundamentalni princip morala, nae radnje su ispravne utoliko ukoliko vode
unapređenju sreće, a neispravne ukoliko vode proizvođenju nečega suprotnog sreći”.

• “Krajnji cilj u odnosu na koji i radi koga su sve druge stvari poželjne (bilo da
imamo u vidu naše vlastito dobro ili dobro drugih ljudi) jest jedan život što je više
moguće slobodan od bola i što je više moguće bogat uživanjima”.

• Za ispunjenje ovih ciljeva, neophodna je i specifična psihološka konstitucija

pojedinca: moral, kao pravila i propise za ljudsko postupanje kojih se moramo
pridržavati ako hoćemo da svim ljudima bude osiguran život”.

• Ovo podrazumeva “mudrost društva udruženu sa zdravim smislom i

štedljivošću pojedinaca”.

• Duh etike korisnosti, dakle, određuje dužnosti pojedinaca, mada Mil ukazuje
i na druge motive koji pokreću ljudsko delanje kao što su vrline i religiozna delanja.

• U svakom slučaju, “svoje postupanje treba da oblikujemo pomoću jednog

pravila koje sva razumna bića mogu usvojiti na korist svojih zajedničkih interesa. Taj
bi princip predstavljao praznu formu ukoliko sreća jedne ličnosti ne bi vredela koliko
i sreća druge ličnosti.

• Mil tako uspostavlja etički horizont građanskog društva, čije je suštinsko

obeležje liberalno načelo: svako sledi svoje interese, a cilj politike je samo u tome da
obezbedi ambijent u kojem će se ovi interesi slobodno ostvarivati.

• Etika utilitarizma (korisnosti i sreće) počiva na snažnom moralnom

vaspitanju i prožima i politiku i ekonomiju, gradeći tako liberalni sistem u kojem se
obezubeđuje jednakost i sloboda i neprikosnovenost privatne svojine kao osnove
građanskog društva.

Pragmatizam

• Pragmatizam je filozofski pravac, nastao u Americi u drugoj polovini 19. i

početkom 20. veka, koji nije skup gotovih teorijskih pogleda, stavova i definitivnih
rešenja, već metod za analiziranje i rešavanje filozofskih problema putem empirijske
provere, odnosno provere posledica koje određene ideje proizvode u realnosti.
 • Najznačajniji predstavnici pragmatizma su:

• Čarls Senders Pers

• Vilijem Džejms

• Džon Djui

Čarls Senders Pers

• Čarsl Senders Pers (1839 – 1914), američki filozof i osnivač pragmatizma. U

eseju “Kako da učinimo jasnim svoje ideje”, istakao je svoje uverenje da verovanje u
istinu mora biti u bliskoj vezi sa uspehom u delovanju.

• “Mi smo ustanovili”, kaže Pers, “da izazivanje sumnje podstiče misaonu
aktivnost i da ta aktivnost prestaje čim se ustanovi verovanje”.

• Za razliku od skepticizma i racionalizma, za Persa “put sumnje dovodi do

verovanja u koje se više ne sumnja, nego se samo deluje i po osnovu delanja proizvode
posledice koje postaju mera stvari, a samim tim i istine.

• Mera istinitosti, prema tome, jeste njena primena i proverljivost u

sopstvenom učinku, odnosno, iskustvu.

• Time se ističe poželjnost funkcionalnosti i instrumentalnosti same ideje koja

biva pretočena u posledicu i rezultat.
• Pers na taj način uspostavlja temelje pragmatizma kao etičke koncepcije.
Pojam pragmatičnosti se, pri tome, bitno razlikuje u odnosu na antičko određenje –
dok je pojam pragmatičnost u antici označavao nešto što je jasno i vidljivo, u
novovekovnom smislu taj pojam konačno zadobija značenje korisnog i uspešnog.

Vilijem Džejms

• Vilijem Džejms (1842- 1910), američki filozof i psiholog, takođe zastupa

stanovište pragmatizma, polazeći od stava da je čovek instrumentalno biće, koje po
svojoj prirodi i po svom intelektu ima mogućnosti dosezanja sreće i zadovoljstva.

• Čovek, kao empirijsko-pragmatično biče, svojim koristonosnim delovanjem

stvara sopstveni životni simisao. Takvo određenje čoveka počiva na verovanju kao
suštinsko-stvarnom pravilu koje vodi čovekovo delanje.

• To je verovanje koje se slaže sa korisnim posledicama proisteklim iz

čovekovog delanja, koje asimiluje novost svoga iskustva sa kojim on zadovoljava svoje
želje..

• Otuda svako ljudsko mišljenje i delanje koje se, u praktičnim posledicama,

ispolji kao dobro za čoveka jeste istinito. Drugim rečima, svako ljudsko mišljenje i
delanje je vredno i istinito onoliko koliko je korisno za praktičan ljudski život.

• Džejms, na ovaj način, razotkriva misiju čoveka kao osvajača sopstvene

sudbine, ali istovremeno i “gospodara sveta”. Otuda potraga za nekom drugom
stvarnošću metafizičke ili teološke prirode postaje bespredmetna.

• “Zemlja stvari”, piše Džejms, “dugo bačena u zasenak slavljenjem viših

nebeskih sfera mora ponovo d stekne svoja prava”.
• Ovo prevladavanje metafizike i okretanje ka ličnom iskustvu, jeste okretanje
od spekulativnog uma i prihvatanje zdravog razuma. Upotrebljavajući zdrav razum,
čovek sebe postavlja u situaciju instrumentalno-pragmatičnog delanja, kojim
stvarnost prilagođava sebi samom.

