PTICE

Intertekstualnost jedna je od fundamentalnih odlika nove atičke komedije.„Ptice“ se smatraju

najfantastičnijim Aristofanovim delom (fantasia kao sposobnost duhovnog viđenja, stvaranja
likova koji se vide duhovnim okom, Filosten – sofistika).Grčka reč fantasia je više vezana za ono
vizuelno, nego što je to naša reč mašta.Drama nosi naziv „Ptice“ po horu ptica (koji se sastoji iz
čitavog niza vrsta ptica).Još fantastičnije od hora ptica jeste samo fabulativno jezgro.

Stara atička komedija ima, u principu, tri osnovna dela: prvi je onaj koji teoretičari nazivaju
atičkim, drugi deo je parabaza, treći je onaj koji teoretičari nazivaju dorskim. U ovom slučaju to
(atički i dorski) nije oznaka dijalekta, već je nešto što se odnosi na strukturu teksta. Atički deo je
deo koji podrazumeva fabulu. Postoji, dakle, zaplet. Posredi je fabula u aristotelovskom smislu:
Aristotel reč fabula (mythos) koristi da označi koherentni tok radnje, kauzalni niz događaja.
Utoliko je to nešto što stara komedija deli sa tragedijom. U zavisnosti od komedije do komedije,
ta priča (fabula) je manje ili više koherentna, manje ili više isprekidana. Kod svih Aristofanovih
komedija ona postoji na dominantan način u prvom delu. Posle toga sledi parabaza, te dorski deo
gde imamo nepovezane komične scene. U dorskom delu imamo niz farsičnih segmenata ( priča o
dorskoj farsi i mimu). Može da postoji klimaks u nekom od komičnih momenata, kao što je to u
ovoj drami. Dorski deo komedije gradi se tako što imamo niz posetilaca koji dolaze u grad
Pevimaglaj. Ti farsični elementi imaju veoma jednostavnu komiku – komiku s jedne strane reči,
s druge strane gesta. Dorski deo je strukturalno različit od atičkog.

Može se reći da se pored ova tri izdvaja i četvrti deo – srećni kraj, komos, koji najčešće ima
oblik gozbe, može da ima oblik pomirenja, ili istovremeno gozbe i pomirenja (Lizistrata). U
„Pticama“ komos ima oblik svadbe. Ta svadba je alegorijska.

Stara atička komedija je nešto više od žanra. Ona se može se nazvati formom duha u tom smislu
da ona podrazumeva jedan potpuno specifičan način sagledavanja, predstavljanja, prikazivanja
sveta.

Fantastičnost ove drame leži u njenoj potpunoj izmeštenosti iz realiteta. Drama počinje tako što
dva atinska građana hoće da nađu mesto u kome se može lepo živeti. Oni ne mogu više da
podnesu beskrajno parničenje u Atini, to se navodi kao glavni razlog zašto odlaze iz grada.

Ova drama je u potpunosti izmeštena iz realiteta imajući u vidu okvire koje poetika stare atičke
kom dozvoljava. Ova drama ima čitav niz aluzija na realne ličnosti, koje su date imenom i
prezimenom (Stari Grci nisu imali doslovno prava prezimena). To je suština stare atičke
komedije, jambike idea. Ono što, međutim, nije prisutno u njoj jesu jednoznačne, pa čak i
plauzibilne reference na istorijski kontekst. U njoj nije prisutno ništa što bi nadilazilo ličnu
invektivu.

1
Fabula Lizistrate se gotovo u potpunosti iscrpljuje problematikom rata. Ovde to nije slučaj. Ovo
je jedina Aristofanova drama koja nema referencije na istorijsku stvarnost.

416. god. odigrava se Platonova Gozba (Agaton slavi svoju prvu pobedu). Za 416. godinu
vezuje se i skandal u vezi sa kastracijom, tj. uništavanjem statue boga Hermesa i oskrnavljanjem
eleusinskih misterija. 415. god. je godina kada kreće Sicilijanska ekspedicija i kada se, u
izvesnom smislu retroaktivno bude svi oni koji bi hteli da kazne počinioce oskrnavljenja koja su
se desila prethodne godine. 414. god. je god kada je Alkibijad otišao za Siciliju(u drami imamo
aluziju na to). U Pticama istorijski kontekst nije fundamentalno prisutan, ali ga ipak ima.

Istorijski, intertekstualni i polisni kontekst neverovatno su prisutni u tekstu.

Dva Atinjana odlaze do Tereja. On je istovremeno ptica, pupavac, deo je mita o Prokni i
Filomeli.

