Postupak karnevalizacije u romanu Heroj na magarcu

Miodraga Bulatovia
SAETAK: Rad se bavi postupkom karnevalizacije primenjenim u romanu Miodraga
Bulatovia Heroj na magarcu. Analiziraju se elementi karnevalizacije po Bahtinovoj
metodologiji, odnosno propituje se knjievni prosede ulanavanja ovih elemenata, njihovog
stilskog korespondiranja s poetikom pisca, kao i recepcijskim kodovima sa aktuelnom epohom u
kojoj je pisac stvarao. Cilj ovog rada jeste da ukae na injenicu da postupak karnevalizacije
predstavlja onaj umetniki fluid kojim je Bulatovi virtuozno postigao detronizovanje svih
vrednosti dotadanje knjievne tradicije i tako ponudio neko novo itanje herojskog doba.

KLJUNE REI: postupak karnevalizacije, karneval, menipska satira, menipeja, praznik,

groteska, burleska, skandal, Miodrag Bulatovi.
Praznino veselje je neophodno da bi se glupost (lakrdijanje) koja je naa druga priroda i ini
se uroenom oveku, mogla barem jednom u godini slobodno iiveti. Burad s vinom prskaju ako
se s vremena na vreme ne otvaraju otvori i ne puta u njih vazduh. Svi smo mi ljudi slabo
zatvorene bave koje prskaju od vina mudrosti, ako se to vino nalazi u neprestanom vrenju
strahopotovanja i straha od Boga. Potrebno mu je dati vazduha da se ne bi pokvarilo. Zato mi,
u odreene dane, doputamo sebi lakrdijatvo (glupost), da bi se zatim s jo veom usrdnou
vratili sluenju Bogu.
Iz cirkularne poslanice
pariskog teolokog fakulteta
(12. marta, 1444)
Karneval kao sinkretina predstavljaka forma obrednog karaktera (Bahtin 2000, 116) svojom
arolikou, specifinou leksike, profanacijom radnji i samog oveka, postao je i ostao plodno
tle modernom romanu, kakav je srpskoj knjievnosti podario Miodrag Bulatovi. Dobar
poznavalac Bulatovievog opusa s lakoom e primetiti da se sa evolucijom njegovog
knjievnog stvaranja, ujedno poveavao i udeo karnevala i karnevalskog oseanja sveta u
njegovoj prozi.
Karnevalizacijom se naziva umetniki postupak kojim se u delu ostvaruje karnevalska slika sveta
i vremena, i time ga svrstava u kategoriju ozbiljno-smenog. Pre svega, treba napomenuti da
karneval vodi poreklo od antikih i rimskih obreda, masovnih proslava praznika, uglavnom u
vezi sa solarnim sistemom i kalendarskim praznicima. Karneval se najee dovodi u vezu s
rimskim saturnalijama, ali esto se zaboravlja na jedan raniji antiki kult, kontroverzan kao i
samo boanstvo kojem je posveeno. Naime, re je o bahanalijama tj. Dionizijama, koje su i do

danas ostale sinonim za raskalano ponaanje, putenost i pijanstvo. Karneval je kao recidiv ili
preitak transponovan u knjievnu umetnost preko dva anra: jednog isprva filozofskog,
Sokratskog dijaloga, i drugog menipske satire ili menipeje[1]. Renesansna knjievnost
virtuozno je spojila i jedno i drugo, uzevi dijalektiku mo optenja iz sokratskog dijaloga, a
odnos prema svetu i smenom iz menipeje.
Ono po emu je karnevalizovana knjievnost posebno znaajna jeste to to prva pravi otklon od
klasinog predanja, odnosno ne bavi se priom s vremenske distance. Bahtin joj je stoga pripisao
karakteristiku savremenosti, tj. bavljenje aktuelnim temama, ili bar promiljanjem mitske prie
kroz savremeni kontekst. Velike mitske teme vie ne pripadaju memoratskoj formi; doba velikih
junaka iz predanja vie ne postoji ili se bar ne prikazuje kao takvo. Karnevalizovana
knjievnost se ne prisea, ve se okree sadanjem iskustvu ili se ak usuuje da slobodno mata
(Bahtin 2000, 103). Kritiki stav prema mitu donosi sveinu karnevalske knjievnosti u vidu
svojevrsnih kritikih umetnikih postupaka: parodiranje anrovskih obrazaca, uniavanje visoke
retorike, a samim tim i sekularizacija jezika, degradirajua citatnost, profanacija likova i
destrukturalizacija velikih tema. I Sokratski dijalog i menipeja su tako, poput otepljenog
bureta, postigli slobodu glasa Prie, omoguila zameateljstvo stilova i likova, iako prvobitni
antiki oblici jo uvek nisu dosegli onaj nivo polifonije koji e se tako kasnije, kulminativno
ispoljiti u stvaralatvu Rablea. Ono to je najvanije jeste da su pesniki polet i imaginacija, te
mo umetnika da se razmae svojom inspiracijom konano dobili svoju bezgraninu slobodu da
se iskau u svoj svojoj punoi izraza.

