Vladika Danilo[uredi]

Predstava vladike Danila u „Gorskom vijencu” (u stvari to je lik samog Njegoša)

Vladika Danilo, glavna ličnost poeme, iako ponekad ume da plane mržnjom prema poturicama, češće
se povija pod teretom državničke odluke o istrazi koju baš on treba da donese. Međutim, njega muče i
teže stvari od donošenja odluke. Njegovo pleme spava mrtvim snom. Srpstvo je ugašeno, potonulo u
viševekovni mrak osmanlijske vladavine. Jedina iskra neutrunule narodne svesti iz koje će nići buduća
slobodna država, to je vladika: „jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga”. Kao
intelektualac koji pati zbog usnulosti svoga naroda i kao vladar koji ne može da realizuje svoj politički
plan, on je usamljen.

Vladika je dvostruko usamljen: na jednoj strani, tišti ga što ostali delovi naroda spavaju, a na drugoj
što oni oko njega ne rone u prošlost tako duboko, niti vide državnički tako daleko kao on. Nemoćan da
probudi unsulo pleme i da usmeri događaje kuda on hoće, te tako izbegne krvoproliće među braćom
koju razdvaja vera, vladika je ne samo usamljen, već i istorijski tragičan. Usamljenost i istorijska
tragičnost izdvajaju ga iz patrijarhalnog mnoštva i približavaju romantičnim likovima. Međutim, i u
trenucima usamljenosti, on se pokazuje kao vladar koji sve vidi i zna i koji ne gubi prisebnost.
Promišljenost je jedna od dominantnih crta njegovog karaktera. A to što u jednom trenutku tone u
očaj (sam se šeta poljem, niti jede, niti spava, samo ćuti), nije ništa drugo nego dokaz da je čovek
velike osećajnosti i da intenzivno doživljava svet oko sebe. U prilog tome ide i situacija kada je, suočen
sa početkom istrage i teškim krvoprolićem, zaplakao jer je taj sudar vera, krvi i mržnje doživeo kao
najveću tragediju. Za njega se može reći i da je pesnički nadahnut i ljudski iskren u iskazivanju svojih
misli i osećanja.

Vladika Danilo se od samog početka i u svakoj situaciji pokazuje kao humanista: prezire silu i svaki vid
tiranije, pa zato i odgovara veziru:

„ Divlju pamet a ćud otrovanu

divlji vepar ima, a ne čovjek.

Kome zakon leži u topuzu,

tragovi mu smrde nečovještvom... ”

Njegov humanizam je sadržan i u činjenici da ne teži uništenju svega što je neprijateljsko. On je za

akciju, ali samo dotle dok se neprijatelj ne nauči i konačno ne shvati da svako ima pravo na svoju
slobodu i da ta prava treba poštovati kao svoja. Dovesti neprijatelja tom saznanju, jeste i osnovni
smisao njegove etike:

„ Vuk na ovcu svoje pravo ima

ka tirjanin na slaba čovjeka;

al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,

dovesti ga k poznaniju prava,

to je ljudska dužnost najsvetija ”

To ljudsko i visoko etičko u njemu upravo je i razlog svih njegovih kolebanja, jer se stalno plaši da ne
prenagli i ne pogreši kako ne bi na njega pali eventualna kletva i prokletstvo. Upravo, to je strah da ne
poništi ono čojstvo u sebi, bez koga ne vidi pravi smisao svoga trajanja.

Iako usamljen, Danilo je zaokupljen sudbinom ljudi oko sebe. Mada još mlad, on već zna težinu
ljudske krvi. Zato se ne rešava lako da zagazi u nju. Kad treba da se krene u boj, on nikoga silom ne
nagoni na žrtvu. Kneza Nikolu pre zakletve upozorava na opasnost od pogibije kojoj se izlaže. Ali zato,
ne štedeći sebe, ostaje na Cetinju sam, bez telohranitelja. Ako ga Turci napadnu, zatvoriće se u kulu s
desetak manastirskih đačića i braniti se do poslednjeg metka. Oni će pucati, a slepi iguman Stefan će
im pevati.

