1.

ROMANTIZAM

Романтизам је појам који су људи, које ми одређујемо као романтичаре,

прихватили, захваљујући пре свега немачкој критици, па су себе прозвали
романтичарима. Што не значи да они аутори који су себе називали
романтичарима, данас, у некој периодизацији, сврставају се у романтичаре.
Пушкин је рецимо за себе говорио да јесте романтичар и врло често је наступао
са становишта условно речено романтичарских идеја, што није сметало
словенској критици да га прогласе за реалисту. Врло је дискутабилно питање
трајања романтизма. Неки ће рећи да је трајао од краја 18. века до 30-их година
19. века. На пример српски романтизам никада не може се завршити 1830., већ
крајем 19. века. Дакле, то нису оштре границе.

Romantizam nastaje u Nemačkoj, u poslednjim decenijama 18. Veka, zatim se širi u

Francusku, Rusiju, Italiju i Španiju,a odatle u Ameriku i slovenski svet. Kolektivno se
zamenjuje individualnim i piše se po uzoru na folklore. Naglašene su suprotnosti-
Ljubav i mržnja, a stvaralac oseća bol zbog nemoći da dosegne krajnje granice znanja.
Romantičar je neshvaćen pobunjenik i zaštitnik- suvišan čovek, a neukaljana priroda mu
je beg od iskvarenost društva. On beži u onostrano. Uzori su narodna književnost,
Dante i Šekspir.

Predstavnici: u Nemačkoj: Gete i Šiler, Šlegel, Novalis, braća Grim; u Francuskoj:

Madam de Stal, Igo (Jadnici); u Engleskoj: Bajron, Blejk; u Americi Po; u Rusiji:
Puškin( Evgenije Onjegin) Ljermontov; a kod slovenskih Vuk Stefanović Karadžić,
Njegoš, Laza Kostić.

2. STRUM UND DRANG

Pravac nemačke književnosti. Odbacuje se razum na račun iracionalnog, a dostignuća

civilizacije su stega. говори о једној врсти елементарне стихије која руши све пред
собом. Umetnika vode istina i nadahnuće. Obrazuju se književne norme i ističe se
individualnost. Homer, Šekspir i Ruso su uzori. Dominantne su Lirika i drama. Poezija je
označena osećanjima, slobodnim ritmom i govornim jezikom, a bitni su zvuk i
subjektivnost. Drame problematizuju društvene nejednakosti,a dominantne teme su
sukob pojedinca sa umom, borba protiv nepravde, tiranija.

Predstavnici: braća Štolberg, Birger, Šubart, Gete I Šiler. Drame piše Klinger (Blizanci),
Gete, Šiler (Razbojnici). Romani: Gete (Patnje mladog Vertera), Faust (Život od
Klingera). Стилске фигуре које су веома важне за романтизам- појам
фантастичног- то је када се читалац држи у дубокој неизвесности окоприроде
догађаја – да ли могу бити стварни или нестварни- појам гротеске и естетике
ружног- Постојало је питање да ли се ружно сме и може показивати у књижевности
или у сликарству. Ако се говори лепо без ружног, ми смо онда изневерили
стварност, онда то губи уверљивост – парафраза Игоовог предговора. Фигура која
спаја лепо и ружно, спаја се неспојиво – ГРОТЕСКА. Она није само застрашујућа
већ може бити и смешна.

- појам романтичарске ироније. удаљавање углавном хумористички од онога што

говоримо, правимо једну врсту дистаце и није нужно да производи комични
ефекат. Овај појам уводи Фридрих Шлегел. Он је написао важну теорију о
романтичарској иронији. Р. иронија је нека врста јаке свести аутора да је он
творац свог дела. Да се може дистанцирати и врло често коментарисати и своје
јунаке и свој стваралачки процес и самога себе.

GETE
LIRIKA

Prva rimska elegija

U ovoj pesmi Gete se metaforički obraća umetničkim delima Rima. On ih naziva

‘kamenjem’. Obraća se ulicama, zidinama. Sa jedne strane je njegova oduševljenost
vrhunskim monumentalnim spomenicima, a sa druge ljubavna patnja Ona od Rima
očekuje odgovor kada će i gde sresti svoju dragu koja će zagospodariti njegovim srcem
i vremenom. Ipak grad koji apostrofira i dalje ćuti i ne daje mu odgovor. On ostaje nemi
posmatrač. Lirski subjekt shvata da će njegova poseta i usklađenost gradom proći. Na
kraju zaključuje da ni svet ni Rim ne bi bili ono što ono što su da nije ljubavi.

Motivi su ljubav, iščekivanje. Pesma ima 14 stihova kojima varira dužina. Rima je u
prevodu izostala, pa se javlja u svega nekoliko stihova.

Peta rimska elegija

U ovoj pesmi lirski subjekt poredi ushićenost klasičnom lepotom Rima sa činom ljubavi.
On suptilno opisuje telo svoje drage ( grudi, bokove) preko koje razume mermer. Ona je
za njega svojevrsna apstrakcija, sredstvo pomoću kog razume umetnost. On se pored
nje oseća kao sculptor. Bliskost između njih pokazuje se isprepletanošću čula –
sinestezijom. Lirski subjekt napominje da ona prožima njegovo pesničko osećanje i u
njenom naručju oseća sekao u naručju muze. Ton je tokom cele pesme uzvišen i
svečan i smiruje se pri samom kraju opisom njenog ljupkog sna.U pesmi se prepliću
lepote Rima, žene i umetnosti. Lirski subjekt im daje simboličku vrednost koja ih
povezuje sa celokupnomšću sveta. Pesma ima 20 stihova.

Dobrodošlica i rastanak

- 4 strofe od po 8 stihova – 4 oktave. Neparni stihovi imaju 9 stihova – deveterci, parni po

8 – osmerci. Rima je neizmenična po šemi ababcdcd.

Ova pesma o ljubavnom susretu i rastanku počinje opisom večeri uz mnogobrojne

personifikacije - tišina gleda lirskog subjekta koji kreće na put. Nastavlja se opis
neprijatnog mraka punog slutnje - mesec je mutan , šum vetra je stravičan, bezbroj
čudovišta. Međutim, strah i strepnja zamenjuje radost zbog susreta sa voljenom
osobom i ovde dolazi do kulminacije emocija. On se oseća ozareno i potpuno
potčinjeno osobi sa kojom se sreo. Pita se čime zaslužuje takvu radost, doživljavajući je
kao vrhunski Ideal. Ali stanje ushićenosti i blagosti prekida i izlazak sunca i težak
rastanak ljubavnika. Ipak, zanos lirskog subjekta još uvek traje, pa zaključuje da je
najveća sreća voleti i biti voljen.

Ljubavni sastanak ovde je opisan kao put uz obilje detalja i izazova koji su svakako
vredni svog cilja. Prisutno je nastojanje da se preko objektivnog, prirode u celini prikaže
unutrašnji život junaka. Od stilskih figura zapažamo epitet, metaforu I hiperbolu.

GANIMED

Rima izostaje, forma obraćanja je u svečanom tonu.

Najpre se lirski subjekat obraća proleću koje je u njemu probudilo ‘sveto osećanje’
(personifikacija), naziva ga ‘dragane’( apostrofa). Zapravo se obraća Ganimedu, momku
kog je Zevs uzeo sebi zbog lepote, te tako on postaje polubožanstvo. Lirski subjekt
dalje opisuje ushićenost, stanje blaženstva. Konačno, on opisuje odlazak u visine,
odnosno momenat umiranja i spajanja sa božanskim. Ton je ovde isprekidan, prisutna
su ponavljanje reči čime se postiže fragmentisanost izraza.

PROMETEJ Ispovedački ton. Neujednačena metrička shema, rima je slobodna. Gete

uzima motiv iz grčke mitologije o Prometeju, koji je ukravši vatru sa Olimpa koju je
potom darivao ljudima, prikovan na Kavkaz postavši tako hrana za orlove.
U prvoj strofi lirski subjekt obraća se Zevsu govoreći mu da vlada samo nebo i zemlju
ostavi njemu. Kritičan ton se nastavlja prema svim bogovima koje hrani miris žrtava.
Lirski subjekti je kao dete odčekivao da mu sunce, ondasno Bog pruži utehu i saznanje.
Međutim on nije pomogao ni u trenutku smrtne opasnosti i lirski subjekt ne oseća
potrebu za zahvalnosti. Sledi niz retorskih pitanja puni gorčine i nezadovoljstva zbog zla
koje bog nije sprečio. Lirski subjekat ga opominje da su vreme i sudbina iznad obojice.
Iskazuje pobunu, neće mrzeti život jer mu nije ispunio sva očekivanja, nego će stvarati
ljude po svojoj slici koji se neće osvrćati na boga koji im daje lažnu nadu.

Uzvišen ton,retorska pitanja, lirski naboj, apostrofa, metonimija, Prometej kao oličenje
hrabrosti, ponosa, prkosa i težnje za slobodom.Slave se ljudi, a ne Bog.

MAJSKA PESMA

Osnovni motiv je proleće koje prati buđenje prirode i buđenje ljubavi.Ton je

eksklamativan, uz mnoštvo uzvika uzvika i obraćanja (zemljo, sunce, srećo, ljubavi,
devojko). Lirski subjekt preko opisa prirode govori o svom duševnom stanju, i njemu sve
blista, kliče. Tako se priroda i lirski subjekt uzajamno prožimaju Motiv ljubavi se javlja
kao lepši od celokupne prirode, ona sve pokreće, oživljava i blagosilja. Gradacija je
postavljena tako da nakon prirode i ljubavi dolazi devojka.Lirski subjekt u njenom
pogledu i ljubavi pronalazi inspiraciju. Ona je njegov pokretač, daje smisao njegovoj
poeziji,a on joj zauzvrat vraća ljubavlju.

Mnoštvo epiteta, dinamičnost, pokret u skladu su sa romantičarskim poimanjem prirode,

ljubavi, poezije i slobode.

FAUST
1. KOMPOZIJICA I FORMA

Има необичну композицију. Гете и сам каже да је Фауст написан са идејом да

пружи поглед у историју у једном савременом кључу. Да да једну врсту
ванвременског пресекаОво дело је управо вишеслојно.. Гетеова драма није
драма у традиционалном смислу те речи. Нема јединство радње, времена и
места. У Фаусту не постоје чинаови као у традиционалној драми, већ постоје
поглавља са својим насловима. Имамо Посвету на почетку, једну лирску песму.
Па један пролог – предигра на позорници: Песник, Управник, Шаљиво лице и
Други пролог- пролог на небу. Па се затим отвара радња дела.
 Radnja koncentrisana je oko 2 praznika- Uskrs, hrišćanski I Valpurgina noć,
paganski. Na samom početku su 3 prologa:

1. Posveta- obraćanje onome što je bilo, duhovima, ali u izvesnom smislu, on

govori I o fiktivnim likovima, može biti junacima dela.
2. Preigra u pozorištu- sukobljavanje 3 mišljenja: zarada(upravnik), sama vrednost
dela(pesnik) I sopstvena afirmacija(glumac). настанку.Расправља се о томе
шта је драма и која је њена функција. Дијалог између Песника, Управника и
Шаљивог лица. Управник жели да забави масу, Глумац жели да му се диве,
а Песник да буде добро написано. Материјално схватање књижевности и
питање колико то утиче на креативни процес.
3. Prolog na nebu-три анђела. Михајло – ратник, Гаврило – говорник, Рафаило
уметник– u prvi plan izbija ideja o ljudskoj patnji I da li se ona može rešiti na neki
način.faustova plemenistost biva predmet opklade između Boga I đavola.

Potom se uvodi lik doktora Fausta, raspetog između želje za dostizanjem apsoluta I
nemogućnosti da to postigne. Na sam Uskrs đavo dolazi u obliku psa, a potom se
preobražava I sklapa savez sa Faustom- on će mu na ovom svetu biti sluga. On ga kroz
čitavo delo void I otkriva mu sve što on poželi. Faust doživljava pravu ljubav sa Gretom,
ali se ta ljubav zuavršava tragično sticajem raznih okolnosti- njena majka I brat ginu,
ona rađa dete I ubija ga zbog izgubljene časti, ludi I biva odvedena na vešala, ne
dozvoljavajući Faustu da je izbavi.

2. VALPURGINA NOĆ I VEŠTIČJA KUHINJA

VEŠTIČJA KUHINJA- ova scena ima funkciju da dovede do Faustovog podmlađivanja,

a ujedno Mefisto u njoj pokušava da pomete I potčini Fausta. Scena je prikazana tako
da je veštica odsutna, a u kuhinji su razne demonske životinje. Najzad, veštica se vraća
I stavlja veštičji napitak za podmađivanje koji može delovati I kao otrov ukoliko se ne
izvede veštičji obred. Faust ispija napitak, a u ogledalu vidi lik lepe Helene. Helena kao
ideal izaziva divljenje kod Fausta, u njemu se rađa ljkubavni nagon,a Mafisto mu
obećava da će upoznati lepšu.

VALPURGINA NOĆ- Валпургина ноћ – интертекстуални дијалог са Шекспировим

делом Сан летње ноћи;.

Сав демонски свет се појављује на земљи и природа подивља.Označava prelazni

period u kom je sve moguće I sve dozvoljeno, a to je trenutak kad se javljaju demoni. To
je noć uoči 1.maja, kada se vešci I veštice okupljaju na najvišem vrhu planine. Mefisto
vodiFausta u carstvo noćnih bahanalija gde se odvija sve što je ružno, iskvareno u
ljudskoj prirodi. Scena obiluje mnoštvom detalja: trudne veštice, razuzdane žene,
nepristojne šale, đavoli kao zavodnici.. tu se javlja I anticipacija Gretinog pogubljenja.

3. SRŽ POGODBE MEFISTA I FAUSTA ( NJHOV SUSRET I DALJI RAZVOJ U

DELU)

Njihov susret dolazi nakon scene u radnoj sobi gde Faust, raspet između htenja za
znanjem i nemogućnosti od straha, razume duha zemlje kog je prizvao. Pokušava
da ispije otrov kada čuje pesmu hora o radosti Uskrsa- simbol stradanja, ali i obnove
života. Faust izlazi među obične ljude, a do kuće ga prati crna pudla koja se potom
prerušava u sholastika. I započinju raspravu o čoveku, ljudskim naporima i uopšte
njegovoj misiji na ovom svetu. Pritom, Mefisto je prikazan kicoški odeven, ali ipak sa
đavolskim atributima( asimetrija, životinjski atributi). Đavo najzad nudi telesne
uživanja, a Faust traži saznanje. Opklada je sklopljena i potpisana krvlju– u ugovoru
stoji da će Mefisto na ovom svijetu biti sluga Faustu, vodiće ga gde god želi i sve mu
pokazati, a kada umre, obrnuće uloge. Zatim đavo i Faust postaju
nerazdvojni.Posećuju krčmu, đavo mu omogućava podmlađivanje, susret sa Gretom
i vodi ga svuda. Vremenom Faust postaje sve zahtevniji, a Mefisto,čak i kad ne želi,
mora da ispuni njegove prohteve obavezavši se ugovorom. Pritom ljudi u njihovom
okruženju osećaju prisustvo đavolske sile.

SRŽ POGODBE

Kada u Faustovoj radnoj sobi dođe do ugovora, Faust traži od Mefista upravo
suprotno od onog što i sam smatra da treba dati ljudima. Mefisto, ne shvatajući
nestalnost kao odličje ljudske prirode, ne razume da su Faustu potrebni upravo
večito nezadovoljstvo i nesmirenost, neprestana smena uživanja i saznanja o
varljivosti istog. On mu, pak,nudi stalna uživanja, gradacijski poređana od najmanjih
do najvećih. Faust,pak, pristaje na ovakav predlog smatrajući da mu Mafisto nikad
neće pružiti takvo uživanje da on poželi da večno traje, odnosno da kaže trenutku da
stane i da večno traje. Oni potpisuju ugovor krvlju i Mefisto postaje njegov sluga i
saputnik,da bi ovaj u drugom životu služio njega.

ZAPLET I TEME

Zapleti- u izvesnoj podeli možemo posmatrati 3 zapleta u Faustu. Prvi se tiče

dešavanja na nebu (prolog na nebu) kao pogled odozgo na ljudski rod. ovde
uočavamo Mefistovu podređenost bogu. Drugi zaplet usko je vezan za opkladu,ovog
puta između Fausta i Mefista i njihovog sudelovanje na zemlji, a treći Gretina
tragedija biva pokrenuta ljubavlju između Fausta i Grete koje na kraju dovodi Gretu i
njenu porodicu(majku,brata,dete) do smrti. Greta kao previše čista ne izdržava TV
đavolskog.

Teme- na samom početku pitanje teodiceje, ali s tim i dilema da li će na zemlji i u

čoveku preovladati dobro ili zlo, princip stvaranje ili rušenja( opklada između boga i
Mefista). U izvesnom smislu Gete na ovo pitanje odgovara tako da shvatimo da je u
nama je dijalektički spoj- I dobro i zlo, a sami biramo koja će strana prevagnuti. S
druge strane, najveća tema jeste sukob čoveka sa samim sobom zbog
nemogućnosti saznanja. Suočavanje sa inferiornosti u odnosu na celokupni fizis i
kosmos nasuprot težnje da se probiju granice. Čovek je stalno u raskoraku između
mogućeg, prolaznog i beskrajnog, nedostižno i večno. Postoji težnja da se stalno
stvara i dela i za sebe i za druge.

LIKOVI U FAUSTU

FAUST- Doktor zarobljen Sokratovom premisom ‘znam da ništa ne znam’, nemoćan

pred neizmernošću sveta, Faust vidi čovekovu ništavost; čovek koji silom svog uma
hoće i nemoguće I zarad toga prodaje dušu đavolu. On to ne radi iz želje za telesnim
zadovoljstvo, već zato što će na osnovu različitih iskustava dobiti saznanje pomoću
kojih će sklopiti sliku sveta. Međutim, iako je tvrdio da ga čula ne mogu nadvladati,
on se oodaje njima. Udaljava se od nauke i umnog i postaje prirodan čovek sa svim
svojim strastima( zaljubljuje se u Gretu) toliko da ne prepoznaje sebe. To je u skladu
sa udaljavanjem od božanskog, a približavanje đavolskom- on gubi obzir prema
Greti i ona strada shvatajući da je u njemu sve prisutnija demonska sila, tako se ona
uzdiže nad njim.

MEFISTO- Razlikuje se od srednjovekovne predstave o đavolu, nije u zavadi sa

Bogom, privlačanje, obučem kicoški, pametan (razuman u odnosu na
Fausta),duhovit. On čak nije ni isključivo crni, zao đavo, približen je ljudskoj prirodi.
Ipak u spoljašnjem izgledu zadržava odlike đavola: asimetrija, hramlje, pretvara se u
druge oblike, životinjski delovi tela. Najviše iznenađuje njegova objektivnost
racionalnost (usceni sa studentom medicine, u savetovanju osvajanje Grete). Stičem
utisak kao da je u njemu samom dijalektika dobra i zla, ili pak da teži daljudima
pokaže da spoznaju šta je zlo u njima i da tako izaberu suprotno. On stalno drži
ljude budnima i tera ih da delaju iako je njegovo načelo rušilačko.

GRETA- Njen lik je u potpunom kontrastu saMefistovim. Njene najveće osobine su

iskrenost, skromnost i naivnost. To se najviše uočava u trenutku upoznavanje sa
Faustom- ona ne teži da se predstavim boljom no što jeste po pitanju lepote,
mudrosti, staleža, porekla. Mefisto tako čisto biće ne može da preobrati. Ona gaji
najčistija osećanja prema Faustu i predana je toj ljubavi po ceni svega: svog morala,
smrti majke i brata, pa iz svoje. Ona čak i tada opraštam. Pitanje krivice i stradanja
kod nje vezuje se upravo za tu ljubavnu nesmotrenost zbog koje stradaju tri života.
Međutim, činjenica da ona voli najiskrenije, da sve radi iz ljubavi i bez kalkulacija,
smatrajući je božanskim principom omogućuje njenu spasenje; uz to da svesno
prihvata kaznu za svoje grehe i daje oprost.

FAUST I MEFISTO. SUSRET I NJOHOVI ODNOSI U DELU

Faust sreće Margaritu na ulici nakon što se podmladio i prvenstveno ga privlači

njeno tijelo, te se u njemu rađa želja da je ima. Za razliku od njega, Margarita se
zaljubljuje u njegovu dušu. Ubrzo se njegov odnos prema njoj uzdiže, pa se njihova
njihova veza razvija na poverenju i duhovnost. Što se Faust više približava čulnim, to
u njemu više preovladava demonsko. Greta to oseća jer je neukaljana duša. Ipak,
ona njega sluša u svemu zarez njihove ljubavi, pa tako nesmotreno izaziva smrt
majke i brata. Ona greh devojke koja je zatrudnela van braka shvata tek kad joj se to
dogodi i ne želiš sebi da oprosti. Faust je postepeno napušta, a ona ubija svoje
novorođenče kao plod greha i kao moralno posrnula i odbačena beži u ludilo. Faust
na kraju pokušava da spere greh zavođenja naivne mlade devojke i pokušava da je
spase od vešala, ali ona ga u tamnici odbacuje i govori mu da ga mrzi. Ipak, ona se
pokaje i oprosti mu i tako spase svoju , a može biti i njegovu, a on odlazi sa
Mefistom.

U POČETKU BEŠE REČ.

Dijalog sa Biblijom Gete ostvaruje I u sceni faustovog prevođenja Jevanđelja po

Jovu, kada u rečenici ‘u početku beše reč’ na kraju stavlja ‘delo’. On bira između:
reč, snaga, volja, delo, ljubav. Za svoj prevod ‘logosa’ njegov izbor pokazuje nam da
je Geteov junak nepobožan, on odbacuje reč kao božanski princip, otelotvorenje
Boga.Umesto njega koristi delo kao preuzimanje čovekove sudbine iz domena Božje
volje u ljudske ruke. Smatra da jedino sposobnost delanja daje rezultate I da samo
putem delanja možemo dobiti saznanje, menjamo svet kako bi postao bolji.

FAUST I FOLKLOR

Dobar deo Fausta nastaje na temeljima stare građe, iz knjiga za narod kada su
učeni ljudi verovali u dobro i zlo, raj i pakao, anđele i đavole, a sve u strah od
crkve.Temu otpadništva od Boga i o pakt s đavolom obradili su Nemci krajem 15. i
početkom 16. veka vezujući je za ime Jokana, odnosno Georga Fausta. On je
proveo neko vreme na Univerzitetu, a bavio se ahemijom, astrologijom, medicinom.
Po legendi pričao je sa mrtvima, pokušavao da leti i želeo da prodre u božije tajne te
je zato i kažnjen. Kad je teologiji okrenuo leđa, ovaj čarobnjak sklopio je pakt sa
đavolom. Video je za to vreme razna čuda, a onda je i platio tako što ga đavo bacio
u zidove, pa su njegovi studenti pronašli telo profesora. Iako ova legenda nastaje u
doba reformacije,kada je bilo potrebno učvrstiti Veru i strah od crkve, Gete sve to
pretvara u simbole, a opet poetski uverljive. On stare pojmove dopunjava novim, pa i
ličnim doživljajem i stvara vanvremensko delo o čovekovoj želji ka apsolutu među
mnogostrukim ograničenjima.

HAJNRIH HAJNE

ŠTO JE RUŽIN CVET TAKO BLED

Četiri strofe- katreni, neparni stihovi uglavnom su duži od parnih, najčešće

deseterac. Rima naizmenična(abab). Pesma o ljubavnom rastanku u formi
obraćanja prekoretorskih pitanja. Lirski subjekt preko prirode, odnosno objektivne
sveta, slika svoj unutrašnji doživljaj. To uspeva preko personifikacije- ružin cvet je
bele, ljubičice ćute, a sunce zlovoljno sija. On hiperbolizuje tugu nastalu zbog
rastanka tako što se čitava priroda (a ne samo on) nalazi u sličnom stanju, i to je
tipično romantičarska crta. Za kraj ljubavi koristi metaforu- leden sunčev zrak. U
poslednjoj strofi lirski subjekt pričao sebi ne više o prirodi. Njega obuzimaju tuga i
jad, ali i dalje ne dobija odgovor na pitanje zašto ga je ostavila draga i utoliko je veći
njegov udes.

