ПРЕДГOВОР

Име А. Џ. Кронина познато је нашој читалачкој публици по раније

преведеним делима „Цитадела“ и „Звезде гледају с неба“. Тим делима он је
претстављен нашој публици и одмах је стекао велике симпатије.
Живот Арчибалда Џозефа Кронина, то је живот сваког сиромашног
честитог човека: живот пун патње и тешког пробијања, али и стицања
вере и челичења за борбе које претстоје. Рођен је 1896 године у Кардросу у
Шкотској. Помогнут Карнеџијевом стипендијом, студирао је медицину и
био једно време лекар, да затим напусти лекарски подив и потпуно се
посвети књижевности. Та његова лекарска пракса омогућила му је да
широко упозна живот и његове беде, да буде често сведок мучног живљења
родних слојева и грубости живота. Тај живот борбе радника Кронин је
најлепше дао у роману „Звезде гледају с неба“, који му је не само
најопсежније, но несумњиво и најбоље дело. Осим горенаведених романа,
Кронин је дао и друге: „Замак“, „Три љубави“, „Кључеви краљевства“ и
роман који је пред нашим читаоцима, „Гран Канариа“. Међу најчувенијим
савременим писцима Енглеске име Крониново је најпопуларније у оном пуном
смислу те речи: није то име познато само по чувењу, но по присном
доживљају самога писца и његових дела. Сигурно је да има снажнијих
писаца у англоамеричкој савременој књижевности. снажнијих и
опсервацијама животних и социјалних збивања и њиховим уметничким
отелотворењем. нијансованијих у уметничкој концепцији и изразу, али је
сигурно и то да је мало њих стекло такву славу и такво свеопште признање
као Кронин. И са разлогом. Кронин је најтоплије говорио откривајући у
животним збивањима и потресима људе, не измишљене личности стваране
маштом и уметничким дочаравањем, него људе онакве какви они јесу у
свакодневном свом сусрету са животом, људе и добре и зле, идеалисте и
борце за остварење вечитих људских идеала среће и добра за све, и отуда
страдалнике и патнике, и оне друге који вечито праве компромисе са
животом, немилосрдно газећи све и свакога ко им стоји на путу ка
остварењу њихових егоистичких циљева. Тај широки и разнолики свет и
живот пун динамике сусрећу се у Крониновом делу у ретко свежој
реалности с једне стране, и у некој чудној, треперавој, лирски мекој слици с
друге. Тај срећни спој реалности и идеализма, приповедачке објективности,
жеље да се буде истинит и веран животу и неке неодољиво наметљиве
топлине, та тачна констатација о постојању људи онаквих какви они јесу
и визије онаквих какви треба да буду – све то даје једну неодољиву чар
Крониновом приповедању и понесе вас собом у пишчев свет идеалних људи
који живот чине лепим и ради којих и ви сами чезнете да будете бољи и
душевнији, да будете сав човек. Али исто тако Кронин вам открива и ону
другу, тамну страну живота, онај живот с друге страве, тежи,
упечатљивији, јер је реалнији и свакидашњи, живот у коме се води
нечовечна борба за интересе појединаца, за успехе материјалне, борба у
којој се саламају егзистенције, руше идеали, обарају светиње, нестају
освештане људске истине, да се на крају дође до једног јасног сазнања које
је и горка опомена и утеха: човек се има борити до краја против лажи,
против лицемера, против рушилаца добра у свету.
Таква је општа поставка у скоро свим Крониновим делима. Иако су та
дела различита по заплетима и срединама где се радње одигравају, проблем
је, са малим варијацијама, исти и јунаци носе тај печат и то расположење
пишчеве личности. Такав је доктор Ендрју у „Цитадели“, такав Давид
Фенвик у „Звезде гледају с неба“, такав Харве Лејт у „Гран Канариа“ –
људи који осећају корене зала у свету и животу, који се свесно жртвују да
се та зла искорене, али страдају, и њихова је трагедија утолико потреснија
уколико су њихови идеали виши и чежња за пуним иживљавањем живота
страснија.
У роману „Гран Канариа“ тај комплекс пишчев најјаче је наглашен.
Има нешто што снажно бије из овог дела Крониновог. То је његов
оптимизам, на први поглед невидљив. Људи, добри људи, они који
човечанство крећу напред својим маленим снагама, страдају, духовно бивају
сломљени, тренутно изгубљени, сломљени чак и сопственим боловима, али
их тај бол, што рекао песник, диже а не обара. Такав је овде Харве Лејт. У
тренутку када му се чини да живот нема смисла и да је то једна вечита
људска комедија, обузет оним убиственим расположењем и револтом, када
изгледа да се изгубила вера у све лепо и чисто у животу, јавља се леди
Филдинг са својом љубављу која препорађа, која поставља смисао животу,
враћа човека њему самом, оном што је најузвишеније у њему,
стваралаштву, и кроз ту вечиту стваралачку катарзу човек постаје
човеком. Тако се Харве Лејт, узнет до потпуног самопрегора љубављу
према лепој и нежној, филигрански лепој и нежној леди Филдинг препорађа
и постаје у име те љубави и снагом њеном, стваралац, и борац против
предрасуда, интрига и конзерватизма, поново свестан своје вредности, са
враћеном вером у своје способности и своју дужност човека.
Та љубав Харве Лејта и леди Филдинг утолико је нежнија и чистија
уколико се развија у једној средини кала и духовне извраћености више класе
и манијаштва верских секташа брата и сестре Трантер.
Кронин је у овом роману дао, у једном неупоредивом шаренилу људи и
нетраженој егзотици, то препорађање човека кроз патњу и жртве,
подвлачећи то, али и оно друго: позив за стваралачки рад, бежање од
убиствене чамотиње и досаде између којих се креће тупи и паразитски
живот мисис Бенхам, Денса Дибдина и сер Мајкла Филдинга напослетку. На
крају романа Харве Лејт им открива у простим речима сву јаловост и
паразитство њиховог живота са пуном свешћу да је и Мери Филдинг,
преболевши тешку и физичку и духовну болест, нашла свој пут, постала
свесна животног смисла и свог сопственог животног циља. Ту у том
оптимизму Крониновом лежи и сва чар и лепота овог Крониновог романа.
Роман има, међутим, и других својих вредности. Те остале његове
вредности проистичу из Кронинове основне приповедачке одлике:
разумевања за људе. Отуда је Кронин снажан и у сликању других личности,
у контрастирању њиховом, у тачном психолошком нијансирању, почев од
оних духовних дегенерика као што су Дибдин. Кар, или Роберт Трантер.
Кронин прича просто, течно и убедљиво, али увек снажно. Роман
„Гран Канариа“, који је један од такорећи првих његових романа, има, осим
горњих особина, и ону свежину и онај младалачки, увек сугестивни лиризам,
пишчев. И тиме, нарочито још, он плени читаоца.
Р. Д.
 I

Био је још мало пијан када је сишао с воза и упутио се с Исмеом ка

бироу за пртљаг. Још је био натмурен, пун оне јeткости која га је од пре три
недеље, и пијаног и трезног, немилосрдно нагризала као киселина.
Асфалтирани перон љуљао му се под ногама, а ледена јутарња измаглица,
којом је био испуњен високи трем станице, притискивала га је као густа
магла. Није ништа видео. Ишао је укочено као у сну. Застаде чувши како се
Исме објашњавао с чиновником о пртљагу:
– Плитак кофер за кабину. Прекјуче је експедован из Лондона. На име
Лејт.
Чиновник, узевши писаљку иза уха, превлачио је по листу док не нађе
име.
– Већ је предат „Ауреоли“ – – рече и, не окрећући главу, викну гласно:
– След!
Дотрча агент бродарског друштва „Браћа След“, човечуљак у
униформи, с регистром под мишком. Дотаче се с два прста сунцобрана на
капи и рече:
– Да, доктор Лејт! Ја ћу све свршити. Наћи ће кофер на молу „Принсес“.
Тачно у десет. Ево потврде.
Он лизну плави листић, отцепи га од матице, погледа,
предомишљајући се, оба путника и најзад се одлучи и пружи га Исмеу.
– Један потпис, молим… Не ту, овде, на матици.
Кажипрстом прљавим од дувана он замрља хартију.
– Имате ли другог пртљага?
Исме одмахну главом, затим погледом показа Лејту да потпише, али.
предомисливши се, написа на листићу он сам: X. Лејт и упита
– Има ли много путника на лађи?
– Осам. Овог пута је пуно. Сјајан посао за „Браћу След.“
Судећи по љубазном тону којим је израдио своје задовољство, човек
би могао помислити да је он највећи акционар друштва. Онда додаде с још
важнијим изразом:
– Путује и леди Филдинг, с пратњом.
Лејт је слушао безизразна лица и најежен, нервозно, гребући рукама у
џеповима кишног капута. После запаре у возу, ветар који је брисао кејом
просто као да је секао. Био је неиспаван и као отупео; један мишић на левом
образу, надражен јаким писком једне локомотиве која је полазила, почео је
грчевито да дрхти.
– Хајде, Исме. Докле ћемо стајати на овом мразу?
Исме се окрете предусретљиво.
– Ево ме, Харве, још само један тренутак па идемо.
Харве се горко осмехну
– Ако баш осећаш потребу да разговараш, хајдемо бар одавде.
– Ево, идемо, ево! – рече Исме полазећи.
Он даде носачу напојницу и погледа на сат.
– Тек је девет. Имамо времена и да доручкујемо. Хоћемо ли код
„Аделфа“?
– Ког ће ми ђавола доручак!
Исме га радознало погледа и насмеши се да би га умирио.
– Ако немаш апетита, бар ћемо моћи да чекамо у чекаоници.
– Нека иде дођавола чекаоница!
Исме се поново једва приметно насмеши, и нестрпљиво и трпељиво у
исти мах. Али, чим су зашли међу мрачне куће поцрнеле од дима у Липовој
улици, кроз коју су јурили расклиматани трамваји и која је одисала прљавом
атмосфером тек пробуђених паланака, Исме не хтеде да иде по киши и рече
убедљивим тоном:
– Чуј. драги мој, ја не познајем Ливерпул, али сумњам да нам он може
пружити много разоноде овако рано; а усто пада и киша. Ти нећеш доручак.
Нећеш да седнеш у удобну фотељу код „Аделфа“. Лађа полази тек у десет и
по часова. Хоћеш ли да будеш љубазан па да ми кажеш шта би волео да
радимо?
Неколико секунада изгледало је да Лејт немарно размишља о том
питању.
– Шта бих волео да радим? – понови он као одјек, али у јетком,
потсмешљивом тону – Волео бих да знам, пре свега. ког ћу ђавола овде!...
Затим погледа друга жмирећи и, угледавши непоколебљиво спокојство
на његовом лицу, облизну усне и промени тон.
– Опрости, знаш. Исме, нисам сасвим... ти ме разумеш....
Али кад живци попустише, он плану:
– Шта ме гледаш тако? Хајдемо на моло ако већ мора некуд да се иде!
Хајдемо куд било, ма и у пакао, али немојмо остати овде!
 Тако наставише ход улицама. тучени кишом, кроз хучну гомилу
чиновника који су журили у канцеларију. Поред Исмеа. омањег, мирног,
добро одевеног, сува Лејтова појава чинила је готово мучну противност. Био
је висок, аљкаво одевен. штркљаст. а угласти облици његове фигуре чинили
су његове покрете необично отсечним. Био је блед и није се бријао већ два
дана; црте су му биле фине, као исклесане. У јаком, мрачном изразу његовог
лица отсевало је строго и потсмешљиво презирање живота. Ипак су га очи
одавале. Биле су то очи рањеника, у чијим је светлим дубинама тињала.
лелујајући се као пламен, изванредно осетљива способност схватања.
Његово лепо и широко чело, одавало је, поред духа, и ту осетљивост.
Очевидно, осетљивост очајника. „Зашто“ – размишљао је – „ког ђавола
тражим овде?! Једино за љубав Исмеу, једином познанику који ми није
окренуо леђа. Баш немам ни најмање воље да отпутујем. Нећу, нећу!...
Желим само да ме остави на миру. и то самог. Хоћу да заборавим.“
Али није могао да остане сам, није могао да заборави, није могао да
нађе мира. Најмања, најобичнија ствар вређала га је необично и сурово га
потсећала на стварност. Пред њим су ишле две девојке, вероватно
дактилографкиње, које су показивале лепо извајане листове ногу и
крештавим гласом и кокетно наглашујући, исповедале се једна другој о
својим освајањима прошле вечери. Брбљање му је допирало до ушију као
покварени ваздух од којег се човеку смучи. „Да си само видела како је мој
био златан! Он је трговац штофова на велико – бар тако је рекао. Музика је
свирала „Тако је ако вам се чини“. – „Мој је био мало плав у лицу, али
требало је само да видиш како је био отмен. Хуу, прави господин! Зове се
Свиш.“
За његову душу. утонулу у болна размишљања. њихова простачки
нафракана лица која су се церекала, њихови плитки, мали мозгови, њихова
мршава тела. чудновато озарена полом, оличавала су дегенерацију
човечанства. А он је упропастио себе да би спасао те дивне узорке људског
рода и да би им учинио добро! Дошло му је да се смеје. Заиста је било да
човек разглави вилице од смеха; да стане ту, насред улице, и да се превија
од омирскога смеха.
– Већ смо скоро стигли – рече Исме, показујући један рукавац Мерсиа
који се указао између два крова у дну улице која се спуштала и којом су
ишли.
Лејт, погрбљен, оборене главе, не одговори. Наставише да силазе
попречним блатњавим улицама, пролазећи поред излога с ужаријом и
другим бродарским ситницама. За пет минута стигоше на моло „Принсес“.
Чиновник је већ стајао ту и чекао, као да их познаје од рођења. Тарући руке,
рече да је шалупа спремна да их одвезе на брод и, с изразом господара,
показа на бродић који се лако љуљушкао поред кеја.
– Кофер је већ на броду. Све је у потпуном реду.
– Хоћемо ли? – упита Исме убедљивим тоном. Оставивши на обали
чиновника који се дубоко клањао, хотећи тиме да покаже своје задовољство,
попеше се на кров бродића и, прошавши између путничких торби, ћебади и
кофера набацаних без реда, прођоше поред једне групице људи, који су их
загледали с нервозним непријатељством као странце, и доспеше на кљун
лађе.
Мерси, која је имала боју жутих облака, текла је глатко, без журбе;
само овде-онде вртели се мали вирови. У средини су били укотвљени велики
теретни бродови, а с друге стране пловила је тамо-амо понека лађица.
Милионима векова текла је Мерси тако ка мору. Све је било мирно,
само је вода запљускивала бокове бродова, негде се чуо далеки слаби звук
чекића у некој радионици и тихо шкрипање које дизалице. Али одједном
некакав реморкер хучно и ужурбано јурну, као уплашена патка, према
супротној обали. Тада шалупа звизну, одреши ужарију и поче да клизи уз
сам моло.
Лејт опет задрхта. При помисли да се одваја од чврсте земље учини му
се, пошто није имао искуства на води, да ће настати бродолом, и неко
необјашњиво предосећање га толико узбуди, да се сав тресао. Његове очи је
као магнетом привукла једна лађа од око три хиљаде тона, на којој су се вили
плави барјаци као знак да треба да пође; лако се пушио једини мрко обојен
оџак, и бледо су се светлели у јутарњој, хладној, сивој светлости затворени
прозори. С муком је срицао њено име исписано на кљуну: „Ауреола“. Била
је то малена трговачка теретна лађа, али лепог облика: имала је витак кљун
и складан труп.
– Ено првог трабакула – промрмља Исме прекинувши најзад ћутање на
које се у себи зарекао из пажње. – „Ауреола“. Лепо име; и слути на добро.
Баш зато што је звучало пријатно и мелодично, Лејт се усиљавао да се
насмеши, али се само јетко осмехну:
– Остајеш ли при намери да ме охрабриш? Зашто ми не говориш о
мистичној светлости која трепери на кљуну и о светлости која окружује
катарку? Као да ме већ видиш како се враћам и ја са ореолом; очишћен, готов
да започнем нов живот
Он ућута покајавши се већ што се нашалио. Био је на граници своје
издржљивости; живци су му били затегнути до највишег степена. А био је и
жедан; бесумње, било му је потребно неко пиће да би се мало окрепио.
Складном анализом научника који гледа у рођену душу, признавао је и сам
да савлађује узбуђење и врло добро му је знао узрок. Али шта све то вреди?
Сада је све свршено.
Па ипак је било чудно, врло чудно то изненадно узбуђење које је
почело да се јавља кроз потиштеност његове свести. Сада, док је бродић
пристајао уз „Ауреолу“, он га је осетио по други пут. Стајао је по страни.
одвојен од других путника, који су, по четири-пет у групи. прелазили на
брод: један човек, у зрелијим годинама, трапавог изгледа, други млађи,
висок, брбљив и ужурбан, нека млада скромна жена. Лејт их није знао. Док
се пео уз лествице, окрете се и погледа лево и десно као кад неко нешто
тражи, не знајући тачно шта. Заиста није видео никога и ништа осим једног
служитеља кога је Исме просто присвојио; затим ишчезе узбуђење које га је
било обузело. Исме је ишао за служитељем ка малом низу кабина
резервисаних за путнике; саже главу и уђе у кабину која му је била одређена.
Седе на столичицу и посматраше лено сјајни емајл кабине у којој је требало
да буде заробљен четири недеље.
Чуо је неразговетно како Исме даје упутства служитељу и погледа их
тупо док су заједно излазили. Било му је свеједно да ли ће остати или ће
отићи. То јест; није био начисто да ли му је свеједно или не, али је био готово
уверен да јесте. Ипак, та доброта коју је према њему показивао Исме,
подвргавши се тегоби пута од Лондона до Ливерпула, само да му олакша и
учини одлазак мање горким, морала је потицати из осећања дубљег него што
је оно површно пријатељство које су као болнички другови показивали један
према другоме. Диван је овај Исме; мало сувише ревностан – да човек тако
каже – у указивању пажње, али то је недостатак који се може лако опростити
тако славном хирургу као што је он.
Славном! Та реч га потресе. Загледа се у кревет, бео као мртвачки
покров и узан као носила. Од пре неког времена била су у његовој души троја
носила, дугачка и црна носила тројице људи, испраћених на гробље са свом
званичном помпом коју је изискивала та прилика. Он та носила није ни
видео, па ипак је осећао у ушима још и сада, док је седео у својој кабини,
таласаст звук, шупаљ и кобан као мртвачка тама. Ужаснут, додирну једном
руком чело. Је ли одиста чуо самртну песму? Којешта! Да ли је луд или
пијан? Вилице му се склопише и укочише. Други шум натера га да окрене
главу. Био је то Исме. Кад је ушао, он притвори врата за собом и погледа с
одлучним изразом.
– Треба да сиђем на копно, Харве; шалупа се враћа. Дао сам служитељу
упутства, објашњења... о твом стању. Чуј! Обећаваш ли ми да ћеш учинити
све што можеш, хоћеш ли?
– Шта све? Већ сам ти рекао да сам се одрекао борбе. Не могу више.
 – Којешта, Харве! Нико не верује, већ сам ти то поновио сто пута; сваки
поштен човек уверен је да...
– Уверен? У шта?.. – Нека иду сви дођавола!
Мишић на образу поче опет жестоко да се грчи, његова патња
изазивала је бол, толико је била видна. Наставио је потсмевајући се сам себи,
млатарајући рукама и са усиљено намештеним изразом лица који је требало
да буде гротескан:
– Узмите лек трипут дневно; препоручујем се, и дођите опет на преглед
у идући уторак; јесмо ли се разумели?
– Да, госпођо, две гвинеје, молим Све су курве колико их год има:
незналице, уображене, незасите...
– Али чуј...
–... мисле само на своје срамне и одвратне састанке; све с њушком
загњуреном у исту гомилу ђубрета, од почетка до краја године, слепе за
истину. Слепе!
– Остави, доста; буди разуман. Помисли на себе, на своју будућност.
– Будућност?
– Да, да. То ти ја кажем; претсказујем ти да ћеш имати сјајну будућност
ако је, разуме се, не упропастиш унапред.
– Па већ је упропашћена. Разбијена у комаде. А комадићи су моји и с
њима ћу урадити што ми је воља.
– Онда помисли на човечанство Лејт. Подсмевај ми се ако хоћеш, али
ја сам уверен да ћеш једног дана успети да докажеш праву своју вредност.
Ти си избраник, осећам то. Други Пастер. За име Бога, не дај се утући!
Онда се наже и понови убедљиво тоном:
– Помисли на човечанство.
– Човечанство?! – Лејт прште у подругљив смех. – Ја да помислим на
човечанство! Ја, коме је одвратно свако поједино дете док је још и у
материној утроби.
У драматичној тишини која је настала после те експлозије пуне жучи,
одјекиваху мирно кораци особља запосленог на мосту изнад кабине. Исме,
увиђајући да је и сам узбуђен, напреже се да изгледа миран и да отера
узнемиреност са свога лица.
– Онда ти нећу рећи ништа више – рече својим обичним гласом. –
Идем, Харве, али те познајем и сувише добро да бих придавао важности
својим страховањима. Све што ти треба, јесте мало простора како би
слободније дисао. Имам поверење у тебе, разумеш ли? Мислим да те боље
познајем но што се ти сам познајеш.
– Разуме се – насмеши се Харве. – Боже мој!
Наста дуги тајац. Исме пружи руку.
– Збогом, Харве!
– Збогом – одговори овај.
Мало је оклевао, па затим додаде споро и лаконски гледајући на другу
страну:
– И хвала.
– С нестрпљењем ћу очекивати твој повратак, и уверен сам да ћу те
видети расположеног и готовог да опет почнеш.
Затим га поздрави охрабрујућим осмехом, отвори врата и удаљи се.
„Вратити се! Готов да опет започне!“ Ту, док је седео на столици, био
је тврдо уверен да неће више никад моћи поново да почне. Уосталом, шта то
вреди? Сад је све свршено, а међутим, оно што жели, то је какво пиће. Желео
га је тако жудно, да му је и сама помисао на то нагонила жеђ. Чудна је
ослободилачка моћ алкохола. За њега је он био лек, и као таквог га је
употребљавао; изванредно успешан лек које је узимао намерно, да отупи
дуги низ својих патњи, да умири грозницу свести која га је мучила. Питање
је разматрао без страсти. Био је уверен да није пијаница, него научник, изнад
обичних закона морала, који је само истину признавао за врлину, који је био
противан свему што је очевидно и општепознато, сујетан на то што може
ковати своју судбину по својој вољи. Како му се та мисао учини светла, она
изазва у њему задовољство.
Остаде седећи непомично, сав усредсређен на уживање што осећа како
му жеља за пићем расте; пратио је грчевит трзај који се постепено пео од
прстију, узнемиреним живчаним надражајем, по предњем делу руке.
Подмукло је одлагао што је могуће више, тренутак ослобођења. Одлучи се
да пије чим лађа крене, не пре. Тако је и даље седео непомично. очекујући
полазак.
 II