Kao i sam pisac dela, i Danilo je lirska priroda. U borcima, omladini koja će ginuti, on vidi mlado,
zeleno žito. U krvavoj žetvi na bojnim poljanama ono će morati pre roka da povije klasove. Luna i krst,
tako istorija kaže, tući će se do istrage. „Sljedovat im rijekom krvavom u lađici grdna stradanija, to je
biti jedno ili drugo”, misli vladika. A on je za ovo drugo: krst. Za njega je krst manje religiozno
znamenje, a više simbol borbe protiv Turaka. Kao takav, Njegošev vladika je slobodarski duh. A
sloboda je, kao i kod svakog pojedinca crnogorskog kolektiva, najveći ideal, jer, ko sačuva slobodu,
sačuvao je svoj identitet (poreklo, običaje, jezik, zakone predaka, istoriju), svoje dostojanstvo, obraz,
veru, pa otuda i imperativ: „Udri za krst, za obraz junački”.

Za razliku od drugih junaka poeme, Danilo jedini misli u istorijskim razmerama. Njegoš ga i na samom
početku dela otkriva kao narodnog vođu kome su poznate ne samo srpska nego i turska i vizantijska
istorija. Iz prvog monologa vladike, izgovorenog na početku dela, saznaje se da je vrstan poznavalac
prilika kada je u pitanju Osmansko carstvo i njegova moć, a isto tako da je veliki mislilac i mudrac.
Svoju poziciju u odnosu na druge on izražava na sledeći način:

„ Ko na brdo, ak’ i malo stoji,

više vidi no onaj pod brdom-

ja poviše nešto od vas vidim,

to je sreća dala al nesreća! ”

Njegova intelektualna i mislilačka nadmoć spram vezira posebno se otkriva u pismu koje mu upućuje.

Vladika, kao i sam pisac, ima razumevanje za istorijska kretanja. Istragu vidi kao deo istorijske borbe za
oslobođenje od Turaka, a sebe kao zatočenika istorije. Njegov život ima smisao samo kao narodna
borba protiv poturčenjaka, to jest kao izvršenje istorijskog zadatka sa kojim se on poistovećuje.
Vladika Danilo ne rešava pitanje svog, već istorijskog opstanka celog naroda. Shvativši od prvog
trenutka neminovnost uklanjanja poturčenjaka iz Crne Gore, on se u sebi koleba samo oko načina
kako da se izvede to čišćenje: dobrovoljnim vraćanjem poturčenjaka hrišćanstvu ili krvlju.

Gledajući šire na borbu protiv Turske, vladika je smatrao da će ona uroditi plodom tek ako joj pristupe
i muslimani srpskog porekla. On već na početku poeme strahuje da bi istrebljenje poturica moglo
dovesti do otpora njihovih saplemenika hrišćana, kao i do jačanja separatizma. Kao i drugi, u
trenucima kada ga ponese osećanje mržnje prema izdajnicima i on bi da „propoje pjesna od užasa”.
Ali Danilo nije elementarna stihijska priroda. On je i um, državnik koji ume istorijski da misli. Vladika je
za šire istorijsko sagledavanje nacionalno-političkih pitanja vremena, a ne za mekuštvo i strah od
revolucionarnog čina. On čak i nagoni vezira da pokuša s vraćanjem poturčenjaka hrišćanskoj veri,
odnosno svom narodu. Svoju žudnju za tim, on izražava sledećim rečima:

„ Duša bi mi tada mirna bila

kako mirno jutro u proljeće,

kad vjetrovi i mutni oblaci

drijemaju u morskoj tamnici ”

To bi u stvari bila prava pobeda nad Turcima. Pleme, koje sačinjavaju i pravoslavci i muslimani,
probudilo bi se iz sna:

„ Tad bi mi se upravo činilo

da mi sv’jetli kruna Lazareva,

e sletio Miloš među Srbe. ”

Kao što ga istorijsko saznanje u prvim scenama nagoni na oklevanje, tako ga u narednim podstiče na
odlučnost. Kada u čuvenom otpozdravu Selim-paši onako odlučno odbija njegove pretnje, vladika je
svestan da mu istorija to daje za pravo. Poljak Jan Sobjeski razbio je tursku vojsku pod Bečom 1683.
godine. Kolan svečevoj kobili najzad je pukao, a kola osmanlijske feudalne tiranije pošla niza stranu, te
su tako stvoreni uslovi i za oslobođenje Crne Gore. Danilo tačno zna da se odnos snaga izmenio. Vino
nije više kao što je pre bilo, niti svet ono što tirani misle. U predstojećoj borbi istorija će biti crnogorski
saveznik. Oslobođenje od Turaka ne biva bez nje: sloboda vaskrsava „iz grobova našijeh dedova”, ona
je delo svih koju su vekovima ginuli za nju.