U SIVIM OBLACIMA

Tri katrena sa unakrsnom rimom abab i obavljenom abcb. Čitava pesma je alegorija
smrti preko simbola kao što su: vetar, bura koji bi da smrska lađu (život),a lirski
subjekt nije u mogućnosti da obuzda tu oluju. On na kraju odustaje, ne opire se više
i odlučuje da, kao i Bogovi,spava, odnosno umre.Karakteristično za Hajnea, pesma
je na prvi pogled sentimentalna jer govori o smrti, ali se Hajne zapravo cinično
podspeva govoreći o ‘starim bogovima’ koji najpre spavaju i hrču, a potom su mrtvi.
Ton eksklamativan, asindet, napetost, zvučni glagoli (prska, drobi, škripi).
 OVE STRASTI LUD KARNEVAL

Pet katrena,rima izostaje

U ovoj pesmi se spajaju radost života, čulna zadovoljstva i elegično- smrt, konačnost
-odlike romantizma. Svaka strofa donosi novi motiv kao simbol uživanja-violine,
svetiljke, karneval. Leksika je dobro uklopljena i izražava raspoloženje, najpre
neobuzdani hedonizam- karneval, pijanstvo, čula, a potom na nivou iste strofe
kontrastno- zevajući.Gase, svršava se. Posebno je značajna upotreba prvog lica
množine- mi (svi) ćemo nešto iskusiti i za sve će to proći. Poslednja strofa izdvaja se
odsustvom pozitivne slike, dominira motiv pepela i praha kao metafora za smrt,
ništavilo, konačnost kao čovekova neminovnost.

LETO NA ODLASKU

4 katrena,rima abcb. Sedmerac, poslednji stih u strofi šesterac.

U ovoj pesmi sublimirane su dve osnovne romantičarske teme- priroda i ljubav,a spaja
ih prolaznost. U skladu sa tim,pejzaž, odnosno stanje u prirodi, koristi se da se
metaforično predstavi stanje u duši romantičarskog junaka ili lirskog subjekta. U prve
dve strofe slika ceo umirujuća priroda i efektom sinestezije i personifikacije- bolan
suncev zrak. Asindetski je dat niz glagola(prolazi, vene, mre) koji označavaju svršetak.
Posebno je upečatljiva personifikacija leta koje ljubi gaj pri odlasku. U drugom delu
pesme akcenat je na lirskom subjektu i njegovoj patnji izazvanoj uspomenama o
rastanku. U poslednjim stihovima se razrešava personifikacija- lirski subjekt je leto na
odlasku koja ostavlja ‘bolni gaj’, mada znajući da se njegovoj voljenoj osobi bliži kraj.
Ton je izrazito melanholičan, pred kraj čak elegican,a Hajne na efektan način opisuje
svevremenski motiv i ostavlja snažan utisak na čitaoca.

LORELAJ

То је балада има нарацију има тужан завршетак. Многе су ствари архетипске,

стене које су увек везане за неку тужну љубавну причу. Овде није само ерос у
питању него и тај однос према нечему непознатом и лепом
које одвуче неког јер овде је питање и взуелизација самог доживљаја и сама
песма као таква.Брођење је метафора човековог живота.Šest katrena, unakrsna
rima abab. Hajne u ovoj pesmi obrađuju motiv iz nemačkog folklora o čarobnici Lorelaj
koja je živela na steni Lorelaj pokraj Rajne i svojom pesmom privlačila mornare i
razbijala im brodove.
Ova pesma sadrži misao o lepoti i njene fatalnosti i razvija se preko naracije i
baladičnog tona.Najpre je data slika lirskog subjekta zamišljenog legendom, a potom
sledi pejzadž Rajne u hladnim I tamnim tonovima, što sugeriše smrt. Opis devojke kao
opšte mesto stoji u centralnom delu pesme; ona češlja vlasi peva silnim i čudesnim
glasom (hiperbola). Vizuelna senzacija čak pojačana je zlatnimblistanjem češlja vlasi.
Potom se predočava lađar koji zanesem‘divljimglasom’ zaboravlja na stene i polako
odlazim u sigurnu smrt. Krug se zatvara kazivanjem lirskog subjekta u prvom licu kada,
nasuprot početku gde je pred zagonetkom (‘ja ne znam’), ovde kaže ‘ja mislim’ jer je
odgonetnuo zagonetku i naslućuje lađarevu sudbinu. Setni, elegični ton potpuno
odražavavečitu ljudsku težnju za lepotom koja često zanosi i vodi u tragediju, pa se
čitava pesma može posmatrati kao alegorija.

ŠELSKI TKAČI
Rima je parna aabb, a pet stih(c) funkcioniše kao refren. Ovo je pesma društveno-
političke tematike jer temu proleterijata uvodi u poeziju. Smatrao je da je dužnost u
umetnosti da bude progresivno angažovana. Najizrazitije progresivne idejeiskazao je,
između ostalog,i u ovaj satiri. Ona nastaje nakon propadanja ideala francuske revolucije
kada nastupa borba plemstva za restauraciju starog poretka. Ton pesme ima
revolucionarni karakter I zalaže se za odupiranje tiraniji, predstavlja boga kao nekog ‘ko
vuče za nos’, kome su se badava molili, kralja kog ne dotiče propast proleterijata, nego i
dalje brine o novcu koji uzima od naroda i otadžbinu kao lažnu, mračnu mesto sa
izopačenim vrednostima. Krug se zatvara ponavljanje stihova prve strofe u kom se
pominju 3 kletve. Pesma oslikava surovo ljudsku realnost ,pomalo i neobičajeno za
romantizam, ali svakako sa snažnom porukom hrabrog pesnika koji je često bivao u
zatvoru zbog ovakvih tekstova.

EPILOG

22 stiha, bez strofe. Rima parna.

Ova pesma na svojevrstan i posle neobičan, ali upečatljiv način stavlja život u prvi plan.
Lirski subjekt govori u prvom licu množine, u ime svih. Značajna su slikovita poređenja.
On suprotstavlja smrt uz koju dolazi slava životu, pa makar to bio život kradljivca i hulje.
Čoveku je, kako veli lirski subject, lepše ‘u tom svetu mulja I vonja’ dok stomak greje
kuvanim venom, negoli u Hadu kao komerov junak. Ondakle više ceni sve ovo ovostrani
život, poštuje hedonizam, a posmrtnu slavu ostavlja epskim junacima, kraljevima, a
neobičnom čoveku. Narodno, vulgarno meša se sa antičkim motivima.

ENGLESKI ROMANTIZAM

ŠELI, PEPSI BIŠ

ODA ŠEVI

Овде је реч о једној специфичној врсти строфе која се зове квинта, први и
последњи стих имају одређену дужину, средишњи стихови су нешто краћи,
краћи метар, и то на један начин доприноси самој динамици песме. Nova forma-
23 kvinte,4 kratka stiha I jedan dug. Šema rime ababb. Kod Šelijaševa je metafora
za pesnika i uopšte pesničku umetnost, a pesma ševa je bolja I veča od običnog
smrtnika. On se naziva duhom vrline koji prebiva na visinama.Sledi niz metafore,
hiperbola i poređenja u kojima se njena veličanstvenost meri sa prirodnim pojavama:
ona para nebo, hrli suncu, sija kao zvezda,britka je kao meteor,savladava mrak kao
mesec,sjajna je kao kapi kiše. Bez svega ovog, život pesnika u obilnom,
svakodnevno svetu je dosadan, besciljan i prazan. Sada se ševa spušta na zemlju i
otkriva svoju simboliku. Pesnik ističe superiornost nad zemaljskim pesmama. Ševa
ima božanski zanos i ostale se ne mogu ni porediti sa njom.Kroz niz retorskih pitanje
pokušava da se odgonetne izvor takve pesme. Ona je lišena bola, čista kao Kristal,
radosna; ona lako prihvata stvarnost za razliku od ljudi. Ona je oslobođena od
ljudskih slabosti i strasti i takav je idealan pesnik. Njena virtuoznost je u tome što
iskazuje lepotu sadašnjeg trenutka. Lirski subjekt priželjkuje dostizanje ovakvog
ideala,bujicu inspiracije i poeziju ovakve snage koju bi svi zadivljeni slušali.Ton je
uzvišen u skladu sa žanrom. Obilje epiteta I leksike koja označava čulnost; pejzaž I
istaknuto lirsko JA, odnosno subjektivizam svojstveni su za romantizam, ali i
odstupanje od uobičajenih metričkih shema. песма шеве она је свеобухватна и у
просторском и временском смислу она је дух ведрине она обухвата и онога ко
пише и онога ко слуша својим стиховима једну врсту кружеће радости,
служење сакралнога нечем вишем и нечем дубљем и нечем бољем , то је
једна врста екстазе која прати разумевање уметника и разумевање уметности
у овом добу.

KITS
ODA GRČKOJ URNI

Pet strofa od 10 stihova.

Песма је испевана у

форми оде,мора бити писана у 2 лицу. апострофи.Има узвишени свечарски

тон. Али ако је реч о озбиљној песми онда је реч о узвишеном тону.Pesma
razvija bitnu ideju umetnosti kao jedine vredne stvari; ona se suprotstavlja životu I
nadvladava smrt, večna je I nepropadljiva za razliku od čoveka.

Pesma počinje obraćanjem samoj urni (apostrofa) I to mnoštvom retorskih pitanja.

Pesnik opisuje šta se vidi na urni, umetničke slike I reljefe koji spajaju nespojivo-
bogove I ljude. Lirski subject nad urnom postavlja pitanje večnosti- mladić nad
stablom nikada neće stati sa pesmom I zauvek će voleti svoju mladu dragu, a
pesme koje lirski subject čuje dušom I maštom su draže no one koje čuje uhom, baš
zato što dolaze od urne. Za Kitsa umetnost je veličanstvena jer zaustavlja vreme I
uklešava najsrećnije trenutke u životu; njeno lišće nikada neće opasti, večno
ćesvirati frula, večna će biti ljubav za razliku od zemaljske, obuzete strašću. Lirski
subject ne dobija odgovor na pitanje o sceni ljudi koji idu u hram I prinose žrtvu, urna
ćuti I na njegove nedoumice o napuštenom gradiću. Najzad će reći: ‘mučim misli
naše’. Ona ćuti u svojoj večnosti dok pokolenja odlaze I ostaje nemi svedok,a
ljudima ostaje da gledajući u nju shvate da su lepota I istina jedino I da je jedino
vrede na zemlji.

Obraćanje u 2.licu- prisnost, kao čoveku (personifikacija). Ipak, pored ‘mi’ u prvom
planu je individualno, subjektivno ushićenje.

EDGAR ALAN PO
FILOZOFIJA KOMPOZICIJE

Ovo delo piše E.A.Po I u njemu objašnjava svoje shvatanje poezije I principa po
kojima nastaje jedna pesma,a sve to na primeru pesme Gavran. Po kaže kako
većina pesnika voli da ljudi misle da je njihovo delo nastalo u plemenitom ludilu, a
njihova namera je da to opovrgne, odnosno pokaže da je stvaranje pesme svesna I
sistematična, egzaktna operacija.

Najpre se rađa namera, zatim pitanje dužine pesme, ona ne sme biti duga jer su
snažna uzbuđenja koja treba da izazove kratka-108 stihova. Sledi izbor utisaka- on
smatra da je lepota suština pesme I da se posmatranjem lepog postiže uzdizanje
duše. Za izraz bira tugu I setu, a za umetničko sredstvo refren, odnosno pripev jer
prijatnost počiva na ponavljanju. On treba da bude kratak,a najpogodnije je da to
bude jedna zvučna reč sa glasovima r I o. nju će ponavljati biće bez svesti koje
može da govori-GAVRAN. Za vrhunac bira spoj najtužnijeg I najpesničkijeg
predmeta-smrt lepe žene. Gavrana I umrlu dragu povezuje ljubavnikom na čija
pitanja gavran odgovara sa ‘nikad više’. Tada nastaje strofa prema kojoj će se
jednačiti ostale. Za versifikaciju bira novinu- povezivanje u strofu različitih stihova.
Potom odlučuje o susretu ljubavnika I gavrana- on uleće kroz prozor I sleće na
Paladino poprsje. Ljubavnik se najpre šali, a potom se uozbilji I to priprema čitaoca
na rasplet. Gavran odgovara na poslednje pitanje- ‘da li ću sresti dragu na ovom
svetu?’, a onda slede dve završne strofe koje daju viši skriveni smisao. Čitalac tada
traži dublji smisao u svemu prethodnom I shvata da je gavran značenje tužne I
velike uspomene.

GAVRAN 18 sekstina. Svaki početni stih ima leoninsku rimu, a ostali stihovi abc
bbb. Refren-ritmički. Tema ove pesme je patnje mladog ljubavnika nakon smrti
njegove drage Leonore. Njegovu zaljubljenost u sanjarije o preminuloj dragi prekida
lupkanje gavranovih krila o prozor što zbunjuje lirskog subjekta. Lirski subject
počinje da umišlja da je to njen duh. Gavran (demonska ptica) gonjen vetrom ulazi u
sobu I smešta se na Paladino poprsje. Ljubavnik, iznenađen čudnim držanjem ptice,
upita je u šali kako se zove,a ona odgovara jedinim rečima koje je naučila- ‘nikada
više’. Raspoloženje lirskog subjekta sada se menja, on se uozbilji I utone u
razmišljanje o dragoj čije je prisustvo nekada ispunjavalo tu sobu. Ljudska žeđ za
samomučenjem goni gad a postavlja ptici pitanja čiji će mu odgovor zadati bol- da li
ima leka za njegovo srce, postoji li način da izbriše sećanje na Leonoru, ted a li će je
sresti u raju. Pogođen odgovorom na poslednje pitanje, lirski subject govori ptici
‘vadi kljun iz srca moga’ I sada je jasan dublji smisao svega prethodnog- gavran je
značenje tužne I večite uspomene na koju je osuđen ljubavnik.

Setan I elegičan prizvuk; gotski elementi- mračna soba, oluja, ptica ‘zlosutnica’,
symbol smrti I nesreće unose misticizam I govore o unutrašnjem stanju lirskog
subjekta. Po se koristi gradacijom (od razmišljanja u sobi do potrunog rastrojstva
kada čuje odgovor ptice) I kontrastima(oluja/tiha soba, perje/mermer). Zvučnost
refrena postiže asonancom I aliteracijom.

PAD KUĆE AŠERА

Ovo delo obrađuje se kao gotska novela, sadrži sve njene elemente, kao što su
mračni zapleti, tajanstveni događaji, kuća sa mnogim hodnicima I tajnim prolazima.
Za gotsku novelu značajan je prostor (neobično pust kraj, hladni zidovi, sobe velike I
hladne,prozori uski, dugi, ogolela stable I sve što izaziva jezu) kao i atipična
psihološka stanja junaka (bledilo, izoštrenost čula, apatija).

U srži je priča o bratu I sestri konceptirana kao ispovest pripovedača-svedoka.

Naime, glavni junak (pripovedač) odlazi u posetu drugu iz detinjstvaRoderiku Ušeru
koji mu je pisao o potrebi društva zbog duševnog rastrojstva. On govori o svojoj
bolesti živaca, nasleđenoj od predaka I o bolesti sestre koja je blizu smrti. Kada je
ledi madelin umrla, sahranjena je u jednoj prostoriji ispod njegove sobe da bi on
postepeno počeo da opaža zvuke nekih pokreta. Kulminacija je njen dolazak pred
vrata sobe, Roderikovo priznanje da ju je sahranio živu I njihova sahrana. Glavni
junak odlazi,a kuća propada u ribnjak.

Mračan zaplet tiče se nevolje mlade junakinje. Da je pripovedač zašao u onostrani

svet, među mrtve, vidimo već po pustim pejzažima, izoštrenosti čula kao odlike
demona, prema oživljavanju predmeta I slično. Svi ovi elementi stvaraju efekat
užasa I stravičnosti I tako opravdavaju ovaj žanr.
MASKA CRVENE SMRTI

U doba kada je zavladala kuga, toliko strašna da su ljudi umirali u roku od nekoliko
minuta promenivši boju lica u crveno, knez Prospero okupi izvestan broj ljudi I sa
njima se zatvori u osiguran dvorac. Tamo su priređivali zabave u 7 dvorana, svaka
dvorana je bila različite boja I u svakoj je postojao prozor osim u poslednjoj, sedmoj.
U njoj se nalazio I masivni časovnik čije je izbivanje zaustavljalo muziku I uterivalo
strah u kosti prisutnima. Tako je bilo na balu pod maskama. Međutim, kada je sat
otkucao 12 puta, nastala je veća pauza I ljudi su ugledali priliku zamotanu u mrtvački
pokrov I sa maskom koja odgovara liku ukočenog leša. Knez je prvo pomislio da je
to nečija neumesna šala, a onda je počeo da beži, međutim utvara ga stiže u 7.Sali I
ubija ga. Panika nastaje kada je ostali dograbe, ali shvate da ni pokrov ni maska ne
sadrže opipljivo obličje. Tada ih smrt, koja je ušla neprimetno I od koje su bežali,
porazi.

Po pored detalja u građu scene, gradacijskog nizanja dvorana, opisa ukazuje I na

nemogućnost bežanja od smrti I ovoj poruci je podređena cela priča. Posebno je
uspešno odlaganje završetka I neizvesnosti.

CRNA MAČKA

Za razliku od pripovedaka u kojima likovi proživljavaju prevashodno unutrašnja

previranja, Crna mačkka igra na kartu jezivih događaja I zastrašujućih slika. Ispovest
čoveka pred pogubljenje, prikazuje zapitanost nad razlozima svojih postupaka.

Ispovest počinje nabrajanjem ljubimaca koje je pripovedač imao: pas, mačka, zec,
majmun;primetićemo da su to htonske životinje što nosi određenu težinu I simboliku.
‘zlotvor neumerenosti’, kako on kaže, (I alkohol), nagnaju ga da iskopa omiljenoj
crnoj mački (Pluton) oko. Ubrzo ga ‘duh Perverznosti’ nagna da je obesi- tek tako,
zla radi. Po uvodi fantastično kada opisuje beli refelj u obliku mečke sa koncem oko
vrata na zidu iznad njegovog uzglavlja, nakon požara. Ubrzo usvaja drugu mačku,
crnu, ali sa znakom vešala od bele dlake. Kada krene sekirom na nju, žena ga
zaustavlja, a on je ubija I zatvara u podrum. Mačka nije dolazila nekoliko dana, a on
je siguran I pored dolaska policije dag a neće uhvatiti. U trenutku kada nije vladao
sobom, poče da govori o mestu gde je sakrio leš I ču se vrisak iza tog zida; kada se
srušio, pokazao se uspravan, polutruo leš sa mačkom na glavi.

U izvesnom smislu, mačku ovde možemo posmatrati kao pripovedačev ‘alter ego’,
ona je njegova strana mezana za smrt, demonizam, onostrano. Takođe, ovu horor
novelu možemo nazvati I psiho-dramom o potisnutim strastima I perverznim
nagonima, budući da on oseća zadovoljstvo mučeći ženu I mačku. Po kao tvorac
 ostavlja otvoreno pitanja – da li je agresija prema mački zapravo agresija prema
samom sebi.

FRANCUSKI ROMANTIZAM
LAMARTIN, ALFONE DE
JEZERO. PESNIČKI POSTUPCI

Ova pesma pripada zbirci Pesničke meditacije. Sastoji se od 16 katrena, po dužini

nejednakih stihova. Rima je naizmenična, po obrascu abab.

Pesma obrađuje dve osnovne teme- prolaznost I lepotu života. Na početku Lamartin se
koristi metaforom mora kad života I iskazuje potrebu d abaci sidro- pronađe mir.
Sledeću pesničku celinu započinje apostrofom- obraća se jezeru ispovedajući setne
uspomene o nekadašnjim ljubavnim sastancima, poredići ih sa trenutnom samoćom.
Lirski subject eksklamativnim tonom uzaludno iskazuje želju da vreme stane I da traje
trenutak koji ga čini srećnim. Međutim, vreme za ljubavnike postaje samo još brže I
sviće zora koja prekida njihov ljubavni zanos. On personifikuje vreme, časove, ljubav, ali
oni samo hrle od njega I ne ostavljaju mu priliku da se duže naslađuje. Nizom retorskih
pitanja o bespovratnosti izgubljenog trenutka sugeriše se nemoć u odnosu na silu
vremena. Lirski subject ostaje bez odgovora, ali zato moli prirodu da sačuva uspomenu
na trenutke ljubavi jer je priroda večna. On traži da se vazduh, vetar, zvezda, brežuljak
sećaju kako su se voleli njih dvoje I ovim hiperboliše njihovu ljubav.

Na samom početku 1.lice množine ukazuje na objektivnost, on govori u ime svih. Potom
se obraća jezeru kao osobi (personifikacija) što čini izvestan osećaj prisnosti- sažimanje
sa prirodom je opšte mesto kod romantičara, ali ovde je ono došlo preko zajedničkih
trenutaka sa voljenom osobom provedenih pored jezera. Uzvišen ton omogućava
retorska pitanja I uzvišene rečenice, a lirski subject je u patosu- rastrzan između žala za
mladošću, ljubavi I prolaznosti.

VIKTOR IGO PREDGOVOR KROMVELU

Predgovor drami Kromvel napisan je 1827.godine I sa svojim pitanjima pesničko-
programskog karaktera predstvalja manifest romantizmu.
Igo najpre određuje 3 doba pesništva:

1. PRVOBITNO DOBA-njemu odgovara lirika I oda; peva se o večnosti I idealnom,

a ličnosti su Adam,Kain,Noje, a osnovno pesničko vrelo je Biblija.
2. ANTIČKO DOBA- odgovara mu epsko, odnosno ep; polazi od istorije I veličanja;
glavne ličnosti su divovi, Ahil,Orest,a uzor je Homer.
3. MODERNO DOBA-dramsko; drama, veličaju se život I istina,a ličnosti su ljudi-
Hamlet, Makbet; najveći uzor je Šekspir.

Groteska za njega ima veliku ulogu u pesništvu. Ona razvija nov oblik-komediju. Ona
postoji u antičko doba, ali je zanemarena. Groteska unosi raznotežu I čini da lepog ne
bude previše; ona stvara contrast I time se svežije uzdižemo ka lepom. Njome se
koriste najveći umovi- Rubens, Mikelanđelo, najzad Šekspir (spaja grotesko I uzvišeno,
tragično I komično); sve ovo stoji na osnovu smene ružnog I lepog u prirodi.

Drama je pesnički vrhunac modernog vremena, ona uključuje odu I ep, a groteskno je
vrhunac drame. On odbacuje pravilo o 3 jedinstva (smatrajući da je jedino potrebno
jedinstvo radnje) I oponašanje uzora, nazvavši to oponašanjem oponašanja. Drama
treba biti vanvremenska I prikazivati I unutrašnjost I spoljašnjost čovekovu. Njen stih je
Slobodan, iskren, veran rimi, takav da izražava I uzvišenost I lakrdiju. Jezik treba da
prati razdoblje. Umetnost I realnost ne mogu se do kraja poklopiti – npr. Tražiti od
Francuza da govori španski dok igra Sida je neumesto I slično. Na kraju, ukus je za
njega razum genija; nedostaci kod pisaca u remek-delima su neumetni. Čvrsto se bori
protiv zakona I pravila, naziva ih teorijom, a ne poezijom; domet dela (I pisca) određuje
se prema njihovoj vrednosti, a ne delu. Na samom kraju, autor ne preza od kritika-
iznosio je svoje mišljenje bez citata I autoriteta.

