EK2 – вежбе

66. сонет и 116. припадају првој групи сонета посвећених лепом младићу, а последњи 130. припада
групи сонета посвећен црној дами.
Сонет 66 “Tired with all these“
Овај сонет је необичан по томе што имамо очигледно неку врсту набрајања. Имамо добар део
стихова (око 10) који почињу речју and. Први стих, “Tir’d with all these, for restful death I cry“, говори
које је основно расположење песника. Он је уморан и чезне за смрћу која би донела одмор – restful
death. Тугу, тескобно осећање које се осећа у набрајању видимо у набрајању проблема који се
тренутно дешавају у друштву којима је песник прилично незадовољан.
“As, to behold desert a beggar born,“ – desert, овде значи неко ко заслужује добро. Шекспиров језик је
специфичан по томе што то јесте рани модерни енглески, али уме да буде тежак јер речи које ми
данас знамо у једном значењу код њега имају неко друго значење. Дакле, њему је тешко да гледа да
онај ко заслужује добро се рађа као просјак. Са друге стране, “ And needy nothing trimm'd in jollity,“
оно што је ништавно то је заоденуто у раскош. Овај стих је у контрасту са претходним. Такође, needy
nothing може значити и особа која је рођена у раскочи, неко коме су сви прохтеви испуњени.
“And purest faith unhappily forsworn,“, у овом стиху концепт faith се односи на неки завет, неко
обећање које се ломи (forsworn). Може значити и част, принципи части и чојства који су просто са
моралним пропадањем напуштени и одбачени. Може се односити и на религију и веру, у смислу да
људи одбацују најчистију веру од себе – време у којем пише Шекспир је време раскида са
католичком црквом. Године 1534. је Хенри VIII покидао везе са Римо0м и основао англиканску
црвку, увео протестантизам, прогласио се поглаварем енглеске цркве. Може се рећи да је остатак 16.
века обележен страшним ломовима у главама обичних људи, у мисаоним системима и њиховим
животима. Прелазак из католичанства, из вишевековне вере, традиције читаве ствара прелом у
њиховим животима. Краљица Елизабета и њен државни апарат били су изразито протестантски
расположени – протестантизам постаје државна вера, а католичанство је законима прогнано из
земље. Католици су сматрани претњом за краљевину. Енглеска је била обележена страхом од
повратка католичанства током читаве владавине Елизабете, страх од тога шта ће бити са Енглеском
чија краљица се није удала, нема директне наследнике/директне потомке. Који ће од претендената
заузети престо, да ли ће то бити неко од Шпанаца? Елизабетина сестра, Мери Тјудор, Крвава Мери,
била је удата за потоњег шпанског краља и спроводила је контрареформацију. Зашто је сад реч о
овоме? Јер се у јавносту није смело ништа говорити супротно том државном ставу о протестантизму
као о јединој пожељној вери. Шекспирови родитељи су били крштени католици, али је он сам био
крштен као протестант због текуће политичке ситуације. Једна од великих тема Шекспирових дела је
о његовом односу према веру, коју је он веру прихватао и како ју је доживљавао. О томе се може
говорити у „Хамлету“ – те је по многима ова purest faith по многима алузија на католичку веру која је
напуштена на несрећан начин. Међутим, он ову невољу заодева и не говори отворено о њој јер не
сме да говори.
“And gilded honour shamefully misplac'd, // And maiden virtue rudely strumpeted,“, овде се може
мислити и на жене које се окрећу проституцији. У другом катрену дакле имамо част која је скрајнута
на другу страну (gilded honour). Такође, у том контексту и стих: “ And right perfection wrongfully
disgrac'd,“, она истинска вредност, савршенство је некако осрамоћено. “ And strength by limping sway
disabled,“, а снага је заправо онеспособљебна.