Nije lako ubijati islamom fanatizovanu braću. Međutim, vladika Danilo jasno vidi da su poturice do te
mere postale deo neprijateljskog, osmanlijskog sveta da im nema više povratka. Zato i on shvata da
putevi ka slobodi vode preko njihove krvi. Ova krv je za njega mnogo više od običnog istrebljivanja
poturica u Crnoj Gori: njom započinje narodno buđenje, borba za slobodu. Vladiku muči sumnja da li
će ona uspeti. Pre nego što će kao državnik doneti odluku o istrazi, on se u mislima vraća uspavanom
Srpstvu.

„ Strašno pleme, dokle ćeš spavati?

Neki jedan, to je ka nijedan,

nako da je više mučenija.

Vražja sila odsvud oklopila!

Da je igđe brata na svetu,

da požali, ka da bi pomoga. ”

I ovde, u ovim sumnjama, u ovim lirskim grčevima, vidi se vladar koji ima osećanje istorijske
odgovornosti. Ne probudi li se celo srpsko pleme, strašno za neprijatelja po svom junaštu, ni Crna
Gora, kao žiža slobode, neće uspeti da se odupre. Ostaće svi uspavani u mraku Osmanskog carstva.

Prilikom rešavanja sudbine poturica u Crnoj Gori, vladika Danilo se nije rukovodio samo političkim
motivima. U njemu je, pored političke, postojala i etička, upravo humanistička dilema. Njegovi pogledi
na ljude i život bili su širi od uskih shvatanja crnogorskih junaka. Po njegovom mišljenju, čovek je po
prirodi slab. „Šta je čovjek? Ka slabo živinče”, kaže on na jednom mestu. Poturčenjaci su kao i drugi.
Samo su podlegli iskušenjima ugodnijeg života ili bili žrtva turskih pretnji. Iz ovih ljudskih razloga, iz
ovog razumevanja za čoveka i njegove slabosti, Danilo odlaže istrebljenje poturica i pruža im
mogućnost da izbegnu tragičnu sudbinu. I posle, kada ga narodni interesi nagone da se odluči za
istragu, on nije osvetnik, već vladar kome je sudbina namenila da izvrši tragičnu poruku istorije.

Za vladiku se može reći da je bliži srpskom junaku nego crkvenom poglavaru. On, suprotno
hrišćanskom principu ponašanja, ne zagovara pasivnost i trpljenje, nego akciju i borbu. Za njega
smisao trajanja nije u molitvama i tamjanu, već u podvigu, u „užasnoj pesmi” koja se prinosi na oltar,
a oltar je „kamen krvavi”, odnosno Crna Gora.[1][5]

Vuk Mićunović[uredi]

