Софокле је представник атинске демократије.

У његовим трагедијама
догађаји су последица искључиво људских поступака, одређених
њиховим карактерима, а не вољом богова. У средишту радње драме
нтигона нала!е се два опречна карактера нтигона и "реонт, у
настојању да дока#у да су њихова начела исправна. "ако појединац да
сачува себе и своју слободу, право на своју одлуку и свој и!бор, ако је
спречен !аконима, уредбама и тиранијом мо$ника%
&рагични јунак је #ртва властите неср$не судбине. 'н се сукобљава с
другим карактерима или са својом околином !бог неких идеала, !бог
властите племенитости. нтигонину трагичну судбину једино мо#емо
сагледати у односу према "реонту. 'ни стоје једно наспрам другог у
непомирљивој супротности. нтигона је !аступница свих људи над
којима је почињена неправда и који се боре !а своја права свим
средствима које поседују. (ено средство !а борбу је њен #ивот, јер
једино то има да да. С друге стране је "реонт, сурови владар, владар
који се при својим одлукама руководи др#авним !аконима. У!рок
њиховог сукоба су ра!личита мишљења. нтигона се води неписаним,
бо#ијим !аконима, док "реонт стоји и!а ово!емаљских, оних који су
одредили и написали људи. 'н наређује да се )теокле сахрани у! све
почасти, као неко ко је јунак и владар, а *олинику, као и!дајнику свог
народа, то ускра$ује. *олиник бива остављен као храна !а лешинаре и
!вери. нтигона то не мо#е да прихвати и упркос упо!орењу и !абрани
сестре +смене, одлучује да ода последњу почаст брату *олинику.
+смена се покорила !акону владају$ег, док је нтигона и!абрала вечно
и бо#анско. 'на !аступа неписане !аконе,- .а такво дело ја радо
мрем.- +! љубави према брату, она поносно при!наје своје дело, не
у!мичу$и од саме смрти. "реонту је једино битан др#авни !акон.
'суђује нтигонино племенито дело најгором могу$ом ка!ном, иако му
она предочава своју одлуку,- &и си ипак смртан створ, од данас нису
они, ни од јуче, не, но вечно ва#е, нико не !на одакле су.- "реон остаје
глув на нтигонине молбе, одлучује да је !а!ида у гробницу. 'на кро!
монолог #али што $е осати бе! порода,и што је осуђена !бог
племенитог дела, /0а побо#на, ево, осванух бе!бо#на.- 1а почетку смо
видели нтигону која је одлучна у намери да оствари свој наум, али у
ту#балици над #ивотом сагледавамо је у пуној величини. нтигони је
породица најбитнија, !а ра!лику од "реонта, самовољног владара, који
сматра да др#аву чини онај који влада. "реонт себе оправдава речима,-
1егујем ли непослух у роду, раш$е јачи и!ван реда ми.- 2ерује да је
само његово мишљење исправно, па тако ни не слуша савете старца
&иресије да се предомисли, јер му сре$а виси о концу. Своје грешке
увиђа на најгори могу$и начин, јер је нтигонином смр$у и!а!вао смрт
свог сина и #ене. 1а крају остаје сам, али уништење његовог психичког
света је очито.
нтигона се борила у име неписаних !акона богова пред којим је остао
бе!вредан сваки пропис који је #елео да им се наруга. нтигона се
супротставила др#ави !арад етичког !акона, !арад моралног, оног што
јој је налагала сестринска љубав. 'на је #ена као и +смена, као и свака
друга тебанска #ена са #ељама и надама #ене. (ен лик је уверљив, а
величина њене #ртве ра!умљива. 2ечни !акони су потврђени њеном
#ртвом. 1еписани !акони су и!над свега и као таквих их се треба
придр#авати. У борби !а у!вишење својих циљева крши !аконе на
којима почивају односи у друштву и међу људима, јер је она !а лјубав.
не !а мр#њу рођена. +ако трагичан губитник, нтигона постаје
морални победник.