И лађа као да је и сама очекивала полазак. Товар је већ био сав у

бункеру, у сигурности, покривен катранисаним платном. Два морнара у
вуненим џемперима стајали су на стражи крај помоћне машине. обавијени
облацима паре. На предњем делу лађе други официр млатарао је рукама
држећи звиждаљку, а поред клупе, благајник је сав нервозан, показујући тим
да ће ускоро да се пође, чистио од прашине оковратник огртача, гладио
брчиће и дотеривао чвор кравате.
Већ се поодавно шалупа била вратила на обалу. На горњем мосту
капетан је раширених ногу чврсто стајао, и мотрио на укрцавање. и најзад,
не мрднувши главом, предаде неко наређење командном мосту. У том
тренутку сирена дуго и пригушено засвира неколико пута; у истом тренутку
се одвоји од штека једна моторна шалупа и појури ка броду; чинило се да је
због узнемирених позива сирене повећала брзину, тако да за три минута
стиже до лађе.
У шалупи су, осим луксузног пртљага била три путника, не рачунајући
механичара који је, јадник, био очевидно утучен при помисли да ће га
окривити због страшног злочина што се због њега закаснило са поласком.
Три путника пењаху се лествицама. На челу је био некакав господин у
годинама. с моноклом на оку, црвене коже, беспрекорно одевен, малчице
увео, али добро очуван и с недвосмисленим држањем племића, од оних који
су кадри да се данас шепуре по Бондстриту, а сутра, свеже обријани и с
истом непоколебљивом ведрином, у центру Сахаре. Мало дахћући дошао је
до моста и пошао ка вратанцима горњег моста, где се измаче и пусти напред
госпође које су ишле за њим.
У том тренутку Лејт, горећи од нестрпљења, отвори врата своје кабине,
али застаде као скамењен на прагу. Његов намргођен поглед изненада би
привучен призором који му се неочекивано указа: запазио је услужност
благајника, нарочиту бригу око пртљага, ужурбаност собарица. понизан
пријем и необично узбуђење с којима је особље брода примило одличне
госте. Али када се госпође најзад упутише ходником. Лејт их је равнодушно
посматрао.
Једна од њих, старија, била је висока и елегантна, и тако поуздана у
кретању, да је то морало пробудити извесну љутњу код свакога који би је
гледао. Вероватно је тај њен изглед пун самопоуздања био оно што је љутило
њена два мужа, те су морали да прибегну конзисторији. Било како му драго,
са своје тридесет и две године, Елза Бенхам била је дивна жена. Ако се она
није нечему задивила, то је био знак да прилика није заслуживала њену
пажњу; ипак, изазивачки израз њеног лица је прикривао нешто, или боље,
одбијао, на свој нешто одвећ упадљив начин. Она је била вајарски лепа. Кожа
јој је била врло свежа, очи сјајне, уста велика, зуби јаки и врло бели.
Поред ње је она друга госпођа изгледала врло млада. Иако је имала
двадесет пет година, она као да није имала више од петнаест. То је, уосталом,
био утисак који је Мери Филдинг изазивала увек, и кад није била у Друштву
Елзе, код онога ко је види први пут. Средњег раста, витка и лака, она је имала
све мало: ноге, руке, лице, живо и радознало: у устима су блистали савршени
зуби. Бујна. кестењаста коса била је кратка и подељена на широком челу.
Дужице њених плавих очију имале су тамну ивицу; имала је необично
дубоке очи, осветљене пламеном као на ивици мрака; очи обично сањалачке
и мало жалосне, али у том тренутку чудно свечане. Била је обучена просто,
у путничку хаљину лешникове боје.
Када прође поред Лејта, он навлаш погледа на другу страну, и у том
тренутку га Мери Филдинг примети. Није задрхтала, али је осетила да јој је
застао дах и да је мало побледела. Оклевала је и спремала се да застане, а
Лејт у том часу окрену главу, и њихови погледи се сусретоше. Лејт није знао
ко је она. Никад је није ни видео; зато је његов поглед био празан. Али је
Мери у њему прочитала нешто што је натера да обори очи. Све то трајало је
само неколико секунада. Госпође прођоше крај Лејта, а он, не гледајући,
осети да су ушле у две кабине до његове.
Чим су затвориле врата, он више није мислио на те две непознате жене,
али остаде на месту и даље, још једнако као чекајући нешто. Најзад на мосту
зазвони звоно, па зазвони и по други пут, и из утробе брода се зачу лупа од
које затрепери цело тело лађе новим животом. Приметивши да је лађа
кренула, Харве потскочи као човек кога су на очекивани знак пустили на
слободу.
 III

Врати се у кабину, спусти се на постељу и одмах притисну дугме

звонцета. Очекну. Нестрпљив, он зазвони поново, овог пута са жестином.
Мало затим дотрча служитељ, који је поред ужурбаности показао и да жали
што је задоцнио. Био је то један ћелави дебељко, с очима на врх главе,
округлог лица, које је изгледало тамно према белини кратког платненог
капута.
– Зовеш се?
– Траут, молим.
– Траут, ти си се двапут предомислио пре него што си дотрчао.
– Жао ми је, господине. Имао сам много посла око пртљага. Леди
Филдинг стигла је у последњем тренутку; разумећете. А како је њен муж
акционар друштва...
– Филдинг? Онај с моноклом?
Траут, изненађен али стрпљив, погледа врхове својих ципела.
– Не, господине. Сер Мајкл Филдинг није на лађи. Господин с
моноклом је народни посланик Денз Дибдин, ако допустите, господин у
годинама, али врло отмен, богами. Прати Леди Филдинг и Мисиз Бенхам.
Лејт је посматрао Траутову ћелу.
– Ја немам титула, Трауте, ни утицаја код управног одбора друштва.
Али сам страшно жедан. Донеси ми једну флашу вискија. И пожури.
Служитељ саслуша наређење ћутећи и посматраше и даље врхове
својих ципела. Затим рече лако нагласивши:
– Молим! – И оде.
Ироније одмах нестаде с Лејтовог лица. Уставши, он погледа кроз
прозор. Погрешио је што је оним тоном говорио са служитељем; већ се због
тога био покајао. Меланхолија га је обузимала док је посматрао како обала
нејасно клизи и нестаје, као нека провидна сива завеса преко биоскопског
платна. Његов живот је сада на исти начин ишчезавао: удаљен, без значаја,
без смисла. Уздахну и искези се. А она животиња Траут не долази. Нагло се
окрете, отвори врата и јурну у ходник.
Мост. преко кога је сада лако дувао ледени ветар са ушћа, био је пуст.
Сиђе малим степеницама и уђе у бар. Локал је био мали али чист, с бело
лакираним зидовима, с дебелим турским ћилимом на поду, с великом китом
пламених геранијума на бару од махагонија. У једном углу седела је, ногу
испружених на дивану, људина шездесетих година и читала некакву књигу.
Мекан, огроман шешир, накривљен на једно уво, покривао му је четвртасту
главурду. Имао је густе, накострешене и седе обрве. Једно уво било је
унакажено, нос сломљен, лице руинирано услед година и ружно, али је ипак
имао младалачки равнодушан израз. Имао је одвећ тесно одело од затворене
плаве чоје, које се сијало од дугог ношења, али га је носио с храбром
безбрижношћу; кошуља му је била скоро чиста, а на кравати му се сијао леп,
лажан бисер. Руке које су држале књигу биле су огромне и чворугасте.
Видевши где улази Лејт, он спусти књигу, погледа изнад наочара својим
челичним погледом и рече с јаким ирским нагласком и у гостољубивом тону:
– Нека вам је добар дан!
– Добар дан – промрмља Лејт мрзовољно.
Он се спусти у једну столицу и, док је чекао, поче врховима прстију да
добује по једном колену. Мало затим уђе келнер.
– Поручио сам флашу вискиа, кабина број 7; пошљите ми је. А дотле
ми дајте један бренди са содом.
Келнер немарно показа рђаво скривену забуну.
– Број седам? Доктор Лејт?
– Да
– Жао ми је. Бар је затворен.
– Затворен?
Келнер се наже према њему и са сувише уочљивом пажњом шапну му:
– Затворен за вас, господине докторе. То је капетанова заповест.
Лејт престаде да добује. Остаде непомичан, као ошамућен
отвореношћу одговора. Стеже усне и промрмља као за себе:
– Разумем, разумем.
Она двојица посматраху га испод ока. Приметио је скоро несвесно да
је келнер изашао, али није на то обратио пажњу. То му је удесио Исме,
бесумње. Исме, који се увек тако трудио да натури своју вољу, увек уверен
да уме да исправи наопаке ствари целе васељене, свакако је говорио с
капетаном и... о, да човек полуди! Одједном људина из угла проговори. Лице
му се озари пријатељским осмехом.
– Сви су чудаци, ти капетани трговачке морнарице; сви су шашавог
мозга. Да сам на вашем месту, баш ме не би било брига. – И не давши се
заплашити ћутањем Лејтовим, настави храбро:
– Приметио сам вас већ у шалупи док смо прилазили лађи. Моје је име
Коркоран. Џими Коркоран. То је познато име, urbi et orbe.
 Застаде поново н наже оно здраво уво као да хоће да чује одобравање,
а пошто оно не дође, додаде:
– Ја сам шампион Севера за годину 1888. најтеже категорије. Једини
који је икада могао да каже своје мишљење Џоу Кротиу. Био бих постао
светски шампион, да нисам сломио ову ногу. Сви ме познају, часна реч!
Бавио сам се помало свима занатима; био сам казанџија, кројач, војник,
морнар, али милионар никад, ни лопов, Увек сам био у форми, ма где се
налазио: ево слике Џимија К. и разуме се, увек у неприлици, као леди из
Друри Лејна1, као што је говорила моја покојна мати, најсветија жена у
Трелиу која се икад преселила у царство смрти.
Уздахну, извади металну бурмутицу из џепа на прслуку и повуче добру
количину бурмута, с изразом сећања и сентименталности на лицу. Затим
показа књигу:
– Нисте никада читали Платона? Тај је много знао. Требало би да га
читате, младићу, ако немате преча посла.
Лејт не одговори. Није ни помишљао на то да је то брбљање намењено
њему. Устаде, погледа испред себе празним погледом, окрете леђа
говорнику и изиђе. Пође ка заповедничком мосту. Кроз отворена врата
угледа капетана који је био заузет нечим код писаћег стола. Прибра се, куцну
и уђе.
Капетан се трже и погледа. Био је то човечуљак који је, судећи по
његовим манирима, изгледао као петлић, али је имао хладне очи, истурену
браду, врло кратку, плаву и местимице проседу косу која је потсећала на боју
кулаша. Кратка и тесна блуза давала му је дрзак израз, а његово држање је
одавало опрезног, одлучног и борбеног човека. На зиду је висила
фотографија Нелсона, јер је мислио да личи на њега и поштовао његову
успомену.
– Господине! – узвикну он разговетно, и одмах додаде: – Зар не видите
да сам заузет?
– Ја сам доктор Лејт; имам нешто да вас питам.
– Други пут, молим вас, господине докторе. Кроз један час. Још нам је
пилот на лађи. Имам увек много посла када полазимо.
Лејт лако поцрвене, али није показивао да жели да оде.
– Ви сте наредили службенику у бару...
– На мојој лађи издајем заповести какве хоћу, господине докторе.