RUSKI ROMANTIZAM
A. S. PUŠKIN

EVGENIJE ONJEGIN
ODNOS AUTORA I JUNAKA, PRIPOVEDAČKI POSTUPCI..(OBJASNI POJAM
ROMANTIČARSKE IRONIJE NA OSNOVU OVOG DELA)

Romantičarska ironija predstavlja vid literarne samosvesti koji narušava estetsku iluziju
dela, ukazuje na sopstvenog autora I otkriva načine stvaranja. Za Šlegera ona potiče od
paraboze- trenutak u komediji kada se radnja zaustavlja, a hor se neposredno obraća
publici da bi komentarisao aktuelne uslove izvođenje… Nadovezuje se na metafikciju.
Kod Puškina ovaj postupak se vidi I preko piščevog odnosa sa junacima- obraća se
Tatjani, druži se sa Onjeginom (u njegov lik unosi biografske činjenice). On je direktni
svedok svih zbivanje. Obraća se I sa unutrašnje I sa spoljašnje tačke gledišta.
Najavljuje čitaocu događaj koji sledi, zapitkuje ga I podseća na prethodne događaje, na
kraju-oprašta se I od junaka I od čitaoca. Npr. Bol je predstavljen celokupno sa
Puškinove tačke gledišta, kada prikazuje mladalački zanos lepotama zabave, a onda to
ironično relazivizuje. Onjegin je tu, pritom, samo deo ambijenta. Dvostruko je prikazan I
doživljaj pozorišta- sa piščeve I junakove perspective.

On takođe raspravlja I o opštim književnim pitanjima- kritikuje klasicističku poetiku,

sentimentalne poeme I romane, a preko fusnota polemiše sa kritičarima I objašnjava tok
radnje.

Pripovedački postupci: PARODIRANJE uobičajenih sižejnih shema romana

METAFIKCIJA (fusnote, otvoreno iskazivanje stavova)

IRONIJA

CINIZAM,SATIRA- umesto romantičarskih izliva, pisac otvoreno

ogoljava junakova raspoloženja I ubraja sebe među njegove prijatelje

RAZNI KLIŠEI – kosa boje lana, oči boje neba

Materijalizovanje duhovnog bića prema predmetima kojima se junak okružuje- preko

opisa Onjeginove sobe vidimo njegovu kicošku prirodu; korišćenje junakove lektire da bi
se on okarakterisao kao ličnost

UTICAJ NA RUSKU PROZU XIX VEKA

Pre svega treba napomenuti izvestan uticaj Bajrona I njegovog Čajlda Harolda na
Puškina. I sam pisac upoređuje svog junaka sa bajronovskim (npr. Kada je u pitanju
Onjeginovo putovanje po Rusiji;prezasićenost visokim društvom, bežanje u prirodu).
Ipak, značajniji je uticaj Puškina na rusku prozu XIX veka. Evgenije Onjegin izvršio je
veliki uticaj na ruski klasični roman. Većina književnih istoričara smatra da su
Ljermontov, Turgenjev, Dostojevski I Tolstoj u nizu svojih romana razvijali svoje ideje
koje su crpili iz Evgenija Onjegina. Puškinov ‘slobodni roman’ koji daje sliku epohe I
psihološki život junaka prepoznajemo u romanu Rat I mir. Dvostrukost tačke gledišta I
uplitanja autora u delo vidimo kod Dostojevskog u romanu Braća Karamazovi kada se
on predstavlja kao svedok, unosi svoja rasuđivanja,itd. Na kraju kod Dostojevskog je
prisutan Puškinov princip fragmentarnosti- mi ne znamo šta se na kraju događa sa
Mitjom Karamazovim, Raskoljnikovim, kao ni sa Evgenijem Onjeginom I Tatjanom-
otvoreni kraj.
POJAM SUVIŠNOG ČOVEKA

Evgenije Onjegin potpuno odražava ovaj tip književnog junaka. On tako predstavlja
osobenu ličnost koja se po svom izgledu I po ponašanju I mišljenju razlikuje I izdvaja iz
sredine u kojoj živi. Za to su zaslužni plemićka titular I poreklo iz viših slojeva, te veliki
materijalni imetak. Iz toga proizilazi nezainteresovanost za problem okruženja, ali
istovremeno postoji želja za menjanjem sveta. On je nezadovoljan, neodlučan,
skeptičan I melanholičan, te nosilac svetskog bola.

Onjegin se prema susedima ponaša nadmeno, poigrava se sa osećanjima Tatjane,

Olge I Lenskog,nije istrajan u pokušaju da se bavi književnosti I ne ulaže nikakav napor
da promeni stanje stvari.

ONJEGINSKA STROFA

Ovaj Puškinov roman dao je teoriji stiha jednu novinu- onjeginsku strofu. Ona se sastoji
od 14 stihova, uglavnom desetaca I po rasporedu rima donekle se približava
Šekspirovom sonetu. Rima je ukrštena, parna, obgrljena, potom ponovo parna. Ona je
po prirodi pretežno muška. Veliki broj strofa u romanu nije dovršen, pa se tako ona
sastoji od 4,6,8 stihova, a negde izostaje I svih 14. Roman ima ukupno 366 strofa I na
taj način uspostavlja se dijalog sa Kanconijerom I Petrarkom- ovde je reč o ispovesti, ali
ne zna se čijoj: autorovoj ili junakovoj.

KOMPOZICIJA I TIP ROMANA

Delo se prvo sastoji iz 9 glava koje je Puškin ovako raspodelio:

1. Čamotinja- portret Onjegina, život u Petrogradu I odlazak kod strica na selo.

2. Pesnik- portret Lenskog, Tatjane I Olge
3. 3. Gosspođica- o Tatjaninoj ljubavi prema Onjeginu
4. Selo- onjegin je odbija (njeno pismo)
5. Imendan- Tatjanin san, Olgin ples sa Onjeginom na proslavi I ljubomora Lenskog
6. Dvoboj- između prijatelja, gde strada Lenski
7. Moskva- Tatjana odlazi sa namerom da se uda
8. Lutanja- Onjeginovo putovanje nakon odlaska iz sela
9. Visoko društvo- Onjegin izjavljuje ljubav Tatjani,a ona ga odbija uprkos istim
osećanjima
Roman je pisan u stihu u onjeginskoj strofi I može se nazvati POEMOM- u njoj se
spajaju narativno I lirsko, odnosno elementi lirike, epike I drame. Kompozicija je zapravo
slobodna (slobodni roman), odnosno predstavlja skup ‘šarenih glava’, kako kaže
Puškin. To zapravo ukazuje na sledeće neuobičajene osobenosti: slobodno skakanje sa
teme na temu I smenjivanje patetike, ironične I sarkastične intonacije; otvorenost fabule
(nedorečenost početka I kraja romana), fragmentarnost, podređujući tako sudbinu
pojedinca karakteru čitave epihe; teme I motive koji nisu povezani sa fabulom (život u
gradu I na selu): različite tačke gledišta.

KRATAK SADRŽAJ ROMANA

Tatjana, devojka iz palanke zaljubljuje se u uobraženog Moskovljanina koji dolazi na

stričevo imanje na selu. On je zanesem svojim evropskim manirima I ne obraća pažnju
na nju, a ona mu pismom izjavljuje ljubav I pati kada je on hladno odbije, suštinski
nezainteresovan za život I bez želje I namere da išta promeni. Pored ovog razvija se
drugi sižejski tok- ljubav između Onjeginovog prijatelja Lenskog I Tatjanine sestre Olge.
Međutim, Lenski strada u dvoboju sa Onjeginom koji je organizovan kao rezultat
ljubomore zbog Onjeginovog pleas sa Olgom. Drugi susret Tatjane I Onjegina dešava
se pod drugačijim okolnostima- Tatjana je sada knjeginja udata za bogatog starca,a
Onjegin piše Tatjani I moli je da mu uzvrati ljubav. Ona ga odbija ne želeći da gazi
bračne zavete I tako ljubav između njih ostaje neostvarena, najpre zbog Onjeginove
naduvenosti,a potom kao rezultat njenog visokomoralnog čina.

PRVO PEVANJE. KAKO JE PRIKAZAN ONJEGIN I ČIME SE PUŠKIN SLUŽIO PRI

NJEGOVOM OPISU?

Prvo pevanje govori o plemiću čiji je otac protraćio novac na zabave, a on se u mladosti
posvetio učenju- govori francuski, pleše I ima obilje manira, oblači se kicoški I zadivljeno
se gleda u ogledalo. Potom, ostavlja učenje I okreće se uživanju sa ženama I obilazi
sve balove jer je rado primljen. Ubrzo mu sve to postaje dosadno I obuzima ga
čamotinja. Pokušava da se okrene knjigama, međutim, brzo se predomišlja I odlazi na
seosko imanje svog strica kao naslednik. Oduševljenje seoskim lepotama, pak, broji se
u danima I on se ponovo vraća u stanje splina.

Puškin svog junaka gradi prema Čajldu Haroldu, ako suvišnog čoveka.

On je vetropir koji void isprazan život. Živi raskošno I čita teoriju tržišne ekonomije,
dakle, on je čovek racija, ne emocija. Međutim,to će se promeniti kasnije. Prezasićenost
visokim društvom, ženama, besciljnost I sumornost približavaju ga Haroldu.
JUNACI

Puškin junake gradi po principu kontrasta: ohol I pasivan Onjegin i naivna devojka iz
provincije Tatjana, Olga I Lenski, Tatjana I Olga. U romanu junaci u najpre nosioci
literarnih maski- svi oni vide sebe kao junake nekih književnih dela I očekuju da se I
drugi tako ponašaju. Na taj način Puškin u izvesnoj meri parodira sentimentalne I slične
romane. Npr. Lenski sebe vidi kao Hamleta, Tatjana kao junakinju sentimentalnog
romana I upravo preko lektire koju koriste saznajemo o karakteristikama junaka.

Puškinovi junaci su u razvoju, ali mi ne saznajemo psihološko potkrepljenje za to.

EVGENIJE ONJEGIN- živi prolazan život koji se svodi na zadovoljavanje sujete.

Njegovo obrazovanje I vaspitanje su površni I lišen je radnih navika. Onjeginovo
hlađenje prema određenim zadovoljstvima Puškin naziva splinom, a on je zapravo
proizvod društvene sredine. On je inteligentan, snalažljiv, sposoban za zaključivanje,ali
ga način života sredine onesposobljava za bilo kakav rad. Iako napušta gradski život
koji mu je dosadio, njega prate konvencije koje je stvorila ta sredina. U suštini, on je
protivrečna ličnost- u jednom trenutku on poštuje prijatelja sa kojim deli stavove, a zatim
iz čiste dosade I pakosti izaziva ljubomoru kod njega izgrajući sa njegovom devojkom, a
potom ga ubija u dvoboju. Isto je I sa Tatjanom- on nije sposoban za ljubav I vezivanje,
on je čovek racija, zapravo, može biti. Tatjana se ne uklapa u njegov staleški položaj.
On napušta gordost I rađa se ljubav kada je vidi u ruhu knjeginje,ali tada već biva
odbijen I razočaran.

TATJANA- određena je poreklom, lektirom I navikama, kao I Onjegin. Deo je seoske

sredine I određena je njome po ontelektnim okvirima (sentimentalistička literature,
sujeverje I bliskost sa dadiljom). Međutim, ona se I izdvaja izuzetnom snagom osećanja,
, izbegavala je bučne dečje igre, nije dozvoljavala da se mazi I niije volela lutke, ali je
zato ushićeno dočekivala zoru. Upravo čistotom, izvornošću I neposrednošću osećanja
najbliža je prirodi, zbog toga Puškin njene reakcije slika elementima iz flore I faune.
Skromna, ćutljiva I divlja, usuđuje se da svoja osećanja izlije na papir I preda ih
Onjeginu, da bi je on hladno odbacio, a ona to stojnički podnela. I njen lik doživljava
promenu – ona postaje samosvesna, ponosna gospođa sa čvrstim moralnim principima-
odbija čoveka kog još uvek voli da ne bi pogazila bračni zavet.

VLADIMIR LENSKI- plemić iz sela u kom žive Laurini, romantična duša, pesnim
sentimentalne poezije odvojen od stvarnosti. On je jedna od onih čistih priroda koje ne
mogu da opstanu u pokvarenoj sredini. On je pun nada, čistote I neiskustva. Lenski je,
može biti, poslednji krik Onjeginove savesti, jer predstavlja ideal njegove mladosti.
Izazvan Onjeginovim flertom sa Olgom, on ga poziva na dvoboj zbog lične
neuravnoteženosti I tako postaje žrtva svog naivnog srca, ženske sujete I egoizma
prijatelja. Ленски и Оњегин су

вршњаци само је годину дана разлике између њих. Ленски је пламен а Оегин лед
И зближише се вал и камен, стихови и проза , лед и пламен. Нису били истих
ћуди. И следи изванредан Пушкинов коментар и тако се то и мене пече
пријатељство из досаде стече.Значи када нису имали шта да раде они су се
зближили. И он носи књижевну маску то је исто јако важно јер овде многи јунаци
носе књижевне маске.

PISMA

TATJANINO PISMO- Tatjna ideju I hrabrost za pisanje pronalazi u sentimentalisičkim

romanima. Како бива у роману не

бива у животу то Татјана није спознала. Поистовећивае са светом романа.Ona

piše po klišeu, sa dosta citata iz Nove Eloize. Ono je izraz nevine, ali iskrene I topple
ljubavi. Ona u pismu pokazuje da je svesna kršenja normi tim pisanjem, ali ipak to čini.
Ona mu priznaje da je baš on čovek iz njenih devojačkih snova kog je oduvek čekala.
Očekuje od njega da bude ili soasilac ili zlikovac, ponovo ubacujući to u književnu
paradigm. On je njen anđeo I demon. Tatjana početak I kraj piše obraćajući se sa VI, a
u sredini lišava tu formalnost I potpuno se predaje osećanjima. Pismo je napisano po
klišeu,a vidi se I njeno sujeverje- volja neba, sudbina da bude njegova, prepoznala ga je
kad su se sreli. Ona veruje u ljubav I pismo završava strepnjom.

ONJEGINOVO PISMO- Onjegin doživljava preporod nakon susreta na jednom balu sa

njom gde ga njena mirnoća I hladnoća zbunjuju I čine da se oseća bedno. On sada
nema priliku da joj iskaže reči ljubavi pa joj piše pismo. On ne krije da je svestan da to
pismo pričinjava uvredu I prezir Tatjani. Govori joj da se plašio zajedničkog života,
sumnjao u uspešnost braka I čuvao svoju slobodu koja mu,pak, nije nadoknadila sreću.
Sreća je sada za njega da je gleda I prati I uživa u njenoj duši. Međutim, to mu je
uskraćeno I on živi za samo jedan susret. On otkriva sve svoje slabosti I bol I predaje
svoju sudbinu u njene ruke.

TATJANIN SAN

U snu Tatjana ulazi u mračnu zaleđenu šumu, ali ipak žubori potok I ona prelazi preko
njega. Potom je juri medved I ona u begu gubi minđuše, šal I cipelicu. Najzad, dolazi do
kolibe u kojoj za stolom sede Onjegin I razna čudovišta, gde je on domaćin. Svi viču
‘moje’, pa I Onjegin I ona ostaje sama sa njim,a on joj spusti glavu na rame. Pojavljuju
se Olga I Lenski I Onjegin ga ubija posle rasprave.
Na samom početku vidimo da Tatjana prelaskom preko vode zakoračava u dosad njoj
nepoznati svet, odnosno iz devičanstva u brak. Medved je najčešća maska na
pokladima I često znači nevoljenog mladoženju. Predmeti koje gubi imaju simboliku-
minđuša je vrsta amajlije(zaštita bez koje ostaje), maramu nose samo udate žene, a
cipelica je, pak, na izvestan način povezana sa brakom. Najzad, Onjegin je kroz nejnu
podsvest gospodar demonskog sveta. Ovaj san pokazuje I ono što je bio I ono što će
biti. Razna čudovišta su zapravo gosti na njenom imendanu,a ubistvo će se zaista
dogoditi. Onjegin je žigosan kao opasan I nepoželjan čovek.

Долази осма глава долази до рсплета када се Оњегин и Татјана нађу у високом
друштву и када се он изненада заљуби у њу јер је види просто у једном
социјалном свету друге врсте. Као што Достојевски каже татјана је апотеоза руске
жене, јер на који начин она одбија Оњегина. Ту пушкин покреће питање брачног
завета и питање може ли се на туђој несрећи заснивати сопствена срећа

VEZA ONJEGINA I RUSKE TRADICIJE

Tatjana skida sve sa sebe što bi moglo da je zaštiti od demonskih sila,a uz to je, po
pravilu, void starija, iskusnija osoba-dadilja.

Uopšte prikaz svih društvenih slojeva- od plemića do seljaka; politika, ideje, kultura,
veliki proctor- od zabačenog ruskog sela do prestonice.

PUŠKIN LIRIKA
PROROK

Написана 1826. г. у септембру. Тај датум има једно дубље значење, јер је на
известан начин представљало прекретницу Пушкиновог живота. Он је био у
прогонству и њему се сада дозвољава да се врати да прекине то прогонство. И
креће из свог села ка престоници. Он се, дакле, налази на раскрсници. И та прича
да је он пун духовне жеђи лутао у пустињи и дошао на раскрсницу може се читати
и са становишта овог биографског момента. Можемо читати ову песму према
схватању да је она настала као нека врстаинтертекстуалног дијалога – то значи
разговор са другим текстом и са другим наслеђем. Овде је реч о преради 6. главе
књиге пророка Исаије – на шта је и сам Пушкин указивао. Суштина је у томе да је
пророк сам песник. Зато постоји иницијација у мачу, срцу итд. Он је тај који је
носилац истине и добио је божји благослов за такав задатак.
Bez strofa, 30 stihova, rima naizmenična.

Ova pesma se donekle zasniva na proročkim knjigama gde se nagoveštava kraj sveta.
Govori se o pesniku kao proroku, kao božjem odabraniku I posredniku između Boga I
čoveka. Na samom početku uvodi se motiv SERAFIMA- Božjeg izaslanika koji se
ukazuje mučenicima. On ga pronalazi u pustinji I daruje mu vidovitost. Sada lirski
subject čuje anđeoska krila, klijanje biljaka I nebeske sile. Zatim smrvi greh I podlost I
daje mu zmijski jezik- symbol mudrosti. Zatim gradacijski, on mu zabija mač grudi I vadi
mu srce. Ovo označava inicijaciju preobražaja I na ovaj način lirski subject se
poistovećuje sa Isusom Hristom- prolazi put stradanja da bi mu se javio Bog koji mu
nalaže da ustane I ispunjen voljom uznemiri ljude poezijom.

Gotovo cela pesma je u metaforama I simboličkim slikama. Ton je sakralan. Glas Boga
je svojevrsni romantičarski ideal, kao I koncepcija izabranika.

DOK ULICAMA MUČNIM ŠETAM

8 katrena sa naizmeničnom rimom abab. Spade u grupu pesama koje Puškin piše kada
ga obuzme nemir zbog predosećanja smrti. U skladu sa tim, glavna tema je smrt I njena
neminovnost, ali lirski subject ne jadikuje zbog toga, stoički je prihvati I razmišlja o njoj
iz ugla prirodne smene generacija.

Lirski subject je obuzet ovom mišlju na svakom koraku- dok sreće ‘nerasudne mladiće’ I
šeta ulicom, kada vidi hrast on pomisli kako je on nadživeo mnogo njegove pretke pa će
I njega. U 3.strofi javlja se taj motiv smene generacija- on ustupa mesto detetu uz
metaforu ‘bićeš cvet,ja prah’. Obuzimaju ga pitanja da li će predosetiti taj trenutak I gde
će ga on zadesiti. Na kraju on ipak želi da počiva u svom rodnom kraju. Miri se sa
činjenicom da njegova smrt neće poremetiti prirodu- ona će I dalje trajati,a mladost
postojati.

Ton je uzvišen, elegičan, melanholičan, setan.

KO DAR PRAZNI DAR SLUČAJNI

3 katrena, naizmenična rima-abab. Tema: prolaznost života. Lirski subject se pita lemu
uopšte život, zašto ga je on zaslužio I zašto je osuđen na svršetak. Ko je taj koji
odlučuje o životima ljudi, ko ga je pozvao u ovaj svet I darivao ga strašću I sumnjom-
dar prolazni I slučajni. On ne pronalazi suštinu I smisao života. Vidi ga kao besciljan,
prolazan put I to ga zamara.
Forma obraćanja, retorska pitanja, apostrofa, personifikacija. Rezignacija, seta,
kontemilacija o egzistenciji.

TALJIGE ŽIVOTA

4 katrena, unakrsna rima: abab. Glavna tema je život, ostvarena preko motiva puta.
Protok kroz proctor I vreme je život. Slika kočijaša koji ujutru juri bezglavo- mladost,
volja za životom, polet, nestrpljiv, spreman na sve I u sve uleće srčano. Na sredini
života(u podne) naizali na poteškoće, prepreke I nevolje I to ga nagna na strah,
odvažnost jenjava. Na samom kraju života (puta) je čovekova pomirenost sa
konačnošću, on postaje ravnodušan na muke,a vreme I dalje teče (konje tera).

Živopisan je jezik (psovka), metafore, symbol.

JA PAMTIM DIVNO MAGNOVANJE

Pesma nastaje u doba Puškinovog života kada se nalazi pod policijskom prismotrom.
Smatra se da je posvećena Ani Keri, zajedno sa prvom glavom Evgenija Onjegina.

6 katrena sa ukrštenom rimom (abab); podeljeni su u 3 celine- susret I sećanje na nju,

period zaboravljanja zbog životnih nedaća, ponovni susret. Puškin polazeći od ljubavi
prema konkretnoj ženi govori o ljubavi uopsšte I o duhovnom preporodu čoveka putem
ljubavi. Ona je za njega ideal lepote, ‘’snova ostvarenje’’, ostavlja na njega jak utisak I
predstavlja svetlu tačku u turobnom životu. Međutim, on ju je zaboravio vremenom I
sada njegov život gubi nadahnuće. Ali kada je ponovo sreće, u njegov život unosi
svetlost, nadahnuće, stvaralaštvo. Ona je naličje dobrote, lepote I milosti, njegova
muza, a može se posmatrati I kao potreba za ljubavi uopšte.

Jezik je uzvišen. Patos. Asident. Metafore.

VOLEO SAM VAS.

Jedna oktava, naizmenična rima (abab). Posveta Ani Olenjinoj. Tema je veličanje
ljubavi lirskog subjekta koja je prolazila kroz razne faze. Lirski subject nije siguran da li
je nekadašnja ljubav iščezla, ali ne želi da to bude uzros nespokoja onoj kojoj peva. On
je skrivao svoju ljubav I potiskivao strah I ljubomoru,a opet beznadežno. U poslednja
dva stiha najefektniji, najjači intenzitet- iskrena I nežna ljubav koju želi svojoj dragoj od
neke druge osobe. Liričnost, osećajnost, uzvišenost. Iskrenost, prisnost. Ispoved.
ARMON

15 stihova; obgrljena, parna rima.

U ovoj pesmi polazi od Herodotove legend o grčkom pesniku Armonu, pesniku sa

Lezbosa. Njega su sa broad bacilli u more, prethodno ga opljačkali, ali ga je delfin
opčinjen njegovom pesmom spasao. Ovo je jedna od mnogobrojnih pesama u kojima
Puškin pokazuje svoju bliskost sa nastradalim dekabristima u ustanku 1825. Puškin
daje pesničku sliku družine u čamcu koja složno upravlja njime. Lirski subject ‘s
bezbrižnom verom’ peva, a onda kontrasno nastaje lom, vihor I nestaju mornari. Lirski
subject ostaje kao I Armon da peva, bačen na obalu I izložen suncu-
metafora.metaforom I alegorijom prikazana je njegova družina čiji ustanak doživljava
slom, a pesnik kao svedok ostaje da peva o tome I da žali.