[1] Vidi detaljnije u: Bahtin 2000, 104116.

Postupak karnevalizacije je svom karakteru ipak podredio anr menipeje koji neposredno
proistie iz karnevalskog folklora, i kao takav doiveo je procvat i punu utilitarnost specifinog
umetnikog postupka upravo u modernom romanu, kao produktu velikih istorijskih pokreta i
ogromnih drutvenih nedaa, koje su ostavljale trajne oiljke na itave kulture i njihove
tradicijske epohe. I kao to inicijalni citat upuuje, knjievni stvaraoci kao suptilni umetniki
duhovi koji su razdreili knjievnost konvencionalnih mitskih matrica i ustaljenih kljueva
knjievne tradicije, zainivi je onim dionizijskim elementom to kovitla Nieovim delom,
katkada su, upravo zbog tog nemirenja sa ustaljenim tokovima knjievnosti, esto ostajali na
njenim marginama, to niukoliko ne umanjuje njihovu prometejsku ulogu.
Zahvaljujui T. S. Eliotu opte je poznato da svaka knjievna epoha (dodau u ovom sluaju
knjievna tematska preokupacija) neminovno raa svoju suprotnost, dezintegriui se im
dosegne svoj vrhunac. Na vrhuncu jedne takve epohe, uslovljene turbulentnim drutvenim i
ekonomsko-politikim previranjima oba svetska rata, pisci su kao odjek svoga drutva, zasieni
ratom i zlom koje nosi sa sobom, pulsirali misao o njegovoj paradoksalnosti, pretvarajui ga u
grotesku ili pak ironiju. Vrhunac budniarske, patriotske ratne tematike o kolektivno nesrenom,

metamorfozirao je u priu o degradaciji rata, egzistencijalnom nitavilu i besmislu ratovanja