1
Једно позориште у Лондоиу (прим. прев.)
 За тренутак погледаше један другог у очи: у Лејтовима се видела
дубока збуњеност. Али он ипак одговори:
– Желим да вам обратим пажњу да је неразумно без претходне опомене
лишити ме лека који ми је апсолутно потребан. Ја знам шта говорим.
– Не сумњам у то, али овде заповедам ја. Господин Исме, ваш пријатељ,
говорио је са мном. У крајњим случајевима радикални лекови. На моме
броду нећете добити ниједну кап, с тиме имате већ сада да се помирите.
Смем да кажем да ћете ми захвалити по повратку.
Црвенило је већ ишчезло са Лејтовог лица. Уједе се за усну и гласно
узвикну:
– Сад разумем. То је за моје добро, је л’ те? То је смешно, богами.
Живело човечанство! Љубите један другога као браћа? Мене су браћа
догурала до дна провалије. а сада хоће да ме извуку напоље.
Капетан скрену поглед, па га после опет с напором врати на Лејтово
лице. Врхом пера ударао је по столу. Мирно рече:
– Знам да сте имали неприлика докторе, и ако допуштате, изјављујем
вам своју симпатију.
– Не знам шта да почнем с њом – одговори Лејт опоро; али не додаде
више ништа.
Лице му задрхта и датим се укочи. Без и најмањег поздрава окрете се
налевокруг и изађе.
Осећао је да ће пасти у несвест. У слепоочницама му је болно куцало;
светлост му је вређала очне јабучице. Улазећи у своју кабину, као да је имао
визију ништавила живота уопште и непоправљиве пропасти свог рођеног
живота. Бацивши се на кревет, он промукло јекну.
 IV

У суседној кабини један човек и једна жена молили су се Богу стојећи,

са склопљеним рукама и очима управљеним у таваницу, стопљени у једно
једино биће жаром своје духовне заједнице. Њему је могло бити око тридесет
година, и био је леп младић, прав као преслица, чулних усана, снажне браде,
влажних очију, уздрхталих ноздрва, које су умеле речито да се наберу. Руке
су му биле глатке и чедне и у складу са жаром његовог одушевљења. Носио
је, не без елеганције, готово купљено одело од сиве чоје, с јако испуњеним
раменима. Он је говорио молитву звучним гласом, у коме се примећивао
јасан, али не непријатан амерички нагласак.
„И удели нама. Господе наш“, декламовао је у дубоком озбиљном тону,
„и нашој мисији Твоју наклоност и Твој благослов. Допусти нама, Твојим
слугама, да однесемо Твоју светлост у она острва утонула у мрак на којима...
на којима многа створења тапкају у помрчини, јер... јер не знају свете
прописе Заједнице седмога дана. Удели Твојим најпонизнијим слугама,
Роберту и Сузани Трантер, да имају дух Твоје милости... Помози нам,
Спаситељу, буди с нама! Твоју служитељку Сузану удостоји снагом,
издржљивошћу и чистотом; Твог слугу Роберта потпуним знањем стварног
језика. Буди с нама, о Спаситељу, о, буди с нама, молимо Ти се! Дај нам снаге
да победимо искушења, слабости тела и потсмех неверника. Надахни нас
милосрђем и жељом једино за духовним добрима, а изнад свега убеди нас да
је све могуће Ономе који нас води и подржава.“
Када је завршио, служитељка Сузана рече гласно „Амин“, а затим,
тишим гласом, али са жаром који јој је палио образе и чинио речи нежнијима,
додаде: „И молим ти се, Господе наш, да учиниш да се здравље мог брата
Роберта поправи ради Господа Христа. И тако нека буде!“
Нижа растом и мање лепа од брата, била је мало здепаста и несразмерна
у телу: имала је велике шаке, крупне зглавке, мало прћаст завинут нос; али
јој је свежина лица давала изглед ретке чедности. У очима се огледала сва
честитост њеног карактера; те очи су биле тамне, малене али врло светле,
озарене двоструком оданошћу: Господу Нашем и њеном Роберту.
Пошто су ћутали један тренутак, погледаше се и насмешише се једно
другом као два бића која се воле.
– Ја почињем да вадим ствари из кофера. Роби: боље да то учиним
одмах док је море мирно, зар не?
Сирота, патила је од морске болести: две недеље пре тога, због бурног
Атлантика, изгубила је равнотежу и пристојан изглед више него једанпут; и
данас још Роберт, кад се сетио тога, вртео је главом у знак сажаљивог
презирања.
–Буди храбра, драга моја; нећемо умиваонике на овом путовању, буди
мирна. С Божјом помоћу море ће остати мирно цело време, као Галилеја
после буре. А није дуг пут: за седам дана бићемо у Лас Палмасу, где ћемо
остати цео један дан. Затим један дан до Оротаве и отприлике још један дан
док стигнемо у Санта Крус. Ситница. Сузи, за морску вучицу као што си ти.
Седео је мирно на столици, с рукама на коленима. и гледао је с
љубављу како се она мучи да отвори кофер.
– Знаш настави замишљен – све ми се чини да ћемо у Санта Крусу наћи
мноштво душа које треба спасти. У том винограду чокоти се повијају под
теретом гроздова, и био ми је веома пријатан њихов братски поздрав с
храбрењем и жељом за успех. И нема сумње да је ово доба године
најпогодније да пожњемо добру жетву. Револуција је изазвала радикалне
промене. У Шпанији, која је, како се каже, метропола тих острва, стари
режим срља у пропаст. Као што сам ја писао пречасном Мак Атну,
неоспорно је да је сада најпогоднији тренутак за сејање Божје речи на том
изузетном пољу.
Сузана га није пажљиво слушала, али је знала садржину његових
реченица, и сада, када је он предахнуо, погледа га, обухватајући га свега
погледом.
– Тако сам задовољна што могу да ти помогнем у раду. Ићи ћу свуда с
тобом. И задовољнија сам тим више што сам уверена да ће ти клима пријати.
Јеси ли јутрос узео лек?
Роби климну главом, умирујући је.
– Додуше, морамо бити спремни на неке тешкоће. Пре свега, питање
језика. Али ћемо га савладати. Није први пут. Санта Крус се сигурно не
разликује много од Оквила. У пословима, као што је познато, личност значи
доста, зар не? И која је грана људске делатности плодоноснија од оне која...
која... хоћу да кажем... који је рад Заслужнији од оног који... се врши ради...
проповедања Божје речи?
Очи су му севале, руке су млатарале; и без јаког нагласка, његове речи
одавале су жар увереног мисионара. А у очима му се јави врло јасна
светлост, у којој је видео и самог себе, у облику храброг слуге свога
Спаситеља, као и благотворног мисионара Заједнице седмога дана у
Конектикату, на путу да шири Божју реч у Санта Крусу. да спасе душе
бедних Шпањолаца огрезлих у греху.
– Већ смо примили милост Господњу – настави он после размишљања.
– Капетан нам је допустио да ставимо хармонијум у салон уместо да га
спустимо у бункер. Замолио сам га за ту доброту, говорећи му као човек
човеку; рекао сам му да ћемо ипак платити возарину да не би помислио да
хоћемо да ћаримо, разумеш. него да се бојим да у бункеру може да се
поквари, а да му ти и ја придајемо већу вредност него најаутентичнијој
Страдиваријусовој виолини.
– Ко зна да ли ћеш моћи у недељу да отслужиш службу? Била би тако
лепа церемонија у салону.
– Ех, ко зна, ко зна? Било како му драго, тек је добро почело; добар
знак. – Он обухвати кабину погледом. – Штета што нисмо могли да
резервишемо једну целу кабину за тебе. Непријатно је, заиста, морати је
делити с непознатом женом.
– Не мари, Роби; главно је да си ти сам. Јеси ли задовољан са својом
кабином?
– Јесам. Јеси ли видела своју сапутницу? Једна, Госпођа Хемингве –
рекоше ми да се тако зове. Изгледа да се враћа у Санта Крус, где живи већ
много година. Ако је хришћанка, могла би нам бити од користи.
Тек што је изговорио те речи, а врата се отворише и без икаквог куцања
лупи у тесну кабину, мала, али јако пуна жена. с образима поцрвенелим од
хладног ветра који је дувао на мосту.
– Дођавола – дрхтала је – што је хладно!... Бррр!... Да се смрзну чак и
ваши на леђима дванаесторице апостола.
Намештала је појас енергичним покретима руку.
– Света Богородице! Што је много, много је, кажем ја: ударила ми је
крв у лице.
Она се лупи неколико пута по левој страни груди како би срце лакше
извукло крв из главе. Храбро је покушавала да поврати дах.
Била је дебела Лиза Хемингве, тако дебела да је изгледала шира него
дужа; огромност њених груди тако је осетно смањивала оно мало простора
у кабини, да је Роберт био принуђен на дефанзивно повлачење ка супротном
зиду. А имала је веома одвратно, лисичје лице: очи као чиодина глава, чврсте
и сјајне образе, ниско чело, забачено као у жабе; црте су јој давале помешан
израз лукавства, веселости и смелости. Коса јој је била црна, намазана,
рашчерупана. На горњој усни стрчао је бестидно ред ретких бодљи и
појачавао њену ватрену дрскост. Била је „драпирана“, у хаљини од чоје, боје
шљиве, а око врата је обесила торбицу која јој је падала на снажне груди као
кеса пеликана.
Роберт ју је посматрао с крајњом одвратношћу.
– Седите, госпођо, – рече најзад, и оклевајући показа јој столицу.
 Она одмахну главом, тако да су минђуше звецнуле; откопча хаљину
нагло и баци се бесно на доњи кревет у кабини.
– Сто му громова, сад ми је боље – изјави, улепшавајући, као што је
имала обичај, језик Ист-Енда шпанским речима. Сувише сам брзо ишла
степеницама, сирота ја. Сишла сам доле да проћаскам и да попијем једно
пиво с гардероберком.
Хладно ћутање дочека ту њену изјаву, а затим, с мало усиљеном
љубазношћу, Роберт рече:
– Надао сам се, госпођо, да ће моја сестра Судана моћи да се користи
доњим креветом. Пати од морске болести, видите, а горе је клаћење осетније.
Жена набра жабље чело и искези се.
– Ко нађе, тај задржи наведе она пословицу шеретски а ко изгуби...
знате остало, господичићу. је л’ те? Ја сам овде и овде ћу остати. Зашто га
раније нисте резервисали? Ценим учтивост ваше молбе и поштујем вашу
братску бригу, и жао ми је бескрајно ваше сестре Сузане, али данас године
више значе него честитост. Дакле, Сузана ће се успузати горе, а Мона Лиза
остати доле. Carajo cono, молим само Свету Девицу да ме сачува од
Сузаниног повраћања.
Овог пута је ћутање било срамно, и претвори се у ужас када Мона Лиза,
завукавши у торбицу дебеле прсте начичкане прстењем, извади из ње једну
цигару и широким покретом превуче шибицом о кревет и упали се.
– Сто му... – настави без колебања, испустивши огроман облак дима –
пријатно је осетити опет на уснама укус сланог ваздуха. Али чудно! Када
сам у Санта, по читаве дане ме мори жеља за Вапингом, и дала бих пет пезета
да могу да дишем ваздух његових барова у магловито вече, а када сам код
куће, дала бих пет стотина, да будем у Санта.
– Јесте ли стално настањени у Санта Крусу? – упита Роберт хладно.
Једино због сестре се осећао дужан да разговара.
– На Велику Госпојину напунило се тридесет година, да, господине.
Мој покојни муж – она учини широк покрет руком којом је држала цигарету
– био је газда „Кристофора“ од обалске пловидбе: пет стотина тона, трговина
гуаном. И сад још у овом тренутку осећам његов смрад. Дакле, једног лепог
дана, пре пуних тридесет година, као што рекох, на Велику Госпојину, пође
ти он за Тенерифу, а ја сам била с њиме као увек, изгуби ветар и, још горе,
изгуби свој трабакул. Ветар га је треснуо као љуску о стене Анаге, одиста, и
за тренутак га је прогутао понор. Ја сам била једини створ који се спасао у
бродолому. као Робинсон. Да је могао, он, покојник. одвукао би ме собом у
пакао. Ето, тако сам се искрцала у Санта. Е, Мајко Божја, сада кад помислим,
ето зашто сам остала!
 – Свакако сте се за то време већ свикли, зар не? Је ли народ
симпатичан?
– Ех, треба га узети онаквог какав јесте – одговори она љубазно. Не
могу да кажем ни да ми се допада ни да ми се не допада. А нису сви
Шпањолци на острвима. Најзад, и они су људска бића као и ми; има људи
сваке врсте. Има људи сваке боје, од најцрње масти црнаца до ружичасте,
најанђеоскије плавуше, али, како каже пословица, под кожом су сви једнаки.
И ја љубим свог обојеног ближњег исто онако као и другог, и то држећи се
јеванђеља, или, ако хоћете, библије. Ко год дође к мени, у моју радњу,
наилази на највећу љубазност, то вам ја јемчим, али не треба да тражи
никакве привилегије.
– Држите радњу?
– Разуме се, сењор, држим радњу. Поштену, али префињену, грађанску
радњу првог реда.
Сузана, у свом ћошку, није рекла ниједну реч, јер је била заузета
испитивањем лица оне друге жене, али сада упита готово с дивљењем:
– Какву врсту радње, госпођо?
Мона Лиза стресе пепео са цигарете на под и испљуну дуванско труње
које јој се било залепило за језик. Затим одмери Сузану очима пуним
искуства и насмеши се само уснама.
– Једну врсту... пансиона, да кажем, драга госпођице. Једна врло проста
стварчица; да се разумемо: кревет, доручак, и други – да кажем – мали,
корисни и пријатни додаци. Ништа претерано; радњица чиста и поштена, ето
то је све.
Сузану којој је дим досађивао, обузе кратак али жесток кашаљ, и
Роберт јој ужурбано пружи чашу воде, наточивши је из флаше на
умиваонику; затим се изхракну и одекламова:
– Надам се, госпођо, да нећете замерити овоме што ћу рећи. Хришћани
смо, моја сестра и ја, мисионари Заједнице седмога дана из Конектиката, и
нисмо научили на дуван, а мојој сестри, као жени, шкоди и сам мирис. Зато
вас, молим, госпођо, у име хришћанског милосрђа, да се уздржите од
пушења у кабини за време свог путовања.
Мона Лиза га посматраше отворених уста као у сну, а затим, мало
помало удари у смех. Нека грчевита, тајна веселост поче да јој тресе месо
тако јако као кад пролаз аутомобила затресе на столу слаткиш од желатина.
Између трзаја је муцала:
– Комично, мој поштовани господине. Много вам хвала што сте ме до
суза насмејали. То је преко јего.
 Затим се савлада и рече разговетно:
– Право милосрђе настаје само собом, господине.
Удари се по таласастим, гломазним грудима.
– Ја сам себе казнила тиме што ћу пушити само сто цигара месечно,
моје цигаре нарочите марке праве Хемингве, израђене нарочито за мене у
Лас Палмасу. То би значило исто што и тражити да се одрекнем своје
партијице карата. Не, господине, не бих се одрекла својих цигара ни кад
бисте ми на тањиру понудили вечно спасење.
Роберт поцрвене, али пре него што је могао да одговори. Сузана се
уплете.
– Не мари, Роберте. Остави је. Навићи ћу се.
Мона Лиза потврди:
– Разуме се да ће се мала навићи. Ја и она бићемо најбоље пријатељице
пре него што се искрцамо у Санта.
Она прострели Роберта косим погледом.
– Ви сте леп млад човек, господине. Али сте одвећ озбиљни. Смејте се,
и покушајте да се малчице угојите.
Роберт покуша поново да одговори, али га пушачица погледа у лице –
сада мало и претећи – и он промени намеру. Окрете се Сузани и мало
постиђено примети;
– Идем у своју кабину. Могу још један час да посветим раду пре ручка.
Сузана климну главом, стеже му руку у знак одобравања и испрати га
погледом док се он уздигнуте главе достојанствено повлачио.
Роберт нађе да је на мосту хладно, али му је било пријатно миловање
ветра по зажареним образима. Сад су већ били изван ушћа: копно се
оцртавало још само као пруга на видику. Ускоро се осети умирен. Једна од
његових карактерних црта била је, размишљао је он, нагло падање у јарост и
опет тако исто нагло стишавање.
Гипким и снажним кораком пође ка својој кабини. У ходнику срете
мисиз Бенхам, склони се у страну да је пропусти и рече љубазно:
– Добар дан.
Чиста учтивост, а учтивост има свој корен у хришћанској љубави.
Али дами ни у сну није пало на ум ни да га погледа. Лепе очи управила
је у бескрајност и, дошавши до угла, скрену и изгуби се из вида, оставивши
у њему чудну нелагодност, а у ноздрвама фини мирис који такође, – авај! –
ишчезе сувише брзо. Остао је запањен. Био је необично утучен због тог
новог шамара који је имао да издржи у тако малом размаку времена од оног
који је добио у кабини; затим пође даље, али споро, оборене главе. Мора
бити да због ветра није чула глас. Не сасвим умирен, нејасно осетљив за чар
тако племенитог створења, необјашњиво утучен. уђе у своју кабину.
 V