Elegija, seta, melanholija. Zapete, tri tačke, crte usporavaju tempo, kao da se čuju
talasi.

ZIMSKO VEČE

4 oktave, naizmenična rima sbab, osmerac.

Nemir, ne vidi se nebo (nada).

он седи са својом њањом у затвореној малој колибици а напољу бесни олуја. То је

та врста стално. По се такође тиме пева, песма има једну врсту градације он
стално појачава то питање и као да песник води дијалог са самим собом. Пита
хоћемо ли се у рају видети а Гавран одговара никад више. Иако зна одговор
онпита као да иде ка самоуништењу.

Pesma počinje deskripcijom zimske večeri- napolju je bura, magla, sneg. Zvučnost
postignuta upotrebom leksike I personifikacije- vihor kao zver zaurla I zaplače kao dete,
a šaš kuca na prozor kao putnik. Kao contrast sledi slika mira I tišine u kući. Ona je
ispunjena tugom, mrakom I ćutanjem. Lirski subjekt se obraća starici retorskim
pitanjima- da li je umorna ili drema uz vreteno, ili pak ćuti zbog straha od bure. Sada
lirski subjekt ostaje bez odgovora I poziva na nazdravljanje za ‘vreme naše’. Vraća se u
detinjstvo I traži da mu se pevaju dečije pesme. Poslednja strofa ponavlja stihove iz 1. I
3.Motiv ostarele majke;samoća; tuga; seta; melanholija. Snažan utisak.

MIHAIL LJERMONTOV
JUNAK NAŠEG DOBA
STRUKTURA I KOMPOZICIJA.

JUNAK NAŠEG DOBA I RUSKA TRADICIJA.

LIK PEČORINA

Biće izrazitog uma I izuzetne volje. On bez ikakve svrhe, isključivo radi svoje razonode I
razbribrige zavodi mladu kneginju Meri, mada je prema njoj inače ravnodušan. U isto
vreme zapostavlja Veru, jedinu ženu koju istinski voli I koja ga do kraja razume. On je
vrlo rano iskusio sve što se moglo iskusiti- saznao je nesigurnost prijatelja, varljivost
žena, taštinu slave I ostalo mu je da se dosađuje. On živi umom, ne srcem. Tako
hladan, moćan čovek ubija svoju dosadu zavođenjem. On je energičan čovek u sukobu
sa društvom I samim sobom. Njegova suvišnost zapravo ima izvor u socijalnim
uslovima,a ne u ličnoj slabosti; on je sputan da adekvatno ispolji svoju snagu I zato
rasipa svoju moć u zavođenju. Sklon je uništavanju na moralnom planu, npr. kada treba
da objasni zašto plače posle neuspelog pokušaja da stigne Veru. Uopšte sve ovo čini lik
suvišnog čoveka.

LIRIKA
PESNIKOVA SMRT

Ova pesma nastaje nakon Puškinovog ubistva. Ljermontovljeva dela uglavnom

predstavljaju dijalog sa Puškinom.

Strofe su duge, uglavnom preko 15 stihova, različite dužine I jedna sekstina. Rima je
uglavnom naizmenična, ali I obgrljena I parna.

Ona u vreme nastanka ima katuelno političko značenje I zato Ljermontov biva kažnjen
zbog nje jer je okarakterisana kao poziv na revoluciju. On zapravo u ovoj pesmi
diktatoru s prestola I njegovim korumpiranim saučesnicima poručuje da osim njegovih
zakona I sudova postoje pravi, nepotkupljivi sudovi koji neće štititi zločince: sud istorije
(vremena) I Božiji sud. Za njega je pesnik rob poštenja, čista duša. On pada u laži, a
ubica se ubija ne trepnuvši. Lirski subjekt izriče svoj bes- ‘sada čemu jadikovanja’,
poručuje neprijateljima da se raduju. U poslednjim stihovima on suprotstavlja nevinu
pesnikovu krv I crnu krv podlaca, dželata I pohlepnih koje će da stigne Božija kazna.
Ova pesma je himna pesnikovog tragičnog žrtvovanja za bolji svet, u čemu je prekinut.
Brojni zvučni epiteti, aliteracija, eksklamativni ton, bes, gnez, ogorčenost, nemoć; forma
obraćanja.

I MUČNO I TUŽNO

3 katrena, u drugom opkoračenje. Naizmenična rima abab.

On ovde izražava sumnju prema živou, ogorčenost. On piše u ime čoveka kome žena
nije uzvratila ljubav. Ljubav je besmislena zbog svoje prolaznosti, kao I sve na svetu.
Ona samo donosi more patnji. On dolazi do saznanje da nema ko da mu pruži ruku ‘kad
dušu obuzima seta’ jer večne ljubavi nema I jer će strasti pred razumom izgubiti svoj
žar. Zato je život prazna I glupava šala- smisao ne pronalazi ni u čemu jer sve prolazi.

Melanholični ton, isprekidanost. Kao da se priseća I polako govori. Opkoračenja.

Personifikacije, kontrasti, epiteti.

JEDRO

3 katrena, naizmenična rima abab.

да ли се срећи тежи или се од среће бежи. И колико човек може да ухвати то да

ли је њему срећа доступна или не.

Putovanje kao metafora prolaska života. Jedro je ovde simbol čoveka, može biti
pesnika. U svakoj strofi kao da se sukobljavaju 2 glasa- prvi izriče fizičko stanje jedra,
realnost, a drugi se pita o tome ili izvodi zaključke. Najpre se ističe kolorit – belo jedro
na svetloplavoj pozadini. Lirski subjekt se pita zašto jedro napušta svoj rodni kraj. U
drugoj strofi su auditivne metafore (aliteracija, onomatopeja)pljušti, jedro škripi na
oluji(simbol nedaća). Slika se razrešava prolaskom oluje- ponovo vizuelna metafora,
plavo more I zlatno sunce kao boje koje simbolišu božansko nadahnuće I lepotu.
Eđutim, jedro ‘večno traći bure kao da bure daju mir’- izvesni paradoks u ljudskoj prirodi.
Nestalnost čovekove prirode, dijalektika- dobro I zlo, mir I nemir. Večito nezadovoljstvo.

Jedro = pesnik: traži neprekidnu uznemirenost I odbija odmor, prkoseći sam sebi. Staje
pesnika I njegova unutrašnja osećanja- nemir, strast. Romantičari veruju da će preko
bola I agonije dostići vrhunac, zato im je potrebna opasnost.

PROROK

7 katrena, naizmenična rima abab, deveterac

Po ugledu na Puškina napisao je istoimenu pesmu. Pesnik kao prorok. Ljermontov kao
da nastavlja Puškinovu pesmu. Njegova misija je pomaže ljudima I svom naradu, ali oni
ga oddbacuju. Ali dok Puškin dočarava Božansko poreklo vidovitosti, u
Ljermontovljevov pesmi težište je na odnosu ljudi prema pesniku- proroku. On je,
razume se, neprijateljski, a prorok je ismejan. Od onog trenutka kad je obdaren
proročkom moći, on u očima ljudi nalazi samo mržnju. Okreću mu leđa zbog toga štvo je
vidovitiji od ostalih I sa podsmehom ga nazivaju gordim glupakom. Mogao je da opstane
jedino u pustinji, izolovan od ljudi. Ljermontov ovde ne osuđuje individualističko
izdizanje iznad ljudi, već tragičnost pesnikove sudbine vidi u tome što se čak ljudi s
najviše životnog iskustva iz sujete okreću protiv čoveka koji zagovara ljubav među
ljudima.

Ton ispovedni, pomalo ogorčen.

SAN

5 katrena, naizmenična rima abab, dvanaesterac

U pesmi se izdvajaju 3 teme: smrt, ljubav I Ljermontovljeva vezanost za Kavkaz.

Na početku je slika lirskog subjekta ranjenog u grudi kako umire sa gotovo

naturalističkim opisom rane (on se puši I krv toči). Sunce ga prži, a on mrtav sniva
gozbu u rodnom kraju na kojoj devojke pričaju o njemu. Jedna od njih se izdvaja svojom
zamišljenošću, a lirski subjekt zna da ona tako tužna misli o lešu koji leži u Dagestanu.

Elegičan ton. Rastavljeni ljubavnici, ali povezani mislima. Njemu ne pada teško smrt,
već njena tuga u oku.

REALIZAM
Najintenzivnije traje od 30ih do 80ih godina XIX veka. Počinje u Francuskoj u delima
Stendala I Balzaka, razvija se u Engleskoj sa Dikensom I u Rusiji sa Dostojevski I
Tolstojem. Teži da prikaže stvarnost onakvom kakva jeste, pa se često pominje pojam
podražavanja. Realizam se neretko podređuje mitu, religiji ili fantastičnom. Prikazivanje
u delu ne zahteva isključivo podražavanje predmetnosti, nego I dočaravanje misli I
osećanja. Često se koristi metafora ogledala kao objektivno prikazivanje.
Realizam se javlja kao reakcija na naglašenu subjektivnu reč. U ovoj epohi se koriste
različiti književni postpci naracije(dijalog, fokalizacija). Realistički stil podrazumeva
uobličavanje fabule tako da prikaže jasnu psihološku I socijalnu motivaciju, detaljnu
deskripciju; isključuje pripovedača I prikazuje teme iz banalnog života (pejzaži). Teži
niskim karakterima I izbegava patetične uzlete I hiperbole. Predmet realizma su tipski
junaci I uopšte težnja za opštim. Dominiraju roman, pripovetka, satira, drama ređe, a
lirike gotovo da nema, putopisi, dnevnici I novele. Različite vrste romana- psihološki,
društveni, istorijski.. Književna kritika je u usponu.

Francuska: Stendal (Crveno I crno), Balzak ( Predgovor Ljudskoj komediji kao

manifest), Flober

Rusija: Turgenjev, Tolstoj, Dostojevski

Engleska: Eliot,Dikens

Varijante realizma: u Francuskoj naturalizam, u Engleskoj viktorijino doba, u Intaliji

verizam, Nemačka poetski realizam.

NATURALIZAM
Književni pravac s kraja XIX veka koji se vezuje za francusku literature. Smatra se
ekstremnom fazom realizma. Teži hladnoj analizi I materijalnom determinizmu nadahnut
Darvinovom teorijom. Život se u naturalističkim dramama I romanima prikazuje kao
izraz uzajamne uslovljenosti prirode I društva, a čovek je delatno nesposoban. Značajan
trenutak je predgovor romana ‘Žermini Laseret’ braće Gonkur gde se kaže da je čovek
određen sredinom I nasleđem,a savremeni roman je vrsta društvene ankete. Pišu o
nedostojnim staležima I ispituju animalno I nastrano. Stvarnost I priroda se predstavljaju
na drastičan način.

Najznačajniji predstavnici naturalizma- Francuska: Zola, braća Gonkur; Rusija: Čehov,

Tolstoj.

STENDAL
CRVENO I CRNO
ZNAČENJE NASLOVA

Postoje uglavnom dva značenja. Po prvom, naslov je aluzija na rulet gde kugla pada na
crveno ili crno polje, što bi značilo da Žilijen okušava sreću rizično igrom. Prema
drugom, crveno označava revolucionarna osećanja I Žilijenovu težnju za vojničkom
karijerom, a crno svešteničku karijeru I legitimistička uverenja koja on prividno usvaja da
bi se društveno uzdigao I došao do cilja. Glavna tema romana tako može biti suprotnost
između buržoazije I sveštenstva, liberalizma I reakcije. Međutim, moguće je predvideti I
drugo značenje- ljubav I smrt, strast I politika.

STRUKTURA I KOMPOZICIJA

роман тога доба одраз стварности али не пуки одраз , чињеница да је у роману
јако важно утврдити каузалност и међу догађајима који се приказују и међу
догађајима и међу што одређује те догађаје,психолошки и историјски контекст. Где
он темељи те узрочно последичне везе, то се види на самом почетку он отвара
свој предговор претресајући читав низ проблема који су се појавили у актуелној
науци, и наводи многобројна имена

Radnja romana zbiva se u izmišljenom gradiću u Francuskoj. Glavni junak Žilijen Sorel
sin je siromašnog drvodelje. Mesni sveštenik primećuje njegovu inteligenciju I želi
napraviti sveštenika od njega. Međutiv, zbog teške materijalne situacije on odlazi u
porodicu De Renal kao vaspitač dece. On postaje ljubavnik gospođe De Renal, ali
napušta njihovu kuću kada zapreti opasnost zbog te afere. On odlazi na školovanje
zahvaljujući stipendiji I tamo provodi godinu dana. Ubrzo dobija mesto sekretara
morkiza De la Mol u Parizu I pokreće vezu sa njegovom ćerkom Matildom. Nakon burne
veze odlučuju da se venčaju, a I Matilda je trudna, kada markiz dobija pismo gospodina
De Renal u kom govori loše o moralu Žilijena. Markez povlači pristanak za brak. Žilijen
odlazi I ubija gospođu De Renal, a u zatvoru sazna da ona nije mrtva I pokušava dag a
spase. On na suđenju ne traži milost I biva osuđen na smrt. Matilda mu priređuje
sprovod, a gospođa De Renal umire od tuge.

Međutim, ovaj roman nije, kako se čini, isključivo ljubavni. On je politički I svi likovi u
romanu imaju određeno političko usmerenje. Stendal je više ovaj roman zamislio kao
savremenu društvenu hroniku. Naslov predstavlja antitezu između republikanstva I
vojne karijere o kojoj sanja I svešteničkog poziva koji prihvata zbog uspeha. Stendal se
takođe koristi I autopoetističkim postupcima, govori o ulozi književnosti I stavlja epigram
na početku svake glave. Dva kraja: Žilijen umire I drugi kada Matilda nosi glavu do
grobnice koju je sam izabrao,a gospođa Renal umire grleći decu.

PORTRET ŽILIJENA SORELA

највећи део догађај приказан управо са становишта главнога јунака а то је управо

Жилијен Сорел.

To je najpre bio dečak koji je tužno proveo detinjstvo,a zatim našao idola u Napoleonu,
sa time se javlja njegova volja da uspe I da stvori bolji položaj od onog koji mu je
dodelila sudbina. Ne mogavši da se školuje za vojnika, on se odlučuje za svešteničku
karijeru koja otvara vrata bogatstva I slave. Njegovo glavno oružje licemerje,a sukob
proističe iz razlike njegove sposobnosti I društvenog položaja. On glumi pokornost
prema gospođi Renal I osvaja je samo da bi se svetio njenom mužu za bahatost.
Međutim, on je I strastven I osetljiv na lepotu, prirodu, prijatelje I ljubav I sanjari o njoj,
romantičnoj I idealnoj. To govori I njegova iskrena ljubav prema gospođi Renal ( da je
nije voleo ne bi se predomišljao pre ubistva). Njegov lik građen je na dijalektici između
ponosa I nežnosti, onoga što on smatra svojom dužnošću I težnje prema ljubavi bez
preterivanja. Na kraju on se miri sa samim sobom, svojim položajem I sudbinom. On
govori istinu na suđenju umesto spasonosne laži I to ga void u smrt. Porota mu nije
oprostila, ne pokušaj ubistva, već što je zaveo dve žene iz aristokratskog staleža I
zloupotrebio sreću koja mu je omogućila da se društveno uzdigne.

ONORE DE BALZAK
ČIČA GORIO
PORTRET EŽENA DE RASTINJAKA- KARAKTER I SUDBINA. KOJE IDEJE I PITANJA
SE POKREĆU NA OSNOVU OVOG DELA?

Ежен де Растињај је постао

један од најбогатијих и најпокваренијих у свом добу, оженио се јако богатом,

ћерком своје бивше милоснице.

To je mladi student prava upravo stigao u metropolu iz svoje rodne provincije. On je

osiromašeni plemić, uzoran sin I brat koji često sanja kako će, kad završi studije I počne
zarađivati, pomoći svojim sestrama koje su se šrtvovale za njega. On je na početku
uzoran mladić koji ne zna šta je zloba, plemenitog srca I udaljen od intriga na kojima se
temelji aktuelno društvo. Međutim, on polako kreće u drugom smeru- ne uspeva da
odoli poročnosti I iskušenju pariskog života, pored toga što žali čiča Goria I osuđuje
njegove pohlepne kćeri. Njegova degradacija počinje kada od porodice traži novac da bi
priuštio odelo, kola I ljubavnicu I tako kupio ulaznicu za ‘glamurozni’ pariski svet. Kada
mu to ne uspe, on počinje da razmišlja o Votrenovoj ideji koja mu se ranije gadila-
ubistvo brata Viktorine Tajfer I ženidba njome radi nasledstva. On ulazi u visoko društvo
kao ljubavnik Gorioove ćerke Dalfine I shvata da je svet pokvaren I da on mora da bude
takav da bi opstao. Gazi svoje principe I time što ne vraća novac majci I sestrama kad
ga dobije na kocki. U toj degradaciji pomaže mu vikontesa de Bozean. Osnovno pitanje
koje se je: ima li neko pravo da ubije drugog zbog lične koristi. On to student Bjašonu
predstavlja ovako: Kada bi neko mogao da se obogati time što bi samo svojom voljom
mogao ubiti jednog mandarina u Kini – šta bi on uradio? Bjašon je za to da on živi. Ovo
pitanje Dostojevski pokreće u romanu Zločin I kazna.

KO SU NOSIOCI ZLOČINA U ROMANU I KAKO TO OBJAŠNJAVAJU?

Cela Balzakova Ljudska komedija sagrađena je na ekonomski načelima, uvek

sumnjivog porekla. U skladu sa tim svi njegovi junaci u ovom delu jesu nosioci nekog
zla, uglavnom u vezi sa novcem. Izuzetak predstavlja gospođica Viktorina Tajfer, žrtva
očeve grabežljivosti I mladi student medicine Bjanšon. Ostali nose svoj krst na nazličite
načine- gospođa Voker je grabež, gospođica Mišono obezbeđena je doživotnom
rentom,ali je u stanju preduzeti bilo šta da je uveća(npr.da proda svog sustanara policiji
za novac). Votren je bivši robijaš I zločinac koji predlaže Rastinjaku ubistvo zarad
novca(gde će I on da izvuče korist),a zlo drugog je u tome što izdaje svoju porodicu I
moralna načela zarad ugleda I novca. Dalfina I Anastasija beskrupulozne, egoistične I
poglepne ćerke starca koji ih neizerno voli. On se obogatio na loš način I tako je učinio
zlo.

Glavni pokretač njihovog zla jeste novac I oni se ne stide toga. Tako Balzak slika
ljudsko otuđenje zbog materijalnih zadovoljstava, izvitoperenost društva bez nade da se
nešto promeni I neprekidna borba za opstanak.

PREDGOVOR LJUDSKOJ KOMEDIJI

Predgovor Ljudskoj komediji Balzak piše 13 godina nakon objavljivanja prvog uspešnog
romana Ljudska komedija. Ljudska komedija može se porediti sa Božanstvenom
komedijom jer daje vrstu prikaza tonaliteta stvarnosti. Do kraja života napisao je 79
romana iz ovog ciklusa.

U Predgovoru on daje zamisao dela, njegov nastanak I plan.

Zamisao je nastala iz poređenja ljudskog roda I životinjskog sveta. On pronalazi

sločnosti jer se I čovek I žena razvijaju u odnosu na sredinu. Tako on na sebe uzima
ulogu Bufona koji je pokušao da opiše sve životinjske vrste. Kao što postoji vuk, lav,
magarac, tako I vojnik, advokat, mornar.. s tim što poklapanja nisu potpuna- osobine
lavice ne razlikuju se od lava, što nije slučaj sa ženom.
On zamera istoričarima što su zaboravili da naprave istoriju naravi, a sebe naziva
sekretarom društva I ističe da piše u ime katoličke crkve I francuske monarhije. On će
napisati istoriju naravi izučivši uzroke društvenih pojava I prirodna načela; opisuje
smisao, načela I moral. Za njega je roman uzvišena laž istinita u pojedinostima I navodi
niz ljudi koji su ga ispirisali, među prvima Voltera Skota I njegov istorijski roman.

Daje plan Ljudskoj komediji: I Studije naravi sadrže:

1. Slike detinjstva, mladosti

2. Strast, interes
3. Slike pariskog života (poroci)
4. Političkog (moćnici van društvenih normi)
5. Vojničkog života (pohodi)
6. Seoskog (najčistiji karakteri)

II filozofske studije koje prikazuju društvenu moć

III analitičke studije obrađuju pitanje braka, vrline, nastavnog osoblja

On obuhvata 2500-3000 različitih tipova.

Pored ovog on se zahvaljuje na podršci koja mu je ukazana I govori da treba odoleti

napadima kritike. On veliča roman kao formu I provlači svoja politička I verska
ubeđenja.

GUSTAV BLOBER
GOSPOĐA BOVARI
DOŽIVLJENI GOVOR

Vizija Eme spaja se sa vizijom pesnika da se ne zna kome treba pripisati lirske opise
koji odražavaju raspoloženja junakinje. Tako je Floberov realizam subjektivan I
sugestivan. Prieri za to su: mesec kao divovski svećnjak niz koji se nižu kapi
rastopljenog dijamanta ili Emina vizija bega sa Rodolfom.

STRUKTURA I KOMPOZICIJA DELA

Priča se formira oko junakinje koja u mladosti nalazi u romanima I poeziji ideal kom će
težiti čitav život. Ona odbija sve što ne odgovara zanosu njenog srca. Prva stvarnost sa
kojom se suoči je brak sa Šarlom Bovarijem. On je dobar I zaljubljen, ali ona ne podnosi
njegovu neambicioznost, obilnost I odsustvovanje. Ona se sve češće pita da li se mogla
sresti sa drugim čovekom I zamišlja događaje koji se nisu zbili. Šarlova vulgarnost I
plašljiva ljubav pisara Leona pojačavaju njene patnje. Napokon se pojavljuje privlačni
Rudolf I Ema postaje senzualna, a njen život se približava njenim idealima. Međutim, on
ne deli njena razmišljanja I ostavlja je na rubu samoubistva I sa dugovima. Kasnije,
ponovo sreće Leona, alit a ljubav brzo plane I brzo se ugasi. Nakon poslednje I bolne
posete Rudolfu, ona se više ne seća dugova koji je muče nego samo pati zbog
izgubljenih iluzija da bi na kraju pronašla spas u smrti.

Roman je moguće podeliti na 3 dela: prvi deo se završava kada bračni par Bovari
napušta Tost I odlazi u Jonvil,gde su sva glavna lica u akciji. Drugi deo tiče se Rudolfa I
on se završava propašću Emine iluzije I misli na samoubistvo. Javlja se Leon I tada
počinje treći deo- oni se viđaju u Ruanu I Ema srlja u propast.

NIKOLA GOGOLJ
REZIVOR
SADRŽAJ REVIZORA. KAKVA JE DRAMA, POSTUPCI?

Drama ima 5 činova I time odstupa od pravila da se komedija piše u 2 ili 3 čina, a
tragedija u 5. Ovo nije slučajno jer je pisac stanje u ruskom društvu doživeo tragično. U
pitanju je komedija naravi. Ona ukazuje na mane I nedostatke čitavog društva I nema
izrazitog glavnog junaka jer su svi podjednako nosioci društvene anomalije. Izrazita je
prisutnost satire sa svim svojim sredstvima: aluzijom, ironijom, alegorijom.

Postupci: groteskno (bolesnici su prljavi, lekar ne zna ruski, izbegavaju skupe lekove, u
sudskim prostorijama šetaju se guščići, suši se veš, zaudara rakija, svi primaju mito,
zatvorenicima se ukida hrana, poštar otvara pisma).

Fantastično: doživljaj Hlestakova- on je za meštane nestvaran, kao u snu iskrsao,

proboravio I iščezao I tako ostao neobjašnjen, kao kakva natprirodna pojava.