Vuk Mićunović je u odnosu na Danila mnogo odlučniji. On ne zna za dileme i kolebanja. Od samog
početka deluje monolitno i odlučno. Uvek je blizu vladike, na sve motri i sve sluša. Tako u prvom delu
„Gorskog vijenca”, kada izgleda da svi spavaju i da je jedino vladika Danilo budan i sam sa svojim
mislima, Vuk Mićunović, pritajen, sluša njegove reči i odmah reaguje na njih. Stiče se utisak da je tu
da vrati veru pokolebanom i da ukaže da je borba jedini izlaz. Vuk Mićunović na najbolji način oličava
obilićevski duh, narodnu snagu i energiju. I kada je najteže, on ima nadu u spasenje. Vladici ukazuje
na pet stotina momaka, na njihove veštine i želju da se bore. I baš zato što je to tako ne treba kukati,
nego biti postojan, izdržati i, na kraju, sebe potvrditi kao čoveka i junaka. Njegov stav je „bez muke se
pjesna ne ispoja/bez muke se sablja ne sakova”. A to znači: da nema muke, ne bi bilo junaka, a da nije
junaka, ne bi bilo ni pesme koja slavi junaštvo; da nije muke, ne bi bilo ni potrebe da se kuje sablja.
Mada se ovi stihovi mogu i drugačije tumačiti: bez velikih napora i muke nema dobrih učinaka, nema
vrednih dela. Iza svega što je vredno stvoreno, stoji velika muka. Po njegovom mišljenju je „junaštvo
car zla svakojega” — zlo jedino tu nadmoć priznaje i jedino se pred junaštvom povlači. A pošto
poturice i turska vlast oličavaju zlo, treba im pokazati svoj prkos i rešenost na borbu do kraja. Zato on i
vezirovom izaslaniku, uz vladičino pismo, šalje fišek, što je simboličan znak rešenosti i Vuka
Mićunovića i celog crnogorskog naroda na borbu. A na primedbu Ridžal Osmana da je to hajdučki
postupak, nedostojan jednog vezira, Vuk Mićunović, bez bojazni i uvijanja, daje do znanja da je taj isti
vezir veći hajduk od njega; da je vezir „hajduk roblja svezanoga”, da „prži zemlje i narode”, a da je on,
Vuk Mićunović, hajduk koji goni hajduke, te da je čistiji, pošteniji i, kao takva, njegova borba ima
uzvišeni i viteški smisao.[1]

Vuk Mandušić[uredi]

Vuk Mandušić se u delu ne javlja tako često kao Vuk Mićunović. Njegovo prisustvo je vidno na dva
mesta: u noći, kada glasno i nesvesno kazuje sadržaj onog što na javi duboko u sebi krije i, na kraju
dela, kada ga možemo sagledati u epskoj veličini.

Mandušić je kao lik mnogo složeniji od lika Vuka Mićunovića. Za njega se može reći da je on dvostruka
ličnost. Prvo, on je junak, homerovska priroda, nalik na velike junake iz Ilijade: dolazi sa bojišta
ostavljajući za sobom krvav trag. U toj svojoj ratničkoj pojavi on deluje veoma impresivno: „crni mu
brci pali na izlomljene toke, džeferdar prebjen nosi u ruke i sjeda kod ognja, sav krvav”. Mrk je u licu i ,
nasuprot takvom epskom izgledu, plače za slomljenim džeferdarom, kao da je izgubio nekog najbližeg
i najdražeg. Tako reaguje zato što puškom on brani svoje dostojanstvo i čast, štiti porodicu i time
obavlja svetu dužnost. Puška mu pomaže da očuva veru. Ona je njegov zaklon i sigurnost, nešto više
od prijatelja — nikad ga neće izdati. Vladika iznosi džeferdar i daje mu ga:

„ Zdravo tvoja glava na ramena,

ti ćeš pušku drugu nabaviti,

u rukama Mandušića Vuka

svaka puška biće ubojita! ”

Značenje ovih stihova je da boj ne bije samo oružje, već srce u junaku, kao i to da borba još nije
zaršena.

Međutim, postoji i jedan drugi Mandušić, manje epski, sav od snova, čežnji i tananih osećanja —
Mandušić pesnik, lirska duša. To je ono što on u sebi nosi kao najveću tajnu svoje intime, a što je, na
prvi pogled, u suprotnosti sa njegovom gorštačkom i junačkom prirodom. Njegova tajna je
zagledanost u mladost i lepotu osamnaestogodišnje snahe bana Milonjića, kome je devet puta
kumovao. Ona je u njemu probudila najveći zanos duše:

„ ...kad je viđu đe se smije mlada,

svijet mi se oko glave vrti. ”

Bio je potreban samo jedan prizor, više nalik na san nego na stvarnost, da se u njemu probude ovakva
osećanja: ugledao ju je u zoru, na mesečini, pored vatre, raspletene kose, u momentu kada je naricala
za poginulim deverom. Njegov doživljaj njene lepote, opisan je u sledećim stihovima:

„ Ljepša mu je od vile bijele...

oči gore živje od plamena,

čelo joj je ljepše od mjeseca...