Лађа је запловила у Ирско море, а путници позвани знаком сирене,

скупили су се, сви, сем једнога, у трпезарију и заузели места за капетановим
столом. „Ауреола“ је била у строгом смислу трговачка транспортна лађа;
често је с потсмехом означавана као барка за банане, али не и у очима њеног
команданта. У његовим очима била је брод, снажан брод достојан највећег
дивљења, а он је био његов власник. Море је нагонски дубоко познавао
капетан Рентон, а имао је смисла за оно достојанство које је он сматрао
кадрим и довољним да улије ауторитет свакоме који с њим општи. Од
памтивека су Рентони крстарили морем, и он је у прсте знао повест свакога
од својих предака, а тако исто и других, одличнијих од њих. Он сам почео је
каријеру на једрилицама, и играо се са опасностима Југозападног Пролаза.
Његова библиотека састојала се од самих поморских књига и од цртица из
живота Нелсона кога је веома поштовао. И када је био расположен, могао је
ваздан да говори, с очима пуним сјаја, о томе највећем поморцу, о његовим
претходницима и следбеницима и о њиховим подвизима у вези с острвима
које је лађа додиривала. О Колумбу који је пошао с Гомере да открије
Америку у корист Шпаније; о јуришу на Лас Палмас који су предводили
Дрек и Хокинс; о Нелсону који је изгубио једну руку код Санта Круса и о
Трубриџу који се узјогунио да освоји Ла Пласа де ла Иглесиа, кад је све,
заједно са шпанским благом, изгледало заувек изгубљено.
Оком и језиком самодршца, Рентон је умео да извојује послушност и
држао је своју лађу у највећој исправности, поклањајући највећу бригу чак и
појединостима трпезе, јер, као што је говорио, за столом се познаје племић.
Тражио је да на његовом столу чаршав буде без мрље, стакларија да се сија,
тањири да се блистају, а биљка у вази да буде увек у цвету. Његови официри
јели су засебно, али он, сујетан на права која му припадају као највишем
старешини, јео је са својим путницима које је волео да сматра у извесном
смислу својим гостима.
Сада, пробајући омлет, погледа испитивачки на своје другове за
столом. Он је седео у челу; с десне стране седели су му леди Филдинг, Денз-
Дибдин – кога је он одмах сврстао у категорију магараца, мисиз Бенхам –
лепа жена, али... далеко јој лепа кућа: – и Трантер – тај мисионарски
гњаватор (није могао да трпи Американце; његов дед је убијен при покушају
да пробије блокаду на броду „Алабами“ да време рата за отцепљење), али
бар искрен. С његове леве стране Сузана Трантер, иако Американка, била му
је пријатна, због отворености свог погледа. Затим је била једна празна
столица због које се мрштио, па онда Џими Коркоран: познао га је у
Ливерпулу кад је дошао да моли за одлагање плаћања једног дела цене возне
карте, и оценио га је као доброг човека. и најзад, – што је могуће даље –
познавао ју је, јер је више пута путовала с њиме –– она простачка будала,
Мона Лиза.
Завршивши инспекцију, ослушну разговоре. Баш је говорио Дибдин, с
вратом испруженим као у ћурана, с дугачким, коштуњавим лицем пуним
радозналости:
– Господине капетане, објасните ми који је ђаво онај сандук тамо?
– Хармонијум – одговори капетан кратко. – Власништво једног
путника.
– Хармонијум? – понови Дибдин тупо, подигавши претерано бркове –
зар још постоји на свету? Часна реч, мислио сам да су нестали од времена
кад су ме дали дојкињи.
Мона Лиза испаде:
– Онда никад нисте присуствовали Божјој служби. Тамо расту као
артишоке. А овај служи истом циљу. То је њен.
И она изврнутим палцем показа на Сузану.
– Иде с братом да преобрати Шпањолце. Он је, сиромах, инвалид.
Пошто је дала обавештење као што сепија лучи свој отров, она поново
нападе на свој ростбиф.
Настаде кратак тајац, а датим мисиз Бенхам заустави поглед на Сузани.
– Инвалид, њен брат? Је ли могуће? – И додаде смешећи се љупко: –
Изгледа као лепа животиња пуна здравља.
Сузана се угризе за усну, љутито подиже очи ка њој и учини напор,
мучан напор да савлада антипатију коју је одмах осетила према том
безобразном створењу које се усудило да исмева њеног брата Роберта.
– Заиста – рече одлучно – мој брат није много јак.
Роберт се насмеја дубоким и пријатним смехом којим се обично
служио и на предикаоници.
– Којешта, Сузи, – а тон му је био необично умиљат – госпођа је
поставила просто питање, сасвим невино. Чињеница је – додаде. окренут
госпођи – чињеница је да сам здрав као риба, само малокрван. Мој лекар у
Конектикату, мом месту, убрза он да би ствар прекратио – при прегледу крви
нашао је да је индекс хемоглобина показао пет тачака мање но што треба.
Издржавам ново лечење: екстракт из јетре, кажу да је одлично средство, а
постоји и нада усто да ће лепо острвско сунце у многом допринети да се тај
индекс попне на нормалну тачку.
 Мисиз Бенхам га погледа зачуђено, а затим. пошто ју је то забављало,
поче да се смеје на махове и, окренувши се Дибдину, узвикну:
– Дибс, ви који сте видели толико ствари, мање или више скаредних,
јесте ли икада видели једног мисионара с индексом?... Ко хоће да буде тако
добар да ми дода масло?
Роберт примети да је задржао код себе тањирић с маслом, те се извини
ужурбано:
– Опростите моју расејаност, госпођо. И пружи јој услужно тањирић.
Она га загледа у лице за један секунд, а затим навлаш, тако да сви виде,
погледа на другу страну.
Мери Филдинг посматрала је већ неколико тренутака празно место, и
сада се, као одједном потстакнута нечим, окрете капетану:
– Команданте, ово празно место – насмеши се, а рамена јој уздрхташе
као да ју је прошла мала језа – не слути ли на зло? Тек што смо пошли.
– Ја нисам сујеверан, миледи. То место чека свог госта; а ако он не жели
да га заузме, мислим да има своје оправдане разлоге. Према томе ја ћу мирно
и даље ручати.
– Баш сте без срца, капетане, – рече мисиз Бенхам – али сте ми
пробудили радозналост. Мери, није ли то онај путник кога смо приметили
при доласку на лађу, знаш, онај у ходнику. с оним лицем очајника? Сећаш
ли се да си га видела, зар не?
– Сећам се.
– Изгледао је као да је на угљевљу. У грозници. Дивно пренадражен.
Нећете ли да нам кажете што о њему, капетане.
– Хоћете ли још мало зеља, мисиз Бенхам? – упита капетан као одговор.
– Овако справљено је специјалитет „Ауреоле“. Рецепт сам добио од једног
кувара у Палми.
Дама се насмеши.
– Говорили смо о отсутном незнанцу ако се не варам. Кажите ко је, шта
је, где је.
Испод густих обрва капетан, мало мрачан, гледао је ту лепу женицу и
на крају кратко одговори:
– Зове се Лејт. Лекар је. Доктор Харве Лејт.
Сто притисну као олово тешко ћутање. Сви престадоше да жваћу и
погледаше се.
 – Лејт? Доктор Лејт? – Мисиз Бенхам као да размишљаше, а њен
упитни поглед прелазио је од празне столице на капетаново лице. – Чудна
случајност!
Тада Дибс прсну у свој лудачки смех и узвикну:
– Да није то онај Лејт о коме су писале све новине? Лејт, Харве Лејт?
И доктор усто? Сећате се? Онај што је...
Капетан је гледао преда се, а лице му је изгледало као исклесано у
камену. Одједном Мона Лиза одвали:
– Дивота! Па видите ваљда врло добро по капетановом лицу да није
случај та истоветност имена. Кунем се да је то исто лице.
Мери Филдинг осети да је капетану то било непријатно. Дибс настави:
– Био је то огроман скандал, знате, огроман! Мало мање него убиство,
чак три уб...
Џими Коркоран спусти бучно нож и виљушку на тањир. С безизразним
лицем рече мирно Дибдину:
– Јесте ли сигурни у то што кажете? Јесте ли у стању да скоро о свему
донесете суд? И у питањима науке, и тако даље.
– Како, како? – упита Дибдин. Био је наглув на једно уво. Шта сте
рекли?
– Ништа – одговори Џими мирно. – Нисам рекао ништа. Ја нисам
говорник, видите, него слушам. Све сам слушао што сте рекли откако смо
овде заједно, и уверио сам се да мора бити да знате многе ствари. Мора да
сте посветили цео свој живот учењу кад знате колико много. У поређењу с
вама Платон је био дете.
Погледа у таваницу и одгризе огроман комад хлеба.
– Којешта – одговори Дибдин; – ако сте читали новине, морате знати
да сам рекао голу истину.
Џими је снажно жвакао.
– Видите, ја читам новине и читам Платона. Колика разлика!
Дибдин поцрвене, и из његовог монокла полетеше непријатељске
варнице.
– Али не можете да порекнете... То је ствар коју сви знају. Штампа је
подигла паклену ларму. То није човек него звер.
Капетан набра чело. Расправљање је узело правац који му се није
свидео. Чврстим гласом рече:
 – Како би било да променимо предмет разговора? Не волим оговарање
на мом броду. Отсутни путник је заиста доктор о коме је реч. И о томе нема
шта друго да се каже.
Прође читав минут, а затим Роберт учини један гест великодушне
сагласности.
– Слажем се с вама, капетане, – рече великодушно. – То је прави дух
човечанског братства. Ко ће први бацити камен? Ниједан од нас, надам се.
Ја и моја сестра видели смо доктора Лејта у шалупи, и изгледао је тако
ојађен, да му умало нисам изјавио нашу симпатију.
Сузана, с очима упртим у свој тањир, осети понос због брата. Харве
Лејт! Помислити да путује баш с њима, тај човек чију је жалосну повест
читала с толико ужаса у новинама. И не знајући да је то он, када га је видела
у шалупи, пао јој је одмах у очи његов израз: то је био израз човека који је
изгубио веру. А поврх свега приметила је његове очи. Очи које су патиле;
очи Христа на крсту. Сада, осећајући према њему сажаљење, стави се на
његову страну против нечовечне равнодушности мисиз Бенхам. Њено
сажаљење прекипе, и из ње искрсну једна светла мисао: могу да му будем од
користи, хоћу да му будем од користи; да, осећам да ћу му бити од користи!
Плашљиво, готово кришом, подиже очи с тањира.
Ручак је био при крају. Очевидно, нико није имао много да каже. Мери
Фелдинг која је говорила тако мало, била је сада, као и Сузана, потпуно нема.
Из тужног и загонетног израза њеног лица рекло би се да се трудила да
ухвати смисао своје скривене и неухватљиве мисли. Очи су јој још биле
мутне када устаде од стола и отиде с Елзом на мост.
Остадоше неколико тренутака стојећи, љуљушкане благим кретањем
лађе, и посматрајући невесело изглед мора које је јурило да њом. Копно је
било ишчезло, а таласи су јурили, дугачки, сиви, без пене, и изгледало је као
да неумољиво гурају лађу на њеном предодређеном путу ка непознатоме.
Нечему непознатом које као да је необјашњиво изазивало у Мери сећање на
места позната само њој. И због тога је била сва узбуђена.
Њен муж, навикнут да са полушаљивим неповерењем посматра њену
склоност ка простом животу, покушао је да је одврати од тог пута. Мери је
још јасно видела израз изненађења на његовом лицу кад му је одлучно
изјавила да намерава да отпутује по сваку цену. Зашто је толико желела да
оде? То је била тајна. Била је врло срећна у Бакдепу. Место јој се свидело;
волела је кућу, лепу грађевину из времена Тјудора, као успавану међу
вековним дрвећем парка опкољеног таласастим ливадама; допали су јој се
сви мањи послови који су тамо испуњавали њену доколицу: усамљена
јахања, купање у језеру у рано јутро када је нико није видео; храњење
плашљивих јелена с меканом њушком кроз мрежу њихове ограде у брезовом
шумарку. Била је увек сама.
А била је срећна са својим Мајклом. Срећна? Па да. Сиромах Мајкл!
Налазио је хиљаду разлога да је одврати од пута пре но што је пристао, с
оном њему својственом добротом која је сачињавала његову главну драж.
Њему је у основи било драго да задовољи ћуди своје жене, иако није никад,
или готово никад, разумео њихове побуде. И одмах се одушевљено дао на
посао да организује то „крстарење“ као што га је он звао; обезбедио је себи
помоћ Елзину, и Дибдинову, као пратиоца и једне и друге. Мили Дибс! Ни
паре, поред свег свог имена! Он је, разуме се, тај предлог ухватио у лету. Био
је навикао да живи на туђ рачун; увек зват на ручкове, бавио се врло мало у
соби коју је држао под закуп у Девис Стриту. Цео је био у спољашности;
изнутра ништа. У свом веку није никада прочитао ниједну књигу; никад није
ништа радио.
То јест, не: у лову, разуме се, увек на туђим ловиштима, убио је ко зна
колико четвороножаца и птица.
Мери би ипак било милије да је пошла сама. Али је и сама схватала
бесмисленост такве непристојности.
О, зашто јој душа тако лута? Мери је била потајно збуњена, јер је
осећала да је себе натерала да помисли на своје код куће, само да би избегла
другу мисао: сећање на чудан јутрошњи сусрет у ходнику с тајанственим,
толико ожалошћеним човеком.
Елза наговести да хоће да оде.
– Хладно ми је – рече тапкајући ногама – хајдемо у моју кабину.
У кабини упали електричну сијалицу, умота ноге у ћебе и примети
намрштена:
–Треба сунце много да се напрегне да ми надокнади ово мучење што
си ми наметнула, Мери, Твојом кривицом сам запала у ову орахову љуску,
без собарице, и међу ове одвратне сапутнике. Шта ти је дунуло у главу,
кажи?
– Не знам – одговори Мери оклевајући. – Потреба да одморим живце.
Једна од мојих ћуди, али овог пута тако чудна, да сам и ја сама зачуђена.
Било је то тачно. Често је хватала понека ћуд, али не тако необјашњиво
као ова сада. Била је као очарана жељом да открије једно чаробно место које
је виђала више пута у сновима своје маште: цветан врт, обавијен опојним
мирисом, у подножју величанственог виса покривеног снегом. преливен
месечином; осетљив за љубавно шапутање недалеког мора. После сна
осећала се обично жалосна, као напуштена, чудна, избачена из реда, одвојена
од обичних ствари живота. Једанпут је чак говорила с Мајклом о свом врту.
Он се насмејао, љубазно, на свој начин, са снисходљивошћу срећног
поседника једног високо цењеног добра:
– Ипак си још увек дете, Мери. Кад ћеш се одлучити да постанеш
велика?
Мери није могла да се смири. Није разумевала. Бринула се кад је
мислила на то маштање које јој је, као биљчица у мраку жељна сунца, расло
на дну душе; каткад су је те мисли плашиле због опасног дејства које су
могле да имају не само на њеног мужа него и на њу саму.
Елза ју је посматрала.
– Баш си смешна жабица, Мери. Стојиш ту као девојчица опчињена
дугом. Дај ми бонбоне. И, за име Бога, метни нешто на грамофон, јер ми је
досадно. Боже, како ми је досадно! Ух, умирем од досаде!
 VI