TEME I LIKOVI

Teme: kako sam Gogolj kaže, ovde je na jednom mestu skupljeno sve ružno-
samovolja vlasti, podmitljivost, primitivizam, glupost, spletke, korupcija, pohlepa,
provincijalizam.

Likovi
Strah od vlasti. Nezaštićen I izložen teroru I najsitniji činovnik je seljak I običan
građanin.

ANTON ANTONOVIČ (gradonačelnik)- predstavlja čoveka ograničenih mogućnosti-

neobrazovan, nasilnik I pljačkaš. Njegov nerad I nesposobnost ogledaju se I u stanju
koje vlada u ustanovama(sud,škola,bolnica) I opštoj pustoši I nečistoći. Njegovo pravilo
ponašanja je otimačina I o tome svi pričaju. Preko svoje žene poručuje bakolinu da
pošalje najjbolje vino inače će mu ispreturati podrum. On je takođe I licemer- moli Boga
da ode revizor jer ga se plaši, pa će odneti najveću sveću u crkvu. Nasilničku prirodu
pokazuje iskaljivanjem na narednikovu udovicu. Ipak, on je kukavica. Kada su u pitanju
nadređeni-revizoru nudi muto I poziva ga u kuću,a laže ne bi li izbegao kaznu.

IVAN ALEKSANDROVIČ HLESTAKOV je neodgovoran I lakomislen mladić,sitni

prestonički činovnik koji silom prilika dopada u provinciju, gde stanuje na veresiju
izgubivši novac na kocki. Učtivi varošani u svakom čoveku obučenoj po modi vide višu
vlast I tako Hlestakov slučajno I spontano prihvata datu mu ulogu. On se na početku
zadovoljava time dag a poštuju,ali postepeno gubi smisao za realnost,npr.u svojoj priči
o životu jede lubenicu od 700 rubalja I jede supu tek pristiglu iz Pariza,ali ova njegova
priča kazuje više o slušaocima. On se toliko uživi da I sam počne da veruje u ono što
kazuje. Zato Gogolj nije bio zadovoljan kada su ga prikazali kao lažova I varalicu jer on
to uistinu nije- on zaboravlja da laže. Zapravo, on je prazan I ništavan karakter, nosilac
je osobina koje imaju I ljudi od vlasti.

ŠINJEL
OBJASNITI POJAM SKAZA NA PRIMERU OVE PRIPOVETKE

Skaz predstavlja umetničku stilizaciju usmenog kazivanja. Tako se težište sa sižea

prenosi na postupke skaza: narativni I interpretativni(komična artikulacija, zvučni
kalamburi, zamršene sintaksičke konstrukcije). Artikulacija I njen akustički efekat kao
izražajni postupci izbijaju u prvi plan preko imena I prezimena- Akakije A. Bašmački .
pored toga što se ovim imenom stvara zvučni gest, Gogolj daje I anegdotu o imenu I
tako dovodi kalamburu do apsurda. Naročitu zvučnu izražajnost poseduje I niz imena
koje koje predlaže babica(Sosije, Varahasije) ili opis Akakija- rošav, riđ, ćorav, I na kraju
hemoroidan, što samo pokazuje da kod Gogolja nema neutralnih reči. Gogoljevi likovi
ne govore mnogo- Petrovičev govor je sažet I odsečan, suprotno isprekidanom govoru
Akakija. Gogoljev govor,pak, je vid bezbrižnog I naivnog brbljanja(iskazuje bespotrebne
detalje,a sa druge strane ne pokazuje baš svaki detalj).

Grotesku određuje sentimentalni sadržaj(uzvišena intonacija, početno i) I ozbiljna

intonacija u pojedinim delovima. Srž govora je u tome što Gogolj preuveličava detalje a
umanjuje krupne stvari- narušava proporcije, tako postaje duševna hrana Akakija,a
posebna pažnja se posvećuje Petrovičevom noktu ili tabakeri gde se pribegava I
hiperboli. Smrt Akakija ispripovedana je jednako groteskno kao I rođenje, uz nabrajanje
komičnih detalja kao što je nasledstvo,ali potom neočekivano dobije fantastični obrt I
Akakije dobija šansu da proživi još nekoliko dana nakon smrti.

SADRŽAJ

Jadni mali činovnik donosi veliku odluku I poručuje nov šinjel. Još dok ga šiju, taj šinjel
postaje san njegovog života. Prve noći kad ga obuče, otmu mu ga u jednoj mračnoj
ulici. On umire od tuge I njegov duh luta gradom.

AKAKIJE AKAKIJEVIČ

On je pokoran, mali činovnik, utvara, posetilac koji dolazi iz tragičnih dubina I koji se
slučajno prerušio u sitnog predstavnika vlasti. U tom smislu njegov lik možemo
posmatrati kao demona, odnosno đavola-simbolika imena, pominjanje majke kao
pokojnice što daje aluziju da je on mrtvorođenč,a na kraju fizičke odlike- riđ, rošavog
lica. On zapravo ne predstavlja žrtvu socijalne nepravde nego primer ljudi koji su mirni
ludaci obuzeti stremljenjima koja sui m naizgled značajna. Šinjel koji je Akakiju duhovna
snaga predstavlja najviši stepen koji strast I želja mogu da dosegnu. Akakije je od
samog početka požrtvovan I spreman za preokret – hoda na prstima ne bi li prištedeo
cipele. On se nalazi u zamračenom krugu I to dokazuje zamaskiran kraj- čovek za koga
mnogi misled a je duh Akakija je u stvari čovek koji je njemu ukrao šinjel. Na taj način
priča dobija pun krug, začaran, pun paradoksa.

NOS
ZNAČAJ GROTESKE U ROMANTIZMU. OBJASNI GROTESKU NA PRIMERU NOSA

Značaj groteske u pomantizmu- Igo. Slkonost pomantizma ka fantastičnom I neobičnom

učinila je grotesku osnovnim postupkom I merilom umetničke uverljivosti. Igo je odredio
kao umetničku realnost- lepo pored ružnog, nakazno pored ljupkog, zlo I dobro, svetlost
I senka. Ona je spoj suprotnosti I naličje uzvišenosti. Kako je groteska spoj nespojivog,
ona je često fantastična, čudna, neobična. Tako se kod Gogolja jednog jutra u hlebu
berberina Ivana Jakovljeviča nađe nos, I to nos njegove mušterije- majora Kovaljova.
On se najzad baca u Nevu,a tu počinje druga pripovedni tok. Kovaljov se budi I shvata
da je na mestu nosa glatko, ravno kao palačinka. On kreće u potragu, prijavljuje slučaj
policiji, daje oglas u novinama I sreće ga u crkvi kao uglednog gospodina. On je stalno
napet, stidi se sebe,a kada mu upravnik policije vrati nos, on ne može dag a namesti,
da bi se jedno jutro probudiio ponovo sa njim.

Groteska se često služi metaforom, alegorijom I hiperbolom. Tako ovaj događaj

Gogoljeve pripovetke možemo posmatrati kao san koji se dešava na prelazu 2
kalendara. Antropomorfnost nosa je svojevrsna metafora- nos može predstavljati simbol
muškosti,pa tako Kovaljov gubi sve attribute koje nos, kao ugledan gospodin ima-
gordost, moć, sujeta, drskost, a pride ne može da se oženi. Izvesno snižavanje vidimo u
sceni pronalaženja nosa u hlebu koji je inače simbol Isusovog tela. Mnogi kalamburi I
paradoksi služe Gogolju u ovoj pripoveci, npr.natpis na berbernici ‘I krv puštamo’ ili
sadržaj oglasa ‘mlad konj star 17 godina, nudi se služavka, dobra pralja pogodna za
razne poslove’.

VIJ
PRIMER SKAZA NA VIJU

Vij predstavlja pripovetku iz đačkog života, oblikovanu kao poetsku legend u kojoj tri
đaka- bogoslav Haljava, filozof Homa Brut I retoričar Tiberij Torobac zalutaju prilikom
jednog putovanja u zaselak gde ih na prenoćište primi starica.ona pred spavanje dođe
filozofu, sedne mu na leđa I tako on, van svoje volje, kreće I nosi je sve do jutra.
Shvativši da je veštica, on je izmlati toljagom, kada se ona pretvori u prelepu devojku.
Nekoliko dana kasnije do njega dođe glas da je ćerka jednog bogataša na samrtvi
tražila da joj baš on tri noći čita molitve. On nerado to I čini(mada, pokušava da
pobegne), a ona svake noći ustaje iz kovčega I pokušava dag a ubije dok j eon zaštićen
molitvom. Treće noći u tome joj pomaže vij, demon sa kapcima do poda.

Na primeru samih imena vidi se da je Gogoljev postupak skaza- Homa je zapravo

narodno ime za skeptika Tomu, a Tiberij Gorobec je groteskni spoj rimskog imperatora I
vrapca.prisutni su razni komentari pripovedača,npr.kada za jednog kozaka kaže da voli
ukrasti I slagati bez ikakve nužde, ali je valjan. Kalambur je u opisu Tiberija – po
kvrgama na glavi moglo bi se zaključiti da će biti dobar vojnik. Iznosi nepotrebne detalje,
npr.kada opisuje ukrase na podrumima oca veštice. Naravno, nije izostavio ni anegdote,
ima ih o đačkom životu(npr.žene na pijaci ne nude starije učenike robom jer oni mnogo
pojedu kad probaju) I o veštičijim rabotama(njih pričaju seljani).
PRIČA O TOME KAKO SU SE POSVAĐALI IVAN IVANOVIČ I
IVAN NIKIFOROVIČ
SADRŽAJ I ELEMENTI SKAZA

Priča o dva prijatelja koji se posvađaju kada Ivan Nikiforovič kaže drugom da je gusak
jer mu nudi svoju krmaču I dve vreće zoba u zamenu za pušku. Zatim kreće čitav niz
događaja, od gradnje gusinjaka Ivana Nikiforiča I njegovog rušenja od strane Ivana
Ivanoviča, pa sve do suda gde obojica podižu optužnicu protiv onog drugog, a vrhunac
komike je kada krmača Ivana Ivanoviča nonšarlantno uđe u sudsku prostoriju I odnese
optužnicu Ivana Nikiforiča. Spor traje godinama,a sporo ostvareno pomirenje raspada
se kada Ivan Nikiforevič slučajno pomene vraga (to je naročito smetalo Ivanu
Ivanoviču). Pripovetka na kraju poentira rečenicom: ‘Dosadno je na ovom svetu,
gospodo moja!’

Kalambur I brbljanje(suviše informacija)- opis kočija, neke čak podsećaju na lulu I

čudovište; raspored dugmadi.

Groteska-scena sa krmačom koja može biti metafora ili obličje natprirodnih sila; povod
za svađu gusan, a ne to što mu je ovaj rekao da se poljubi sa krmačom.

Ironija I parodija u opisu likova.

FJODOR M. DOSTOJEVSKI
ZLOČIN I KAZNA
POLIFONIJSKI ROMAN

Ovo je termin koji je Mihail Bahtin primenio na poseban tip romana karakterističan za
stvaralaštvo Dostojevskog 1) Problemi poetike, 2)Bahtin kontrapunkt glasova u muzici
primenjuje na narativni tekst satkan od dijaloga, odnosno suprotstavljanja različitih
mišljenja. Tako se autorovo viđenje sveta tvori iz sukobljavanja stavova različitih
književnih junaka,ali I njegove sopstvene ideologije. Karakteristično je to da je autorov
glas ravnopravan sa glasom junaka I ne utiče na uspostavljanje konačne istine. Prema
tome, predstavlja potpunu suprotnost sveznajućeg pripovedača. Glasovi junaka su
samostalne partije,a borba mišljenja I stavova uobličava ideje I process saznanja.
Karakteristično je I to što njegovi junaci pre svega misle na to šta drugi o njima misle I
pokušavaju da proniknu u to. Takođe, oni često dobijaju ideološke dvojnike-
Raskovljnikovi su Svidrigajlov I Lužin,a posebno značajno sukobljavanje stavova u
romanu je između Raskovljnikova I Porfirija.

ZLOČIN I KAZNA-UZOR

Много тога из његове биографије утицало је на оно што је он писао. Рођен је 1821
године и његово, био је племићког порекла, али у 19 веку био је веома необичан
друштвени поредак тако да и племићи полако губе своју функцију. Оно што је
обележило његово детињство била је лектира коју му је читала његова мајка пред
спавање. Волео је да слуша романе пуне страве и ужаса злих бића. Отац је био
један врло непријатан човек, често пијан и агресиван. достојевски је имао већ 16-
17 година када је био у војној школи у Москви па затим у Петрограду и када добија
обавештење да му је отац убијен у необичним околностима, дакле убиство које је
учињено над његовим оцем је врло слично у детаљима у односу на оно како је
описано рецимо убиство фјодора Павловича Карамазова. Достојевски је веома
био импресиониран немачким писцем Шилером. Такође Виктора Игоа много
цитира у својим романима.

Ako se uzme u obzir biografija Dostojevskog, vidi se mnogo pozajmljenih motiva,

npr.kada je umro njegov brat Mihail, Dostojevski traži novac za njegovu decu od imućne
tetke, međutim ona odbija I zaveštava novac crkvi. Ovde se pretpostavlja lik Aljone
Ivanovne. Na ideju utiče I process Francuza La Sanera koji čini zločin iz socijalnih
pobuda(zbog ugroženosti). Izvesno je da void dijalog sa piscima I delima pre njega. To
je knjiga Istorija o zločinu I kazni, zatim Balzak, preko parafraze dijaloga o ubistvu
mandarina, poklapanja se tiču I likova Raskovljnikova I Ežena-obojica dolaze iz
provincije I studiraju pravo I nastaje da obezbede bolji život majci I sestrama. Od
Gogalja preuzima simboliku imena ( Raskoljnikov- raskolnik, Sonja-mudrost,
Razumihin-razum..). Može se govoriti I o inspiraciji u Stendalovom delu Crveno I crno
kada je reč o Napoleonu kao idolu. Svakako je značajan dijalog sa Biblijom- lik Sonje
sličan je Mariji Egipćanki (pokajana prostitutka I scena sa Lazarevim vaskrsenjem iz
Jovanovog jevanđelja). Ne treba zaobići ni novinske članke I policijske dosijee.

PROBLEMI PRIKAZANI U ZLOČINU I KAZNI

Zločin I kazna pokreće razna pitanja: pohlepu čoveka I bolesti društva (socijalni roman),
unutrašnje proživljavanje (psihološki roman), moralna pitanja (filozofski roman), na kraju
zločin I njegov process (krimi roman). Ipak, najznačajniji problem glasi: da li je
dozvoljeno graditi ličnu sreću na nesreći drugih. Raskoljnikov tvrdi da se svi ljudi dele na
obične I neobične. Razlika je u tome šta neobični ljudi imaju pravo da dozvole svojoj
savesti da učine zločin, ukolliko to zahteva ostvarenje neke značajne ideje. Npr. Njutn bi
imao pravo da pređe preko ljudi da bi objasnio izum I tako pomogao čitavom narodu
(pored njega navodi Napoleona, Muhameda..). Svi oni su zločinci,ali nisu primorani da
učine zločin, odnosno da pogaze zakon. Oni su retki za razliku od ‘običnih’. Neobični su
gospodari sadašnjosti, a obični budućnosti.

Druga bitna ideja je, pored zločina- kazna. Ona je neminovna I obavezna, bilo
materijalna ili u vidu griže savesti. Sonja je nosilac religiozne komponente koja se
zalaže za pokajanje ili iskupljenje greha. Kazna I patnja predstavljaju žrtvu I put do
nagrade. U tom smislu čovek mora da stavi krst stradanja na leđa I ponovi Hristov put.
U smislu Raskoljnikovoj pokajanja prisutna je paralela sa Lazarevim vaskrsenjem-
raskoljnikov vaskrsava ljubavlju prema Sonji.

Još neka od pitanja su problem nevine žrtve.

SCENA UBISTVA ALJONE IVANOVNE

Neposredno pre zločina Raskoljnikovu se javljaju razna priviđenja kao psihološko

bekstvo od stvarnosti. Na putu do Aljonine kuće oseća se kao d aide na gubilište. Ipak,
zločin je isplaniran brižljivo- pripremio je sekiru I sakrio je pod pazuhom I pripremio
lažnu tabakeru.on zvoni I Aljona mu otvara tek posle trećeg zvona. Starica oseća
opasnost I gleda ga uznemireno. On naglo povlači vrata I upadne unutra,a potom joj
pruži obećanu zalogu I u njenom pogledu vidi podsmeh. Dok ju je ona otpakivala,
okrenula prema svetlosti,a njemu leđima, on izvadi sekiru I udari je. Ona vrisnu, a on je
udari ponovo I ona paadne mrtva. On uzme ključeve iz njenog džepa I krene po novac u
sobu. On se vrati, skide joj novčanik sa vrata I ponovo se vrati po dragocenosti. Utom
začuje Lizine korake, ona ga pogleda prestravljeno,a on I nju ubije. Potom je oprao
tragove I sekiru, sačekao da se sklone ljudi sa hodnika I otišao.

LIKOVI U DELU

RASKOLJNIKOV- najpre treba uočiti simboliku imena – raskolnik(zločinac). Međutim,

moguće je posmatrati to sa strane njegove podvojenosti, raskola unutar same ličnosti-
na početku je odlučan u vezi sa zločinom, potom mu se gadi; brine za majku I sestru,a
ponaša se hladno; potrebno mu je Razumihinovo prijateljstvo,a tera ga od sebe; želi da
se prijavi vlastima I ne želi. Motivacija za zločin je idejna pobuda- njega void volja za tim
da bude neko, želi da dokaže sebi da je natčovek,da može unižavati druge bez griže
savesti. Ipak, on to radi radi višeg cilja- da bi spasao ljude jednog zelenaša(na taj način
njegov zločin poprima opšti karakter). On biva podstaknut time kada se upozna sa
pričom Sonje I vidi da takvu sudbinu može da doživi I njegova sestra. Dakle, motiv nije
lična korist. Ipak, on poklekne pred grižom savesti I prizna zločin. Njega do preobražaja
void ljubav prema Sonji, njih povezuje uzajamno razumevanje. Na kraju shvata da život
vredi kakav god on bio. On je,dakle, prihvatio svoj zločin I kaznu,ali ostaje pitanje da li
se istinski pokajao zbog ubistva ili zbog toga što je izneverio I precenio sebe.

SONJA- njeno ime simbolizuje mudrost. Između nje I Raskoljnikova postoji sličnost u
tome što žele da pomognu drugima, ali Raskoljnikov pritom gazi preko drugih,a Sonja
prinosi sebe kao žrtvu. Ipak, Raskoljnikov smatra da je ona zločinac jer ubija samu
sebe. Ona je tipičan primervere iz očajanja. Raskoljnikov njoj nabraja sva zla koja su je
zadesila da bi se I ona pobunila protiv sveta I nepravde,ali ona se uzda u Boga.
Raskoljnikov shvata da je njoj Bog neophodan da bi sačuvala zdrav razum. Ona se
uzda u čuda-ako je čudom vaskrsnuo Lazar, onda se čudom može vratiti čistota
uprljanoj prostitutki. Ona utiče na Raskoljnikova da stavi krst stradanja na svoja leđa I
prati ga u Sibir, podstičući u njemu snagu, nadu I volju za životom I spasenjem.

LUŽIN- GORD I SUJETAN ČOVEK KOG HRANI SVEST O TOME DA, ŽENEĆI SE
Dunjom, nju I majku spasava od siromaštva, odnosno ima moć nad njima. Isto je mislio
I za Raskoljnikova, ali nailazi na Raskoljnikovu ogorčenost zbog veridbe u takvim
okolnostima, gde se Dunja udaje zarad sreedstava koja bi pomogla njenoj porodici. On
je pokušavao da upravlja njima misleći da ima prava na to I hranio se njihovom
nesrećom. Međutim, kada čuje da je Dunja nasledila izvestan nova cod žene čiji ju je
muž uvredio, njegova sujeta je povređena I moć uzdrmana. Dunja je osnažena time I
Raskoljnikovom podrškom raskida sa njim, a on da ne bi ostao praznih ruku, traži
novčanu odštetu. Značenje njegovog imena je močvara- duhovna praznina, odvratnost.

SVIDRIGAJLOV- sladostrasnik, perverznjak I amoralista (napastvuje devojčicu, ima

udela u smrti svoje žene). U Petrograd dolazi za Dunjom, koju je pokušao da obeščasti
dok je radial kod njega. Prividno, on je pobedio jer je izbegao kaznu za svaki svoj
zločin,ali kazna je kod njega u podsvesnom- njegova ličnost se raspada moralno u
perverziji pohote I psihički- u halucinantnim priviđanjima žrtava. On ubija iz egoističkih
pobuda, za razliku od Raskoljnikova,ali ni on ne može da podnese teret zločina I ubija
se. samoubistvo označava beg, odnosno predstavlja lakši put iskupljenja. Iakoje svoju
imovinu ostavio Dunji I Mari I tako ispunio hrišćanski princip, on nije iskupio svoj zločin I
time se negira Raskoljnikova teza o iskupljenju zla dobrim delima. Njegova suvišnost na
svetu iskazuje se preko karaktera sobe u hotelu u kojoj provodi poslednju noć- kutak
pod stepeništem- za njega nema mesta u hotelu ni u životu.

DUNJA- ona čini žrtvu iz gordosti I nesvesno, a Sonja svesno. Pitanje žrtve. Izlazi na
pravi put udajom za Razumihina.

RAZUMIHIN- razum. Predstavlja antipod Raskoljnikova. On rešenje za težak život

pronalazi u radu (prevođenje sa nemačkog) I pokušava da pomogne Raskoljnikovu (da
dele sobu). On je stabilna ličnost I simboliše životnu snagu da se prodje izlaz u teškim
trenucima. Samim tim što se kreće u istim krugovima kao Raskoljnikov pokazuje da je
moguće odupreti se nesreći na drugi način. Kada okolina počne da sumnja u
Raskoljnikova on traži argumente dag a brani,ali ipak, on razume Raskoljnikov članak,a
najviše ga užasava to što je njegovom drugu to prihvatljivo. Raskoljnikov shvata
moralnu nadmoć različitih shvatanja I zato u trenutku kolebanja posle zločina odbija
njegovo društvo. Ipak, poverava mu sestru I majku.

PORFIRIJE PETROVIČ- Dijalozi sa islednikom Porfirijem sup rave lucidne psihijatrijske

seanse. Islednik još nema dokaza,ali ima sumnju I Raskoljnikov to zna. Njegova
kancelarija postaje ordinacija,a Raskoljnikov pacijent. Porfirije svoj metod otkriva
simboličkom slikom leptira koji kruži oko sveće I izgori,a u razgovoru nekoliko puta
ponavlja frazu ‘kao sekirom po glavi’. On ne hapsi prestupnika, već ga pušta da živi na
slobodi I da se odaje, u tome je virtuoznost njegovog metoda. Na kraju on uspostavlja
prijateljski odnos sa Raskoljnikovim I zalaže se za olakšavanje kazne zbog priznanja
krivice.

SUDBINA PORODICE MARMELADOV (SONJA). KAKO ONA UTIČE NA DELANJE

JUNAKA?

Marmeladovi su tipičan primer poniženih I uvređenih kod Dostojevskog. Susret sa

Marmeladovim I suočavanje sa njegovim položajem učvršćuje Raskoljnikova u
ubeđenju da je ubistvo zbog viših ciljeva opravdano. Marmeladov živi sa tuberkuloznom
ženom Katarinom Ivanovnom I njeno troje maloletne dece. Sonja, ćerka iz prvog braka,
odaje se prostituciji zbog porodice. Oni stanuju u sobi koja simbolizuje onaj stepen bede
koji se više ne može sakriti. Njihova patnja postaje dodatni motiv Raskoljnikovu. Ako se
Sonja navikla na u nemoralu- I on će.