jedna ista tematika je svrgnuta s trona na marginu; epski roman je unien parodijom,
burleskom, anti-junacima, ba kao to karneval detronizuje staro i ustoliava novo. Rat vie nije
bio istorijski dogaaj iliti politiko-drutveno stanje, ve je postao izokrenuta slika sveta i ona
izuzetna situacija o kojoj govori Bahtin kao vanom momentu karnevalizacije (Bahtin 2000, 106
i 109). U tom mitolokom znaenju, rat je predstavljao onu situaciju na pragu ili na trgu (Miki,
101) u kojoj se tada nalazio ne samo srpski narod. Imajui u vidu da se prag u mitologiji
poistoveuje s granicom izmeu dva sveta (Elijade, 63), nije teko rastumaiti zbog ega
neobinost trenutka nadrasta teskobnu svakodnevicu, a knjievna imaginacija se, izmeu ostalog,
otiskuje u sfere fantastinog.
Vaan elemenat menipeje, koja se u svojoj lucidnosti oituje u Bulatovievom romanu Heroj na
magarcu, jeste obilje smele i neobuzdane fantastike koja traga za istinom ili bar njenim
potvrivanjem van granica realnosti. Fantastika je mogua, jer za vreme karnevala vlada posebno
oseanje prostora i vremena, gde je sve dozvoljeno. Najei topos karnevala, kao i ovaj
Bulatoviev, jeste trg (koji moe biti zamenjen i ulicama, tavernama, cestama, kupatilima,
brodskim palubama i sl. Bahtin 2000, 122) i jedan veoma specifian za ovaj roman nunik,
dar kraljice Jelene, koji se svojom etimologijom i virtuoznom sintagminou izdie do
svojevrsne groteske, ostajui veran celokupnom postupku degradacije svih vrednosti (i linosti!).
S pojmom mesta usko je vezan i pojam vremena, koji zajedno ine svojevrsnu kategoriju
hronotopa. Karneval je posebno, praznino vreme, kad se vri prelaz iz starog u novo, kada se
ono samo po sebi obnavlja i raa. Takvo vreme je zgusnuto i veselo[2] (Bahtin 1978, 253),
drugaije i nesvakidanje vreme na pragu. Bahtin podvlai i praznini aspekt itavog sveta
(Bahtin 1978, 99), gde se ovek sjedinio s drugima i traje u tom pauziranom trenutku u kom je
slobodan kao bure s vinom. Za karnevale postoji odreeno vreme ne mogu se prireivati bilo
kada; po pravilu dolaze iza posnih dana, nakon zavretka velikih crkvenih praznika, kada je
religiozni ovek (Elijade, 86) oien, prieen, i zato slobodan da se ponovo zgrei
prekomernim jelom i piem, polnim optenjem, maskiranjem, nekontrolisanim smehom.
Neuobiajen hronotop otvara upliv fantastinom, jer nesvakidanje vreme i mesto povlae sa
sobom i drugaiju stvarnost, u kojoj je opet sve mogue. Moda najivopisniji fantastini motiv
jeste onaj u vezi sa Salvatoreom, vojnikom bez smene, ija puka neprestano raste i podeljena je
na zemaljski i nebeski deo. Ta, po Antoniju Pedutu, najpaklenija metafora nosi simboliki
potencijal karnevalizovanog troplanskog spajanja zemlje i neba[3], Olimpa i Hada (zemljani i
nebeski deo puke i vojnik koji se vere po njoj, rastoivi se na kraju u delove jer je
raskomadan[4]). Pored onirike fantastike, Bulatovi inkorporira i elemente fantastike u vidu
posebnih mentalnih stanja junaka, koji opet spadaju u glavne odlike menipeje.

[2] Znaenje srpske rei veseo ne obuhvata samo pojmove kao to su bezbrian i radostan, nego se esto
koristi i za karakterizaciju oveka u pripitom stanju.
[3] Troplanska konstrukcija je svojstvena anru menipeje (Bahtin 2000, 110).

[4] Motiv sparagmosa ili komadanja rtve nalazi se na nekoliko mesta u ovom Bulatovievom romanu, koje opet
potie iz mita o Dionisu, Bakhusu, kog bahantkinje na kraju obreda raskomadaju (nekada predstavljen ovnom) i
pojedu, ali on opet vaskrsava u prirodi, upuujui na kult plodnosti i obnove prirode, to ide u prilog tezi o poreklu
karnevala kao obredu u vezi s kalendarom i smenom starog vremena novim.Verujem da ishodite knjievnog
postupka dekonstrukcije modernog srpskog romana vodi poreklo upravo iz ovog agresivno-destruktivnog elementa
kulta Dionisa. Ista teza stoji i za dalji razvoj mita vaskrsavanja pomenutog boanstva, odnosno, kad je o romanu
re, revalorizacije knjievnih motiva i prevrednovanju knjievnih tema kojima se roman kao anr do tada bavio.