Бродско звоно баш је одзвонило шест, и одјек удараца још је треперио

у Лејтовим ушима док је лежао упола свучен на кревету, очију отворених и
прикованих на ред клинаца који је дијагонално пресецао таваницу. Било их
је деветнаест, с округлом главом, емајлираних, на симетричним
отстојањима. Бројао их је једнако, као неко кога мучи несаница па се
заварава да ће се на тај начин успавати.
Кроз уздахе и шкрипу брода чуо је каткад удар чекића у клинове, а ти
ударци наставише затим да му кљуцају мозак. Грчевито склопљених руку,
воштаног, сувог лица, личио је на гоњеног човека. Било је очевидно да је
патио, али је подносио патњу с горким стоицизмом. Каткад би му севнула
кроз главу мисао: неколико корака до ограде, скок, затим хладна помрчина
– крај свему! Али је то било сувише лако решење; пред том мишљу би увек
устукнуо. Некипут је са скоро суровом анализом покушавао да прати болне
нити осећања у себи. У њему је била инстинктивна потреба да чепрка, да
руком опипа језгро питања; цели његов живот био је досада надахнут том
заповешћу.
Био је строго васпитан. Отац му је био учитељ: не добро плаћени
предавач скупих завода, него бедни наставник природних наука у једној
средњој школи у Бермингену. Човек велике амбиције и способности, већих
од оних које траже ситни задаци убризгавања прозаичних основа физике и
хемије у отпорне душе спортске младежи, он је морао да се помири с тим
положајем из чисте и грубе невоље. Његова жена била је од оних жена за
које живот добија значај само уколико им пружа задовољење њихових
прохтева. Незајажљиво је изискивала хаљине, новац, љубав и оданост.
Оптерећивала је до крајњих граница већ и иначе мршаве приходе
породичног буџета, жалила се на то да су недовољни, кињила је мужа,
изнуравала му је и тело и душу, док није свршила с највећом недоследношћу:
бекством с једним трговачким путником. Ни муж ни син нису никад сазнали
куда се дела; нису никад о њој чули више ни речи.
Професор, већ с начетим плућима – чак је његов кашаљ од свих
његових мана био узрок који је жену одлучио на бекство – почео је после тог
бекства нагло да слаби али није показивао бригу због тога. Жртвујући
амбицију, сав се посветио васпитању сина, коме је дао име Харве у част
великог научника, надахнувши га раном страшћу за научна испитивања и
исто тако раним и дубоким презиром за жене; али је умро од крволиптања
плућа кад је дечаку било једва дванаест година.
 После очеве смрти поверише га нези једне тетке, једној сиромашној и
мргодној уседелици, која га је примила по нужди и због тога увек сматрала
као сметњу. Али Харве је показивао присуство духа и био истрајан у
одлукама које су га подржавале кроз дуги низ основних разреда и довеле с
успехом, с неке три дипломе, до прага обласне медицинске школе.
Приписујући неуспехе свога оца пропуштању прилика, што обележава чисто
академске каријере, био је уверен да му лекарска професија пружа веће
могућности да стекне име, а усто је осећао и истинску љубав за биолошке
студије. У Бермингену је увек био први међу свим друговима у разреду, али
одмах после промоције, која му је донела све награде одређене за то, пошто
је одбио место које му је понуђено у грађанској болници, изненада је прешао
у Лондон. Није имао намеру да створи себи велику клијентелу, није тежио
за почастима, није жудео за благодетима стечених помоћу изјава саучешћа
код узглавља самртника, него је гајио много више идеале. Осећао је да га
једино гони онај врло редак потстрек који се састоји у историској страсти за
истраживања која још нису покушали други научници.
Новаца није имао, а уосталом није их ни желео, сем за строго
неопходне голе потребе живота. Изнајмивши намештену собу у
Вестминстеру, аскетски се посвети раду. Борба у Лондону била је тешка, и
он се лишавао много чега. Али је стезао зубе, стезао каиш и стварао идеале.
Имао је издашно прилике да открије какве и колике предрасуде очекују
генија, нарочито ако тај геније има као ослонац паланачку школу слабог
угледа.
А тешкоће су послужиле само да појачају његове намере. Живео је као
калуђер; борио се као војник. Прво је добио мало место у једном предграђу,
али после три године интензивног рада он обезбеди себи наименовање за
клиничара патологије у болници „Викторија“, која је била установа скромне
величине, стара, а којом се управљало по конзервативним методама; ипак је
то наименовање претстављало његово прво унапређење. То вече, вративши
се кући, дуго је посматрао са дивљењем Пастерову слику коју је држао на
писаћем столу, слику оног Пастера који је у његовим очима био највећи од
свих научника. И смешкао се осећајући да се у њему рађа уверење о
сопственој способности.
Био је одлучио да се специјализира у терапеутским серумима. Створио
је теорију, засновану на дугом низу огледа, о разним методима аглутинације,
која је претстављала смелу новину и отворила нове путеве, као идеје Коха и
Рајта, и која је по његовом мишљењу имала да унесе револуцију у све
принципе на којима се заснивао већи део научних лечења. Била је то
величанствена идеја, која је засецала не само у лечење одређене болести,
него је имала да обухвати врло широко поље превентивног и куративног
калемљења са свима његовим гранањима. У свом ватреном уверењу, пошто
је морао да изради план за напад да на јуриш заузме положаје које је желео
да освоји, изабрао је, пре свега другог, менингитис; нешто због велике
смртности изазване том болешћу, а нешто због релативног неуспеха свих
серума који су се противу њега дотле употребљавали.
Тако започе своју службу у болници „Викторија“. Пуних шест месеци
радио је интензивно на свом серуму, у вечерњим часовима. На његовом
здрављу се показаше последице. Али када Исме, хирург, његов колега из
болнице, покуша да га убеди да скрати своје часове рада, Харве га не
послуша и не показа никакву захвалност, него гоњен ревношћу од које је
сагоревао, још и продужи те часове. Нервозан, раздражљив, пренапрегнут,
имао је пред очима само сјајно привиђење тријумфа своје теорије; а када
наиђе сезонска појава менингитиса, призор лечења у целој својој
препотопској неуспешности – он је сковао тај израз – био је довољан да га
потстакне на све теже напоре.
Најзад, једне ноћи у позни час, он доврши своје огледе. Понови их и
провери сто пута резултате. Задовољан? Није то била тачна реч. Био је
просто савладан радошћу. Знао је да је победио.
Неколико дана датим три човека, болесна од цереброспиналне
грознице у првом стадијуму, примљена су у његову болницу. Харве се јави
дирекцији и понуди се да окуша свој серум. Понуда би одлучно одбијена.
Харве је био згранут. Није знао да је себи створио непријатеље; није
знао да су његова немарност, заједљивост његовог језика и арогантно
презирање које је испољавао према традиционалној рутини, изазивали према
њему антипатије и неповерење његових колега. Јетке истине које је изрекао
у свом саставу о патолошким темама огорчиле су диагностичаре, и као сви
који презиру да иду трагом својих претходника, у очима многих важио је као
скоројевић, као настран човек, уман али опасан.
Ипак се није помирио с поразом, него организова кампању по свима
правилима. Лично је говорио са свима члановима управе; изнео је резултате
својих огледа; мучио се да увери бар оне који су били – или је мислио да су
били боље расположени према њему. Бесан због непокретности управе,
везане за конзервативне предрасуде, очајан због целе рђаве организације,
тражио је с борбеним наваљивањем да се одмах испита његов проналазак.
Сама горчина његовог изгледа откривала је његову искреност. Али управа,
водећи рачуна о озбиљности установе, која је налагала да се иде оловним
ногама, сматрала је да је неопходно да се сазове седница управног савета. За
то време су три болесника с неумољивом брзином напредовали у даљи
стадијум болести.
 Најзад се опозиција поколеба, и савет одлучи с дужном озбиљношћу,
да допусти примену новог лечења, и саопшти Харвеу ту одлуку у облику
великодушног пристанка. Ухвативши прилику у лету, Харве одјури у
болницу. Али. авај, било је сувише касно! Требало је он сам да буде с тим
начисто. Три болесника које је већ десет дана нападала грозница, сад су се
налазила у успаваном стању. Околности, уместо да му претсказују победу,
претстављале су замку коју му је судбина наместила. С једне стране група
непријатељских асистената који су с неверицом очекивали да се догоди
чудо, с друге стране три болесника, које би он, да је био у стању да хладно
размишља, несумњиво сматрао већ изгубљеним ма за који људски лек.
Али није био хладан. Услед превелике пренапрегнутости живаца није
могао допустити својим противницима задовољство да посматрају његово
повлачење. Имао је слепу веру у свој серум. И осећао се судбоносно гоњен
да ради потстицан својом ревношћу. Примивши одговорност, уштрца високе
дозе серума непосредно у мозак тројице болесника и понови инјекције
трипут. Целу ноћ је провео у болници.
Сутрадан, рано ујутру, за време од једног часа, сва три несрећника су
умрла. Они би неизбежно умрли у сваком случају, али је за Харвеа то ипак
била врло гадна ствар. Гипкошћу духа можда би могао да преброди кризу,
да се нису придружиле срамне компликације. Вест о томе што се догодило
доспе у озбиљне листове, и она букну као пламен који постаде опасан због
злонамерних подметања која су је пратила. и она као пожар обухвати целу
популарну штампу. Он томе није придавао важности, и на подмуклу дреку
одговори својим мирним презирањем. Не давши се збунити, сада је јасно
видео да је ступио у акцију сувише доцкан. Његовој хладној научничкој
души смрт тројице људи претстављала је само случај из кога се не може
ништа закључити. Пошто није жудео за популарним успесима, видљива
побуна светине није га ни најмање узбуђивала.
Али је она узбудила управу болнице која ствар узе најозбиљније.
Потстакнут силом спољашних утицаја, савет се састаде у тајну седницу.
Претседник, као Пилат, прао је руке, и пусти да остану без резултата
протести неколицине посвећених који су веровали у Харвеа, допустивши да
опште негодовање буде доказ да је потребно уклонити из завода неопрезног
и несрећног творца тог тако озбиљног скандала.
Сутрадан, ушавши у лабораторију, Харве нађе коверат адресован на
његово име. У њему је био формалан позив да поднесе оставку.
Не верујући, он учини огроман напор да на ногама издржи неправду
тог завршног ударца; неправду која је надмашила његово схватање. Учини
му се као да се и сами зидови у соби руше на њега. Четири године рада –
цела његова душа била је управљена једино ка победи његове теорије у
корист науке – четири дуге године посвећене истраживању језгра истине, и
ето резултат: отпуст! Без места, без пријатеља, без новаца, без циља у
животу. А његово име било је изложено јавном потсмеху. Највише чему се
могао надати, ако би имао среће, било би место асистента код неког
непознатог практичара, али његова научна каријера би неумољиво
пресечена.
Осети како се са дна душе пење потсмевање самом себи. Не говорећи
ни речи, баци у ватру резултате својих истраживања, разби у парампарче
флашице у којима су били саставни делови његовог проналаска и изађе из
лабораторије. Ушавши у своју собу, сагледа свој положај с јетком и
немилосрдном иронијом. Али увиде одмах да му је једини спас ако успе да
заборави, и то што је могуће пре. Зато поче да пије; не из слабости, него из
мржње према животу. Његово држање није било херојско, не, али није било
ни кукавичко; било је просто подругљиво. И алкохол је лек; јесте или није?
Дакле, допуштено је послужити се њиме као леком. Био је сам на свету;
женама није никад посвећивао пажњу, а како је био без пријатеља, само је
Исме био очевидац његовог прогресивног тровања с предумишљајем. Срећа
што је био бар он!
Из дана у дан, за те три страшне недеље, долазио је Исме да
присуствује наглом телесном и душевном слому несрећног колеге и успео
је, помоћу мање или више увијених наговарања, да га натера на пут. Сасвим
сам на лађи, могао је још боље да се напија и да се брже упропасти Харве,
не осећајући замку коју му онај други поставља, није могао да противуречи.
И сада, ево га на овом одвратном трабакулу, пре би волео и да умре, но да и
даље подноси мучења нечовечног лишавања.
Нагло окрете главу на узглављу и, скочивши од изненађења, постаде
свестан свога положаја. Неко, закуцавши на вратима и не сачекавши
одговор, окренуо је кваку; одмах затим огромно тело Џимиа Коркорана
упаде у собу. За тренутак је стајао мирно, прилазећи с осмехом и не
скидајући шешир; затим опружи обе руке и поче их енергично савијати као
да вежба мишиће с највећим ђуладима.
– Како је, младићу. Другим речима, како се осећате? Улазимо ли у
форму?
Харве га је гледао оштро, закрвављених очију.
– Како знате да нисам здрав? – промрмља стиснутих зуба.
Џими се насмеши љубазније овог пута. Затури шешир на потиљак.
– Нисте ручали. нисте пили чај. а сада, рекао би човек нећете ни да
вечерате. Не треба полицијско око па да човек види да нешто није у реду. Па
како знам шта је „нокаут“, дошао сам да видим да ли сте бар у стању да се
довучете, ма и на све четири, у свој угао у рингу и да наставите борбу.
– Милостиви Самарјанин! – промрмља Харве с горком иронијом.
– Тачно
Наста кратак тајац. Затим, потстакнут мишљу, Харве се подиже на
лакат и узвикну:
– Кладим се да су говорили о мени!
– Тачно – потврди Џими.
Он повуче панталоне на више, да им савијена колена не покваре лепу
ивицу, и седе слободно на столицу.
– Тачно; говоре о вама. Избалавили смо целу вашу повест,
прорешетали смо је и примили. Био је један, неки господичић, који је о њој
брбљао на све могуће начине. Оно што се сада не зна о вама могло би се све
исписати на новцу од три шилинга, ако сте га икад видели. Али шта вреди?
Оно што је важно то је да држите браду ниско и да останете хладни, зар не,
синко?
– За име Бога, немојте ме тако звати! Зовите ме свим именима којима
хоћете, али не тим.
– Добро.
Неколико тренутака је Харве притискивао чело леденим рукама, затим
узвикну горко:
– Реците ми зашто сте дошли овамо? Зар не схватате да хоћу да будем
сам?
Џими, с класичним гестом својих предака, извуче бурмутицу, узе
бурмут и стресе пажљиво труње с прслука: затим поче да декламује
пророчански:
– Ако се удаљи предмет ваше жарке жеђи, он се сакрије и нико га више
не види. Речи Платонове, дабоме. Али да говоримо озбиљно; нећете ваљда
да ме избаците тако брзо дођавола! Мене који сам вас разумео од првог
тренутка кад сам вас видео у бару. Одмах сам погодио у чему је ваша
несрећа. Гадна несрећа која је гурнула у пропаст више но једног честитог
човека. И ја сам, у своје време, ашиковао с пићем. Бахус, дуван и пик пуб,
доведу човека до тога. Аххх!... – уздахну јако и погледа доктора искоса, мало
комедијашки али некако и свечано. – А сада, међутим, нека ме ђаво однесе,
ако није тачно да више не пијем. Са свим својим манама и гресима увек сам
говорио истину. А ако један човек поштује истину, и ја поштујем њега. А
моје срце је меко као памук за онога коме је судбина нанела сувише суров
удар. Вере ми, имао сам и ја своје невоље; бацан сам горе – доле, овамо-
онамо, за ових шездесет година откад сам дошао на свет у Клонтарфу. Моји
су били сиромаси; поносни као сви синови Трелиа, али сиромаси. Све чему
су могли да ме науче било је да држим коња за узду у Саквилстриту; а да
читам научио сам сам на објавама по улицама. Не бисте веровали, ја који
читам Платона као неки велики доктор.
Застаде, као позивајући на одговор, али је Харве и даље остао
херметичких затворених очију.
– Затим сам се сав дао на бокс, ту славну игру. Био сам снажан момак.
Непобедан на рингу. У Белфасту сам тукао Смајлера Барџа једним јединим
левим „крошеом“. Сигурно бих био постао светски шампион, да нисам
сломио ову ногу. Али сам је сломио. А трагове носим још данас. Вере ми, та
нога је лишила свет једног шампиона. Ето зашто сам морао да се иселим у
последњој декади прошлог века.
Харве промрмља:
– Јесте ли свршили? Хоћете ли да будете тако добри да одете?
– Свршио?! – узвикну Џими. – Вере ми, тек сам почео. Отада сам Бог
зна шта све нисам радио. Биљардер у Мексику; маркирао сам поене. Затим
сам бележио време између једне револуције и друге. Идуће године сам узео
учешћа у трци за златом у Бул Галчу, а годину за њом био сам газда једног
бара у Сан-Франциску. Али тај ми се живот није свидео. Тада сам покушао
да будем земљорадник у Јужним Државама. То ми се допадало највише од
свега у мом животу. Ако икад дође дан да моја барка уплови у пристаниште,
то ћете у пољу наћи Џимиа К. с једном кравом и којом кокошком. Али ускоро
затим дошла ми је буба у главу да отпутујем у Колорадо да тражим сребро.
И најзад сам се бацио на путовање с циркусом професора Синота. Драги Боб,
радујем се што ћу га ускоро видети. Јер идем к њему у Санта Крус; писао ми
је да има место за мене: сјајан посао! Живео сам као цар са Бобом Синотом
у оно доба, Свако вече без изузетка, улазио сам у кавез неукротиве лавице
Доменике. Пре мене је убила три укротитеља, бар тако су говориле плакате;
али најзад је она угинула од љубоморе; сигурно је била љубоморна на
мајмуне. И тада циркус пропаде.
Он уздахну и задену палце за прслук.
– Био сам жалостан, знате, кад сам морао да се растанем с Бобом.
Харве се нервозно вртио на кревету.
– Хтео бих само да се одлучите да се растанете са мном.
– Идем – викну Џими. – Разуме се да идем. Видим да сте
нерасположени. Хтео сам само да се претставим и да вам ставим до знања да
сам потпуно на вашој служби. Вере ми! И да вас замолим да о мени не судите
по изгледу. Можда изгледам као пропалица – он с важним гестом поправи
лажни бисер на кравати – али је то привремено стање. Осећам да сам на
најсрећнијем завијутку мог живота. Одличан посао заиста, то место код
професора Боба. Сад сам на коњу.
Последњу реченицу је тако нагласио, да је Харве морао да га погледа у
лице и виде му на уснама онај осмех који разоружава. Комичност лица тог
старог пустолова била је тако доброћудно симпатична, да човек није могао
према њему да буде суров. За тренутак се обојица погледаше у очи па
Коркоран устаде.
– Та – та, дотле, та – та! – певушио је весело – и немојте заборавити оно
што сам вам рекао о долепотписаном. Дајте знак, и ето вам га на
расположењу.
Гурну шешир на уво, климну главом у знак поздрава и изађе сав
укочен. Имао је задовољан изглед човека који је испунио неку дужност.
Стално певушећи пође ка мосту. Буљио је очи тражећи Мона Лизу.
– Вере ми, има тачно још времена да се одигра једна партија карата и
попије заједно једно пиво пре вечере.
Оставши сам, Харве притисну чело на месингану шипку кревета. „Како
сам могао“ питао је сам себе „да издржим тај човечански покушај братске
љубави? Класични традиционални Ирац који се труди да охрабрујућим
речима олакша патње ближњега. Лудачки положај. Окрећући се под уским
чаршавом, трудио се да заспи.
Читав час био Је сам.
Затим уђе Траут с бокалом воде и некако уплашена лица. Спусти бокал
на под и упита:
– Треба ли да вам спремим одело?
Не отварајући очи, Харве одговори:
– Не.
– Желите ли вечеру у кабини?
– Не.
– Могу ли чим другим да вас услужим?
У суседној кабини, десети пут то после подне, грамофон започе да
свира „Дај ми све твоје пољупце“. Дрхтај неиздржљиве одвратности пређе
преко Харвеовог лица. Крештава мелодија, богата јевтином и одвратном
сентименталношћу, парала му је мозак с одвратном упорношћу, и Харве, као
савладан последњом забраном, усправи се и викну.
 – Имам мигрену од које ми пршти глава. Иди тамо и учини за име Бога
да тај грамофон престане.
У истом тренутку, као да је нека рука нагло истргла иглу с плоче,
свирка престаде. Тишина, тако изненадна да је била непријатна, трајала је
док Траут не рече дрхтавим гласом:
– Зид је танак. Чуле су глас, господине. – Затим изађе.
Али после пет минута се врати с послужавником који је носио на
врховима прстију једне руке. На послужавнику је био тањир са супом која се
пушила, а на савијеном салвету стаклена туба с посребреним поклопцем, у
којој су биле таблете.
– Мало супе, господине, – преклињаше Траут као молећи да му се
опрости слобода коју је узео. – Врло хранљива, господине. Капетан ми је
одобрио да је донесем. А леди Филдинг, чувши да имате главобољу, шаље
ову тубу аспирина.
Харве се угризе за усну. Хтео је да урла, да псује, да се разбесни. Најзад
рече:
– Добро, остави ту. Да, на сточић.
Затим се поново испружи, склопи очи и, ослушнувши уздах и шкрипу
лађе која је неумољиво ишла напред обавијена помрчином, имао је јасно
осећање да је он сам утонуо у вртлог тајанствених уздаха који као да му
шапутаху заповест да иде напред, да издржи, пошто-пото, да би изашао
победник из мрака који га је парализовао.
 VII

