Odisejev boravak kod Kalipse i odlazak na

drugo ostrvo

Ovo je, uslovno rečeno, drugi deo Odiseje, koji traje od ponovljene
skupštine bogova do početka pričanja kod Alkinoja. Opis obuvanja Atene i
Hermesa je želja za intertekstualnim poklapanjem. To možemo čitati kao grešku,
ali i kao potvrđivanje odluke bogova da se pomogne Odiseju, kako bi se istakla
razlika između sveta Ilijade i Odiseje. Bogovi su prisutni manje nego u Ilijadi, ali
su prisutni više kao moralne distance, i u funkciji čoveka. Na drugoj skupštini nije
naglasak na braku, nego na Odisejevoj kraljevskoj ulozi, koja se meša sa
funkcijom oca. Time Odisejev oikos postaje metonimija celokupnog Odisejevog
kraljevstva, pa ako je, samim tim, oikos opsednut, i kraljevstvo je. Odiseju se
daje dužnost da uspostavi ponovo poredak za koji je bio odgovoran. Zato sada
uloga prosaca, Telemahovo suprotstavljanje proscima i Penelopino odbijanje
prosaca, dobija drugu dimenziju – ne radi se samo o jednom konkretnom braku,
već braku kao jedinici socijalne hijerarhije, metonimiji celokupnog uređenja. Tako
njihove uloge postaju šire od porodične i emotivne dimenzije, jer su u službi
očuvanja šire socijalne strukture.
U Ateninom govoru se vidi i to da ljudi delaju sa očekivanjem božanske
nagrade.Tako bogovi dobijaju funkciju koja im je eksplicitno data u sofističkim
teorijama postanka bogova – oni treba da nagrade dobre i kazne zle kako bi
omogućili opstanak moralnog ustrojstva. To je teorija da su bogovi izmišljeni da
bi bili jemac moralnog poretka, konstrukti kojima se postiže strah od zla i
duševno spokojstvo prilikom činjenja dobra. To je moralna funkcija bogova.
Čoveku se ne može poveriti da organizuje sopstvene odnose, jer je on suštinski
neetičko biće. Ova etizacija u Odiseji postoji zbog drugačijeg pogleda na ljude.
Potrebno je da bogovi hagrade Odiseja da bi se svaki sledeći kralj ponašao
pravedno. Čovek postaje manje autonomno biće. Vladanje u Odisejevoj kući je
metafora anetičnosti čoveka u Odiseji. Prosci su Odisejevi podanici, pored
mornara. I jedni i drugi su nesposobni da se ponašaju etički, potrebna im je
snažna spoljašnja vlast. To je nota antropološke pesimiznosti.
Odiseja prvi put srećemo na jednom od dva protoidilična mesta. To nisu
eshatološki prostori, ali nisu ni sasvim u domenu realiteta. I Ogigija i Shelija se
nalaze van sveta i ljudi. Nije jasno da li ta mesta pripadju ralnom svetu ili ne. Tu
počinje nesigurnost povodom realiteta i irealiteta Odiseja. Ovde nema
neshvatljivih pojava kao u Odisejevoj priči, ali je ipak izmešteno iz domena
svakodnevne iskustvene stvarnosti. Ovo je retorički topos, okamenjini književni
topos. Postoji izvesna sličnost u opisivnju rajskih predela. Hermes prvo oseća
miris, što je opšte mesto locus amoenus-a. Nakon čula mirisa ide sluh – boginja
peva. Za locus amoenus su neophodna vrela, potoci.
Razgovor sa srcem (mada je to loš prevod) je praforma unutrašnjeg
monologa, do kojeg se dolazi dosta kasnije. To da neko govori sam sebi zahteva
dva apstraktuma, a srca kao izdvojen deo naspram onog koji govori je manje
apstraktan.
Jako je bitna simbolika na Kalipsinom ostrvu, pogotovo simbolika pećine,
jer je ona ulazak u utrobu zemlje, tj. u matericu, što je preduslov novog rađanja.
Taj kult pripada šamanizmu. Četiri vrela od kojih svako ide na svoju stranu su
praslika sveta, imago mundi, obično su stilizovani - predstavljeni kao krst ili X.