Katarina Ivanovna na samrti ne prihvata reči utehe od sveštenika. Smatra da Bog I bez
ispovesti treba da joj oprosti. Marmeladov je alkoholičar, bivši činovnik. Iskreno voli
ženu, brani je pred svima, dozvoljava joj dag a čupa za kosu. Katarina je imala
nesrećan brak, nekada je bila bogata, porodica je se odrekla. Marmeladov izgubio
službu, uzeo novac krišom od žene I otišao od kuće. Umire kad ga pregaze pijanog na
ulici. Raskoljnikov im je pomagao novčano. Katarina ludi I umire.

PODSVESNO/PSIHOLOŠKO

Raskoljnikovi snovi: 1) on je dete I seljaci tuku slabo I malo kljuse,a on plače. Sanja
zelenašicu koju udara sekirom,a ona se smeje.
 2) oaza,mirna : njegov nemir; ručak Beduina : glad, voda:vatra-
prostorno bekstvo od stvarnosti.

BRAĆA KARAMAZOVI
VELIKI INKVIZITOR. KOJE PROBLEME POKREĆE?

Ovu poemu priča Ivan Aljoši. On radnju smešta u Sevilju, XVI vek. Isus silazi I narod ga
dočekuje sa oduševljenjem. Odjednom dolazi veliki inkvizitor I naređuje dag a uhapse,
baca ga u tamnicu I pita ga što je došao d aim smeta, nije bilo razloga da dolazi jer je
istrojen red- tajna, čudo I autoritet. On govori ‘on je nas sve obuzeo’ – đavo vodi crkvu I
to da je narodu dat hleb, a oduzeta sloboda, što je u suprotnosti sa Isusovim: ‘ne žive
ljudi samo od hleba, nego I od duše’. Ljude razapinje sumnja I metafizička patnja zato
što im je Hristos dao slobodu da biraju između dobra I zla, (drvo saznanja) I to je ključna
tema legende. Inkvizitor optužuje Hrista da je tragično precenio duševnu snagu čoveka,
odnosno njegovu sposobnost da podnese agoniju slobodne volje. Ljudi radije prihvataju
neljudsko spokojstvo robovanja. Metafizika velikog inkvizitora dejstvuje u materijalnom I
ovozemaljskom svetu. Njega podstiče želja za razumom, redom I društvenim
spojojstvom. On je čovek koji preuzima Božije pravo u svoje ruke. U tom smislu je ovo
sukob između čoveka, Boga I bogočoveka, odnosno dva principa: sitosti (hleb) I ličnog
izbora (Hrist). Suština njegovog proročanstva je da će ljudi dobrovoljno pristajati uz
svoje čuvare I da će carstvo razuma biti I centar mira; ono će nastati na zemlji, a njime
će vladati čudesa, vlast I hleb. Celokupna poema data je uz Isusovo ćutanje, da bi on
na kraju poljubio inkvizitora,a to ćutanje pomalo znači I uzmicanje.

Ivan izričito tvrdi da je na strain Velikog Inkvizitora jer on čovečanstvo više voli. On
postavlja pitanje Aljoši moraju li ljudi da pate zbog neke uzvišene I možda iluzorne
nagrade,a Aljoša mu odgovara da je Hristos zaslužio sažaljenje raspećem. U ovome se
vidi da Ivan sve gleda kroz materijalno, opipljivo,a Aljoša uzvišeno I tako se ukrštaju
Ivanovov racionalizam I materijalizam I Aljošin simbolizam. On na kraju postupa kao
Isus- ljubi Ivana, oprašta mu.

IVANOVA TEODICIJA

Neposredno pre nego što je izložio svoju poemu, Ivan ispoveda bunt prema Bogu. On
ne prihvata saznanje o zverstvima počinjenim nad nevinom decom. Ako Bog postoji I
dopušta da decu ubijaju I sakate, on mora da je zao ili nemoćan. Pojam iskupljivačke
paved ne vredi jedne suzice onog namučenog deteta koje se molilo Bogu. Ivanu je data
ulaznica za takav svet; ali on nije spreman da plati njenu cenu. On se ne miri sa crnilom
ovog sveta I vraća kartu. Ne radi se o tome da on ne veruje u Boga, nego da ne
prihvata takvog Boga koji bi svoju pravdu gradio na nevinim dečijim suzama.

Dostojevski nije morao da izmišlja primere zlostavljanja dece- oni su zaista postojali.
Tako Ivan pita aljoša treba li majka koja je gledala kako joj psi rastržu dete da oprosti
onom ko je to naredio, na šta Aljoša odgovara ‘treba li streljati?’. Tako ostaje otvoreno
pitanje da li može da se pronađe milost I oprost za takve zlotvore.

Na zlostavljanje dece Dostojevski gleda kao na simbol čistog I nepopravljivog zla. Mučiti
decu znači obesvestiti u čoveku lik gospodnji tamo gde je on najsjajniji.

GOVOR NA GROBU

U kontekstu stradanja dece o kom priča Ivan stavlja se dečak Ilja Snjegirjov. On je
osećao šta je čast I gorka uvreda naneta njegovom ocu I protiv nje je ustao. Međutim,
on doživljava I telesno I duševno poniženje I na kraju stradanje. Na njegovom grobu
Aljoša priča okupljenim dečacima das vi oni moraju sačuvati sećanje na zajedništvo oko
Iljuše, kada su bili sjedinjeni lepim I dobrim osećanjem I ljubavlju prema tom
dečaku.uspomena na njega je najkorisnija I najzdravija stvar za budući život jer,iako
nekad postanu zli, ovo sećanje nikako ne sme da izazove podsmeh kod njih, možda će
gat a uspomena zadržati od nekog velikog zla.

Aljoša ovde prenosi poruku- spasenje u Hristu nije pojedinačno neko saborno I samo
zajedništvom se dolazi do bogočoveka. Ovo opovrgava Ivanovu tezu da decu treba
izuzeti iz patnje jer jedini put do spasenja je put stradanja, Isusov put.

ĐAVO- SUĐENJE, POSTUPCI, DIJALOZI

Đavo je karnevalski parnjak Ivanov,kao I Smerdjakov. On predstavlja sve odstupnice

Ivanove misli, sve ograde njegove savesti koje stvaraju poremećaj u njegovoj misli. On
sublimira mnoge događaje u romanu I istoriji književnosti I civilizacije onako kako bi ih
Ivan mogao videti. Od prvih reči u ćeliji, preko razgovora sa Aljošom, ocem I naročito
Smerdjakovim posle ubistva provlači se process postepenog razlaganja Ivanove svesti.
Đavo dolazi kada Ivanova svest više ne može da podnese ideju o tome da je on sam
naveo Smerdjakova na ubistvo. On dolazi u vidu ruskog džentlmena u prljavoj košulji I
kariranim pantalonama. On podseća Ivana da je krenuo kod Smerdjakova da pita za
Katarinu Ivanovnu, žali se na reumatizam, priča o putovanju kroz vasionu, o tome kako
je hteo da objavi oglas u novinama, uvredi se na Ivanovu opasku da je glup, pominje
Velikog Inkvizitora I Geološki prevlast I povrh svega pronalazi znake u Ivanovom
ponašanju koji govore da on veruje u njega. Na sve to Ivan se ljuti, naziva ga budalom,
govori ‘ti si ja’, zalepi uši rukama ili mu preti da će ga ubiti. Paradoks je u tome što Ivan
svoju halucinaciju ubeđuje da je halucinacija. Preko đavola Ivan se razračunava sa
samim sobom,sa onim što je potiskivao u sebi. Replike koje Đavo izgovara imaju
tendenciju da ukažu na njegovo postojanje, npr.kad kaže Ivanu da imaju istu filozofiju-
mislim,dakle,postojim, što je potpuno u skladu sa Ivanovim racionalizmom.

Na kraju on ga gađa čašom, Aljoša prekida košmar,a čaša je na istom mestu. Međutim,
on I dalje ostaje u bunilu I priča sa Aljošem o Đavolu kao o stvarnoj osobi. Tako on
odlazi da prizna zločin,samo iz gordosti I da bi umirio svoju svest, pritom ljut zbog toga
što Bog, u kog on ne veruje, pobeđuje njegovo srce- jer,ako postoji đavo, postoji I Bog.
Ipak, sva njegova patnje je uzalud jer njegovu izjavu na sudu ne uzimaju za pravo.

KARAMAZOVI- tatarska reč u značenju ‘crn’

Ključan je problem nasledne krivice. Zla krv oca Fjodora Pavloviča prešla je u srca
njegovih sinova Ivana, Dimitrija I Aljoše, goneći ih iz nevolje u nevelju. Oni su svi
sladostrosnici I sve u životu prihvataju sa nekom nasladom. Kod Fjodora su to žene
kakve god bile, a posebno Grušenjka zbog koje I strada između ostalog. Jedino što
dosledno zaspupa je hedonizam I pravilo ‘sve je dozvoljeno’. Egoističan je, gramziv I
razvratan. Dimitrijev karakter je najsličniji Fjodorovom- nekontrolisana opsednutost
telesnim željama, novcem, impulsivnost I nepromišljenost, zbog toga se I zaljubljuju u
istu ženu. Ono što ih razlikuje jeste vera u Boga- Fjodor je ateista, a Dimitrije postojanje
Boga ne dovodi u pitanje. U Ivanu, pak, ovo pitanje izaziva unutrašnji raskol. On se
nalazi između ateizma I antiteizma- između neverovanja u Boga I bunta protiv njegove
nepravde. On je prekomerno gord čovek koji duboko u sebi ima oceubilačke pomislli; on
ih, pak, postiskuje, a kada se suoči sa njima, nastaje ludilo. On takođe poseduje
karamazovsku strast življenja I čovek je racija. Beleg nasledne krivice ima Aljoša, mladi
isposnik koji I beži od karamazovštine u manastir, ali dovodi Boga u pitanje kada njegov
otac nakon smrti ne miriše kao svetac. On prihvata sve što postoji, ne osuđuje I ne
prezire. Tu je I Smerdjakov, vanbračni sin Fjodora u kom su objedinjeni mentalna I
fizička poremećenost majke sa bahatošću I nemoralom oca. Paradoksalno, on koji
uživa najveće očevo poverenje ga ubija. On predstavlja pandan Ivanu I sigurno I čvrsto
gospodari njegovom voljom, tačnije daje toj volji konkretne oblike I ispunjava ih. On
Ivanovu skrivenu I podsvesnu volju za oceubistvom pretvara u delo.

U romanu se postavlja pitanje može li se uprkos roditeljskom grehu doći do

soasenja.odgovor je najočigledniji u sudbini Miće koji svesno preuzima krst stradanja.
On jeste nanosio zlo, ali je prolazio I kroz iskušenja, npr.kada mu Katarina Ivanovna
dolazi da traži novac, on je ne iskorišćava, ne kraju krajeva, mrzi oca, ali ipak ne ubije.
Ivanova iskušenja su Smerdjakov I Đavo, a za Aljošu je borba sa samom svojom
prirodom iskušenje. Iskupljenje postiže samo onaj ko pronađe Bpga u sebi, I to je
svakako Mića(I Aljoša).

ŽITIJE STARCA ZOSIME

Osnovno pitanje koje pokreće je preobražaj grešnika. Ono se posmatra preko 3 lica-
samog Zosime u u lmadosti, njegovog brata Markela I tajanstvenog prijatelja Mihaila.

Markelu pod uticajem modernih evropskih ideja biva poljuljana vera u Boga I on prestaje
da posti. Njegov preobražaj nasputa u poslednjim danima života kada od svakog traži
oproštaj, divi se životu I u svakoj sitnici nalazi izvor sreće. On shvata suštinu ‘Svako je
svakom za sve kriv’, aludirajući I na voljne I na nevoljne grehe I ljudsku prirodu koja se
rađa sa krivicom. Pa iako je čovek, dakle, svakako kriv, pokajanje I milost mu donose
spas. Tako I mladi Zosima doživi preobražaj nakon besmislenog dvoboja I šamara koji
je u besu uputio slugi. Mihailo, ubica, je svestan da će raj za njega nastupiti tek nakon
priznavanja krivice javno, I on se preobrazi pred samu smrt. Dakle, gresi koji su počinila
sva trojica zahtevali su da se javno obznane. Kolebanje duše između dobra I zla
označava patnju kroz koju prolaze,a njihov izbor da krenu dalje omogućen je snagom
njihovih karaktera koji isključuju gordost I lenjost.

LIK ZOSIME

I ovo je jedan od likova koji su kod Dostojevskog prošli kroz iskušenje I stigli do
preobražaja. On je oličenje afirmacije života, ljubavi prema ljudima I pored njegovih
najvećih greha. Tako se on klanja Dimitriju kada shvati kakvo zlo ga čeka. On je iskren I
to mu je uzvraćeno ljubavlju I poštovanjem naroda. On blagosilja I teši napaćene ljude-
tuberkuloznu udovicu ,majci koja je izgubila dete govori da treba da bude srećna jer je
ono sad sa anđelima.. On je primer toga da se postojanje Boga I besmrtnosti ne
dokazuje- vera u njih se stiče delotvornom ljubavi prema bližnjima. Međutim, kada
njegovo telo počne da širi smrad, ljudi zaborave da čudo nije garant svetlosti, nego
delanje. Samo retki uspeju da prevaziđu sumnju I vrate se na pravi pput, a to donekle
čini I Aljoša. Oni koji nemaju ljubavi za druge, nema ni vere I u svakom ćošku vide
đavola.

LIKOVI
GRUŠENJKA I KATARINA IVANOVNA- deo su različitih ljubavnih trouglova –
Dimitrije, Fjodor, Grušinjka; Dimitrije, Ivan, Katarina; Dimitrije, Katarina I Grušenjka I svi
oni pokazuju da je oproštaj posebno teško očekivati kada je sujeta ranjena u erotskoj
sferi čovekovog bića. Ipak, moguće je I drugačije posmatranje. One su u svakom
pogledu suparnice. Grušenjka se ubraja među unižene device I stradalnice. Ona se,
odbačena od porodice, odaje prostituciji, ali se preobražava ljubavlju prema Dimitriju.
Jednom kada shvati da je ta ljubav u njoj iskrena I neoboriva, ona će učiniti sve za
njega, baš kao I Sonja. Ona daje celu sebe upravo zbog iskrenog osećanja ljubavi dok
Katarina to čini iz gordosti. Katarina je egoistični individuum I sve radi zbog sebe-kada
odlučuje da se uda za Mitju da se ne bi dovela u pitanje njena čast, ona podnosi žrtvu.
U tome se razlikuje njihova ljubav prema Mitji. Uostalom, oriroda njenih osećanja prema
Mitji vidi se I kada ga izda na suđenju, međutim, Mitja joj ipak oprašta. Ipak, I Grušenjka
je gorda u nekim trenucima, npr.kada je Katarina spremna na pomirenje, I to u dva
navrata, ona je odbija. Dimitrije joj oprašta, a Grušenjki sujeta to ne dozvoljava.

PORODICA SNJEGIRJOV- tipičan primer poniženih I uvređenih ljudi, stvaraju

očiglednu paralelu sa porodicom Marmeladov iz Zločina I kazne. Materijalno, ali ne I
duhovno osiromašeni, oni predstavljaju motiv ‘malog čoveka’. Otac alkoholičar,
nekadašnji kapetan doživljava uvredu od Dimitrija Karamazova kada ga ovaj istuče pred
kafanom naočigled njegovog najmlađeg sina Iljuše. Ovo je primer kako se zlo pojedinca
prenosi na sredinu. Tako od uvrede pati cela porodica- mentalno obolela majka, dve
ćerke, a najviše najmlađi sin Iljuša. Dostojevski opisuje njihovu nemoć pred imućnim
čovekom kakav je Dimitrije, ali I pored toga čuvaju obraz I vređaju se nap omen
milostinje. Ipak, kada se dečak razboli, otac pristaje na sve samo da bi on živeo. Aljoša
predstavlja nekog ko spasava čast Dimitriju I pokušava da umiri uvređene. Iljuša najpre
ne pristaje na to, misleći da je isti kao Dimitrije I ugrize ga, a kasnije Aljoša postaje
osnovni pokretač saborstva oko postelje malog Iljuše. Odbačen od društva zbog
sramote nanete njegovom ocu, on sada postaje motiv pomirenja, praštanja I ljubavi.

LIK ILJE I KOLJE.

Posebno mesto u svetu zla zauzimaju nevini stradalnici koji svoju čistotu srca prinose
na oltar ljubavi prema bližnjem I takvi su Ilja Snjegirjov I Kolja Krasotkič. Iljuša je imao tu
nesreću da još kao mali na svojoj koži oseti šta znači uvređena čast njegovog oca. Iz
silne ljubavi prema njemu rađa se bunt prema osobi koja mu je nanela to zlo (Dimitriju),
ali I prema okolini koja ga zadirkuje. On doživljava I telesno I duhovno poniženje I na
kraju smrt. Stradanje nevinih otvara problem smisla prenošenja žrtve. Naime, žrtvovanje
ne podrazumeva nužno postojanje greha u pojedincu koji strada, nego više ukazuje na
napravnu bližnjih, porodice ili društva prema njemu. Ali put spasenja ostaje isti- put
muke I nevolje. Ona je, takođe, određeno I dobrotom čovekove duše I ljubavlju. Tako I
Ilja I njegov otac opraštaju, a Ilja mu čak govori da posle njegove smrti nađe nekog
dečaka kog će isto tako voleti.

Kolja na neki način doživljava poniženje od društva, kada se odlučuje na radikalan

korak- leže na prugu I voz prelazi iznad njega(da bi zadobio njihovo poštovanje). On je
oduvek bio iskren prijatelj Ilji, ali kada se naljuti na njega zbog jednog glupog postupka,
nadajući se da će to naterati Ilju na razmišljanje, ovaj to shvati pogrešno I ubode ga
nožem u nogu. Ipak, Kolja se izdiže iznad ovoga poslednje Iljine dane provodi uz njega.
On je radoznao I bistar dečak zanet idejama koje su van njegovog domašaja I Aljoša
shvata da će patiti u životu zbog toga što je ispred drugih.

LAV N. TOLSTOJ
SMRT IVANA ILJIČA
Tolstoj priča o tome kako se smrt prelama kroz sopstvenu svest I svest poznanika.
Polazi se od slike bdenja- Ivan Iljič je umro,a ovo njega su se okupili prijatelji, kolege I
žena. Zatim se pripoveda o Ivanovom životu, da bi se ponovo završilo scenom umiranja
I tako biva zatvoren krug. Ovakva kompozicija može biti simbolična- prema Tolstoji,
čovek se smrću vraća u stanište neutralnog blaženstva. Ivan je živeo lošim životom, a
pošto je to jednako smrti duše, onda je Ivan živeo živu smrt I umro u novi život, pun
Božije svetlosti. Ako bolje pogledamo, skoro da nema razlike između leša I života ljudi
koji ga gledaju jer I oni žive živu smrt. Oni otkrivaju trivijalnost, neosetljivu prostotu,
egoizam razmišljajući o tome kako će Ivanova smrt uticati na njihovu karijeru. To spušta
ljude na nivo predmeta I zato sto, haljina Ivanove žene dobijaju posebno mesto u
pripoveci. Ivan, sagledavajući ponovo svoj život, shvata da je vrhunac sreće bio lep
položaj I iznajmljen skup građanski stan. Ali posle pada sa merdevina I povrede
bubrega, on shvata da mu je život licemeran, banalan, sveden na preživljavanje. Za
razliku od ostalih koji su likovali što ih je zaobišla smrt, sluga prihvata to kao nužnost.
Jedino je on razumeo Ivanov položaj I žalio ga I nije ga lagao u vezi sa smrti. Na samoj
samrti Ivan se preobražava, oseća sažaljenje prema porodici I ljubav. Shvata da je ceo
njegov život bio pogrešan, da je jedino bitna ta svetlost koju sada vidi.

RAT I MIR
OSNOVNE ODLIKE KOMPOZICIJE I NARATIVNI POSTUPCI. ISTORIJSKI ASPEKT
U DELU.

Istorijska zbuvanja su okosnica radnje. Na ideju stihije koja zahvata ljudsku sudbinu
Tolstoj je došao tek u procesu pisanja. Dakle, sadržina romana obuhvata veliki istorijski
period (1805-1820) podeljen u dva složena toka- period rata obuhvata Napoleonov
pohod na Rusisu I njena odbrana I period mira sa dominantnim porodicaa Rostov,
Bolkonski I Bezuhov. Radnja je mahom smeštena u Moskvi I Petrogradu, ali I u manja
mesta, kao I iza granica Rusije. U romanu su prikazana dva rata- rat u inostranstvu
(Poljska) od 1805. do 1807.godine, završen mirovni sporazum između Napoleona I cara
Aleksandra I rat u Rusiji 1812.godine, najpre povlačenje Rusa, a zatim Francuza. U
prvom ratu opisane su Šengrabenska I Austerlička bitka, a u drugom je najznačajnija
Borodinska. Ovi ratovi suštinski se razlikuju po ciljevima I mestu radnje.

Nije slučajno što se Tolstojev Rat I mir povezuje sa Homerovskim pripovedanjem.

Svakako dominantan je epski ton I mnoštvo detalja- I kod događaja I kod likova. Homer
I Tolstoj su veznajući pripovedači, oni ne koriste nezavistan pripovedačev glas, dela se
prikazuju u 3.licu. Takođe, u Tolstojevom romanu postoji ‘tonalitet subjekta’, za njega
oruđe, kuće I hrana igraju važnu ulogu, a celokupno društvo naslikano je nalok
Danteovom- ukorenjeno u vreme. Višestruki zapleti romana suprotstavljaju događaje I
ličnosti. Oni pomažu u zgrušnjavanju atmosphere. Tako se Tolstoj oslanja na slučajne
susrete, npr.neočekivano pojavljivanje kneza Andreje kad mu se žena porađa ili Natašin
ponovni susret sa njim prilikom bega iz Moskve. Preko te zbijenosti Tolstoj prenosi
iluziju života u njegovoj užurbanosti; ovo utiče I na veliki broj likova. On ima otvoreni
početak I kraj jer, kao I u životu, ništa nije završeno, struja I dalje teče. Mnogi događaji
se pak daju iz perspective junaka, npr.Natašin doživljaj u pozorištu ili scena ranjavanja
kneza Andreja. Francuski jezik kod njega ima simboliku, salonsku upotrebu ili pak kada
se govori o važnim političkim temama.

KAKO TOLSTOJ GRADI LIKOVE?

Tolstoj je posmatrao odnos između sebe I svojih ličnosti kao odnos sveznajućeg tvorca
prema stvarnom biću. Poput Homera, I Tolstoj koristi stalne epitete I ustaljene izraze.
Za njega je I najsitnija uloga veoma ljudksa I on nikada ne govori o ljudskom biću a da
ne spomene njegovo ime I da ga sa nečim ne poveže. On nastoji da sve predstavi iz
perspective junaka, tako daje prikaz kneza Andreja koji leži ranjen na Austerlicu kada je
jedino što vidi I bukvakno I metaforički- nebo. On likove vezuje za određeni proctor da bi
postigao određeni cilj, npr.pozorište je kod njega dekor za moralnu I psihološku krizu
Nataše Rostove; ona ga u jednom trenutku doživi kao ‘skakanje I vrisku’, a u drugom
sve razume. Značaj je I trenutak preobražaja, a kod Nataše nastupa nakon depresije I
posta, kod Pjera nakon zarobljeništva, a kod Andreja Bolkonskog kada dospe u istu
prostoriju sa Kuraginom.

Francuski s ciljem da razgoliti junake.