Три дана су били на пучини, а ветар је и даље повољно дувао од

југозапада, и „Ауреола“ је мирно секла таласе остављајући лево Рт Финистер
који је ишчезавао у даљини. На површини мора, која је била глатка због
честих и кратких пљускова, сунце је сијало на махове цепајући овде-онде
облаке. У салону су Роберт и Судана седели за хармонијумом; у правилним
размацима допираше кроз прозор на таваници шум корака на мосту.
Сузана доврши сонату и, обрћући стране партитуре, рече замишљено:
– Дивна мелодија, дар не Роби? А ти је певаш савршено.
– Мислиш? Старински је мотив додуше, али још увек снажан.
Напрегну уво ка прозору на таваници као очекујући да поново чује
кораке.
– Могли бисмо да престанемо с вежбама, шта велиш? Дивно је сунце.
И певачи имају право да га уживају, зар не?
Она управи лагано свој топли поглед на њега.
– Па тек што смо почели! Зар нисмо рекли један час? А овај час највише
волим од целог дана; сами и мирни, заједно ја и ти; нико нас не узнемирује.
– Истина је – одговори она, са збуњеним слабим осмехом, – и мени се
свиди, али рекох... Желим да исправим ноге; знаш... то осећање кад је човек
већ неколико дана на лађи... Она га погледа пажљивије, спусти опет поглед,
извуче из свог инструмента један дуг и благ акорд протеста и, изненада,
упорна ко зна из ког разлога, узвикну:
– Не допадају ми се људи овде на лађи. А мисиз Бенхам мање од
осталих.
Роберт гледаше своје уштиркане манжете, украшене дугметима од
имитације злата и укори сестру с љубављу.
– Ах, не, Сузи, грешиш. Не бојим се да устврдим да овога пута немаш
право. Та госпођа може да буде врло добра, у то сам уверен.
– Та жена те интересује, осећам то, свачим, чак и с Богом.
Он јој стави руку на раме и одекламова:
– Мудар се уздржава од критиковања ближњег, Сузи.
Она, спремна, одврати:
– Та жена те интересује, осећам то.
Роберт се није бранио; погледа је мирно до у дно очију и мирно рече:
 – Признајем, мила моја. Али само зато што има душу која заслужује да
буде спасена. Не можеш да порекнеш да сам ја још раније морао општити с
приличним бројем жена. Реци ми, јесам ли ти икад дао и најмањи повод са
посумњаш у моје поштење?
Било је тачно. Познавао је многе жене, многе, и готово све су се
показале врло осетљиве за његов духовни жар, испољавајући према њему
често оданост коју је он волео да сматра потпуно заслуженом. Али никад
није имао ни према једној од њих нечасна осећања, или, иначе, осећања
достојна укора. Своју љубав посвећивао је искључиво себи, својој сестри и
Творцу.
Син побожних родитеља, био је један од привилегованих који већ од
детињства изгледају предодређени за свету службу. Његов отац Џошуа био
је скроман пекар, члан секте Заједнице седмога дана и правио је земичке и
переце с левитским квасцем; његова мати Емилија, мирна женица, очију
упаљених светим жаром, подносила је с похвалном издржљивошћу
поновљене покушаје банкротства свог старог мужа, и земаљска срећа се за
њу састојала једино из љубави према њеном породу, нарочито Роберту. Овај
је заиста потпуно заслуживао материнску оданост, пошто је био будног духа
и одан својој дужности, и потпуно неспособан за какав несташлук. Ако би га
какав стран човек упитао милујући га по образу: „Је ли, мали господине, шта
ћемо да радимо кад будемо велики?“ шврћа је одговарао најозбиљније:
„Проповедаћу реч Јеванђеља“. Зато је било природно да га породица с
радосним одушевљењем подржава у племенитој намери, допустивши му
тако да већ од најранијег доба позна жар позива.
Што се тиче Сузане, силом прилика је морала да се жртвује за брата у
кругу мале породице. Била је добра девојка, покорна, али не геније. И када
Роберт триумфално уђе у Теолошки колегијум, њој су допустили да покуша
да за свој рачун осветла образ међу болничаркама месне болнице.
Године су пролазиле споро, али најзад дође радосни дан Робертовог
руколожења. Какав понос за пекара и његову супругу! Не гледајући на
трошак, обукоше строге празничне хаљине и свечано заузеше место у возу
који је имао да их одведе у Конектикат. На несрећу, излазећи из станице, воз
залута на мртви колосек и удари у одбојнике: није била несрећа
катастрофалних размера пошто су имале да се оплакују само две жртве:
Џошуа и Емилија Трантер.
Разуме, Роберт, чувши ту жалосну вест која му је била саопштена баш
док је рукоположен излазио из храма Заједнице, био је дубоко поражен.
Сузана је била мало мање, као што се и одала мање истакнутом положају;
али је падала у несвест неколико пута док је била на служби у својој болници,
и управа, сматрајући да је слабог срца, благонаклоно је отпусти и лепим
речима јој предложи да промени занимање.
Тако она пође с братом да му води кућу у Оквилу, који је био седиште
његовог првог „пасторства“. Била је тако задовољна, да није желела ништа
друго на свету. Међутим, Роберт, иако врло ревносан и цењен од верника,
био је мање задовољан. У његовом жарком духу развијале се у тајности
романтичне склоности, и он, не знајући то ни сам, био је радознао да види
боје и опипа основу тканине света. Већ после једне године одрече се
„пасторства“ и уписа своје име у регистар страних мисија. Због добро
познатог жара његове вере и његових општепризнатих способности, његови
препостављени одобрише његову одлуку, и када пречасни Мак Атн, жељан
до освоји нове области, уобрази да Канарска Острва жуде за једним сејачем
снабдевеним добрим семеном, он ту високу мисију повери Роберту Трантеру
и посла га у Санта Крус. А Сузана га је, разуме се, пратила.
То је, у најглавнијим цртама, повест његовог живота.
Сада је покушао снисходљивим тоном да умири сестру,
– Веруј ми, Сузи, убеђен сам да мисиз Бенхам може да се спасе. Лакше
је преобратити потсмешљивце него равнодушне. А за мене би било
бескрајно задовољство кад бих био понизно оруђе Нашег Господа да вратим
у стадо ту залуталу овцу.
Очи су му севале, и сав је дрхтао при тој светој помисли.
Сузана га је гледала ћутећи, замишљена, необично зажарених образа.
У том тренутку изненадан тресак зачу се на светларнику на таваници праћен
веселим женским узвицима и брзим ситним корацима који су силазили низ
степениште; врата се нагло отворише и Мери улете, с белим ципелицама
попрсканим крупним капима, разбарушене косе, а у коси су светлиле две-
три капље као бисери.
– Пада киша, пада киша – певушила је весело – сви у заклон!
За њом су ишли Елеза, Дибдин и Коркоран.
– Тако ми Ђорђа, какав туш! – Говорио је Дибс, подражавајући гегање
правих морнара – сасвим изненадно рекао бих, шта?... како?
Елза, стресајући капи с оковратника жакета гледаше Трантера.
– Певали сте? – упита гласом који није трпео порицање. – Дивна
разонода. И како су лепе те мале оргуље! Гази се по овим педалима, је ли?
Али треба да наставите. Забрањено је престати. Сад треба да забавите нас
остале. Дивно, одвећ дивно.
И седнувши међу остале на дуги сомотски диван, пажљиво је
ишчекивала.
 Атмосфера постаде одмах нелагодна, али Сузанин глас, иако су јој
образи још били румени, звучао је врло одлучно када рече разговетно:
– Певале смо за Нашег Господа, и тај посао не сматрамо као обичну
забаву.
Елза набра чело, правећи се изненађена.
– Певајте нам нешто ипак. Тако ћемо учинити задовољство и нама и
Нашем Господу у исти мах.
Дибс се смешкао на свој уобичајен начин, али Сузанине очи се
замрачише, а усне јако побледеше; изгледало је као да претура по глави
тражећи речи, али уместо ње проговори Роберт. Гледајући право Елзу рече:
– Ја ћу радо певати за вас, госпођо, пошто то желите. Певаћу вам једну
песму која ће вам се, надам се, допасти, као што претпостављам да ће се
допасти и Нашем Господу.
Наже се ка Сузани, која је седела крута као дрво, и шану јој неколико
речи. Остала је тако непомична скоро десет секунди, да је човек могао
помислити да је потпуно неспособна да се макне, али затим одједном, њено
лице доби израз резигнације, тело јој изгуби укоченост, руке јој се ставише
на дирке и почеше да свирају. Била је то црначка химна „Сви смо деца
Божја“, и тек што су шкрипаве ноте „оргуљица“ одјекнуле салоном, Роберт
поче да пева.
Имао је баритон који је, иако је био мало шупаљ у дубоким тоновима а
дрхтав у високим, ипак био звучан. С натеклим вратом и строгим изразом
покушавао је да пева што може боље, а у својој ревности изгледао је узбуђен,
малчице театралан. Али његов начин певања није могао да угуши патетичну
умилност мелодије, која је треперила у затвореном салону и, пењући се
степеником, ширила се над безграничном површином дубоког мора.
Коркоран је слушао пружајући унакажено уво и одобравајући с
времена на време главом; као Ирац, ценио је музикалан мотив. Дибс, с
увученом усном која му је скривала жућкасте зубе, мислио је на ручак. Израз
Елзиног лица одавао је само презриву досаду. Али Мери, згрчена на дивану,
с ногама увученим под сукњу, слушала је као у сну. Поглед јој је био отсутан;
као да није видела певача. Израз њеног лица, малопре весео и пун живости,
био је сада утучен. У слици њеног привиђења таласале су се немирне и
загонетне сенке, а у њеним ушима један извор жуборио је јасно као светлост
коју распе месец, а која је на неизрецив начин осветљавала целу слику.
Поново осети да дрхти. као да је најзад дошла на ивицу оне провалије, на
чијем је дну мислила да ће наћи кључ тајни које су је узбуђивале.
 Глас се нагло попе и последњи пут се спусти и ишчезе у тишини. Нико
није говорио. Мери је била сувише узбуђена да би могла говорити. Најзад
Елза зевну иза шаке.
– Хвала вам много – рече немарно. – Већ сам чула Робенсона да пева
ту песму као прави уметник.
Мисионар поцрвене до ушију. Сузана скочи на ноге као аутомат и поче
да скупља партитуре. Тек тада Мери рече:
– Дивно, дивно...
Оклевала је тражећи облик за мисао коју је хтела да изради.
– Има нешто у тој музици... нешто што је недокучиво на површини...
– Добро сте рекли, миледи, вере ми! – испаде Џими. Много више
ствари је ту скривено но што се могу открити помоћу правила тројног.
Ствари о којима нико никад не сања, најчудније, најнеобјашњивије.
Завлада нов тајац. Затим Мери устаде и, не додавши ни речи, изађе из
салона и попе се на мост. Киша је била престала. Наслоњена лактовима на
ограду, осећала је како ветар звижди између њених размакнутих зубића са
звуком сличним зујању извесних танких морских шкољчица. Није могла
себи да објасни разлог свом тако снажном узбуђењу. Ствар која је
недокучива на површини! Баш је глупа! Како је могла да буде тако глупа?
Али је било тако; шта је могла! Испружи руке ка мору, с длановима
окренутим нагоре и укоченим прстима, и преда се душом и телом видику
који се пружио пред њом.
У салону, после одласка Мери, група није остала на окупу. Прво
Коркоран, а затим Дибс били су се повукли у своје кабине. А сада и Сузана,
насред салона са свеском нота под мишком, гледала је дуго Роберта који је
још седео на столици пред хармонијумом.
– Хоћеш са мном Роби? Треба да узмеш екстракт из јетре.
– Идем одмах, Сузи, почни само да га спремаш.
– Хајде, одлучи се. У стању си да више на њега и не мислиш ако
останеш дуже.
Он се насмеши на њу и рече јој ненавикнутим лаким тоном:
– Почни да спремаш дозу, мила, а ако га за четврт часа не будем сварио,
обећавам ти да ћу испразнити целу чашу на душак, за казну.
Она стеже усне, али јој пође да руком да се на њега насмеши и оде
својим лаким и брзим кораком. Елза рече:
– Љубоморна је мала! Зашто?
– Ја и Сузана живимо једно за друго, видите.
 – И за вашег Творца?
– То се подразумева.
С другог краја сале Елза га је гледала као с неког другог континента, а
њен поглед показивао је не само лак потсмех, него и дубоко чуђење, као да
је он неки антипод, или највиши претставник свега што је гњаважа или
најсмешнији лажни светац који је икад певао црквену песму. Он, са својим
црним очима, упио је све што је било садржајно у хладном и речитом
погледу велике даме, те одједном узвикну:
– Зашто нас тако презирете, мисиз Бенхам? Ја и моја сестра нисмо људи
ваше класе, немамо вашу сигурност у држању, али смо најзад ипак људска
бића. Бар ја тако мислим. Обична људска бића која чине све што могу да
буду добра и остану поштена.
Елза расејано упали цигарету. Али Роберт устаде са столице и дође
намерно да седне поред ње на диван.
– Мисиз Бенхам – рече звучним и свечаним гласом али у благом тону
– чезнуо сам с нестрпљењем за приликом да с вама говорим у четири ока.
Реците ми истину – у његовим очима блесну муња, а говор постаде бржи у
ритму – ви нас сматрате као два факира, мене и моју сестру, или, ко зна, као
два обична комедијаша. Варате се. Истина је да нас свештенике много
сумњиче. Читаве књиге написане су да нас исмеју, да изложе смеху наше
беседе, наше обичаје, уопште све. Али су то клевете. Не поричем да је можда
био који изузетан случај људи и жена трговачког духа, који су из користи
проституисали јеванђеље. Али место сваког од тих несрећника могу вам
навести примере стотине свештеника надахнутих најчистијом вером.
Читајући те књиге, може човек да помисли да смо сви шарлатани; то је
заблуда, јемчим вам. Ја верујем у јеванђеље свим делићем свог бића. Мисиз
Бенхам, и кад не бисте исповедали исту веру као ја, имајте бар доброту да
признате да смо искрени ја и Сузана.
– Каква придика! И шта значи све то? И, уосталом, шта то вреди!
– Вреди више него што мислите, госпођо. Ви знате врло добро шта то
значи. Верујте да ја патим кад видим жену вашег ранга, ваших способности
и ваше лепоте, која је тако слепа за циљ живота. Ви нисте срећни. Окушали
сте помало од свега, али нисте никад окусили срећу.
Она подиже обрве.
– Види, молим те! Шта ви знате?
– У то сам уверен. Не можете бити срећни ако прво не нађете Бога. Бог
је једини извор среће на овоме свету.
 Елза повуче дуг дим и заглади упаљен крај цигарете. Није сумњала у
његову искреност, чак је то радо допуштала, и не без извесног изненађења.
Осетила је да јој се у грудима јавља мутна жеља. Јеванђелист је имао леп
профил и леп стас, али јој се нису свиделе црне длачице које су му вириле из
ноздрва, а у сваком случају био је неиздржљив гњаватор. Скоро нехотице
рече:
– А ви, јесте ли ви нашли срећу коју сте тражили?
– Разуме се. Зар је могуће да то не видите? Вера значи исто што и срећа.
Боже, кад бих могао да вас убедим у ту истину!
Увијена херметички у свој немир, Елза одговори:
– Хоћете да кажете да... заиста тежите... да ме спасете? (Била јој је
дошла паклена помисао да употреби други глагол, али ју је на време
угушила).
– То је, госпођо, мој позив! – узвикну Роберт, с нагласком
недвосмислене искрености; а затим, нагнувши се ка њој, с очима влажним и
пуним жаром, прошапута:
– Зар нећете да покушате, мисиз Бенхам? – Зар нећете да покушате да
приђете Богу? Заиста сте сувише лепи да се упропастите. Ходите, о, ходите!
О, пустите да вам ја помогнем,
Она је седела непомично задржавајући у себи веселост која је претила
да избије и која заиста и изби у неиздржљивом наступу звонког смеха, кроз
који је Елза ипак чула бродску сирену. Није то била труба страшног суда;
само се објављивао час ручка. Тада му рече, још се тресући од смеха:
– Знате на шта мислим? Мислим да... да сте заборавили... екстракт из
јетре.
 VIII