Tu kategoriju stanja svesti Bahtin je nazvao manijakalna tematika[5], no, proirila bih je ovom
prilikom na termin fantastika percepcije. Skoro svaki Bulatoviev junak je ekstatian, lucidan, u
magnovenju, opijen politikim idejama (Gruban), ili bludom (Alegreti), ili piem (Peduto),
oprhvan nostalgijom (Salvatore), zanesen ljubavlju (Dana), fanatino-prikriveno religiozan
(hodino mahnito metanisanje i zvonjenje). Prikazivanje posebnih zaumnih stanja junaka tako
uistinu predstavlja umetniki postupak fantastike percepcije, pre svega zato to podrazumeva
drugaiju taku gledita, specifinu vizuru kroz koju se svet sagledava i doivljava, proivljava
to jest nije sposoban da svet sagleda realno. To je onaj est Bulatoviev motiv pogleda iskosa,
kosimice (Pijanovi, 119 i dr.) i tome slino koji proima itavo njegovo stvaralatvo. A dalje,
utiui na percepciju likova, knjievni stvaralac time posredno utie i na percepciju itaoca,
otvarajui nove dimenzije itanja (i tumaenja!) svoga dela.
Kod Bulatovia, slino Dostojevskom, taj motiv izmenjene perspektive likova/pripovedaa
prerasta u virtuozni motiv dvojnika, kako izmeu pripovedaa i njegovih likova, tako i meu
likovima samim (vebanje pukovnika s poetka romana, obraanje odrazu u ogledalu u drugom
licu jednine, do Pedutovih unutranjih dijaloga i reminescencija o Maliu, Salvatoreu i Besti).
Motiv podvojenosti junaka je vieslojan i vieznaan: omoguava razvijanje veitih pitanja, pro
et contra teza[6], inkorporiranje anra solilokvija, simpoziona[7] (Bahtin 2000, 108. i 114) i
oneobiavanje same sutine junaka.
Zbog te neobine i drugaije slike sveta koji se iaio iz svojih zglobova, koji je okrenut
naglavake i u kom je sve pomereno; zbog te skokovite pripovedake zamene uloga, neumitno se
javljaju otri prelazi, visoko amplitudni kontrasti i oneobieni oksimoroni. Od portreta do
dijaloga, onomastike i opisa radnji, nesvakidanji jeziki kalambur doarava karnevalsku
atmosferu ovog romana. Poemo li samo od imena Grubana Malia, koji u sebi nosi smehotvorni
oksimoronski spoj, do podrugljivog naslova romana Heroj na magarcu, koji nam u svest
priziva neku donkihotovsku asocijaciju iskombinovanu sa Sanom Pansom.

[5] Ova vrsta tematike se prvi put javlja upravo u anru menipeje (Bahtin 2000, 111).
[6] Razvijanje postupka sinkrize jeste karakteristino za ve pomenuti Sokratski dijalog (Bahtin 2000, 105. i 110).
[7] Odurno parodini gozbeni govor hode za vreme ruka s Bestom, gde oajniki pokuava da opovrgne
Barbagalino polno optenje s njegovom enom Nidarom.