Monolozi (sukobljavaju se dve strane u ličnosti)

VREME,TEME

TEME

 problem istorije preko konkretnog istorijskog događaja francuske I Rusije u prvoj

polovini XIX veka. On se bavi važnim bitkama (Šengrabenska I Austerlička),
vojskovođama. Značaj pokušava da spusti na zemlju i uopšte pitanje o teoriji
ratovanja, naturalistički prikazi ratnih scena, a sve to u funkciji spoznaje njegovog
pacifizma.
 Traganje za odbrim životom I njrgovim smislom kroz razmišljanja, ali I dijaloge.
Tu se prepliću I druge filozofske ideje preko masonstva I prolaznosti. Smisao
pronalaze nakon spoznanja jednostavnosti I ljubavi.
 Život naroda preko raznih socijalnih slojeva- izveštačene I licemerne aristokrate,
zatim posedničkog plemstva I seljaštva.

Još neke od glavnih tema su problem porodice, filozofija braka I priroda države.

UVODNA SCENA- KO SU GOSTI, ZNAČAJ ZA DALJI TOK

Roman počinje razgovorom Ane Pavlovne, dvorske dame, I kneza Vasilija Kuragina o
Bonaparti, jula 1805.godine. u njenom salonu. Dijalog teče na francuskom. Zatim,
razgovor postaje intenzivniji- o deci kneza Vasilija (Hipolit, Anatol, Elen) I Ana predlaže
da neobuzdanog Anantola ožene kneginjom Marijom. Pojava Pjera nije mogla proći
nezapaženo- krupan, debeo, obučen po poslednjoj modi. Pjer I Andrej radosno se
pozdrave I pričaju. Svi gosti jednodušno izražavaju mišljenje o Napoleonu kao
antihristu, samo Andrej I Pjer iznose suprotno mišljenje. Pjer Napoleona smatra
predstavnikom velikih ideja; na to gas vi gledaju sa neodobravanjem, jedino knez Andrej
pokušava da ublaži njegove reči. Domaćica je Pjera pozvala samo iz poštovanja prema
njegovom bogatom ocu I zgražava se njegovim vaspitanjem I mišljenju o Napoleonu.
Ovo se kasnije menja kada on dobije nasledstvo I svi počnu dag a poštuju. Namera
kneza Vasilija da ga oženi ispuniće se, I to sa Elen, a Pjer I Andrej ostaće jako dobri
prijatelji. Ova scena uvodi čitaoce u tok zbivanja- prikazuje glavne junake, osobine I
odnose.
POVEZATI BITKE KOD AUSTERLICA I BORODINA

Ono što ih povezuje je kanjavanje kneza Andreja, samo smrtno u drugoj bici.
Austrelička bitkaodigrava se 1805.godine kada je Kutuzov komandovao ruskom
vojskom. Francuzi odnose pobedu I pritom su ranjeni I ruski car I glavnokomandujući
knez Bolkonski, čija je perspektiva ovde najznačajnija. Naime, razljućen time što ruska
vojka uzmiče, on uzima zastavu I juriše napred I to predstavlja oneobičavanje njegove
hrabrosti koja dolazi kada je sve gotovo. Međutim, on biva pogođen I pada. Tada Tolstoj
pristupa postupku toka svesti- knez Andrej razmišlja haotično, misli mu se smenjuju- o
ženi, ses vojnicima, a na kraju shvata- žudnja za slavom I herojskim podvizima čini mu
se bezvredno. Sve je prazno I varka osim neba koje vidi I čak mu se I njegov junak
Napoleon koji je stao nad njim I pohvalio njegovu hrabrost učinio veoma malim I
ništavnim prema beskrajnom nebu. Borodinska bitka ima drugačiji značaj jer se vodi na
ruskoj teritoriji I sada vojnici hrle u smrt radosno, kako Pjer primećuje. On shvata
skrivenu toplotu patriotizma I poželi da zauvek bude vojnik. Sreće se sa Andrejem
Bolkonskim pre bitke koji takođe gleda u nebo I razmišlja o smrti oca, ljubavi prema
Nataši, mogućoj smrti I o tome kako se treba snažno suprotstaviti Francuskoj. Povrh
svega, predviđao je pobedu. Međutim, ponovo biva ranjen I dospeva u bolnicu zajedno
sa Anatolom Kuraginom kome amputiraju nogu. Tada on doživljava preobražaj- ne
oseća mržnju prema njemu, već mu oprašta I razume o čemu mu je sestra pričala-
oprostiti I neprijatelju. On tada shvata koliko mu je potrebna Nataša I ubrzo je sretne.

NATAŠA ROSTOVA U POZORIŠTU

Nataša u pozorištu polazi nevoljno, na nagovor porodice, sve vreme misleći o Andreji,
na njegov pogled, zagrljaj I o tome koliko joj nedostaje. Ona privlači poglede na sebe.
Zavesa se podiže, ali sve što se u tom momentu dešava na pozornici deluje joj tako
izveštačeno. Ona je znala šta je to sve trebalo da predstavlja, ali su joj glumci bili
smešni. Ali, malo pomalo magija pozorišta dovodi je u stanje opijenosti kada zaboravlja
gde je I šta je sa njom. U tom trenutku pojavljuje se Anatol Kuragin, a ljudi na pozornici
‘stadoše da vuku nekud onu devojku’ – ovo predstavlja odraz Anatolove nameravane
otmice Nataše. Između činova ono joj prilazi, a ona oseća neverovatnu bliskost s njim.
On je ljubi, a njoj prija što ga zavodi. I sada njeno shvatanje predstave korenito se
menja- njoj je sad sve prirodno I ne misli o knezu, seoskom životu I drugim stvarima. U
stvari, pozorište Tolstoju služi kao dekor za moralne I psihološke krize junakinja. Upravo
tu Nataša doživljava preobražaj I treba da odluči šta će biti sa njom. Ona sada ne
razlikuje moralnu prirodu od lažne predstave prikazane na pozornici I to iznačava
početak predavanja Kuraginu.
LIKOVI

ANDREJA BOLKONSKI- on je za glavu iznad sredine otmenog društva koji prezire

zbog duševne praznine I moralnog ništavila, a privlače ga ljudi poput Kutuzova, kkoji se
ističu ljudskom vrednošću. Aristokratsku gordost je nasledio od oca. Žudnja za slavom n
amah mu se čini bezvrednom dok leži ranjen I gleda visoko u nebo. Pod uticajem
duševne krize on se povlači iz vojske I posvećuje se sinu I životu na selu. Ljubav prema
Nataši vraća ga na kratko u život, ali raskid s njom duboku patnju I mržnju prema
Kuraginu. On odlazi u rat vođen patriotskim osećanjem, ali smrtna rana na Borodinu
donosi mu preobražaj osećanje ljubavi I praštanja- on oprašta Kuraginu I shvata da mu
je Nataša potrebna. Ukoliko mu se više približi smrt, toliko se više oslobađa zemaljskih
interesa. On je neobično umno obdaren I odlikuje ga misaona delatnost I sklonost ka
samoanalizi. Trezven je, naklonjen ironiji I oštrim sudovima. On teži da se istakne
delatnošću, I na selu I u ratu, čovek dužnosti I časti spreman na požrtvovanje.

PJER BEZUHOV- nezakoniti sin velikaša iz Katarininog vremena koji je nasledio veliko
bogatstvo. Nesnalažljiv, rasejan I osećajan- time čini suprotnost knezu Andreju. On je
neprestano u potrazi za moralnim idealom- nakon raskalašnog života I raskida sa
ženom predaje se traženju smisla života, zanosi se masonetvom I brzo se hladi.
Događaji otadžbinskog rata bude u njemu patriotsko osećanje I zbližava ga s vojskom.
U zarobljeništvu doživljava preobražaj suočivši se sa životom na ivici egzistencije I
prostim I optimističnim pogledom na svet. Sreću nalazi u braku sa Natašom. On je
nosilac hristocentrizma u romanu. Socijalno je angažovan I briga ga položaj kmetova.

NATAŠA ROSTOVA- u čitavom njenom liku pleni živa neposrednost, iskrenost,

saosećajnost, snaga I dubina ljubavi. Njena priroda teži narodnom životu I patriotizmu.
Ona je oličenje unutrašnje lepote I duševne gracioznosti. Zbog toga ne ludi što se u nju
zaljubljuju Pjer, Andrej I Denisov. U njoj uživaju I porodica I prijatelji. Ona je osoba koja
sve radi po instinktu I kod nje nema kalkulacije, tako je kad prevari Andreja sa
Kuraginom, lad zahteva da se ostavi sva imovina, ali I kad provodi sa Andrejom njegove
poslednje dane života. Ona je oličenje živosti. Zato I predstavlja stub porodice u braku
sa Pjerom. Ona se preobražava nakon depresije I posta I shvata kakvu je grešku
napravila. Ipak, nakon udaje ona se posvećuje porodici.

RASTOVI- traganje starog grofa, njegovo osiromašenje kao da se odvija pred našim
očima, izazvano Nikolajevim gubitkom na kartama I zato što Nataša odlučuje da ostavi
imetak Moskovske vile, primivši ranjenike na kola. Seoski plemići, skorojevići.

KUTUZOV- Kutuzov se ne pojavljuje pred nama kao dekorativna figua vojskovođe koja
se pobedonosno I veličanstveno šepuri pred trupama, nego kao jednostavan, dobar,
naizgled sasvim običan čovek koga je životno iskustvo načinilo mudrim. On ima
zajednička osećanja I zajednički jezik sa čitavom vojničkom masom I zato je on narodni
heroj. On ume da se sažali nad promrzlim francuskim vojnicima. Kako Tolstoj kaže, on
neće ništa smisliti svoje, ali neće dopustiti nešto štetno; posebno je za njega bitan
neizbežan tok događaja I on zna da je to van njegove volje. Znao je da ne može jedan
čovek upravljati stotinama hiljada ljudi, nego duh u vojsci. Jedino on (I knez Andrej)
predvideli su pobedu na Borodinu. Vlastela I car ga nisu previše cenili, ali su znali da se
ne može protiv volje naroda I vojske. Kutuzov je bio ne samo istaknuti strateg, već I
veliki državnik I diplomata.

NAPOLEON- Tolstoj mu daje mnogo mesta u romanu, međutim ne u pozitivnom tonu.

On je za Tolstoja ‘iskvareni genije’ I to pokazuje I preko kratke ironične retrospective
njegovog dolaska na vlast na kraju romana. On je za njega dekorativna figura
vojskovođe koja se pobedonosno šepuri pred trupama. Tolstoj je ljut na istoričare što
mu pridaju mnogo značaja; on je samo oruđe istorije, ne obrnuto. Stalno se veličaju
njegova osvajanja, a onda u Rusiji izgubi jednu bitku zbog kijavice. To za Tolstoja nije
moguće- vojskom upravlja sam njegov duh, to se vidi I u scenama opsednute Moskve,
kada Napoleon više nema vlasti nad vojskom željnom pljački. Na početku romana on je
predmet divljenja Nataše, Pjera, Andreja, ali na samom kraju skoro da se I ne spominje.

SMRT KOD TOLSTOJA

Smrt kod Tolstoja ima posebno mesto. Najpre, treba imati u vidu poštovanje Ruoovih
stavova- za Tolstoja smrt I život nisu linearni, nego ciklični. Smrću pojedinca ne
završava se život svih, on I dalje teče I obnavlja se. upravo to obnavljanje vidimo u Ratu
I miru kada Liza Bolkonska umire na porođaju, ili kada Ljevin sazna da je Kiti trudna
kada umire njegov brat (Ana Karenjina). Zanimljivo je kako prikazuje suočavanje sa
smrću preko unutrašnjeg monologa, preteče toka svesti. U tom trenutku misao je
razuđena I prepliće se percepcija stvarnosti I sećanja. Tako je kada Ana Karenjina
kreće da se ubije I kada knez Andrej leži ranjen- u njegovoj svesti mešaju se konkretne
minosti I događaji sa opštim, božanskim principima poput praštanja ili motiv neba
naspram kog je sve bezvredno. Njegovi junaci u blizini smrti doživljavaju preobražaj-
Ana se pita ‘šta ja radim’, knez Andrej shvata da je suština života u praštanju I ljubavi, a
Pjer se u zarobljeništvu menja pod uticajem jednostavnosti I optimizma. Ivan Iljič
shvata, poput kneza Andreja da je sve u njegovom životu bilo besmisleno u odnosu na
smrt. Ključan je motiv svetlosti- on se pojavljuje I kod Ane I kod Ivana. Shvatanje smrti
kod samih junaka drugačije je- neko je prihvata lako, kao Nikolaj I Peđa Rostov, a neko
oseća neizdrživ strah pred njom, kao stari grof Bolkonski,ili kolege Ivana Iljiča koje su
odahnule jer nije njih zadesila.
PRIRODA KOD TOLSTOJA

Prema Tolstoji čovek je vezan za prirodu I tu leži njegova suština. To je posledica

rusoovih ideja o panteizmu- Bog je u svemu u prirodi. Prema Rusou civilizacija je
pokvarila čoveka I zato se kod Tolstoja javlja okrenutost selu. On suprotstavlja seosku
ravan I ta razlika između seoskog I gradskog života objašnjava praikonsku razliku
između dobra I zla, neprirodnih I neljudskih gradskih zakona s jedne I zlatnog doba
seoskog života s druge strane. Ova osnovna dvojnost jeste jedan od motiva za građenje
dvostrukog ili trostrukog zapleta u njegovim romanima. Tako se u Ani Karenjinoj
suprotstavlja veza iz gradske sredine (Ana I Vronski) I seoske (Kiti I Ljevin). Odnosi
između Ane I Vronskog na selu dobijaju idilično svojstvo, Ljevinovo spasenje predočava
se njegovim dolaskom na selo posle neuspele prosidbe Kiti, njegova kosidba
predstavlja očišćenje, prećutno slaganje sa zemljom I onima koji je obrađuju; čak I kad
put vodi ka pogubljenju, čin prelaza iz grada u otvorena polja donosi neku radost.
Gradski život je prožet društvenim nepravdama, izveštačenim odnosima među
polovima, razmetanjem bogatstva, a s druge strane postoji život u poljima I šumama u
kome su duh I telo združeni I seksualnost se prihvata kao sveta I stvaralačka. Priroda je
za Tolstoja sigurna potvrda da izvan sveta konvencionalnog postoji pravi život.

ANA KARENJINA
KOJE TEME POKREĆE ROMAN(IDEJE)? U KAKVOJ VEZI SU ONE SA
KOMPOZICIJOM I JUNACIJA? U KOJE DOBA JE SMEŠTENA RADNJA?

Tolstojev roman se sastoji iz 8 delova I svaki od po 30ak kratkih poglavlja. On je stavio

u zadatak da prati dve glavne linije: Ljevin-Kiti, Vronski-Ana-Karenjin, iako postoji I treća
linija koja na različite načine povezuje dve glavne- Oblonski-Doli. Radnja počinje
1872.godine I traje 4 godine, između Moskve I Petrograda. Višestruki zaplet Tolstojevog
romana bitan je činilac Tolstojeve umetnosti. Suprotstavljanje dva para glavno je
sredstvo kojim Tolstoj saopštava svoju misao: jedna od suštinskih tema je prevara u
braku, odnosno ima li čovek pravo da na račun tuđe nesreće gradi ličnu sreću. Tako se
suprotstavlja brak Ljevina I Kiti koji je zasnovan na metafizičkom, a ne samo na fizičkom
kao veza Ane I Vronskog, zbog čega će ona I stradati. On obrađuje I problem
materinstva, gde Ana svakako nije najbolji primer (zapostavlja sina Serjožu, ubija se
nakon rađanja devojčice), a Dolin a neki način predstavlja model idealne majke po
Tolstoju. Razne teme samo prave kontraste među junacima, npr.kada je u pitanju tema
odnosa društva I pojedinca, tada govorimo o Ani koja se suprotstavlja zavisnošću
čoveka od društvene stvarnosti I njenom mužu Alekseju koji drži do ugleda u društvu.
Tolstoj postavlja I pitanje sela I grada: grad je za njega nosilac svega poročnog,
izveštačenih društvenih odnosa I moralnih normi I Ana je žrtva takve sredine- kao I
njene veze, a selo je lišeno svega izobličenog I Ljevin tamo pronalazi mir I smisao
života. Takođe pokreće I problem psihološkog I to najbolje radi preko unutrašnjih
monologa, a najznačajniji primer je pomračenje svesti pred Anino samoubistvo. Pored
ovoga, tu su brojna društvena pitanja tadašnje Rusije: kriza plemstva, sukob seljačkog
rada I sedničke politike..

Sveznajući pripovedač, detalji, unutrašnji monolozi..

UVODNE SCENE U ANI KARENJINOJ- KUĆA OBLONSKIH I MOSKOVSKA

ŽELEZNIČKA STANICA. ZNAČAJ ZA DALJI TOK ROMANA

Roman počinje scenom u kući Aninog brata, Stive Oblonskog. On se budi u svojoj
radnoj sobi (posvađan sa ženom) iz sna u kom bočice parfema izgraju kan-kan, što
govori o njegovom karakteru- nepodnošljiva lakoća postojanja. Pripovedajući o sitnom
neverstvu Oblonskog, Tolstoj započinje dominantne teme romana. Stepan Arkadijevič
obraća se za pomoć svojoj sestri Ani što je svojevrsna ironija, budući da je I njen, kao I
brak Stive I Doli, sa Aleksejem doveden u problem. Metež koji je nastao u Stivinom
domu dovodi do susreta Ane I Vronskog. U međuvremenu uvodi se lik Ljevina I kroz
razgovor u kabinetu Oblonskog saznajemo o glavnim pokretačima Ljevinovog života:
zahtev za reformom sela, neshvatanje gradske culture I strasna ljubav prema Kiti, a
kroz razgovor u restoranu iskazuje svoj negativan stav prema neverstvu. Vronski je
uveden u roman kao Kitin obožavalac, ali ovaj flert će pomoći Kiti da kasnije spozna
sebe I ljubav prema Ljevinu. Glavni zaplet počinje kada Vronski odluči na stanici da
dočeka majku koja iz Petrograda stiže istim vozom kao I Ana. Susreće njenog brata.
Tragedija počinje kao što će se I završiti, na železničkom peronu. Ana I Vronski se
upoznaju uz Aninu opasku ‘grofica I ja smo razgovarale- ona o svom, a ja o svom sinu’.
Ovde se javlja hemija I privlačnost između njih. Najednom se dešava nesreća- čuvara
pregazi voz, a Vronski daje njegovoj porodici novac, očigledno da bi ostavio utisak na
nju, što se Ani ne sviđa. Ova scena će kasnije učestvovati u snu Ane I Vronskog I
podsetiće je na njeno samoubistvo.

BAL

Na petrogradskom balu Ščerbackih Kiti očekuje da joj grof Vronski izjavi ljubav.
Pripovedač menja tačke gledišta- bal se vidi kroz iznenadnu žalost Kiti, kroz slepu
opčinjenosto Aninu, u svetlosti novorođene strasti Vronskog. Kiti je bila zaljubljena u
Anu kada se pojavila u crnoj somotskoj haljini. Ona je igrala valcer s Vronskim vodeći
isprazne razgovore. Kasnije ona primeti da je Ana pijana od zanosa koji izaziva oko
sebe. Ona vidi izraze Aninog I Aleksejevog lica dok pričaju- u očima im sija radost, a
usne su razvučene u osmeh. Osećala se kao ubijena, očajna I shvata da u Ani ima
nečeg strašnog I demonskog, a u isti mah bajnog. U isto vreme Ljevin pati zbog svoje
inferiornosti u odnosu na Vronskog u Kitinim očima. Preko ovakvog postupka Tolstoj
izbegava subjektivizaciju. On nije dao Anu kroz Vrosnog (njegove oči), več kroz
očajničko Kitino posmatranje mi vidimo kako Vronski podleže čarima gospođe
Karenjine.

DVOSTRUKI KOŠMAR

San Ane I Vronskog I osnovi su isti I oba su zasnovana na onim prvim utiscima sa
železničke stanice od pre godinu I po dana- pri pogibiji čuvara na železničkoj koga je
smrskao voz. Ali, u slučaju Vronskog, tog jadnika u prnjama, koji se javlja na početku,
zamenio je, odnosno njegovu ulogu igra seljak koji postavlja zamke, koji je učestvovao
u lovu na medveda. U Aninom snu ima dodatnih utisaka sa putovanja za Petrograd-
ložač, kondukter. U oba sna ružni mali seljak ima razbarušenu bradu I nešto pretura,
neprestano traži- simbol skrivenog, sramnom. U oba sna on se nad nečim naginje I
mrmlja nešto na francuskom- simbol lažnog sveta I života po Tolstoju. Ali Vronski ne
shvata značenje reči, Anja razume, I te francuske reči sadrže ideju gvožđa, nečeg
zgnječenog I smrvljenog- a to nešto je ona. Odrpani čovečuljak simbol je njenog greha
od kog duša zakržljava.

SAMOUBISTVO

Poslednjeg dana njenog života Anu budi noćna mora o čovečuljku razbarušene brade
koji je petljao nešto nad gvožđem I mrmljao na francuskom. Ona se budi I vidi kroz
prozor Vronskog sa izvesnom mladom ženom koja mu donosi dokumenta od njegove
majke. On odlazi na voz za mesto u kom majka živi, a na poruke da se vrati odmah,
odgovara Ani da ne može do 10. Ona odlazi kod Doli po savet, ali je ne nalazi. U putu
Tolstoj koristi unutrašnji monolog da izrazi njeno stanje (ona je već rastrojena I zbog
morfijuma)- čita natpise I nazive radnji, misli o Vronjskom, Serjoži kog neće povratiti, o
tome kako ne poznaje samu sebe, kako se ona I Kiti mrze, o prljavom sladoledu koji
deca kupuju. Najzad stiže na stanicu I kreće Vronskom, a u tom trenutku čuje neke
glasove na francuskom I vidi čoveka razbarušene kose koji se naginje prema točkovima
vagona. U vozu joj se mešaju utisci o ljudima koji sede I svest joj je već zamračena.
Stiže na odredište I seti se čoveka kog je pregazio voz kad su se upoznali ona I Vronski
I oseti da treba to da uradi. Nakon što propusti prvi vagon, ona se prekrsti I u tom
trenutku život se pojavi sa svim svojim radostima. Uz prisećanje na detinjstvo on abaca
torbicu, legne na šine I zgrozi se- šta ja to radim? Ali već je bilo kasno. U poslednjoj slici
pred očima bio je čovečuljak sa grožđem, a sveća pri kojoj je čistila knjigu osvetli joj sve
u mraku I ugasi se (svetlo-simbol života, mrak-simbol smrti).

KLIZALIŠTE (SUSRET LJEVINA I KITI)- dolazi do susreta Ljevina I Kiti na klizalištu

ZOO vrta. On je znao da je ona tu po radosti I strahu koji mu obuzeše srce, za njega,
ona je osvetljavala sve I svi u njenoj blizinu su mu se činili kao njeni izabranici. Ponovo
se javlja unutrašnji monolog I sukob unutar Ljevina dok obuva klizaljke- da li da joj
kažem sad? I oseća neizricivu sreću. Ona mu govori da veruje u sebe kad se osloni na
njega, a on da je I sam tad sigurniji, što predstavlja sreću njihovog braka kasnije-
poverenje I sigurnost. Govori joj da ne zna koliko će se zadržati na selu I da to zavisi od
nje, mereći svaku reč, a ipak osećajući nesigurnost kad nešto kaže. Njega ohrabruje
njen osmeh I prijatno ponašanje, dok ona misli u sebi: ‘divan čovek’. Međutim, gleda ga
kao brata I razmišlja o njegovim rečima. Tada Ljevin I Stiva Oblonski odlazi u restoran
gde Ljevin otvoreno govori o ljubavi prema Kiti.