Kod Platona je imago mundi stavljen na drugi plan – eshatološki.
Kalipsa optužuje bogove da su zavisni, jer su muškarci posrednici nad
ženom. I Olimp je opšte mesto patrijarhata. Tako i Penelopa brani Odisejevo
posedništvo nad sobom. Njihov brak je superioran upravo zato što to
posedništvo nije ugroženo. Slično se sreće i u homerskoj himni Afroditi, gde se
ona zaljubljuje u smrtnika i ubeđuje ga da je smrtnica. Sutradan ona kaže da je
sramota što se to desilo, a dete koje će se roditi će dati smrtnicima da ga
odajaju, i daće mu ime njenog bola zbog poniženja što ju je posedovao smrtnik.
Ali ipak, boginja je ta koja je dominantna, što se vidi i u odnosu Kalipse i Odiseja.
Odiseja srećemo u paradoksalnoj situaciji - i pored rajskog mesta i
ponuđene besmrtnosti on proliva suze. Naša interpretacija je uslovljena
manipulacijom sveznajućeg pripovedača. Druga paradoksalnost je to što mu je
draža smrtnica naspram brsmrtnice. Problematično je to što Kalipsa nudi
Odiseju, jer je nepouzdano. Jedini raniji takav primer je primer boginje Eos (Eoja)
koja je Titona htela da učini besmrtnim, ali je zaboravila da traži večnu mladost,
pa se on pretvorio u cvrčka. Kalipsa pominje večnu mladost. Postojanje na ostrvu
je potpuno drugačije homerskom heroju, jer on ne može da dokaže svoju
aristeiju. Život večne mladosti je drugačiji od života na Itaki, jer je tamo sreća u
smeni pokolenja. Brak je bitan zato što omogućava potomstvo. Muška filijacija,
povezivanje otac–sin, za ep je jako bitna.
Po nekim tumačenjima, pravo iskušenje za Odiseja nisu ni Kirka, ni
Kalipsa, već Nausikaja. On sa Nausikajom nema osećaj inferiornosti. Ali takva
tumačenja se prema Odiseju odnose pomalo erotocentrično.
Shelija je ostrvo ljudi specifičnog statusa i porekla. Ono je idealizovani
dvojnik Itake. Alkinojev dvor je gotovo pandan Olimpu. Bitan opis je opis
Alkinojeve bašte, koji priziva vrt sa Kalipsinog ostrva. U njemu se potiru
vegetativne faze, što je irealno. S druge strane imamo hiperfertilitet, a sa
prikazom grožđa imamo nešto još irealnije – istovremenu prisutnost raznih
vremenskih faza.
Demodokova pesma doprinosi razotkrivanju identiteta Odiseja. Ona je i
nagoveštaj Odisejevom pripovedanju. Potresni efekat koji izaziva, imala je i
Femijeva pesma. Jedino njegove pesme percipiramo. On je na istoj ravni sa
ekstradijagetičkim pripovedačem. On nije primarni intradijagetički pripovedač,
već je to Odisej, ali je primarni intrapoetski pesnik.
U Ilijadi je pesnik Damiris izgubio vid zato što se takmičio sa Muzama.
Muze su Demodoku uzele vid, ali su mu dale pesmu, jer čovek ne sme biti
doveden u ravan sa bogovima. Njegova pesma je dvojnica glavne pesme. Ovde
je efekat slepila nemoć, koja je preterana, jer onaj koji stvara alternativan svet je
nemoćan u stvarnom svetu. U njegovoj pesmi Odisejev stalni epitet je i
«gradodija», kao onaj koji je srušio Troju. Jedino nam se u celosti prenosi pesma
o preljubi Aresa i Afrodite. Bogovi se smeju goloj Afroditi i Aresu. Ovde se bogovi
ne smeju manama, već komičnoj sceni sličnoj onim iz komedija domaćeg života.
Zato možemo reći da je ovo protokomički segment. Možemo pretpostaviti da im
se i smrtnici smeju, i recipijenti. Oni su u izuzetno inferirnoj situaciji, pod
moralizatorskim izgovorom. Tu se preslikavaju ljudski moral i socijalna
politikacija. Menja se odnos nadmoći i podređenosti.