Dalje onomastiko razmatranje ostalih likova ukazuje na imenske kodove i simbolio

impliciranje (ili moda zavaravanje): Besta od italijanskog bestia to znai zver, ivotinja
upuuje na betiju, furiju, frivolnog oveka; Alegreto od ital. allegro, veseo, radostan; pa onda
Salvatore to na italijanskom znai spasilac, spasitelj. Sva imena jasno predstavljaju sve inioce
karnevala. Zatim toponimi kao to su Posran-potok, dolina gonoreje, igranje imenom Ismet
Ismeta, nedvosmisleno ukazuju na degradirajuu profanizaciju tih pojmova. Shodno tome, roman
obiluje retorikom lascivnou, svojevrsnom bulatovievskom koprolalijom, ija je stilska
funkcija, izmeu ostalog, i uniavanje velikog epskog anra romana.
Kao najeksplozivnija i najefektnija odlika karnevalizacije jeste svakako skandal. Radivoje Miki
precizno odreuje funkciju skandala napominjui da je skandal najbri oblik transformacije
smenog u ozbiljno i obrnuto (Miki, 117) ona tanka ica po kojoj Bulatovi tera svoje itaoce
da balansiraju i da nikada ne budu sigurni da li da se smeju ili plau. Ta transformacija
predstavlja sutinski elemenat karnevalizacije. Ovaj postupak je isprva bio obrednog karaktera,
ali se u romanu Miodraga Bulatovia ta lepeza iri do nezamislivih taaka. Dalje, za pojam
karnevalske transformacije neizostavno se vezuju termini travestije, uloga, maski, lutaka, jer svi
ovi rekviziti slue da se uesnici karnevala prerue, postanu neko drugi, izjednae u tom
zaustavnom trenutku kada je sve doputeno; i naravno, sve raspusnosti poinjene za vreme
karnevala su olakane, jer vinovnik ostaje sakriven, nepoznat, neprokaen. Ve napred spomenuti
postupak udvajanja likova, takoe, predstavlja svojevrsni vid transformacije junaka, ne samo u
fabulativnom razvoju, ve i prilikom karakterizacije. Groteskno zastraujui primer travestije u
romanu jeste udovica Ismeta, koja je u stvari neko dvopolno bie, koje polno opti s mukarcima,
ali na razliite naine. Dalje, Major Peduto, scenarista svega, svaki put u dijalogu s nekim
linostima navlai masku pripovedaa, a opet, sam, u monolozima, moda pripoveda stavlja
Pedutovu masku. Zatim Marika, najvea putana i bludnica u romanu, menja svoje maske shodno
ljubavniku s kojim je. Kukavni Alegreto, transformie se u dinog vojskovou im izae iz svoje
sobe, a u stvari je plaljivi ovek koji se nalazi u krizi starenja. General Besta, naizgled pokoran i
podreen enama, u stvari je otelotvorenje satira koji ne preza ni od kakvog lanog obeanja
upuenog ljubavnici. I dalje bezbroj vojnikih lutaka-crnokouljaa, koje Peduto time
obezliava, izjednaavajui ih tako sa stvarima, koje jednostavno slue svrsi.
Skandal je uobiajen deo svakodnevice i time to u romanu ne predstavlja skandal, Bulatovi
intenzivira izokrenuti poredak stvari, nudei otunu sliku Bijelog Polja pod italijanskom
okupacijom. Njegovi skandali su najee ili verbalni politiki intornirani, ili skaredni
pornografski. Ogoljena slika nemorala i materijlanog-dole (Bahtin 1978, 384453) u stvari jeste
najupeatljiviji motiv karnevalizacije u Bulatovievom romanu. Treba napomenuti da su svi
likovi prikazani s neobinim telesnim sklopom: Gruban Mali ije je spolovilo groteskno
enormno, postaje tom svojom telesnom odlikom i obeleen upravo zbog toga je privlaan
enama, zbog toga Peduto gaji prema njemu simpatije, a poznaju ga i crnokouljai kao onog
kom progorevaju gae. Otud i funkcija njegovog imena da se njegova falusna obdarenost
(sugeriui plodnost, ali i hrabrost, u argonu) defavorizuje od strane pooima, kao neeg
abnormalnog ali bez uspeha, upuujui ba tim tabuiranjem na njegovu predodreenost. Zatim
lik Mustafe Agia, lokalnog pijuna kojem uvo od stalnog prislukivanja poinje da raste. Tu je i

prostituka, imenovana samo kao Dalmatinka, sa svim enskim komponentama vidno

prenaglaenim.
Pored telesne neobinosti, karnevalsko skrnavljenje svih iole propisanih normi transponuje se u
skoro svakom aspektu javnog drutvenog ivota. Cilj karnevala jeste svrgavanje starog i
krunisanje novog, ali bez ikakvog ustezanja i konvencija. Zato je tokom karnevala sve
doputeno, jer su svi jednaki. Svi nose maske ili igraju uloge, zato da bi izbrisali svoj drutveni
lik. Ne postoji klasna podeljenost, polovi i starosna dob. Postoji samo karnevalsko oseanje, ona
dionizijska opijenost i nesputanost drutvenim normama. Prekomerno pie i jelo, ekscentrino
ponaanje, neumesna re, tua kao simbolizacija snage i mukosti sve to nalazi oduka u
karnevalskom praznovanju.
U vezi s takvim ponaanjem i junaci moraju biti s najnie lestvice, ogrezli u frivolnost i poroke,
bestidni i marginalizovani. U skladu s tezom da karnevalizovana knjievnost prikazuje iskljuivo
naturalizam drutvenog podzemlja (Bahtin 2000, 109) jeste i Bulatoviev opis Grubanove kafane
na kojoj pie:

NAJEA RAKIJA I OSTALO

Toio je pie, ustro razgovarao s vojnicima, droljama, podvodaima, kupcima i preprodavcima
prezervativa, abortina u kutijama za sapun, rasturaima pornografskih fotografija i sveica sa
uputstvima kad i kako a kad nikako ne,
(Bulatovi, 25)
To je stecite svih ponienih i uvreenih, tu se orgija i pije, plae i smeje, posmatra i zavodi. Taj
podzemni, marginalizovani deo drutva u stvari predstavlja vie-tunu-nego-smenu metaforu
svakog ljudskog bia, koje je oblepljeno blatom ratne stihije.
Pedutovom (ili Bulatovievom) geslu da je pornografija surogat slobode podleu svi junaci
ovog romana. Svi su prepuni eksplozivnog libida, pervertidnog voajerstva, elje za grupnim ili
analnim seksom, dodirivanja fekalija, egzibicionizma i skarednosti. Nisu poteeni ni verski
poglavari u likovima katolikog Padrea, popa Vukia koji ne nosi gae i opija se do besvesti,
hode Merdana koji polno opti s travestitom i u kog je ludo zaljubljen. Otrica Bulatovievog
pera je sasekla sve junake, pa i onog o kom je pisao sa simpatijama u svom romanu u romanu
Grubanu Maliu, kom daje imena poput Don Gruban, Vitez tamnog lika, udo Drugog
svetskog rata.
Gruban je, kao to je ve napomenuto, marginalac, ije je prebivalite stecite najveeg ljama i
greha. Meutim, on doivljava preobraaj, transformaciju u vidu ideolokog opredeljenja i
postaje tako onaj karnevalski detronizovani kralj, kog svi izvrgavaju ruglu. Postaje neshvaena
luda, Don Kihot koji juria na vetrenjae. [8] I otud simbolika romana, koji svojim naslovom
desakralizuje tradicionalnu sliku rata kao dokaza o herojstvu i odanosti.

Zbog svih ovih arolikih karakteristika karnevalizacije, ovaj roman prua neverovatni kola
stilova i polifonije, prepun vrcavih iskaza i psovki, razliitih jezika, dijalekata i argona,
raspojasanih i muno-skarednih pornografskih scena, otuno bljutavih ljudskih sudbina, bezbroj
perfidnih misli i radnji, bespotednih batina i nevienih skandala, sve uvijeno u celuloidnu
vizuru Peduta-pripovedaa, koji sa svojom riom bradicom podsea na ejtana koji je odneo alu
u jednom selu na severu Crne Gore, sada ve davne 1943.

[8] Ovde treba napomenuti da je karnevalski obred asimilovao i praznik luda, kao i praznik magaraca (Bahtin 1978,
11).

Dragana Boskovic

A Method of Carnivalization in the Novel A Hero on a Donkey

byMiodrag Bulatovic
Summary
The paper deals with the method of carnivalization applied in the novel of Miodrag Bulatovic
called A Hero on a Donkey (Heroj na magarcu). The elements of this method are analyzed in
accordance with Mikhail Bakhtins methodology, i.e. the study analyzes a literature act of
combining these elements, their stylistic correspondence with the writers poetics, as well as a
relation of receptive codes with the epoch which the writer was creating in. The aim of this
research is to point out the fact that the carnivalization procedure represents that artistic fluid, by
which Bulatovic skillfully accomplished dethroning of all the values in literature tradition of that
time. In this way he has offered one other kind of reading the age of heroes.

LITERATURA:
Bahtin 2000, Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Beograd, 2000.
Bahtin 1978, Mihail Bahtin, Stvaralatvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka
renesanse, Beograd, 1978.
Bulatovi, Miodrag, Heroj na magarcu, Beograd, 1984.

Miki, Radivoje, Postupak karnevalizacije. Uvod u poetiku Ranka Marinkovia, Beograd, 1988.
Nie, Fridrih, Roenje tragedije, Podgorica, 2001.
Gruji, Branislav i Marjana Srevi, Novi standardni renik, italijansko-srpski/srpsko-italijanski,
Niki, 2002.
Pijanovi, Petar, Poetika groteske, Beograd, 2001.

Objavljeno u: Sveske, god. 19, br. 90, decembar 2008, Mali Nemo, Panevo, 2008, str. 9197.