UVOD U KOMEDIJU:

- Komedija moze biti: aticka i neaticka.

- Oznacava smeh u knjizevnosti.

- Aticka komedija V veka ima tri faze:

1. Stara – Aristofan, 380. god. Staru komediju pisu i Euripid i Kratil.

2. Srednja – nijedno delo nije sacuvano u celosti, 320-330 god.

3. Nova – Menandar, predstavlja korak ka rimskoj komediji.

Oblici koji se oslanjaju na novu aticku komediju: fabula togata i fabula polliata.

Predstavnici fabule polliate su Plaut i Terencije. Fabula polliata je grcka forma u latinskoj
knjizevnosti, pisci polliate stvaraju vek i po pre Vergilija.

 Model nove komedije jeste najistaknutiji model dramske umetnosti u knjizevnosti.

Srednja komedija kao i nova ima svoje jezgro u staroj atickoj komediji, odnosno Stara komedija
je jezgro buduce srednje i nove komedije. Srednja komedija je fragmentarna.

Zatim, imamo i politicku komediju koja je plisna => Dorska farsa i Epihramov mim. Covek je
zoon politikon – politicka komedija.

 Poeticki utilitarizam i hedonizam => (Zabe, Aristofanova poetika, poimanje poezije, njen
telos) – ritualna osnova aticke komedije.

Kako je nastala komedija?

Komedija nije kao tragedija cudo Atine. Prvi protokomicni oblici nastaju na Siciliji (flyakes).
Komedija nije isto sto I komicno. Stara komedija ima razudjenu fabulu. Komika gesta, zapravo je
komika reci, dok je komika karaktera lik/karakter koji je smesan sam po sebi, pripada VI veku
pre n. e. predstavnik je Epiharmo ‘’ Sirakuzama’’.

Dorski mit:

Veoma slican skecu, sa velikom notom realizma, tu imamo travestiju mita o ‘’Labudu i Ledi’’,
predstava vodjenja ljubavi na sceni => REALIBUS AD REALIORA. Stalni likovi su: nadzak
baba, nadzak deda, vojnik hvalisa i Heraklo izjelica. U Aristofanovom jeziku se javljaju dorizmi.

Stara aticka komedija nema dobro organizovanu fabulu, postoji veza Stare aticke komedije sa
ritualom => kult Dionisa Lenejskog, taj kult postoji od ranije u Atini (likovi: Pizistrat – Dionis

1
Eluterijski => ustupak demosu). Stara aticka komedija se najneposrednije moguce obraca svojim
sugradjenima/gledaocima.

(ostra porga od personam – kleon), prelaz faktickog u fikcionalno, u cast Dionisa (Dionisov
svestenik, zrtvenik), Dionis je razlicito od ljubav. Komedija je vezivana za siri krug bozanstava
fertiliteta – zemljoradnja, arbolikultura – uzgajanje vinove loze)

- Homeopatska magija (magija po slicnosti) – fertilitet zemlje = obrada zemlje = seksualni

cin.

Aristofanova komedija je ispunjena seksualnom komikom. Stihom je vezana za jambografiju –

jampska invektiva. Jambikie idea ima dimenziju politickog, apotropejsku f-ju = (ono sto odbija
zlo, tragovi animizma).

Stara komedija moze nastati samo u izrazito demokratskom okruzenju: komedija vs. recipijent –
ne podrazumeva indentifikaciju glumca I gledalaca.

Kako se sve vise razvija demokratija, aeropat biva sastavljan od acta.

Helijasti – gradjani izabrani, koji sude o komediji, dogadjajima.

Parabaza – strukturalni deo komedije, simultana pesma hora I horifeja kojom se obracaju
publici, istovremeno je I razbijanje dramske iluzije. Uslovljava drugaciji pristup gledalaca koji je
obavezno kriticki.

Heterokosmos – drugi svet, a svet komedije nije drugi svet (to je u stvari heterokosmicka
knjizevnost - realisticki roman), poezija nije heterokosmicka.

Komedija smehom kaznjava izopacene nacine ponasanja, ima moralizatorsku f-ju. Nova
komedija je komedija tipova - *Teofrastovi karakteri* (ulizica, primitivac, lenjivac, cankoliz,
poznauk).

Platonov FILEB – smejemo se onima koji imaju potpuno laznu sliku (doxa) o sebi.

Stara aticka komedija – fundamentalno polisna stvar.