Pupavac i slavuj, Terej i Prokna su bračni par. Ona svira na fruli i zvukom oponaša glas (inače je
nemi lik).

Terej nije samo mitski lik, već i Sofoklov lik. Na tu Sofoklovu dramu se eksplicitno aludira u
tekstu, ali je ona nažalost igubljena. Ovo je, inače, jedan veoma važan intertekstualni odnos.
Aristofan istovremeno koristi mit, koristi homerski kontekst.

Atinjani ne mogu da nađu grad koji bi im odgovarao. Odlaze do ptica da im one pomognu,
odlaze do Tereja, bivšeg kralja. Ptice su te koje sve vide i svugde mogu da se kreću. U jednom
trenutku se kaže „pa možda takav grad i postoji negde na Crvenom moru“ (parafrazirano), što je
aluzija na legende o srećnoj Arabiji koje fluktuiraju od 6. veka. Arabija je tu neka vrsta utopijske
zemlje.

Tekst je prepun dvoznačnih aluzija. (Priča o Alkibijadu, njegovom begstvu u Spartu, poternici
koju su Atinjani poslali za njim, nagrade ukoliko se nađe itd. I priča o još nekoj istorijskoj
ličnosti, tj. samo ga pominje, nerazumljivo ko.)

Hor ptica kao aluzija na skupštinu. Atinjani su otišli iz Atine jer im je muka od parničenja,
međutim čim su se našli gore u vazduhu, oni se ponašaju kao pravi Atinjani, oni simuliraju jednu
situaciju skupštine ili čak sudnice. Prednost njihovog novog grada jeste što će biti na pola puta
između zemlje i neba, te će oni moći da kontrolišu protok robe. To je potpuno atinska stvar.
Glavni razlozi iz kojih je počeo Peloponeski rat jeste kontrolisanje puteva robe u zapadnom
Mediteranu. Sicilija zapravo deli Mediteran na zapadni i istočni i onaj koji kontroliše Siciliju
kontroliše fluktuaciju robe celim Mediteranom. Zato su se u Siciliji vodili toliki ratovi. 414. god.
Sicilijanska ekspedicija nije još uvek propala, postojala je nekakva nada da će ona uspeti.
(Istorijski kontekst, Spartanci šalju jednog čoveka da im pomogne...)

Pitanje kontrolisanja robnih puteva je fundamentalno pitanje Peloponeskog rata. Time on počinje
i time se završava. Stoga nije slučajno što Aristofan govori o presecanju robnih puteva...

2
Atinski polis zavisi od žita koje će stići ili iz Egipta, ili iz Sicilije (koja je, takođe, bila najveća
žitnica) ili iz nekog trećeg mesta (današnja Ukrajina).

To je specifična obrada polisnog načina funkcionisanja koju Aristofan želi da predstavi. Pitanje
prirode grada u oblacima jeste jedan od glavnih problema ove drame. Naziv tog grada ima u sebi
glagol koji znači kukati, ali kukati u smislu trabunjanja, graktanja. Taj grad je neko kukalište,
graktalište, trabunjalište, koje se nalazi negde u oblacima.

Utopijski koncept je bitan. O utopiji kod Platona, „Kritija“ i „Timaj“. „Kritija“ donosi jedan od
najzlorabljenijih mitova, tj. pesudomitova. Platon donosi pseudomitove, zato što nisu posredi
sakralne priče, priče u koje se veruje – nemaju nijedan element pravog mita (ali su predstavljane
tako, kao sakralne priče u koje se veruje). U Kritiji je posredi priča o Atlantidi. Ono što je u njoj
idealno jeste nomos koji je vidljiv i geometrijski. Postoji paralelizam onoga što je apstraktni
zakon i onoga što je vidljivi grad. Vidljivi grad je savršeno „geometrizovan“ i uređen u
potpunosti u skladu sa zakonom. To je nekakva paradigma utopije.

Kod Aristofana je situacija veoma zamršena. Za grad u oblacima ne može da se kaže da je nešto
idealno, niti superiorno u odnosu na stvarnost. Grad, inače, poseduje sve elemente koji sugerišu
na poziciju superiornosti: on se nalazi gore (gore je mesto bogova, dole je mesto ljudi, gore je
mesto večnosti, dole je mesto nastajanja i nestajanja, rađanja i propadanja, kako bi rekli Platon i
Aristotel).

Kada se uđe u Aristofanovu dramu ima se posla sa problemom stereotipa. Stara atička komedija
je specifična utoliko što ona problematizuje stereotip. Sve ostale, potonje komedije, živeće od
stereotipa. Samo ovaj vid komičkog problematizuje stereotip.