У трећем катрену имамо кључни стих који иде у прилог томе како се у елизабетинско доба може
говорити о томе како су људи незадовољни. “ And art made tongue-tied by authority,“ говори о
цензури, да људи нису могли да пишу о ономе што су хтели него о ономе што је дозвољено. Нема
1
слободне изражавања. Не могу свије идеје и мишљење да изразе. Уметност/уметничко стварање је
ућуткано од стране власти. Елизабетино време је време највећег успона политике, стратегије,
прирвреде и књижевности, али оно је било доба у којем је била присутна контрола онога што се
ствара. Када аутор напише драму, он је прво предаје цензору на читање и одобравање, па се тек тад
поставља, ако је одобрена. Било какво субверзивно деловање је било потенционално опасно.
Шекспир и њему слични били су мајстори субверзије. Тако је и овај стих скривен и забашурен. То је
прилично храбар стих за то време заоденут у парафразе. “ And folly, doctor-like, controlling skill,“,
лудост контролише учености. “ And simple truth miscall'd simplicity,“, искреност се назива simplicity, а
овде је ово у ружном смислу, stupidity. “ And captive good attending captain ill.“, заробљено добро
служи злу. Ово је сонет у којем се врло упечатљиво говри о трзавицама, неправдама, невољама
песниковог времена. Ова набрајања зовемо каталогом. То је каталог невоља. Песник набраја шта
му све страшно смета, те зато и вапи за смрћу која би му донела одмор од свега онога што нам је
набројао.
Међутим у завршном куплету, имамо врсту преокрета. Говори како му је доста света, али иако му је
смрт примамљива, она би значила да је то растанак са младићем племенитог рода те њу неће
изабрати. Упркос свим друштвеним проблемима, окреће се лепшим вредностима, односно љубави.
Дакле, када би отишао са овог света, што је очигледно да на неки начин жели, морао би да остави и
своју љубав. Тај куплет практично потире све ове невоље. Он је противтежа из које заправо
произилази да заправо неће отићи. Постоји на овом свету што је, и поред свих ових невоља
набројаних у 11 стихова, довољно вредно да би се остало.
Сонет 116 “Let me not to the marriage of true minds“
Он говори о дефинисању љубави. Ово је савршена љубав, о сродним душама. “ Let me not to the
marriage of true minds // Admit impediments. Love is not love“, о споју сродних душа. Истински
блиских умова не треба да има препрека (ово је стих ипо који говори о сродним душама без
препрека, присутно опкорачење). “ Which alters when it alteration finds, // Or bends with the remover to
remove.“ За љубав међу сродним душама, праву љубав не постоји промена која се дешава када се
наже пред неком препреком. Права љубав остаје постојана чак и пред тешкоћама. “Which alters when
it alteration finds,“ Та промена може бити и промена у особи коју волимо, или мисли на телесну
промену или када ми наиђемо на неку њихову ману пошто се људи мењају с временом (то се може
десити старењем/сазревањем особе). Код Шекспира је битна та тема времена, јер оно неизбежно са
собом носи промене. “ Or bends with the remover to remove.“, права љубав не дозвољава није склона
да се помери када се објекат љубави измести – ако се предмет наше љубави помери (некуда оде или
заувек оде), та љубав неће нестати.
Слика другог катрена преузета је са мора, која нам је позната из ранијих епоха, али и Вајатов сонет.
Имамо барку/лађу и љубав која је садржана у симболу звезде водиље. Та звезда лутајућој барци бива
путоказ. Љубав је као светионик: “... it is an ever-fixed mark // That looks on tempests and is never
shaken;“.
У четвртом катрену постоји велика тема времена, пролазности и промене, превасходно физичке: “
Love's not Time's fool, though rosy lips and cheeks“ овде буквално каже да љубав није луда времена.
“Within his bending sickle's compass come;“, у овом и претходном стиху види се како Шекспир
приказује љубав као алегоријску фигуру, која носи срп и њиме коси све пред собом. Под удар српа
времена долазе: румени образи, црвени образи и остали симболи младости. Али ако је права (дакле
није луда времена), она истрајава чак и кад прођу румени образи и црвене усне, када се крене ка
старијем добу, ка старости. “Love alters not with his brief hours and weeks,“, не мења се са протоком
сати, година, недеља.
