Epikurejstvo

Epikur se rodio oko 341. godine pre nove ere na grčkom ostrvu Samos. Kao mladić dolazi
u Atinu kad je u to doba vladao Aleksandar Veliki. Epikur se vrlo brzo izdvojio od ostalih filozofa
svojim autentičnim načinom života I filozofiranjem. Nakon smrt Aleksandra Velikog, zbog velikih
političkih nemira, Epikur odlazi iz Atine I seli se za Efes gde ostaje do svoje 30. godine, kada se
iznova vraća u Atinu. Po svom drugom dolasku u Atinu, Epikur kupuje vrt pod imenom Kepos u
kojem osnuje bratsvo nazvano po njemu gde na poseban I za tadašnje vreme revolucionaran
način vodi svoju školu. Ono što je bilo revolucionarno u vođenju vrta jeste činjenica da je Epikur
dozvolio slobodan ulaz robovima I ženama, što je dodatno izazvalo gnev kod Atinjana. Pored
žestokih napada na Epikura I njegovo bratsvo, on svojom istrajnošću uspeva da uspešno
predvodi I podučava narednih 30 godina sve do svoje smrt, a uspeh epikurejaca se ogleda u
tome da je škola čiji je bio on začetnik nastavila da postoji narednih 500 godina.
Ne postoje mnoga dela koja su zapisana Epirujevom rukom, tako da podatke I
interpretacije koja ću ovde izložiti potiču iz knjige Diogena Laertija. Na samom kraju knjige
nalaze se zapisi o epikurejcima o kojima Diogen govori krajnje objektivno ali se ta objektivnost
strastvenom čitaocu predočava kao jedan superlativ. Početak za analizu ovog rada zamišljen je
tako da daje detaljan opis “mudraca” onakvog kakvog bi po mišljenju Diogena trebao da bude
epikurejski mudrac.
U 118. pasusu mudrac se opisusje kao srećan čovek koji I pored svih životnih nedaća
ostaje srećen, jer kad jednom otkrije put mudrosti on dostojanstveno I sa puno elana korača tim
putem, a kada ga pritisnu problemi žali se I pati kao I ostali ljudi. Epikurejski mudrac ne drži
hvalospeve niti pokušava da se svojim znanjem nametne masi, sve dok nije pozvan od njih
samih na tako nešto. Ako put mudraca ide ispravno onda se on po nekom nepisanom pravilu ne
bi trebalo ženiti. Karakteristično za epikurejske mudrace, a krajnje suprotno većini ostalih škola
je činjenica da se oni uzdržavaju od politike I političkog delovanja, već u malom krugu ljudi
polemišu o temama koje čine sam život lepšim I radosnijim. Za razliku od stoika koji kad kucne
čas nepravde ili se društvo bezpravno ogreši od njih oduzimaju sebi život, epikurejski mudrac
nastavlja da živi jer u filozofiranju vidi još uvek iskre nade koje ne gase plamen života.
Epikurejskog mudraca krase osobine kao što su odanost prijateljstvu, staranje o imanju I briga
za sopstvenu budućnost.
Diogen naglašava da samo mudri ljudi mogu razgovetno pričati o muzici I poeziji ali da
sami nikada neče pisati pesme. Epikurejski mudrac je dogmatičar I strogo se drži pravila, a
odstupaće od tumačenja nejasnih pitanja. Kada je reč o smirenosti, ona ne dolazi sama od sebe
već je posledica razmišljanja o ispravnim stvarima.
Bitnu ulogu u epikurejskoj filozofiji igra osećaj sreće I radosti. Sreća se kod epikurejaca
kako objašnjava Diogen shvata na dva načina I to kao prva I ujedno najveća, a to je ona
božanska koja se ne može niti smanjiti niti uvećati. Dok druga vrsta sreće je ona ljudska, obična,
koja može u zavisnosti od ispravnosti ili neispravnosti življenja smanjivati ili uvećavati. Cilj
delovanja jeste postizanje sreće, posvećenje maksimalne pažnje na stvari koje se vezuju za
donošenje sreće je primarni cilj, jer u suprotnom nesrećnom čoveku nema druge nego da se
potrudi I da obezbedi sebi unutrašnju sreću.
Prema epikurejskoj filozofiji kada je u pitanju postojanje boga ono je neupitno, jer
bogovi postoje ali blago rečeno mi kao ljudi im nismo previše interesantni da bi se bavili nama.
Ne postoji bog ili bogovi koji bi pazili na naše postupke I na osnovu toga dodeljivali blaženi život
ili nam u suprotnom slučaju nanosili bol I patnju. Prema Epikuru sve što postoji oko nas
sastvaljeno je od atoma, a svet koji nas okružuje samo je sled prirodnih procesa na koje niko
nema specifičan uticaj. Problem koji se javlja jeste da li smatrati boljim čoveka koji se okrenu od
bogova I precizno se drži svoga cilja ili poboznog koji slepo veruje u spasenje.
Epikurejac smatra da se sve što se dešava oko njega proživljava kroz određene osećaje
bili oni dobri ili loši, prema tome za epikurejca smrt ne znači ništa, jer prema početnoj tezi smrt
bi bila samo prestanak svih osećanja. Za epikurejca smrtnost ima motivacionu ulogu jer
svesnost da posle smrti nema ničega motiviše pojedinca da svoj životne napore uloži u pozitivne
stvari. Diogen pišući o epikurejcima ismejava svakog onog ko se plaši smrti I to ne zato što tvrdi
da se boji smrti I trenutka kada će ona doći već zato što je ona neizbežna I svakako će pojedinac
umreti a I još na to sam sebi zadaje muke živeći I razmišljajući o njoj. To što se po pravilu
epikurejske škole čovek ne treba plašiti smrti ne znači da tokom života treba živeti bahato I
oholo vež baš suprotno. Epikurejski mudrac ne prezire život, ali ga misao na smrt nešto posebno
ne uznemirava.