Početak komedije je spisak likova. Tu nailazimo na zanimljive igre rečima, koje su

karakteristične za staru komediju. Dva glavna lika imaju veoma zanimljiva imena. Pisteter znači
otprilike „veran drug“ (u knjizi „prijatelj savetnik“). Euelpid znači „onaj koji se iskreno nada“.
To je poseban vid gradnje likova, koji nije karakterističan i za novu atičku komediju. Čitalac ne
može da kaže kakvi su likovi stare atičke komedije, ne može da ih individualizuje (nova atička
komedija „mimetizuje“ antropološke tipove), oformiti o njima predstavu nezavisno od teksta u
kome se nalaze. Lik postoji primarno kroz ime, kroz alegoriju i kroz klauze. Imenovanje je
fundamentalan vid gradnje likova. Lisistrata znači onaj koji raspušta vojsku? Pisteterovo ime i
seksualni čin. Imena mogu biti i aluzije na stvarne likove, pri čemu to mogu i biti stvarni likovi.
Javlja se Sokrat, Eshil, stvarni bogovi itd. Komični likovi se grade imenom. Kada Aritofan uvede
lik Euripida mi treba da imamo u vidu stvarnog Euripida, jer on taj lik neće u celosti izgraditi u
svojoj komediji. Treba da se zna istorijski kontekst. Stara atička komedija podrazumeva samo
mali deo individualiteta, a to je prevashodno ime koje onda gradi aluzije ili alegorije...

Euelpidu, onome koji se iskreno nada, treba zemlja dembelija. Pisteteru treba grad gde će mu se
dečaci sami nuditi, tj. gde će mu ih očevi nuditi. Aristofan strahovito mnogo govori o
homoerotizmu. Iz toga ne treba da se zaključi da je homoerotizam bio primarni oblik erotizma u

3
Atini Aristofanovog vremena (kao što je to bio u aleksandrijskoj književnosti, ali ne i u
aleksandrijskom životu). Homoerotizam je kod Aristofana iskrivljeni vid erotizma. Komedija se
bavi svim što je iskrivljeno. To je nešto što spada u komičku koncepciju. Aristofan će govoriti
samo o onim vidovima seksualnosti koji mogu da izazovu smeh, koji mogu da izazovu osudu od
strane gledaoca (zato što prikazuju devijaciju, slabost, zato što stavljaju aktera u inferioran
položaj). Gledaoci mogu da se osećaju superiorno zato što oni nisu pederi, zato što oni nisu
preljubnici, zato što oni nisu analisti itd.

Kada se novi grad napravi, to je grad koji odgovara zahtevima obojice. Oni će tu postati bogovi,
a Pisteter će se oženiti Vladom. Po sredi je, dakle, alegorijska svadba. Dok smo u početku imali
aluziju na Sofokla, Aristofan se na kraju obraća prevashodno kosmološkom epu – Hesiodovoj
Teogoniji i orfičkim kosmogonijama, koje su uglavnom izgubljene

U dorskom delu posetioci umesto imenima određuju se zanimanjima. Tako se javljaju prorok,
pesnik, sveštenik... Izuzetak je astronom koji ima ime – Meton.

U drami imamo parodiju nečega što je bio vrhunac atinske ekspanzije, atinske moći. To je
osnivanje idealnog grada 441. godine koju je u potpunosti projektovao Hipodam iz Mileta.

Tu ideju planskog, kontrolisanog, savršenog stvaranja grada Aristofan ovde parodira.

Obavezno je da Herakle dođe pošto osnuju grad zato što je on u neposrednoj vezi sa tim dorskim,
odnosno farskim.

Pošto su preprečili tranzitne puteve Olimpljani nemaju izbora nego da pristanu na sve. Euelpidov
drug ženi se Zevsovom ženom, ali ne Herom nego Vasileijom, što znači kraljica moći, te
zauzima Zevsovo mesto.

Ono što je srž, jezgro, najvažnije u ovoj komediji jeste parabaza. Parabaza je najvažniji deo
atičke komedije u njenim osnovama. Atički deo je duži od dorskog, obično, tako da je parabaza u
geometrijskom središtu komedije. Parabaza je mesto gde se svi tokovi komedije otkrivaju.

