Epikurejsko ucenje

Epikur (gr. ; 342270. pne) je bio antiki grki filozof sa Samosa i osniva epikurejske kole u Atini (306). Po dolasku u Atinu pratio je predavanja na Akademiji u Likeju , da bi kasnije osnovao vlastitu skolu pod uticajem Demokritovog atomizma. Najbolji prikaz njegove filozofije vidi se u delu O prirodi stvari rimskog pesnika Tita Lukrecija Kara. Prema Lukreciju istorija coveka svedoci o njegovom stalnom napretku I uvecanju prostora I slobode. Prema epikurejcima nas svet ce nuzno nestati kao I sve ostalo u kosmosu.Jedino sto je izvesno je trosnost svega I ljudi se jedino mogu nadati vecnoj smrti.Iz toga ne proistice pesimisticko vec naprotiv optimisticko razumenja sveta. "Dok smo mi, nema smrti, a kada nastupi smrt, tada vie nema nas.", odnosno dok god smo zivi o smrti ne treba nista da znamo niti o njoj da mislimo. Osnove Epikurejstva su fizika beskrajnog materijalnog kosmosa I etika zadovoljstva kao odsustva bola:

Etika:
Epikurova etika je materijalistina i individualna i kao takva antireligiozna. Za njega je najvee dobro blaenstvo i uivanje, i govorio je da sva bia izbegavaju patnju. Zadatak filozofije je da pronae put do sree. Tvrdio je da je pravo uivanje, a samim time i pravi put do sree, duhovno uivanje, a to je: prijateljstvo i znanje Nasuprot uobicajenim predstavama o epikurejstvu kao ucenju o sticanju zadovoljstava ili bahacenju u zivotu oni su jednostavno insistirali na izbegavanju bola. Epikurejci smatraju da zadovoljstvo u najvisem obliku podrazumeva mudrost u izbegavanju fizickog I dusevnog bola. Najbolje je imati meru u zadovoljstima odnosno pronaci sredinu izmedju prirodnog I vestackog zadovoljenja potreba. Najvece zadovoljstvo je ujedno I najvece dobro odnosno samodovoljnost. Epikurejci savetuju skriveni odnosno strogo apoliticki zivot. To zahteva ignorisanje smrti I zivot slobodan od svake vezanosti. Zbog toga ce neki kasniji tumaci videti samo zalaganje za slobodu od zamerajuci im sto sve svode na puku potrebu za uzivanjem.