У завршном куплету имамо сиже, синтезу онога што је песник говорио.

2
Ова два сонета нису лична, већ су мало општија, рефлексивнија. Они разматрају тему друштва,
друштвених проблема, те кроз њих тему љубави. Други сонет говори о љубави сродних душа,
дубинском, истинској интелектуалној љубави.
Сонет 130 “My mistress' eyes are nothing like the sun“
Овај сонет вољену жену описује као сушту супротност Лаури и Сиднијевој вољени. Шекспир прати
Петраркин опис Лауре тако што описује њене очи, косу, груди, али приказује то опет као нешто са
чиме се поиграва, исмевајући петраркистичке описе жена. Он даје неки реалистичнији опис, а не
надреална поређена. Овај сонет је пример зашто Шекспира називају изразитим анти-петраркистом. “
My mistress' eyes are nothing like the sun;“, од Петрарке би се очекивало да каже да су њене очи исте
као сунце, или сјајније од сунца. Овде ниједно поређење не иде у прилог вољеној жени. Међутим,
завршни куплет нас оставља у некој врсти запитаности.
У неком Спенсеровом сонету постоји поређење очију вољене жене које су сјајније од сунца, које
када после летње олује бљесне измами све животиње које су се сакриле од олује и отвори све
цветове. Оне тамо имају натприродну моћ.
“ Coral is far more red than her lips' red;“, петраркиста би рекао да су црвене барем попут корала, ако
не и црвеније.“‫ׅ‬If snow be white, why then her breasts are dun;“, њен тен је таман, сивкаст. У
срењовековној лирици, врат је таман попут лабудовог, те је овде очигледно да му драга није из
високих кругова. “ If hairs be wires, black wires grow on her head.“, коса јој је тамна, и у потпуној
супортности са осталим женама испеваним у поезији (осим Алисон, она је црна овца). У
средњовековној поезији, жене су обично светле и плаве.
Други катрен јој доноси још неповољније описе. Њени образи нису попут ружа румени. Њен дах
заудара, није баш најлепши дах који је осетио.
Трећи катрен нам доноси кључне идеје.
“I love to hear her speak, yet well I know
That music hath a far more pleasing sound;
I grant I never saw a goddess go;
My mistress, when she walks, treads on the ground.“
Њен глас је такав какав је, има лепше музике од њеног гласа. Ми то не очекујемо, већ очекујемо да
каже да је њен глас најлепша музика. У друга два стиха, он каже да никад није видео богињу у
стварности, али да своју драгу не може поистоветити са богињу због крупног и тешког корака. Други
писци би рекли да њихове драге ходају попут богиње. Шекспирова вољена жена ходи земљом, те је
она реална и овоземаљска. Она је смртна, попут осталих смртника, као и друге.
У завршном куплету говори како је његова жена, таква каква јесте, исто тако драгоцена као и оне
које су описане уз лажне описе и поређења. “... I think my love as rare“, за мене је она једнако ретка,
посебна, јединствена, “ As any she...“, she је жена “ belied with false compare“, муза, предмети других
песама (Лаура, Елизабет Бојил).
Он овиме говори о петраркистима да су неискрени и да претерују у описима. Тиме, уместо да
величају жене, они ту људску несавршену природу покушавају да надокнаде претераним описима.
Доводи у питање основну дилему да ли савршене жене постоје – не постоје наравно, постоје као
такве само у њиховим маштањима и стиховима. Оне нису некаква реалност. Чини се да, овим
сонетом, песник у исто време описује очигледну љубав, наклоност према тој обичној жени, али даје
и свој суд о петраркизму, о скрушености песника, његовом осећају неважности, о једном обожавању
и уздизању мимо свих реалних оквира и сваке рационалности. Овде се уметник поставља много
рационалније и изриче суд према коме га сматрају анти-петраркистом.

3
Сонети су у збиркама увек сачувани по бројевима, а наслови су обично додати накнадно од стране
састављача антологија.