Komedija nema karakteristike dominantnog antičkog estetičkog modela. To je model harmonije,

ili čak organicističkog. U staroj atičkoj komediji javlja se saglasje suprotnosti na konceptualnom
nivou. Na stilskom nivou to je jedna specifična figura koja se naziva „bathos“. Bathos znači
„dubina“. U ovom slučaju označava ogroman stilski dijapazon. Bathos, stilski, označava spoj
onoga što je najniže i onoga što je najviše. Genus humile i genus sublime na nivou pojedinog
segmenta teksta (u st. at. kom.) najeksplicitnije se sažimaju u parabazi. Spoj najnižeg i najvišeg
najeklatantniji je u parabazi (iako važi za celokupnu komediju).

Šta je genus humile i genus sublime na nivou komedije? Komedija je, sa jedne strane, veoma
ekspresivna (imamo komediju gesta i komediju reči). Ona se, dalje, bavi najelementarnijim
vidom ljudskog postojanja, elementarnim nagonima. S druge strane, stara atička komedija bavi
se izuzetno složenim intelektualnim konceptima. Polemiše sa veoma važnim problemima. U

4
ovom slučaju je to problem egzistencije boga. Zato je komedija jedna od najkompleksnijih
vidova književnosti. Ona ima potrebu da ujedini jedno i drugo.

Vrhunac se odigrava u parabazi. Budući da se javlja višestrukost, mora postojati više glasova
(barem dva). Glas koji govori uzvišenim jezikom i glas koji govori uniženim jezikom. Jedan glas
koji govori o veoma prefinjenim, delikatnim temama. Drugi glas koji govori o onome
najanimalnijem. Parabaza razdvaja hor na dva dela. U staroj atičkoj komediji je odnos hora i
glumca različit nego u tragediji. Hor je superioran nad glumcem, zato što je parabaza središnji
deo, najvažniji. Taj deo izgovara upravo hor. Najpre korifej daje uvodnu reč. Hor se onda obrće
ka publici i skida maske. U tom času se gubi odnos dve stvarnosti. Gubi se svest o tome da je
jedno fikcionalitet, a drugo fakticitet. Potom se hor deli na dva dela. Zato parabaza ima
komplikovanu strukturu. Najjednostavnija parabaza ima četvorostruku strukturu (oda, epirema,
antoda i antepirema). To (komplikovanost strukture) proističe iz toga što se javljaju dva poluhora
i dva korifeja, gde svaki govori za sebe. Da bi stvar bila još komplikovanija, uobičajeno je da
parabaza bude razdvojena na dva dela, da ona bude prekinuta nekim scenskim segmentom. Tako
kompleksan oblik hora podrazumeva jedan drugačiji odnos prema gledalištu, sa jedne strane, a sa
druge strane on vizualizuje polifonost same drame. U četiri glasa se izgovara nešto što je horska
pesma. To nije agon u kome se dva glumca svađaju, to je jedinstvena horska pesma koja mora da
bude izgovorena u četiri glasa zato što je to vidljivi oblik polifonije. Sa jedne strane parabaza
predstavlja iskorak iz fikcionaliteta, a sa druge strane ovaploćenje polifonije predstave.

Anapesti su ime za parabazu (javlja se unutar teksta). Hor se obraća sviraču koji treba da ga prati
(hor ptica u parabazi). To je tipična situacija horske lirike. Imamo hor koji peva pesmu i svirača
koji prati hor (u ovom slučaju je to žena, Prokna, slavuj). Ovdje je, takođe, prekinuta dramska
iluzija. Imamo hor koji poziva svirača da ga prati dok peva. Nakon što je dramska iluzija
razbijena, javlja se hor koji će se publici obratiti pesmom. On će se okrenuti i skinuti svoje
maske. Onda dolazi do četvoroglasja, pesme – dva korifeja i dva poluhora.

U parabazi imamo aluzije na Hesioda (o stvaranju sveta), na Homera (ljudi krhki kao lišće,
nestvarni kao senke). Pesma parabaze uzvišenija je i od homerskog i od hesiodovskog stila.
Nigde nemamo, kao u ovoj parabazi, takve iskaze u tolikom kontinuitetu.

Da li hor plagira Pindara, da bi nekoliko stihova posle rekao da je to nešto što Pindar peva
(nakon što je publika prepoznala i dobro se ismejala)?

Sofisti su jedna od glavnih meta Aristofanovih, oni su za njega obične budale. Prodik kojeg,
valjda, pominje u parabazi jeste idiot. Prodik je istorijska ličnost, sofista. Sada sledi Aristofanova
čuvena kosmogonija koja ima najviše sličnosti sa orfizmom (ima i Hesioda). Eros koji je rođen iz
jajeta (o tome peva hor u parabazi) je orfička koncepcija.