Opčinjen lepotom mlade žene, on zavidi i mrtvom Andriji:

„ Blago Andriji đe je poginuo

divne li ga oči oplakaše,

divna li ga usta ožališe! ”

Kada je u pitanju Vuk Mandušić i njegov odnos prema lepoti, treba ukazati na lepotu kao na čistu,
vrhunsku, idealizovanu lepotu žene u svesti pripadnika patrijarhalnog sveta.[1]

Vojvoda Batrić[uredi]

Iznad Vuka Mićunovića i Madnušića nalazi se samo mladi Batrić Pejović. Njime se dopunjuje
Njegoševo herojsko trojstvo. Za razliku od prve dvojice koji se pojavljuju na sceni, treći, Batrić, se ne
pojavljuje na njoj. On je čisto, produhovljeno junaštvo: obilićevska svetlost predstavljena u liku
mladog Crnogorca. Sa likom Batrića upoznaju nas junaci „Gorskog vijenca” i sami opijeni njegovom
lepotom i izuzetnošću. „Sunce brat” — tako mladog Batrića zove njegova sestra. Lep, hrabar, mio,
uman, a mlad, ni dvadeset mu nije godina. Batrićeva lepota je i njegova vera u ljude, i upravo ga je
ona koštala života. Pošao je Turcima na veru, a oni su ga, na prevaru, ubili i njegovom glavom okitili
travničke bedeme.

Ne samo za sestru, već i za samog pisca dela, Batrić je sunce, a suncu zamene nema. Za njim, kad
nestane, plaču čak i junaci „Gorskog vijenca”, ogrubeli u bojevima i sečama. U njihovom plaču i tuzi
sestre, koja se ubija do žalosti za bratom, on živi večan u svojoj lepoti.[5]

Serdar Vukota[uredi]

Negde, u dubini speva, nekako sakriven, nalazi se ozbiljni serdar Vukota. On se retko javlja, ali kad se
oglasi, deluje dublje nego ostali. Kroz njega progovara tragika Crne Gore, koju on vidi kao „gomilu
kosti i mramora na kojima mladež samovoljna pokazuje toržestvo užasa”. Kao i vladiku Danila, i
ozbiljnog serdara boli smrt mladih Crnogoraca, ali mu ipak glas neće zadrhtati dok u prepunoj crkvi,
kao onaj koga posebno poštuju, zaklinje Crnogorce na vernost borbi do smrti i proklinje najstrašnijom
kletvom one koji budu izdali. Ozbiljnosti serdareva lika najviše odgovara da baš on kaže strašne reči
prokletstva i da njima udari pečat na nemi dogovor o krvavoj seči i novim smrtima.[5]

Knez Janko[uredi]
Knez Janko je sušta suprotnost ozbiljnom serdaru Vukoti. Dok Vukota na život oduvek gleda ozbiljno,
pričljivi, a oštoumni knez Janko u svemu otkriva smešno. Zaboravljajući da je zbog toga došlo do
pogibije, knez Janko sa zadovoljstvom priča o tome kako su se crnogorska momčad narugala odži
Brunčeviću stavljajući mu rogožinu u pušku. Nasuprot tragično zamišljenom vladici Danilu, on vidi
smešnu stranu pregovora s poturčenjacima i ismeva tobožnju ljubav između njih i Crnogoraca. On
neće propustiti da se nasmeje pop-Mićinoj pismenosti, igumanovim brojanicama i babinoj lađi sa
srebrnim veslima. Knez Janko voli šalu, igru, vedro podneblje. Pričanjem i smehom on razbija teške
slutnje koje potajno more Crnogorce uoči istrage. Ali i njega, večito vedrog, pritisla je smrt sestre
Batrićeve. Vedri, herojski smeh kneza Janka umuknuo je pred njenom tugom.[5]

Vojvoda Draško[uredi]

I vojvoda Draško, naivnošću patrijarhalca, unosi vedrinu i smeh u „Gorski vijenac”. Gradeći lik ovog
junaka, Njegoš veoma dobro zapaža reagovanje patrijarhalaca u civilizovanoj sredini i ume vešto da
uključi Draškovo neposredno pričanje u celinu poeme. Drašku se čini da se kod Mletaka sve zbiva
naopako, suprotno njegovim merilima. Raskorak između Draškovih patrijarhalnih predstava i navika
nove sredine čini Njegoševog junaka smešnim. Draškovo kazivanje o pozorištu, puno neposrednosti u
izrazu, izvanredan je humoristički prikaz, koju unosi svežinu u poemu.

