Čitanje prekrasnog muža i sveta čovjeka Josipa

{ Bože Adamov, Bože Isakovalj, Bože Jakovalj, Bože izbavi sjeme pravedno svojih sluga
zaljubljenih u tebe i sebe, Gospode, da vriju potoci tvoje blagosti da bi mogao dušom napisati
veliko pozorišće o prekrasnom Josipu bivšim prečistim po rodu prestari muž patrijaha Jakova. }

 Nakon opće pouke, u kojoj je prikazana simbolika paralelizma između Josipa i Krista, priča
se kako je Jakov volio sina Josipa, ali su ga ostala braća zbog toga nenavidjela. Dok su
braća pasla ovce u planini, zabrinuti otac reče Josipu:

{ „Pođi sinu, i idi k bratu svojem i vij zdravlje njihovo i stada i vrati mi se.“, Primi Josip
zapovijed svoga oca i ode k bratu u miru očevom. Dok je on išao po pustinji zabludi se i ne nađe
brata svoga sa stadom. Pečalnu će njemu cić i nadje čovjeka i pokaza njemu put. I kada vidi ga je
ugledao Josip izdaleka oradosti se. Uzriše i oni kako zvir divji i pomisliše ubiti. Osip vidiše kako
janje mlado nezlobno pasti v ruci grišnih zalih vuk. Kada mu se približi vidi da u njenim očima
bijaše mir. On vidi da na njega zvijer skoči i zakoljaše ga kao pisanu svitu v ku biše obučen i
vskrtaše na nj vsaki zubi svojimi požriti ga zlo nemilostivo obraz javljajuće i bijahu svetago otroka
različno svojeju zlobolju. }

 Sva Josipova zaklinjanja nisu pomogla i braća su ga bacila u jamu.

{ Kada sverepi ti vrgoše Josipa u rov sedoše jesti i piti s radošću kako koti pobedivši grad.
Dok su oni jeli i pili u radosti velikoj, izved že oči svoji vidiše iduće kupce Izmailiteni neseće
aromati i zvaše je k sebi. I riše: „Nam bolje je prodati Josipa stranim kupcem da umrijet u tuđoj
zemlji i ne bude naša ruka na njem.“ Izvučoše iz rova brata zveri i kako zviri dviji i vzeše cenu
njego i prodađe i kupcem ne pomneće pečali i skrbi oca svojega. }

{ Kupci iduće inim putem dođoše do mesta Predroma kod Rahelova groba (Rahela – Josipova
majka). Tu je bijaše umrla na putu pred Prodrom vraćajući se Jakovu iz Mezopotamije. Kada
Josip ugledaše grob matere svoje, rasplakaše se i zavapiše iz gorke duše svoje: „Ovo Rahilo,
Rahilo, mati moja, ustani iz zemlje i vidi Josipa koaga si ljubila što njemu bi. ovo pleniki vedu me
rukami rpedana kako zločinca rukami tuđih. Tako braća moja naga me prodaše u Ejupt i Jakov,
otac moj, toga ne zna da sam ja prodan. Otvori mi, mati moja, i primi me u grob svoj i budi grob
tvoj tako mani tako tebi i primi, Rahilo, čedo svoje da ne rabotajet do smrti tuđim. Primi, Rahilo,
lišena od svog Jakova kako i on od tebe lišen bi. O Rahilo, Rahilo, ne slišiši li glasa sina svojega
Josipa i ne hoćeš mene prijati jako vazvah, glasa mojega ne sluša. Ovo sada pak te prizivam i ti
mene ne hoćeš uslišiti da umru sada nad grobom tvojim, da na tuđu zemlju ne idu kao zločinci.“}

{Kada vidiše i kupci kako plače nad grobom matere svoje, govorah mu: „ovaj junak što hoće nam
učiniti eda more ujti ot nas. Jamimo ga mi i svežimo ga da nam vsim pečali ne učini.“ I pristupiše
k njemu prijeteći mu riše: „Ustani jure i prestani ot lari koje činiš da ne probodem tebe nad
grobom tim i pogubimo zlato koje dasmo za te.“ Pošto je on ustao vidiše lice njega obuhvatilo
ga plač i počeše ga ispitivati: „Što plačeš tako ljutito uz ovaj grob na Predrome ovom? To jure
otimi strah i gnjiv ot srca i povij nam što ti je na stvari i zač prodan jesi nam. Oni bi pastiri koji te
htjede prodati govoraše: „Čuvajte ga da ne ode od vas i bićete bez grijeha. Rihom ti to, jure govori
nam istinu: Čji rab jesi ti, pastirov ili inogo? Reci nam česa cić ti pade na grob ljubeznivo. Mi te
kupismo i gospoda ti jesmo, reci nam kako rob se ča je od tebe? Ako šta utajiš od nas, komu imaši
reći pravo? Rab bo jesi nam. Kako riše nam oni pastiri da ubižati hoćeši od nas nam boljšim, utiši
se i reci nam šta ti je djelo. Vidiš bo se nam kako slobodan i ne hoćemo tebe imiti kako raba, nego
kako brata ili sina ljubimo, vidi bo na tebi veliku slobodu, dobro shranjen i dostojan jesi cesaru
predstojati i s velmnožnimi predstojati i sa svemožnimi čast primati…“}

 Josip je trgovcima objasnio svoje podrijetlo kao i to da su oni pastiri koji su ga prodali
njegova braća.

{ Braća Josipova kad ga prodaše i privedoše kozu i zakolješe i okrvaviše suknju Josipovu i poslaše
ga k ocu svomu govore: „Ovu svitu nađosmo na gorah povrženu i tada poznasmo da je riza
Josipova, brata našego jest. I u pečali jesmo vsi jego cić i za volju toga, oče, pašu ovu rizu ne
nađaše brata svojega Josipa. Poznaješ li ti oče, ako je riza Josipova sina tvojega, vsi bo ju mi
poznasmo kako Josipova jest.“ Kada že vidi Jakov rizu sina svoejga, zavapi u plač i gorkim dahom
kaže: „Ovo je riza moga sina, zviri zali snil je sina mojega.“ I ridaje govorađe s izdahom
izmučenim: „Zašto nisam ja bio na tvom mjestu sine moj, zašto mene ne priđe, zašto mene ne
raztržaše…}