Тог истог дана око пет часова, први пут откад је лађа изашла на пучину,
Харве Лејт изађе из своје кабине. Заустави се у ходнику засењен сунчевом
светлошћу, савладан неизрецивим осећањем плашљивости после своје дуге
усамљености. У тој немилосрдној светлости лице му је одавало све што је
препатио. Ма колико да је осећао да су му и најмањи живци на лицу до
крајности напрегнути, ипак му се чинило да се осећа боље, несравњиво боље.
Траут га је обријао, помогао му је да обуче своје јако отрцано одело од сивог
фланела, и сада га је са дна ходника посматрао с оним поносом пуним
љубави којим уметник посматра своје дело. Не само Траут, него је и
Коркоран долазио више пута у кабину да га једи филозофирањем; али сећање
на пажњу коју су му обојица указивали није било довољно да спречи да се
на лађи не осећа као туђин. То је, уосталом, било осећање за које се он
претварао као да му прија. Држећи се ограде, успе се лагано и дође на мост.
Прво што су његове очи среле била је Мона Лиза која је седела, не на
столици за склапање, него на обичној столици, ногу умотаних у путничко
ћебе, с доконим рукама у крилу, с прстима покривеним прстењем, који су
личили на кратке кобасице, и телом које је једва стало на столицу као џак
брашна, дајући утисак као да нема кичме. Пошто у том тренутку није ни јела
ни пушила, седела је не радећи ништа: просто је седела. Али чим опази Лејта,
њене очи као чиодина глава засијаше пакосно.
– Гле! Кога видимо! – викну. – Неименовани! Света Маријо, знате ли
да изгледате као ексер? Ух, Богородице; најежила сам се од вас!
Харве се био зауставио и посматрао њене надуте образе, пуне
бубуљица. Он рече набусито:
– Да ли би требало због тога да се извиним?
– О! – одговори она помирљиво. – Немојте мислити да ја о вама рђаво
мислим само зато што сте имали неприлика. Карајо, не, господине. Знам
какав мора да је пакао када осетите да вас удара маљ по глави кад му се
најмање надаш. Знате ли шта вама треба? Једна чаша, „црначке крви“, и
мешавина црног пива и „порта“. Ненадмашни су у давању снаге. Она
намигну. Кажите само, и ја вам стојим на расположењу.
– Хвала, не.
И он се окрете да оде.
– Еј, немојте отићи! – викну она са живом безобзирношћу. – Седите
овде да мало проћеретамо. Језик ми вири напоље из потребе за једним
добрим разговором. С оним маторим снобом за столом немогуће је започети
разговор: тако га је Бог створио уображеног, да је просто срамота. Знате шта
ми је рекао јутрос? „Јашете ли?“ питао ме је да би са мном терао шегу, разуме
се. Девице Марија, одговорила сам, ја не умем да разликујем коња од шунке,
али ако хоћете да терате са мном шегу, ја сам у стању да скочим на вас и да
узјашем на та магарећа леђа, господине мој.
Још љутита, зазвецка минђушама, али се одмах насмеши.
– Ето где се већ мењате, видим; ојачали сте. И зато ми се допадате,
јемчим вам. Нека ми Света Лучија одузме вид ако није истина да налазим да
сте симпатични. – Она намигну. – Треба да ме посетите у Санта. Даћу вам
једну изврсну вечерицу и одиграћемо један вист по немачком. Сто шеснаест,
Улица скитница, забележите.
– Сувише сте љубазни. Не верујем да ћу моћи доћи.
– Ех, не зна човек никад, не зна никад; запамтите адресу. И реците, кад
већ разговарамо, шта комбинује онај ваш пријатељ Коркоран? Прави се са
мном тајанствен, замислите само! Истина је да сам му дигла неку пару на
картама, али ипак. Зашто иде у Санта? Са мном неће нипошто да буде
отворен.
Харве учини главом знак да не зна.
– Немам ни појма – додаде и, пре но што је жена могла да одговори,
пређе на другу страну моста. Ту је покушао да се осами, али, иако су готово
све столице биле празне, две су биле заузете. Свеједно. Био је уморан, те
седе.
Блага топлота сунчаних зракова разливала се као мелем на његове
полузатворене капке. Углови уста, повијени надоле у горкој бори, почеше да
губе један део своје укочености. Душевна рана крварила је и даље, али засада
није изазивала бол. Ваздух је био лак. Вода се светлуцала у великим и меким
наборима. Око врха катарки две ласте су летеле цвркућући, радосне што су
наишле на ту оазу на своме путу, трудећи се да остану у сигурности док не
угледају земљу.
Одједном, свестан да га неко гледа, отвори очи. Сузана одмах одврати
поглед с њега, и изненадно руменило обоји јој образе, па одмах ишчезе.
Седела је у суседној столици и крпила једну сиву вунену чарапу; о наслон је
била обесила торбицу за рад, а у крилу је држала бележницу с писаљком.
Она одврати поглед тако нагло, да бележница склизну и паде отворена поред
њене спортске ципеле четвртастог врха. Леј је подиже, наслутивши одмах да
мора да је то дневник младе девојке: водила је савесно дневник, крпила је
брату чарапе. „То је довољно да обележи њен тип“ помисли Лејт са оштрим
сарказмом. Али док јој је пружао бележницу, виде нехотице и с чуђењем
своје име у једном од последњих редова, а последњи ред је гласио:
„Међутим, ја не верујем да је та прича истинита; он има племенит изглед.“
Разуме се, није променио израз, правио се да ништа није приметио, али
је она, веома збуњена, осећала да треба нешто да каже, само није знала како
да почне. Најзад се усуди:
– Надам се... надам се да се осећате боље!
Он окрену лице на другу страну, јер му је већ био досадан тај невин
знак бриге о њему као и осећање које ју је изазвало. Али је у њеном држању
била тако отворена плашљивост, да га је натерала да одговори:
– Заиста боље ми је.
– Хвала Богу – одговори она брзо. – Када стигнемо у Лас Палмас,
осећаћете се тако јак, да ћете зажелети да сиђете на копно и попнете се на
Врх.
Лејт је гледао укочено и празно испред себе.
– Ако сиђем на копно, вероватно ћу се напити. Не херојски, да се
разумемо. Просто да се ошамутим и забавим.
У њеним очима се појави тренутна сенка страх; хтеде да протестује,
али се савлада.
– Хтели смо да дођемо да вам помогнемо, мој брат и ја, кад сте били
болесни. Али сам ја мислила да можда желите да будете сами.
– И добро сте мислили.
Такав одговор је звучао као коначан, завршен. Он је значио ћутање.
Али после неколико тренутака она га прекиде да би, мало непоуздано,
рекла:
– Изгледаће вам глупа та моја примедба, али треба да вам објасним да
сам на једној клиници била болничарка и да сам научила да лечим разне
болести, од грознице мале деце кад добију зубе до маларије. Моје искуство
може користити Роберту, видите, у његовом раду.
Заћута неко време како би размрсила, врло спретно некакав чвор у
клупчету, и закључи:
– Ипак мислим да је клима у Лагуни доста здрава.
Али Лејт није слушао. Док је она говорила, његове очи, тражећи
узнемирено овде-онде, зауставише се на појави друге младе жене која је
лежала упола заваљена у једној столици према њему на даљини од три-
четири метра. Спавала је. Њене мале груди уздизаху се и спуштаху
равномерно; руке су јој лежале опуштене; трепавице су јој бацале плаве
сенке на бледо лице загрејано сунцем. Свака трепавица, дугачка и извијена,
као да је имала своју особеност. Мрк жакет од штављене јеленске коже, имао
је угласт изрез око врата у ком се видео низ бисера, од којих је сваки био
ружичаст, прозиран, мек, крупнији од грашка. Спавала је тврдим сном као
девојчица. Тело јој је било мирно и стасито, у цвету лепоте. Цела је била
превучена узвишеном љупкошћу као цвет. А у сну је изгледало да се усне
смеше.
Опазивши да он очевидно не слуша, Сузана заћута, али пратећи сваки
час његов поглед, видела је, не престајући да шије, како он брзим погледом
упорно посматра подвезицу од жутог атласа која је, држећи чарапу, вирила
испод ивице сукње спавачице. Најзад се одлучи да опет проговори:
– Тако је млада леди Филдинг – рече опрезно и великодушним тоном –
и заиста лепа.
– То су њене две врлине, бесумње – одговори Лејт подругљиво.
Али одмах осети грижу савести, као да је истукао незаштићено љупко
створење.
Она не даде маха његовој иронији, али и не покуша да је сузбије.
– Од тих бисера један једини био би довољан да исхрани једну
породицу читаву годину. Зар то не изгледа скандалозно, докторе? Кад
толики људи умиру од глади у страћарама...
– Нимало ме не занимају људи који умиру од глади у страћарама –
прекиде Лејт с горким сарказмом – осим уколико заиста умиру. То ће бар
користити поправци људске расе, која има велику потребу да се обнови,
верујте ми. Ви, разуме се, знате да ја практикујем начело одабирања помоћу
уништења. Тројицу невиних сам отпратио Творцу пре него што сам се
укрцао, тек колико да почнем.
Она се осети сва збуњена. Привучена њему осећањем милосрђа, сада је
руком дирнула рану која га је раздирала. И гледајући га сада у лице, осети
како губи дах: тако је личио на ону слику Спаситеља на умору коју је
једанпут видела. Морала је по сваку цену да говори да би умирила своје
рођено узбуђење. И она рече насумце:
– Њен муж, сер Мајкл, веома је богат. Има простране плантаже на
Канарским Острвима. Али оне претстављају само споредан посао у његовом
билансу, како су ми рекли. Цењен човек, како изгледа. А има историско име,
разуме се. Мора да је доста старији од ње. Она је по рођењу била Менверинг.
Бар тако сам чула. Заиста чудно да као девојка из породице морепловаца,
адмирала... није пошла с мужем. Ко зна зашто?
– Питајте је – одговори Лејт оштро. – Ја мрзим оговарања, чак и кад су
зачињена сосом Библије.
 Она га погледа збуњена, понижена.
– Жао ми је, – рече тихо – имате право; није требало да кажем те ствари.
Кајем се.
Изби пола часа, а одмах датим чу се знак сирене за чај. Траут је умео
да мења звук сигнала према важности обеда; за чај нота је била мање звучна,
тиша.
Мери Филдинг се пробуди. Сузана, вративши рад у торбицу, устаде и
рече Лејту, сада мирним гласом:
– Ако сиђете, ја ћу вас послужити чајем; одличан је чај што нам овде
дају: црн, јак, окрепљујући.
Главе наслоњене на ивицу столице од трске и лица окренутог у
супротном правцу, Лејт, поново обузет меланхолијом, правио се да није чуо.
Није знао шта да почне с окрепљујућим чајем, ублаженим оним млеком
људске доброте која је избијала из топлих очију Американке. Пошто је
узалуд чекала један тренутак, она оде.
А сада је чекао он, с чудном узнемиреношћу да и друга жена оде да
пије тај црни и горки чај. Она, међутим, ничим не показа да хоће да се макне,
а мало затим појави се Траут с послужавником на врховима прстију,
послужавником лепо удешеним, са шољама од ружичастог порцулана,
неким земичкама од хељдиног брашна, неколиким кришкама лимуна и
сребрном кутијом за бисквите. с племићским грбом урезаним на поклопцу.
Тада она проговори, окренут привидно ваздуху око себе:
– Увек тражим да ми чај донесу овамо кад је лепо. На овом сунцу
ствари изгледају боље. Хоћете ли да га попијете овде горе, или нећете?
Реците.
Због њеног јасног, допадљивог гласа, Лејту се чинило да он има
простачки изглед, изглед суровог грубијана. Замало што није слегао
раменима у знак одбијања и отпијеном шољом коју метну на послужавник с
покретом као у своју пећину, када се Траут поново појави с још тако пуним
поштовања, да је изгледало готово да је савијао колена, и одмах оде на
врховима прстију као да је примио причешће.
– Смешан овај Траут! – рече Мери с добродушним нагласом – он је
муж гардероберке. Имају шесторо деце, а сва су на копну. Замислите тај
циркус кад би могли да их поведу на лађу свих шесторо! Хоћу да кажем
Мајклу да ме овласти да то организујем једног дана.
Лејт замисли слику „Ауреоле“ која пара непозната мора са шесторо
Траутове деце као посадом, и док ју је посматрао, примети да му пружа
шољу. Узе је махинално, приметивши постиђен како му прсти дрхте. Она
разумеде његову мисао и рече:
– И мени каткад дрхте руке када служим чај у Бакдену. Приређујемо
примања у великом стилу с времена на време. Мајкл их обожава. Ја их
мрзим.
Лејт није говорио ништа. Био је у неприлици. Гледао ју је испод ока.
Гледао је њене шиљате прсте, са жилицама на површини коже, гледао је
златни кружић на домалом прсту, мало пошири; била је смешна бурма на тој
руци девојчице. Гледао је ту ручицу с тако ломким зглавком, како је, држећи
велики, масивни чајник. лако дрхтала.
– Ви не знате – настави Мери – ви не познајете уживање да каткад одете
од куће. Човек се тамо, увек у истој средини осећа као притешњен, и не може
више да издржи. Има апсолутну потребу да оде, и то сам. Нисте то никада
осетили?
Он нагонски прибеже свом подругљивом хумору:
– Биће да сам покушао, али без успеха.
Она се на њега насмеши само очима. без сенке пакости.
– Имате право. Говорим глупости. Не умем да се изразим. Глупача сам.
– Она уздахну. – Али је сунце тако добро. Хоћете ли још једну шољу? То је
Твајнингов чај. Не налазите ли да мало мирише на поморанџу?
– Мало се разумем у томе – одговори он суво – а био сам пијан три
недеље, те су ми непца доста отупела.
Она не прихвати његову опорост и завали се на наслон пружајући лице
миловању сунца и неба.
– Не догађа ли вам се некад да се осећате срећним не знајући зашто? –
упита са сањалачким изразом. И да би се боље изразила додаде: – тако, без
икаквог разлога.
– Нема никаквог разлога – одговори Лејт мрмљајући. – Срећа је стање
ирационално. Ако је испитујете, она ишчезне.
– Али није потребно испитивати је – промрмља она гледајући га право,
са свом једноставношћу. – Ја сам у овом тренутку срећна и не умем да
објасним зашто.
Говорила је споро и озбиљно као кад човек тражи речи у дну свести.
– Осећам да треба да вам нешто поверим. Чим сам вас видела, имала
сам јасно осећање да сам вас већ знала, да смо се већ срели и да бисте ме
могли схватити. Али то је било осећање које изгледа као успомена, осећање
које се пење из великих дубина или из велике даљине. Знате ли га и ви?
Обично долази у залазак сунца кад је све мирно... Има се утисак нечега што
се враћа у нашу душу... О, тешко је објаснити! Али то није маштање, него
стварност.
Њена лепота, њена љупкост изазивали су у њему непријатељство и
сумњу у њену искреност. Намерно узе непријатељски став. Прште у суров
смех. Није могао да схвати тренутно осећање које га је потстакло да јој учини
на жао. Целог свог века бежао је од лепоте; опседнут радом као пустињак
молитвом, посветио је само летимичне погледе заласцима сунца. биљкама у
пупољку, женским лицима: увек се држао по страни. А сада, поглед на то
младо тело, на ту косу коју је сунце на заласку обогатило отсјајима, на то
љупко лице пуно живота, уливало му је болну, необјашњиву нелагодност,
која му је бурно врела у грудима.
– Жао ми је – рече мргодно. – Немам ни најмање појма о томе што
говорите. Ја се интересујем за чињенице. Немам времена да посветим
неодређеним узбуђењима и бљутавим маштањима. И апсолутно сам уверен
да се ви и ја нисмо никада срели.
На њеном лицу се појави чудно разочарење.
– Вероватно – рече и, пошто је за време једне паузе прикупила сву своју
храброст, додаде у једном даху:
– Могуће је да нећете знати шта хоћу да кажем ако вам говорим о Кући
лабудова? И о врту који сав кипти од расцветалих фрезија? И о извору у
камену оронулом од времена, који је сав избраздан шупљинама у којима
спавају гуштери? Немојте мислити да вам та питања постављам онако од
шале: постављам их што осећам да... морам.
Он је неколико секунада заиста мислио да се она шали, али сада тако
озбиљан и тако смишљен поглед њених очију држао га је као заробљеним.
Обори главу и с мање грубим нагласком рече:
– Не знам, не разумем шта хоћете да кажете.
– Штета – промрмља она – веровала сам... мислила сам да ви, бар ви,
можете схватити.
И као да хоће да му пружи последњу могућност да разуме, настави, али
овог пута гледајући далеко:
– И на огради су извајани лабудови. Долази се малом алејом, пролази
се испод жуте чувареве кућице, и ту је једно велико столетно дрво у
дворишту. Је ли могуће да га никад нисте видели? – Био је готово болан
нагласак њене неверице. – Је ли могуће да ту нисте никад били?!
Застаде мало дуже, па настави, као говорећи за себе:
– Ипак ми је изгледало... била сам уверена да... и ви морате да познајете
то место.
 Лејт, згранут што виде како две огромне сузе трепере иза њених
трепавица, упита и против своје воље;
– А где би била та... Кућа лабудова?
Она погледа у немирно море и одговори сасвим споро:
– То је на једном месту куда ја идем каткад. А каткад ми се чини да је
неко са мном. Али је јасно да сам се преварила. Испала сам смешна ни за
шта. Ви то не разумете.
Он се тада осети узбуђен. У дну свог бића осети као лепршање крила.
Наже се напред, али пре него што је могао да проговори, на малом
степеништу зачу се шум корака. Салон је био препун путника после чаја. Из
степеника се пео шупаљ глас мисионаров.
– Има места за све на мосту – декламовао је весело.
Одмах затим појавише се остали у групи.
Угледавши Лејта, сви заћуташе. Дибс углави монокл. Лиза је
посматрала малу слику с хладном радозналошћу. Робертове очи су се живо
интересовале; трљао је руке и узе заштитнички изглед.
– Мило ми је што вас видим на ногама, пријатељу. Хтео сам да дођем
до вас да вас посетим у кабини, али ме је моја сестра одвратила; заиста је
задовољство видети вас међу нама, и како удобно седите овде са леди
Филдинг.
– Одбио је да седне поред мене! – узвикну Мона Лиза – али с миледи
изгледа блажен. Ето шта значи имати плаву крв.
Роберт се насмеја отворено и с братским покретом стави му руку на
раме.
– Рачунајте на мене, пријатељу, од сада унапред. Знам да нисам тако
поенглежен и стилизован као миледи, али сам увек расположен да с вама
проћаскам. Дабоме. Рачунајте на мене да ћу учинити што год могу. Ако један
другог не помогне с хришћанском љубављу...
Лејт се био поново укочио у својој столици. Осећао је да неће моћи
више дуго да поднесе брбљивост тог одвратног блесана. Скочи на ноге.
Свестан да су сви погледи уперени на њега (једино Мери се правила да га не
гледа) и опорим гласом рече мисионару:
– Ласкате ми. Ја нисам достојан вашег интересовања.
– Али којешта. којешта пријатељу; напротив, јемчим да...
– Ћутите! – цикну Харве, не подижући глас. – Престаните да њачете!
Роберт умуче и поцрвене као рак, али, одвраћајући. промуца:
– Хтео сам само... да вам понудим своју помоћ као... као слуга Божји.
 Лејт одговори и даље тихим гласом:
– Мора да је велика шаљивчина тај Бог који је вама поверио да га
заступате.
И оборене главе продефилова испред осталих и пође ка степеницама.
На њима се појави, на највишем степену, капетан нешто замишљен. У
рукама је имао маркониграм. Елза, наслутивши да има новости, узвикну:
– Можда имате какву добру или рђаву вест да нам јавите капетане, да
олакшате досаду?
Капетан подиже очи с телеграма и управи их на групу путника.
– Није ништа – рече, с намерно немарним нагласком – и жао ми је што
сам вас разочарао, мисиз Бенхам, ништа занимљиво.
Лејт сиђе низ степенице и повуче се опет у своју самоћу.
 IX