Ovim se, međutim, još ne otkriva sva dubina Draškovog lika. Pesnik će ovom junaku nameniti i drugu
ulogu. U Draška je Njegoš upevao svoj slobodarski odnos prema utamničenoj civilizaciji vekovnih
crnogorskih neprijatelja, Latina, kako ih je narod zvao. U sceni Draškovog kazivanja o Mlecima, Njegoš
je podsetio Evropu kakva je ona sama. Dok Crnogorci krvlju brane slobodu, Mlečani su pritisli tuđe
zemlje i gradove. U samoj Veneciji jedni su „od bogatstva poluđeli”, a drugi, radi kore suvog hleba,
muče se „da im oči prsnu”. Novac, klevete, podmukla ubistva, strah od policije — to su ukrasi njihove
kulture. Čuvena mletačka brodogradilišta u stvari su gnusna mučilišta hiljada nevoljnika „u ljuta
gvožđa poputanih”. Na galijama veslaju okovani robovi. Među njima su i „naša braća sokolovi
Dalmatinci i hrabri Hrvati”. Njegošev vojvoda pun slobodarskog gnušenja prema nečovečnom
postupanju s ljudima pita:

„ Što, pogani, od ljudi činite?

Što junački ljude ne smaknete?

Što im takve muke udarite? ”

Iako primitivan, Draško deluje ljudski nadmoćno u svetu gde je sve zasnovano na ugnjetavanju,
podvali, obmani, strahu, gde svi lažu. Laže čak i sam mletački vladar, koji obećava i nešto što se ne
traži od njega, a na kraju ne ispuni obećanje.[5]

Knez Rogan[uredi]

Među zanimljive likove „Gorskog vijenca” spada i osamdesetogodišnji knez Rogan. Rogan je neka vrsta
narodskog dvojnika umnom igumanu Stefanu. Na svoj način, i on ponire u skriveni smisao okolnih
stvari. Radoznao je za sve. Interesuje ga sudbina Crne Gore, život u Mlecima, ono što Mandušić u snu
sanja. Rogan stalno pita. U razgovorima, koje uvek prvi počinje, često se izražava zagonetno,
simbolično. Poturčenjaci, čije namere i lukavstva prozire, ne mogu da ga nadmudre. Dok vladika u
poturčenjacima mrzi izdanke turske tiranijem, a Mićunović i vojvoda Batrić izdajnike, Rogan, u kome
se inače oseća dobrota, mrzi sve što je njihovo: i samu njihovu veru. Iz njegovih razgovora sa
poturčenjacima izbija superiorna ironija. Rogan ne podnosi čak ni njihov miris. On je željan njihove
pogibije. Dok gata u plećku, on proriče njihovu smrt, istrebljenje. Nju mu simbolično najavljuju
drhtanje gora i crvenilo meseca. Drugi su junaci. Oni će se svetiti u bojevima, a on, u odamdesetoj,
može samo da mrzi i da doziva smrt neprijatelju. Mržnja nemoćnog je uvek dublja, strašnija nego kod
onih koji se bore. Takva je i mržnja starca Rogana prema poturicama.[5]

Iguman Stefan[uredi]