• Za Džejmsa moralna dilema ne postoji: nešto je istinito zato što je korisno, ili
je korisno zato što je istinito. Oba ova suda znače jedno – istinito je samo ono što
funkcioniše, “radi” ili daje “zadovoljenje”, odnosno, daje dobre posledice.

• Time se filozofija pragmatizma pozicionira u istu ravan sa naukom – kao

instrumentalno-eksperimentalno mišljenje koje prihvata ili odbacuje određena znanja
u zavisnosti od toga da li funkcionišu ili ne. Razlike između vrednog i bezvrednog,
dobrog i lošeg, istinitog i lažnog, mere se prema tome da li mogu da se primene u
stvarnosti ili ne, odnosno, da li proizvode korist ili štetu.

• Izreka “Ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh”, zapravo proističe iz filozofije
pragmatizma.

Džon Djui

• Džon Djui (1859 – 1952), jedan od kreatora filozofije pragmatizma i tvorac

pragmatističke koncepcije vaspitanja i obrazovanja.

• Krajem 19. i početkom 20. veka nauka definitivno postaje glavno sredstvo u
rešavanju životnih problema i, samim tim, dominantna paradigma i pogled na svet,
potiskujući tradicionalne koncepte religije i filozofije. Za Djuia, naučni model je
primenjljiv na sve oblasti poimanja stvarnosti, uključujući i filozofiju.

• Zbog toga, filozofija se mora koristiti istim istraživačkim konceptima kojim

se služi i nauka. Po njegovom mišljenju, i nauka i filozofija preispituju određena
verovanja koja su aktuelno prihvaćena i postala standardna u nastojanju da se dođe
do boljih rešenja u cilju opšteg progresa.

• Filozofija je, u Djuievom konceptu, slična arhitekturi: oblast između

umetnosti i nauke, usmerena na dizajn novih konstrukcija i unapređenje ili
prevazilaženje starih...

• Filozofija je (i) teorija vaspitanja i obrazovanja u najopštijem mogućem

smislu. Obrazovanje je u velikoj meri moralni poduhvat, Pri tome, moral ne
interpretira kao neki posebni i idealizovani model, već kao aktivan odnos, interakciju
ličnosti sa okolinom, u kojoj sam pojedinac reflektuje, analizira i čini izbore.

• Djui je fokusiran na proces i problem kako činiti moralne izbore u

situacijama u kojima smo suočeni sa različitim izborima između mogućih posledica
naših postupaka.

• Suočeni sa dilemama i potrebom izbora mi se angažujemo u procesu

prosuđivanja, u kojem isprobavamo i predviđamo različite rezultate koji mogu slediti
iz njih.

• Vrednosni sudovi i moralne norme na koje se oslanjamo su samo relativno i

privremeno stabilni. Oni se menjaju u vremenu, ali se menjaju i u okviru specifičnih
situacija u odnosu na njihove posledice. Jer pitanje “dobra” je pitanje konkretnog, a
ne nekog apsolutnog “dobra”. Ono što je “dobro”, po Djuiu, je “dobro” samo u nekom
konkretnom kontekstu.

• Zbog toga je u procesu vaspitanja i obrazovanja izuzetno važno ne samo

preneti znanje o tome šta je moralno ispravno, već i kako prosuđivati o tome u
različitim praktičnim situacijama.
• Moralni principi se, na taj način, predstavljaju kao hipoteze koje kroz
istraživanje i praksu možete potvrditi ili odbaciti.

• Stoga, Djui odbacuje svaki “kategorički” imperativ koji nije u skladu sa

praksom, svrhom, kontekstom, društvom ili konkretnom individuom.

• Osnov Djuieve etike je, dakle, moral kao vaspitno-obrazovno sredstvo za

poboljšanje ljudskog postojanja. Moral nije nikakva maksima ili imperativ, već
istraživanje stvarnih interesa i vrednosti, koje zbog vladajućih vrednosti ostaju
zanemareni. Čineći ove skrivene ili potisnute vrednosti javnim, jedno zatvoreno
društvo preobražava se u otvoreno društvo, a tradicionalne norme se transformišu na
osnovu stvarnih potreba.

• U tom smislu, demokratski poredak nije samo puka vladavina masa ili većine,
već valdavinu moralnog dobra u korist demokratskih građana. Vaspitanje i
obrazovanje su suština takvog uređenja, a škola bi trebalo da bude organizovana kao
minijaturna zajednica u kojoj se razvijaju moralni i socijalni stavovi i ponašanja
neophodni za život u demokratskom društvu.

• Djuieva etika je zainteresovana za ovladavanje ljudske prirode saznanjem o

ljudskoj prirodi. Ona nije izolovani sistem, nego realistično razmatranje normi koje
postojeći uslovi neprestano stvaraju radi prilagođavanja uobičajenog ponašanja tim
novim okolnostima.

• Tu etiku valja shvatiti kao viziju koja se mora stalno proveravati, usavršavati
ili menjati, a ne kao gotov i konačan sistem procedura, punuđenih rešenja i večnih
odgovora.

Dodatna literatura:
• Džon Stjuart Mil, Utilitarizam, Kultura, Beograd, 1960.

• Džon Djui, Vaspitanje i demokratija, Obod,Cetinje, 1966.

• Šatle, Dijamel i Pizije, Enciklopedijski rečnik političke filozofije, Izdavačka

knjižarnica Zorana Stanojevića, Sremski Karlovci, 1993.