POZORIŠTE (UVREĐENA ANA)- kod Tolstoja pozorište stoji u vezi sa nedostatkom

moralnog opažanja. Ona služi kao dekor za dekor psihološke krize u životu junakinja.
Ana je ovde prikazana u uznemirenoj I dvostrukoj svetlosti. Na početku Vronski je
odvraća od odlaska u pozorište znajući da će time potvrditi svoj položaj propale žene I
odreći se sveta za svagda, međutim, ona to ne shvata I odlazi. On je posmatra sa
udaljenog mesta u svoj njenoj lepoti, međutim, ovo je prvi put da je njegova ljubav
izgubila svežinu. On vidi da je madam Karatasova svirepo uvredila Anu rečima da je
sramno sedeti pored nje, ali Ana I dalje dostojanstveno igra ulogu koju je zadalasebi.
Vronski je kod kuće zatiče uplakanu, kriveći ga za ovo, iako je ona bila ta koja je pre
predstave govorila da ne mari za svet dok se njih dvoje vole. Društvo osuđuje Anu
upravo na ovom mestu. Ovaj sukob između ljubavnika već nagoveštava tragičnu
budućnost.

KOSIDBA- suprotnost između grada I sela u Ani Karenjinoj jeste sasvim vidljim stožer
oko kog se vrti moralna struktura romana. Svekoliko Ljevinovo spasenje predočava se
njegovim dolaskom na selo posle neuspele prosidbe Kiti. On tu pronalazi izmirenje I
oproštaj. Ljevinova kosidba ukazuje na njegov pobedonosni povratak vlastitom načinu
života, njegovo slaganje sa zemljom I onima koji je obrađuju, fizičku iznurenost koja
krepi duh I koja nekadašnja iskustva gleda kroz praštanje; jednom rečju- process
očišćenja.

OLUJA (KRAJ ROMANA)- kada je došlo vreme da se Ljevin, porodica I gosti vrate sa
izleta, on otkriva das u Kiti I njegov sin na imanju. Izlazi napolje I videvši polomljeno
stablo, moli Boga da nije palo na njih. On ih nađe I spade mu veliki teret sa srca. A kada
se vratio u kuću, nakon scene kupanja deteta zajedno sa Kiti, on odlazi na terasu I tada
nastupa njegov preobražaj.

On se pita: ‘šta radim ja?’. On sada otkriva smisao života, smisao dobra I od njega
zavisi da li će to dobro uneti u njega. Time se I završava roman. Spasenje leži u htenju.

ANA KARENJINA I EMA BOVARI

Razlika među njima je u tome što je Anina ljubav iskrena, a Emina nije (ona vara iz
strasti). Ipak, obe su žrtve svoje seksualnosti koja ih pokreće na čin preljube, pored
neambicioznih I nezainteresovanih muževa. Dalje, Ema Bovari nosi književnu masku,
ona je sanjalica pod uticajem sentimentalnih romana I u skladu sa tim se ponaša I živi,a
Ana odbija život iz knjige. Ona je željna svog vlastitog života. Zbog Anine istinoljubive I
strasne prirode, svako prerušavanje I tajnost su nemogući, što ne važi za Emu. Ana je
brižna prema svom sinu (mada prema ćerki nije) I misli na njega, dok se Ema ponaša
kao da nema dece. Ona je prosečna u svakom pogledu (porekla, obrazovanja, imetak,
interesovanje), a Ana se po tome nalazi iiznad nje. Na kraju, obe su žrtve izneverenih
očekivanja- Ema se ubija jer izlazi iz sveta iluzija I suočava se sa stvarnošću,a Ana jer
je Vronski polako napušta, a društvo je to već učinilo.

LIKOVI

ANA-ona je lepa, mlada, u osnovi dobra žena I osuđena na propast. Ona je poštovala
svog 20 godina starijeg muža I volela svog sina I živela u površnim zadovoljstvima
petrogradskog života.sve se menja nakon susreta sa Vronskim I to se vidi kada ona
iznenada primeti koliko su velike I ružne uši njenog muža(dotad ga nije kritički gledala).

Ona je žena pune, čvrste prirode. Kod nje je sve značajno I upečatljivo. Ona ne pristaje
na prerušavanje I tajnost zbog istinoljubive I strasne prirode. Ona Vronskom daje ceo
život- napušta sina I pati zbog toga, a društvo je žigoše kao nemoralnu. Ona putuje sa
njim po Evropi I živi u Rusiji. Ona će se sve vreme raspinjavati između uverenja da ništa
nije kriva I osećanja stida I srama. Zato će se u razgovoru sa Vronskim osećati neki
bes, kao da je on kriv za njen bezizlazni položaj. U vrhuncu groznice govori mu da je
njen muž bolji čovek od njega. Licemerno društvo sablažnjava otvorenim prkosom
konvencijama, ali ipak ju je bolelo nerazumevanje sredine. Nastupaju krizni moment
kada retko razmišlja zdravorazumski I na kraju donosi odluku da se ubije I tako se
osveti Karenjinu za krutost, Vronskom za nerazumevanje I društvu za osodu. Ljubav je
izjednačila sa smislom života I kada je ona dovedena u pitanje, Ana se baca pod voz.
VRONSKI- to je čovek prosečnih interesovanja, bez ikakvog dara, ali muškarac u modi.
On je, za razliku od ANe, pošteđen skandala: odlazi na razna mesta, pozivaju ga,
predstavljaju ‘poštenim ženama’ koje osuđuju Anu. Na početku on je privržen Ani,
očaran njenom lepotom, ceni njenu žrtvu, razume položaj I ljubav prema njoj shvata kao
ozbiljnu stvar. Međutim, ona oseća da joj njegova naklonost nije dovoljna,a on gubi
strpljenje pred njenom ljubomorom. Njena bolest nakon porođaja pogađa ga tim više što
mu ona pred mužem govori da je on veći čovek od njega I on pokušava da se ubije.
Stvari se na kratko popravljaju I on ostavlja službu zbog nje, međutim, njena sumnja I
osećaj zanemarenosti postaju sve jači- baca se pod voz I gine, a on kasno shvata
gubitak. Odlazi u rat I gine.

ALEKSEJ-u njegovom liku Tolstoj je najviše portretisao sebe, on je čovek moralnih

ideala I savesti koja mu ne da mira. On se trudi da razume svet I da u njemu pronađe
mesto, za razliku od Vronskog koji sve podređuje društvenim konvencijama. On se
posmatra na intimnom, društvenom I filozofskom planu. Njegova ljubav prema Kiti je
snažna, on oseća njenu blizinu I gleda je kao savršenost. Njeno odbijanje ga poražava I
on odlazi na selo- on je čovek prirode. Ona na njega utiče tako da se preporodi. U
skladu sa tim je averzija prema gradu I gradskoj aristokratiji. On je blizak sa narodom,
pukom, ali je opravdava njihove poroke. On će zajedno sa njima kositi I jesti na livadi,
ali narod neće razumeti njegovu ideju o reformama.

On se vraća ljubavi prema Kiti I tako se stvaranje njihovog braka suprotstavlja rušenju
Karenjinovog. Njihov brak je otelotvorenje ideala- sjedinjenje duhovnog I telesnog, a Kiti
je prototip brižne majke. Zasnovan je na metafizičkom, na poštovanju I žrtvi. Nosilac je
hrišćanskih principa.

KITI- je veličanstvena u svojoj prirodnosti, nosilac života. Brižljiva. Na početku zanesena

Vronskim, ali taj flert joj samo pomaže u kasnijoj samospoznaji I podeći gas a Ljevinom
ona shvata šta je prava ljubav. Ljevin od nje očekuje materinstvo kakvo je on imao I ona
će to ispuniti. Obnavljanje života- saznaje da je trudna kada umre Ljevinov brat.

STIVA I DOLI OBLONSKI- Oblonski je vetropir, vidi se po njegovom snu- nestalan I

bezbrižan duh. Njegovu sklonost ka neverstvu vidimo na početku romana. Doli, uvela
žena od 33 godine sa šestoro dece slučajno nalazi pismo koje je Stiva namenio bivšoj
guvernanti njihove dece. Doli vidi da je ponižena I razmišlja da ostavi Stivu, ali to bi
povuklo mnogo pitanja- starešinstvo, društveni status. Na kraju, tu je ljubav prema
mužu. Ona je časna žena I za LJevina predstavlja ideal majke koji će on posle naći u
Kiti. Ona je ozbiljna I napaćena žena jer je njen život posvećen deci I nesnalažljivom
mužu. Ona mu oprašta I to je u skladu sa Tolstojevim stavom das u dvoje ljudi u braku
sa decom zauvek vezani božanskim zakonom.
 ANTOAN PAVLOVIČ ČEHOV
UJKA VANJA
ŠTA PRIKAZUJE? AUTOR, JUNACI, TEME.

Ujka Vanja počiva na jednostavnom obrascu posete: professor Serebrjakov I njegova

žena Jelena došli sun a imanje profesorove prve žene s namerom da one koji tu žive
nagovore da prodaju imanje I time reše materijalni problem u kom su se našli posle
njegovog odlaska u penziju. Tako se zaplet razvija na dva plana- prvi naveden, I drugi u
kom njihov dolazak na selo proizvodi 3 ljubavne intrigue- Vojnicki voli Jelenu, ali ne I
ona njega, Sonja voli Astrova, ali ne I on nju, Astrov voli Jelenu, ali ona ne može da mu
uzvrati iako nije ravnodušna.ishod je I na emotivnom I na materijalnom stanju propast.

Čehova ne interesuje događaj kao konstitutivni element drame. Njega interesuje čovek
sa svojim duševnim svetom, a ovde su to promašeni karakteri, ljudi u raskoraku između
postojanja I htenja. On prikazuje prolaznost monotonog života utonulog u nerad I
zadovoljstvo. Svi junaci su promašeni- professor Serebrjakov materijalno propao, Vanja
I Jelena ga optužuju d aim je upropastio život; Vanja-život mu je prošao ne donevši
ništa osim mučnog rada I žrtvovanja za druge; Sonja- razočarana u ljubav, od života
očekuje samo patnju I žrtvu; Jelena- osuđena na nesrećan brak, nedovoljno hrabra dag
a napusti I usreći sebe sa drugim čovekom.

Čehov pored promašenosti života pokreće I druga pitanja- problem lepote, braka,
seljaštva, profesije.

POSTUPCI, ŽANR

Ova drama u sebi sjedinjuje psihološku, lirsku, impresionističku I dramu atmosphere.

Čehova ne interesuje događaj kao okosnica radnje, već atmosfera koja nastaje u
određenim situacijama, čovek sa svojom sudbinom, suočen sa željama I stvarnošću.
Osnovna odlika njegove drame je bezdogađajnost. Junaci ne delaju, već trpe, vode
razgovore, umesto da suštinski nešto preduzimaju. Oni žive od nade da će biti bolje.
Akcenat je na unutrašnjem sukobu, odnosno podvodnom toku- iako na površini izgleda
kao da nema promena, junaci nisu isti kakvi su bili na početku.

LIKOVI

ALEKSANDAR VLADIMIROVIČ SEREBRJAKOV- glavni junak što se tiče pokretanja

radnje , ali sporedni kada je reč o stepenu razumevanja onog što se zbiva. Mnoge
njegove osobine doznajemo od Vanje. Vanja I Jelena ga optužuju da im je upropastio
život. On sebično odlučuje da olakša sebi život u gradu tako što će porodicu na selu
lišiti kuće. Razmažen I sebičan, ni ne pomišlja da se menja. Nesrećan zbog pada koji
mu je doneo penzionisanje, budući da voli slavu I uspeh. Karakteriše ga potpuno
odsustvo svesti o sebi I drugima, te razumevanja.

IVAN PETROVIČ VOJNICKI (VANJA)- život mu je prošao u žrtvovanju za druge u

mučnom radu. Razočaran, traži spas u alkoholu. On je čovek od 47 godina, ali ipak bez
jasnih ideja, nesigurne misli I akcije. Odustaje da poradi na promeni I traženju izlaza.
Jedini put kada se budi jeste odupiranje Serebrjakova- on puca, ali promaši, kao da
potvrđuje da mu je život satkan od promašaja. Jedina osoba koju voli I od koje je voljen
je Sonja. Jelena unosi svetlost u njegov život svojom lepotom, ali nema snage I volje da
se bori za nju- ne reaguje kad je vidi sa Astorovim, ćuti I trpi.

VREME I PROSTOR

Nema jedinstva vremena I zgusnutosti. U Ujka Vanji činovi su razdvojeni smenom

godišnjih doba- iz leta u jesen. Junaci stalno govore o vremenu- da je prošlo, da prolazi,
da će proći. Ujka Vanja nema ni klasičnog početka ni kraja. Čehov time daje na znanje
da je života bilo pre I da će se posle I nastaviti, odnosno stavlja radnju u ciklus rađanja,
umiranje I obnove života I tako ona dobija kosmičku dimenziju. Leto je,pak, vreme kada
se rasplamsaju strasti I to se jasno vidi.

Proctor je aktivni činilac koji deluje na događaje. On ima određenu simboliku, npr.preko
opisa sobe Vojnickog mi vidimo da je to život čoveka koji svoj život zapravo I nema. Svi
žele da se otrgnu iz nametnutog prostora- Astorova guši mala sredina. On želi da na
pozornici postigne totalitet čovekove okoline koji će odgovarati totalitetu života koji u
drami želi da izrazi.

Čehov humor je ozbiljan,a predmet podsmeha su junaci promašene egzistencije. Oni

nose slabost ljudskog karaktera. Oni ne doživljavaju preobražaj, nemaju želju, volju I
snagu da menjaju nešto u životu. On se ne oslanja na radnju, već na unutrašnja
zbivanja. Početak je kod njega otvoren- nema uvoda, ekspozicije, opštih mesta, ali I
kraj; on pritom ostavlja čitaocima da razreše I smatra da je umetnik dužan samo da
postavi pitanje, ne I da ga rešava, pogotovo ako to ne poznaje dobro. Najviše piše o
malom čoveku. On se trudi da da objektivnu sliku, istinske opise, iskrenost I
originalnost, a sve to jednostavnim jezikom I kratkom formom.
DEBELI I MRŠAVI
Opisuje susret dva prijatelja na železničkoj stanici- mršavi, pretrpan koferima I kutijama
od kartona, mirisao na šunku I kafu, a debeli je masnih usana, tek izašao iz restorana.
Pomoću njih Čehov razrešava karaktere; metonimijom on ukazuje na to da je debeli
bogat, a mršavi ne. Oni se prepoznaju I započinju razgovor o porodici mršavog prate
žena I sin), školskim danima I poslu kada mršavi saznaje da je debeli na visokoj poziciji.
Njegovo ponašanje se tako menja, ponaša se snishodljivo, a debeli ne razume čemu to
ponašanje. Tako Čehov daje duh lakejstva slikajući odnos prema višem činu, uniženje.
Kraj je efektan- porodica mršavog je prijatno zaprepašćena, a debeli odlazi.

ŠALA
Junak se priseća događaja sa svojom komšinicom- jedne zime su se svakodnevno
sankali I spuštali sa strmog uzvišenja iako se ona, Nađa, plašila toga. Ipak, ona je
skupljala hrabrosti da to ponavlja jer bi joj drug svakog puta rekao ‘Volim Vas, Nađa’, a
potom se ponašao kao da se ništa nije desilo, pa je u njoj probudio nedoumicu- da li je
to on ili vetar. Onda se jednom spustila sama I nije čula ništa. Godine su prošle, on se
odselio, a ona udala I njemu još uvek nije jasno zašto se tada šalio sa njom. Čehov kroz
zanimljiv zaplet pokušava da pokaže kako nekog ne možemo da pomerimo svojim
postupkom I kako to utiče na nas. On takođe problematizuje odnos među ljudima- da li
je on obavezujući ili ne.

OGROZD

Priča o dva prijatelja koja kreću u lov I zadesi ih oluja (promena prirode utiče na ostale
promene). Oni pronalaze utočište kod starog prijatelja, a potom sledi scena kupanja-
domaćin Aljohin dugo se nije kupao, a Ivan Ivanič odlazi u reku I kao da spiraju duševnu
nečistotu I ljutnju. Zatim, okupani I čisti započinju priču o Ivanovom bratu koji je čitav
život sanjao o salašu sa baštom punom ogrozda. Zbog toga je stalno štedeo, na ženi I
kad je ona umrla, on kupi imanje. Brat mu dolazi u posetu I najpre primeti debelu
služavku, a potom I da se on, Nikolaj, udebljao. On se ponaša kao pravi spahija iako mu
je otac bio vojnik, a deda seljak. Čehov tako uvodi temu uzdizanja, zasnovanu na zlu I
prevari. Međutim, Ivan primećuje da je on srećan I da mu je taj kiseli ogrozd nešto
najukusnije na svetu. Čehov pokreće I temu propalog intelektualca koji se zarad
materijalnih blagostanja I malograđanskih ideala odrekao svojih mladalačkih ideja I
prepustio banalnoj svakodnevnici, otuda njegov apel: ‘Dok ste mladi, jaki I čili, činite
dobra dela’. Drugi problem je odnos između srećnih I nesrećnih. Za Čehova, srećni su
srećni jer znaju da ima nesrećnih, a u stvari treba da budu svesni da I to kratko traje. I
na kraju, on ukazuje na suštinu odnosa među ljudima- iako Ivan završava priču, ona ne
izaziva nikakvu reakciju kod čitalaca I sve ostaje bez ikakve promene.

TUGA

Psihološka pripovetka o kočijašu koji odlazi u grad po snegu sa svojom kobilicom da

zaradi neki dinar. Uronjen u misli dok ga pahulje zatrpavaju (bezdogađajnost, bez volje
da se nešto promeni) iznenadi ga pokoji klijent, ali, budući da je nezainteresovan za bilo
šta osim sebe, on ne sluša priču Jone Potapova o sinu kog je izgubio ove nedelje. Jona
I kobilica se na kraju okreću prenoćištu I on ispoveda svoju tugu životinji, koja bi
verovatno patila isto kad bi joj uginulo ždrebe. Zanimljivo je da Čehov klijente
depersonalizuje prikazujući samo neke njihove izrazite osobine, tako da su potpuno
bezlični, jedino Jona I kobila nisu. On problematizuje pitanje tuge- Jona ima potrebu da
je podeli sa nekim, da je izgovori I tako donekle olakša sebi. Ali, čovek je po prirodi
nezainteresovan I ne želi da se potresa. Na kraju Jona, očajan, pronalazi slušaoca u
kobili, međutim, ona je na ovaj način izdignuta iznad ljudi, sa možda većim
saosećanjem. Čehov donosi poentu: treba biti milosrdan prema drugima I sjedinjen u
jedno, I sa ljudima I sa životinjama.

PAVILJON BROJ 6

Glavni junak Andrej ima promašeni život. Želeo je da se bavi teologijom, ali pod očevom
pretnjom odlazi na medicinu; nije zadovoljan svojim poslom doktora u duševnoj bolnici-
paviljon br. 6. Međutim, tu sreće bolesnika Ivana, bivšeg sudskog izvršitelja koji patio d
manije gonjenja. Razgovori sa njim mu postaju prijatni I interesantni, a pritom su
metafizičkog karaktera. Oni raspravljaju o pitanju patnje I njenom smislu na ovom svetu.
Andrejev stav je da je sreća u nama samima, navodeći primer Diogena koji je živeo u
buretu. On smatra da je žrtva neminovna I da čovek mora da podnese sve što mu se
dešava. Međutim, kada okolina posumnja u njegovo mentalno zdravlje I pošalje ga u
Paviljon, on to ne podnese I umre- u ovome se ogleda Čehovljev pesimizam. Tako
Čehov podstavlja pitanje čovekovog bića I njegove prirode. Da li treba zadržati
optimizam I etička načela čak I kad je Bog ubijen?

ANA O VRATU
Priča o devojci koja se udala za bogataša u godinama da bi pomogla ocu koji se odao
alkoholu I braći. Najpre, ona se užasava škrtog muža koji je pričao samo o politici I o
tome kako se nada da mu presveti u trenutku darivanja odličja sv. Ane neće reći da ima
jednu Anu na reveru I dve o vratu, misleći na ženu. Međutim, to se dogodi. Očarajući
aristokratiju na jednom balu, Ana je dobila samopouzdanje I spremnost da se
suprotstavi mužu. Sada je nemilije trošira njegov novac I ponašala se prema njemu sa
nipodaštavanjem, a on je to trpeo. Sa druge strane, potpuno je zapostavila svoju
porodicu koja je sve više propadala, stideći je se.

Problem odnosa prema novcu, amblem Ana o vratu- ona je, još jedno njegovo odličje,
ali to ga opterećuje. Otuđenost prema ocu, promena. Novac kao pokretač,
uzdizanje:beda, žrtvovanje:nezahvalnost.

JONIČ(patronim mladog lekara u malom mestu)

Jonič se zaljubljuje u umišljenu pijanistkinju čija je majka umišljena spisateljica. On joj

izjavljuje ljubav, ona mu zakaže sastanak na groblju I ne dođe. Kada je zaprosi, ona ga
odbije želeći da se posveti svom školovanju I karijeri, a ne porodičnom životu. Godine
prolaze I Jonič se sve više bogati I sve više deblja. Nakon 4 godine pijanistkinja
Jekatarina shvata da je samo jedna u nizu umišljenih pijanistkinja, kao I njena majka I
pozove Joniča ne bi li obnovili ljubav. Međutim, on je sad ravnodušan I jedina radost mu
je sećanje na novčanice koje trpa u džep. Nakon nekoliko godina, on je još deblji I
bogatiji, a ona stari sama.

Čehov pokazuje kako se od mladog čoveka u punoj snazi, sposobnog da prihvata

lepotu I poeziju, dobija bajata jedinska koja se ni za šta ne interesuje. Na dvostrukom
planu slika se propadanje života I promašenost. Kako neusaglašenost ljudi u određenim
trenucima utiče na njihove sudbine. Jonič I Jekatarina su u svakom smislu prazni I
nedelatni junaci, samo u različitim trenucima, ali nisu samo oni- I njeni roditelji posle
niza godina imaju iste misli, izrečice, pa I kočijaš se ponaša isto. Sve u svemu,
okamenjenost u vremenu, duhovno mrtvilo bez snage da se nešto promeni.

DAMA SA PSETANCETOM

Još jedna Čehovljeva priča u kojoj je početak pre pravog početka, a kraj negde posle
pravog kraja. On odmah uvodi glavni lik- Ana Sergejevna je mlada, plava I zanosna, ali
gledana očima javnog mnjenja- dama sa psetancetom koja se šeta po obalskom
šetalištu u Jalti. Gurov se daje iz perspektive onoga što je on u Moskvi- banker sa troje
dece I teškom, ograničenom ženom bez ljupkosti, a sve to zaključuje preko njenih
gustih obrva I krutog držanja. Nije čudo što je Gurov sklon avanturama (u čemu se
ogleda izvesno samodokazivanje), te on pokreće vezu sa Anom. Nakon ljubavnog čina,
ona se oseća kao grešnica, brine se da li je pala u njegovim očima I plače, a on jede
lubenicu. Oni lutaju Jaltom u ranoj jutarnjoj izmaglici, ljube se I uživaju jedno u drugom.
Međutim, ona odlazi, I sada je na redu njegova moskovska svakodnevnica- žena koju
ne voli, posao I deca koji su mu dosadili I Ana koja mu,na njegovo iznenađenje, ne
izlazi iz glave. Nakon što prijatelju počne priču o zanosnoj ženi, a on mu odgovori
potpuno sporednom stvari, Gurov shvati da živi među divljacima I da je sve besmisleno
do žene iz grada na Volti. On odlazi tamo (menja se nedelatni junak) I sreće je u
pozorištu sa mužem lakejskog stave. Pritom Čehov daje potpunu sliku provincijskog
pozorišta. Ona mu govori da se vrati I da će ona doći u Moskvu. Tada kreće dvostruki
život I Gurov oseća je sve javno za njega laž (posao, porodica), a tajno ono što je
suštinska istina. Završna scena je puna patosa- ona jeca, on je teši, shvataju veličinu
svoje ljubavi I razmatraju kako da se oslobode tajnosti. Priča nestaje bez tačka, ali
prirodnim životnim tokom. Čehov ju je ispričao na najprirodniji način, sa beznačajnim
pojedinostima, a ona se u stvari ne završava I nema pouku.