Iguman Stefan sebe najavljuje kao slepog osamdesetogodišnjaka. Izgubivši vid i oslobodivši se mnogih
spoljnih slika i utisaka iz materijalnog sveta, on je počeo da se koncentriše na ono što je duhovno, na
misao. Sa gubitkom vida, kod njega je počeo da se razvija „duhovni vid”, ono unutrašnje oko koje mu
je pomagalo da vidi i ono što je nevidljivo. Tako je došao do saznanja da je cela priroda stvorena na
principu napadanja i odbrane. Uvek neko, ko je jači, napada, a neko se brani. Tako je u biljnom, u
životinjskom i ljudskom svetu: klas žita se brani osjem, cvet ruže trnjem, neka bića zubima, druga
rogovima; nekima je Bog dao laka krila ili brze noge. U ljudskom svetu odnos je jasan: Bog je čoveku
podario ruke i obavezu da bude „branilac žene i đeteta”, a narod da bude „branič crkve i plemena”.
Braneći te stvari (ženu, decu, crkvu i pleme), on brani svoju pripadnost i čast. Međutim, u takvom
svetu gde se jedno na drugo ustremljuje, čovek se otkriva kao odveć slab i kratkovek. Ali, i pored
takvog poražavajućeg saznanja, on mora da bije bitku za ono što je ljudsko u njemu, za ono što ga
izdvaja od ostale prirode. Zato i iguman Stefan govori: „Što je čovjek, a mora bit čovjek”. A da bi bio i
ostao čovek, on mora da se bori i da u toj borbi istrajava: „Slavno mrite, kad mrijet’ morate!”.

Neka unutrašnja vedrina i veselost zrače iz igumanovog duha, i upravo ga oni vezuju za ovaj svet i čine
ga bliskim crnogorskim junacima. Crnogorci ga „ljube u ruku iz uvaženija rašta lijepo i mudro zbori”.
On ih uči da će očuvati svoju čast jedino ako istraju u mučnoj borbi za slobodu. Onda će i oni biti
besmrtni:

„ Pokoljenje za pjesnu stvoreno!

Vile će se grabit u vjekove

da vam vjence dostojne sapletu;

vaš će primjer učiti pjevača

kako treba s besmrtnošću zborit! ”

Nakon konstatacije da je u prirodi sve napad i odbrana, u novoj situaciji, u razgovoru sa vladikom
Danilom na Badnje veče, pored ognja i badnjaka, iguman Stefan proširuje svoj doživljaj o surovosti
sveta i zakonima suprotnosti u njemu. Grubost sveta on objašnjava ovako:

„ Sv’jet je ovaj tirjan tirjaninu,

a kamoli duši blagorodnoj! ”

Ovom poslovičkom konstrukcijom hoće da kaže: svet je težak i nepodnošljiv i za onog ko je bezobziran,
bezosećajan i surov, a kamoli za mirno, nežno i osećajno biće.[1][5]

Narod kao kolektivni junak[uredi]

Crnogorski narod je pravi akter ili kolektivni junak u „Gorskom vijencu”. On se prepoznaje najpre u
kolu a zatim u pojedincima: vladici Danilu, Vuku Mićunoviću i Vuku Mandušiću, vojvodi Drašku i
ostalim, naizgled epizodnim junacima. Prirodu kolektivnog junaka osvetljavaju dijalozi, pesme, igre,
svadbe, običaji, verovanja, glasna razmišljanja pojedinaca i njihovi postupci.

Crnogorski kolektiv obeležavaju velike moralne i fizičke snage, a prvom redu čojstvo i junaštvo.
Zahvaljujući crnogorskoj vezanosti za kosovski mit i Miloša Obilića, oduvek je negovan kult junaštva. A
sa junaštvom ide i čojstvo. Po mišljenju Marka Miljanova, junaštvo znači braniti sebe od drugih, a
čojstvo braniti druge od sebe, a to podrazumeva samosavlađivanje, sputavanje razmetljivosti snagom
i prigušivanje bahatosti koja bi bila nepravedna i zlo za druge. Na čojstvo i junaštvo se nailazi skoro
kod svih Njegoševih junaka, što je i navelo neke tumače „Gorskog vijenca” da u njemu vide „bibliju
heroizma” i da ga nazovu „jevanđeljem čojstva”.

Za problem čojstva vezuje se i slobodarski duh crnogorskog kolektiva, zatim zgražavanje nad
mekuštvom, kukavičlukom i bilo kojim sramnim padom čoveka. Crnogorci ne podnose laž i licemerje.
Oni su patrijarhalni i sujeverni, uvek iskreni, odrešiti, neposredni i vrlo vitalni — ispunjeni verom u
život. Takođe ako se malo više prate njihovi postupci i reakcije može se doći do zaključka da je njima
ošti interes važniji od ličnog, sebičnog.[1]