Стигоше у Лас Палмас у зору једног јутра без ветра. Клизећи тихо
између усидрених лађа на којима су жмиркале бледе светиљке, „Ауреола“
постави уз моло свој труп прекривен морском сољу.
После три часа, на шкрипање дизалице, Харве се пробуди из сна. Први
пут је после неколико ноћи спавао добро. Одморних удова лежао је потпуно
непомичан: посматрао је жмирећи како сунчани зрак који се померао по зиду
кабине постаје сјајнији. Иако је осећао да му је тело чудно лако, ипак је с
устезањем то приписивао стварном побољшању свога стања. Била је чудна
и стабилност његовог кревета. Као да је изгубио оно таласасто кретање које
је последњих дана допринело да његово присуство на лађи учини још
нестварнијим. Када изненада чу далек звук звона, тек тада схвати да је лађа
у пристаништу. Потстакнут радозналошћу, устаде, огрну огртач за купање и
попе се на мост.
Сва тежина јутра паде на њега као роса. Небо је било прозрачно, ваздух
разређен и светао, сунце, које се већ руменило с планина, красило је море
сјајним краљуштима. С оне стране воденог огледала, оивиченог покретним
шиљцима, дизао се град у шареним терасама уз жуто брдо. Та панорама је
изражавала топлоту и богатство: црвене, зелене, сирово беле мрље, просуте
унаоколо, у сјајној тропској лепоти. А изнад свега, изнад једног ланца
врхова. у даљини се уздизао и изгледао као разапет између неба и земље,
неодређен као у појави фатаморгане, један величанствен вис који је узнео,
према небу, кроз слој млечних облака, свој врх покривен снегом.
Савладан новим осећањем дивљења, Харве је непомичан посматрао
Врх. Леп као небеска музика, тај призор га је држао, опијао, прожимао,
готово га је осећао као танак и оштар убод. Није знао да каже шта га је тако
погађало: лепота призора, или, пре, алегоричко значење које је било са њим
скопчано. Изненађен, задржавао је дах; чинило му се да не може да поднесе
призор те лепоте, а ипак је био неспособан да погледа на другу страну.
С мучним напором најзад одврати очи од њега, приђе огради и поче да
разгледа прашљив, жути моло на коме је сад врвео чудно учмао живот. На
камењу, ужареном од сунца, око двадесет носача, босих и у панталонама од
перкала, истоваривали су вреће с брашном са сликовитом леношћу. Није им
се журило. Говорили су, пушили, пљували, вртели се и стављали немарно
руке на вреће као да је свршавање посла била последња њихова мисао. Један
од њих, у избледелој кошуљи боје канаринке, певао је реским гласом једну
песмицу која је одјекивала с раздражујућом умилношћу. Лејт ју је слушао и
против своје воље.
El amor es dulce
Y el que lo deprecia un loco
Знао је свега неколико речи шпански, али су му оне биле довољно да
разуме: „Љубав је слатка, а ко је презире, луд је.“
Нестрпљив, као прижељкујући противлек сласти љубави, пустио је да
му поглед лута обалом. Међу рудама кола која су чекала, изгладнеле мазге,
мршаве као скелет и шугаве, једва су се држале на ногама: једна од њих
одједном се закашља као какво људско створење, растеравши рој мува.
Изгледало је као да ће да се скљока, толико је била слаба од кашљања; али
кочијаш, изваљен у колима, с цветом заденутим иза ува, и даље је мирно
хркао.
Харве одједном окрете леђа том призору: било му је мучно да гледа те
јадне животиње. Супротност је заиста била болна између лепоте обале,
величанствености тајанственог Врха и жалосног призора живота.
Узнемирен, с надраженим живцима, поче да шета горе-доле брзим,
неједнаким корацима. Погледа сат на руци: „Већ је доцкан, већ је девет!“
Питао се љутито шта да ради. Био је у пристаништу, слободан од сваке глупе
стеге, слободан и од оног друштва на лађи у коме је био принуђен да се креће
и на које се онако дубоко згадио, и с присним задовољством сети се да може
и да се искрца из ове мрске лађе и да се поново изгуби у оном забораву који
је могао себи да прибави по вољи. Само ако хоће, сад може да заборави она
грозничава привиђења у којима су се мртви мешали са живима и која су га
тако сурово опседала за време путовања. Стеже усне и укочи вилице. Одиста,
ићи ће да пије; то је себи обећао већ првога дана; ништа није могло да измени
његову одлуку; ништа га није задржавало...
Ипак није отишао да се обуче. И даље се шетао, уживајући у топлом
сунцу које га је пекло по раменима, уживајући, и готово кријући то од самог
себе. у лепоти високог Врха иза својих леђа. Учини налевокруг да га погледа
још једанпут. Док је био задубљен у тај призор, чу поред себе глас капетанов:
– Диван призор, докторе. То је Пико дел Тејде, на Тенерифи. Не би
човек рекао да је на седамдесет три миље одавде. Доминира целим
архипелагом. Боље ћете га видети из Санта Круса.
Један поред другога уживаху у призору обојица. Харве понови:
– Одиста је диван призор. – Затим додаде да би исмејао своје рођено
осећање: – Рајски призор!
– Рај који с времена на време има своје незгоде – примети капетан.
 И мало затим настави:
– Баш се догађа једна гадна ствар, тамо, између планина код Санта
Круса. Сазнао сам из телеграма: жута грозница.
После дуге паузе Харве понови:
– Жута грозница?
– Да. Јавила се у Хермоси, месташцету близу Лагуне. Срећом је
локализована.
Нов тајац.
– Молим вас, чувајте ту вест за себе – рече најзад капетан. – Саопштио
сам је вама због вашег позива, а не држим да је паметно узнемиравати остале
путнике без потребе.
– Зар их нисте обавестили?
– Нисам – одговори капетан живо, као да је сматрао питање неумесним.
– Ја умем да држим језик за зубима кад није потребно говорити. Рекао сам
вам да је болест локализована.
– Тешко је локализовати жуту грозницу – промрмља Харве споро. –
Шире је комарци, и то је страховита напаст.
На капетановом лицу се видело да се љути. Није волео кад му ко
противречи. Рече изазивачки:
– Да случајно немате намеру да им дате лекцију? Зар да посејем панику
међу путнике, задржавајући их на броду? Уосталом, наш агент на том
острву, господин Кар, потпуно одобрава моју одлуку. А он је одлично
обавештен.
– Обавештења каткад путују споро. Епидемија путује с невероватном
брзином.
– Али ово није епидемија – одговори нестрпљиво капетан. Сад ми је
жао што сам вам рекао, јер видим да од муве правите медведа. Никад није
било епидемије на архипелагу.
Стајао је сав укочен, као петлић „бантам“, чекајући да му овај поново
противуречи.
Али Харве само мирно одговори:
– Добро.
Капетан га загледа. Било је тешко пробити маску тог лица кад је било
мирно. После неколико секунада, још љутит, опрости се, климнувши
отсечно главом.
Харве остаде налакћен на огради. Жута грозница! Није ли сада било
нечег мрачног у светлости залива, нечег тврдог у његовим бојама? Не, није
било умесно чинити положај трагичним. Један случај, можда, на даљини од
шездесет миља; није била велика несрећа. И најзад, било му је свеједно; сада
га се више ништа није тицало.
Пође ка кабини, али нагло застаде. На доњем мосту, близу штека, видео
је Мери како у друштву Елзе разговара с неким човеком који као да је тек
дошао на лађу. Био је то младић необично здравог изгледа, лица доста
меснатог и руменог, с брковима заврнутим навише, с вратом као у бика.
снажних мишица, кицошки обучен. Имао је на себи одело од сирове свиле,
скројено по последњој моди и ципеле од јеленске коже исте боје; у руци је
држао панаму без мрље. Смејао се забацујући мало главу, тако да му се на
потиљку на оковратнику набирала кожа што му је, у очима Лејтовим, давало
простачки изглед. Нагонски је мрзео тог човека и приметио с презиром сјај
његове намазане косе, самопоузданост и ароганцију која је пробијала кроз
понизно држање које је имао према леди Филдинг.
Сину му кроз главу једна мутна мисао. „Да ли је то њен љубавник?“
упита се. „И да није тај сусрет прави тајни циљ овог крстарења?“
Али љубавник које од њих две? Сада, набравши чело, поче да испитује
лице Мерино; посматрао је покрет њених руку, као да у њима хоће да
пронађе неки знак који би му што открио. Али виде само беспримерну
љупкост с којом је свилена хаљиница, омотавајући јој стас, истицала њену
линију. Он помисли на топлоту њеног тела која је морала пробијати кроз
лаку тканину.
Док је још стајао гледајући ту групу, осети да га неки други глас зове,
и окренувши се, виде Сузану с братом, готове да сиђу на копно. Она понови
питање мирно гледајући му у очи, не смешећи се.
– Хтели смо да знамо да ли сте спремни за данас.
– Спреман?!
Отргнут нагло од тока својих мисли, поновио је као одјек тај
американски израз, гледајући као у сну озбиљну појаву девојке која га је
гледала необично озбиљно. Носила је рукавице; малени сламни шешир
бацао је на четвртасто лице сенку која је лице чинила финијим.
– Имате ли обавеза, то сам хтела да кажем; јесте ли утврдили како ћете
да проведете дан?
– Нисам.
Она обори очи. али их одмах подиже на њега.
– Мој брат и ја позвани смо у Арукас код наших американских
пријатеља. Добри су то људи; имају лепу кућу, бар тако мислим, судећи по
имену: Бела Виста... Па сам мислила... ко зна, можда желите да нам правите
друштво...
– Не, хвала.
Сузанине очи су се тешко одвајале од докторовог лица.
– Знате, добро бисте учинили кад бисте пошли. Предео је изванредан.
А наши пријатељи су тако пријатни, одлични хришћани. дочекаће вас
најсрдачније. Је ли. Роберте?
Роберт који је стајао по страни, потврди. али покретом без топлине.
– Не видим зашто би требало да пођем – рече Харве уздржано. – Ја
нисам одличан хришћанин, а нисам нимало пријатан. Мало бих умео да
ценим ваше американске пријатеље, а они би нашли да сам антипатичан до
крајњих граница. Доста је име Бела Виста па да ме испуни одвратношћу.
Уосталом, као што сам раније већ рекао, сићи ћу на копно само да се напијем.
Она спусти капке, и с једва чујним гласом поче узбуђено да га
преклиње.
– Не, молим вас, толико сам се молила Богу...
Затим прекиде говор, погледа на под моста, па подигавши главу, рече:
– Роби, треба да идемо, јер је доста далеко. Наћи ћемо фијакер.
Сиђоше на доњи мост. Сузана пређе брату с друге стране, да не би
морала да се очеше о Елзу код штека.
– Чуј, мила, – рече јој Роберт – не изгледа ли ти да бисмо могли да
одложимо посету за после подне?
– Не, Роби, позвани смо на ручак – одговори она брзо.
– Разумем, али... Каква нам је потреба да останемо тамо цели дан?
Сузана, осећајући да јој груди обузима узбуђење изазвано другим
узроком, застаде и стаде преда њ.
– Ово је већ трећи пут од јутрос како изјављујеш да немаш намеру да
идеш у Бела Виста. Кажи ми шта ти је. И шта би друго хтео да радиш?
– Смири се, Сузана. Али... није ништа рђаво ако кажем да смо могли да
проведемо пре подне на плажи у Лас Кантерас са мисиз Бенхам. Она ме је
молила да тамо дођемо, ја и ти. И ти би могла да се купаш. а сјајна си
пливачица.
Она показа нехотице негодовање.
– А! То ли је! Требало је да се досетим. И баш ти толико желиш да
идеш на плажу, ти који мрзиш купање. И имаш храбрости да кажеш да је
позвала и мене. Али. Роби, зар не видиш да она с тобом тера шегу? Шта ти
је од пре неколико дана? Не можеш да останеш ниједан тренутак а да је не
видиш. Понављам ти да она с нама стално тера шегу. Па ипак трчиш за њом
као да си поблесавио.
Мисионар поцрвене.
– Вараш се, Сузана, кажем ти да се вараш. Нема ничега, апсолутно
ничега чега бих имао да се стидим.
– Кажем ти да је курва.
Речи су дрхтећи излетеле с њених усана.
– Сузана!
У ћутању које настаде девојка се трудила да поврати власт над собом;
затим одлучним тоном рече брзо:
– Немам намеру да останем и гледам како с тобом тера шегу. Сувише
те волим да бих то могла да трпим. Хајдемо у Арукас. Идемо сада и остаћемо
цели дан.
Таквој чврстини могао је да стави насупрот само своје достојанство.
Иако је осећао да она има право и био горко погођен сестриним одбијањем
да пође с њиме у Лас Кантерас, ипак мирно одговори:
– Добро, хајдемо. Али ти изјављујем да ћу по повратку ја за свој рачун
ићи да разговарам с мисиз Бенхам.
Окрете се на петама и први пође преко штека идући уздигнуте главе.
Угушивши један уздах. узбуђена и несрећна, Сузана пође лагано за њим.
Харве није видео кад су пошли. Био је у својој кабини и јео воће што
му је Траут донео на послужавнику, од ручка: изврсне поморанџе из Телде с
танком кором, и неке нарочите јабуке сасвим свеже с пијаце, чија сласт ипак
није била довољна да у њему збрише горчину од малопређашњег разговора
са Сузаном. Није имао право што је онако грубо одговорио на њен позив који
је без сумње учинила с најбољом намером, и био је ожалошћен. Незадовољан
собом, започе да се облачи. Зато што је живот с њиме рђаво поступао, ево
како се. као пас што режи, залеће и напада ближњега у знак одмазде. То је
био његов начин освете животу, неразуман, дивљачки начин: трудио се да
први нанесе рану како га противник не би поново ранио. Био је то рефлекс
ојађене душе, али је он ту чињеницу посматрао само као знак своје рођене
злоће.
Уздишући, скрену поглед на огледало. Његово лице, које није било
више бледо јер га је мало опалило сунце, рука која је постала чвршћа, опет
бистро око, указивали су му да му се тело брзо опоравља; али у његовом срцу
остајало је опоро презирање самог себе. Чувши куцање, подиже нагло главу:
мислио је да је он једини путник на броду, остављен од осталих тој самоћи
за коју је стално тврдио да је воли.
 – Напред! – викну.
Врата се отворише широм и појави се Џими Коркоран, крут, с грудима
пуним јутарње лепоте. Имао је нову капу с коцкама као на шаху и кравату
смарагдове боје. Харве, одмеривши га. рече:
– Откад сте уобичајили да куцате?
– Бојао сам се да сте необучени – одговори онај други искезивши се
широко.
– Бојали сте се за своју стидљивост?
– Бога ми не, него за вашу! Тако сте чудан тип.
Харве се чешљао енергично.
– Не разумем како можете да гледате моју личност. Не може се рећи да
сам био сувише учтив с вама од када се знамо.
– Дођавола с учтивошћу! Беле рукавице нису никад биле у мом списку.
Мени се допадају људи који умеју да ми кажу у лице да сам магарац и да са
мном поступају просто, овако. – И да би показао како, он удари отвореном
ручердом Лејта међу плећи, гурну га у страну јаким ударцем и погледа се у
огледалу, дотерујући непокорну кравату; заглади чуперак улепљен
бриљантином и најзад посла својој слици у огледалу пољубац на врховима
прстију.
– Изгледа да сте јутрос собом задовољни.
– Разуме се да сам собом задовољан, а зашто и да не будем? Ја сам
једини који је икада бацио Смајлера Барџа преко ужета и готов сам да
поновим ту шалу о идућем Светом Патрицију, и то бесплатно. Ви не знате
да сам ја највећа јуначина која је икад отишла из Клонтарфа? Стално ми је
то понављала моја стара родитељка; лавовско срце и лепота фауна, како каже
Платон. А одјутрос се осећам тако чврст на ногама, да не бих назвао братом
ни Светог Оца. – Затим, променивши тон: – Сви иду на плажу. Хајдемо сад
и ми на копно.
Харве га је гледао не мичући се.
– Одиста, Џими? Јесте ли то одлучили и за мене?
– Разуме се! – И да то потврди удари песницом о длан леве руке. –
Идемо у залив Кантерас. Обавестио сам се код капетана. Тамо има све што
човек зажели: купа се, а близу има једна крчмица, где се једе царски. Кажем
вам, то је плажа са жутим песком која је сама довољна да вам изазове језу од
радости.
Помисао да дрхти од радости на плажи са жутим песком изазва осмејак
да уснама Харвеовим. Он рече:
 – Добро! Ако треба да се иде. хајдемо, Џими.
Искежен осмех овог другог претвори се у гласан смех кад узвикну:
– Благословена утроба оне која вас је донела на свет! Да сте рекли да
нећете, убио бих вас, вере ми! Ја имам после подне да свршим један мали
приватан посао, али цело пре подне узимам вас под своју команду.
Изађоше из кабине и утонуше у бистру светлост сунца, и преко штека
сиђоше на прашљиво моло. Шепурећи се, с палцима заденутим за прслук и
с чачкалицом међу зубима, Коркоран, који се понашао као да је цело
пристаниште његово, тужио се на лењост урођеника, филозофирао је о
женама, купио је китицу љубичица од једне збрчкане бабе, понудио бурмут
једном просјаку покривеном мувама, и најзад се заустави пред једним малим
фијакером.
– Аха! – викну весело кочијашу; нисам те очекивао, заиста, а ево ти
изненада дође карта за чорбу. Букефал стоји на ногама како изгледа, а кола
имају точкове. Колико тражиш да нас одвезеш у Лас Кантерас?
Кочијаш слегну раменима у знак да тражи и сувише мало и показа
четири жута нокта:
– Четири инглиш шилин, сењор.
– Четири инглиш кромпира посред леђа, детлићу! Даћу ти две пезете и
један бурмут.
– Но, но, сењор. Моја лепа тартана иде као ветар. – И он изручи читаву
бујицу шпанских израза праћену изразом болног преклињања.
Коркоран, чешући се по слепом оку, окрену се Лејту:
– Ја, додуше. шпански знам, али нисам јак у кочијашком жаргону. Шта
каже?
Харве одговори мирно:
– Каже да вас познаје добро; да сте лакрдијаш и да није истина да сте
икад бацили Смајлера Барџа преко ужета. Каже даље да му је жена болесна,
а десеторо деце гладно. и да би њега самог било срамота да понуди мање од
четири шилинга да га одвезу до Лос Кантерас.
Џими забаци капу на потиљак.
– Онда му се не може дати мање од два шилинга. Два инглиш шилинга.
детлићу. Јесмо ли се споразумели?
Кочијашево лице се развуче у победоносни осмех. С изразом шпанског
гранда отвори врата фијакера, успуза се на бок и свету бичем објави своју
победу. Два шилинга! Било је тачно пет пута више од прописане тарифе.
 – Ето како се ради – рече Џими крајем својих уста. – Ја имам прави
инстинкт за послове. Ако човек не пази, овако га острижу. Показа длан да би
објаснио реченицу, затим, не водећи рачуна о труцкању, завали се блажено
леђима на наслон.
 X

И Мери Филдинг била је дошла на Плеја де лас Кантерас када је чула

капетана како хвали лепоте те мале, познате плаже. Сада, пошто се први пут
загњурила, лежала је полеђушке на плажи, у зеленом, још мокром костиму,
и уживала у топлоти песка која се увлачила између костима и коже као
кратко миловање. На необично белим ногама још јој се светлела понека кап
морске воде. Тело јој је још све дрхтало од голицања таласа. Линије њених
груди биле су меке као лист цвета магнолије, грациозне као лет ласте.
Жмурила је, као да је желела да сачува слатку предност своје душе, па ипак
је видела цели величанствени призор: воду плављу од неба, беле ивице
таласа који су се разбијали о стење, далеки Врх, који је био блештав.
провидан и свемоћан као неки Бог. Ох, била је срећна што је дошла!
Овде је могла да дише и, гола, у додиру са земљом. да буде најзад
заиста она. Осетила је да јој се у грудима буди једно сећање, једна тежња, –
или боље рећи мешавина и једног и другог – бела од пене, блештавија од
Врха. Никада до сада није била тако уверена да цео њен начин живота,
наметнут приликама, није био ништа друго до прибежиште, бедна сенка
стварности. И никада раније није тако од срца мрзела бучне церемоније
друштвеног живота и традиционалне обичаје у Бакдену; да, чак јој се Бакден
чинио загушљивим са својим изгледом старца пуког достојанства.
Сада, у додиру са једноставношћу земље, све друго чинило јој се
далеко, неодређено и безоблично, као песак који је пропуштала да јој цури
између прстију. Уздигавши се на један лакат, окрете поглед ка Елзи и
Дибдину који су седели наслоњени леђима једно о друго под једним великим
сунцобраном на неколико корака далеко. Елза се није била свукла; њена
кожа није подносила море, али је Дибс, из старачког ћефа, разголитио своју
набрану кожу и, налик на мумију која је ради шале обукла гаћице, изложио
ветрићу своју осушену олупину.
Мери напрегну слух да ухвати њихов разговор иако је предосећала
његову ништавност.
– Елза, – говорио је Дибс – овог пута не можете рећи да је ово гњаважа,
шта, како?
Пуна два минута Елза је и даље пудерисала нос – то је било четврти
пут како се бави својом љубављу за савршенство. Тек када је Дибс изгубио
сваку наду на одговор она, одговори:
– Знате добро да ми је свуда досадно. Нема овде ниједног човека.
– Како да нема? – искези се Дибс. – А ја?
 – Ви?! – рече Елза и не додаде ништа друго.
После кратког ћутања заповеди:
– Запалите ми једну цигарету, али ако је поквасите разбеснећу се.
Знате, Дибс, да сам пронашла лепо име за вас, пошто сам вас видела у
Адамовом костиму. Зваћу вас секс-апил.
Он је нашао у њеној златној торбици једну кутију од оникса, извадио
је из ње цигарету и запалио. Елза испружи два прста преко рамена и рече:
– Додајте ми је тако да не морам да се осврнем; ако вам опет видим
кожу, пашћу у несвест.
– Моја кожа – протестовао је онај, дирнут у живац; – против моје коже
нема шта да се каже. Допадала се стотини жена.
– Када? Пре него што сте почели да носите мидер, можда.
– Ви сте гуја, драга Елза. Али гуја необично простачка. Кажите ми
нешто друго. – Да би се осветио, сада изврши бочни напад. – Шта вам је пало
на ум да јурите за мисионаром?
– Је лʼ те да је гњаватор? Али, шта ћете, хоће да ме спасе.
– Али, али, али не разумете да... је изгубио главу и да се заћорио?
– Он то не зна. – Она повуче дуг дим. – Кад не би био тако досадан,
можда би ми се допао за једанпут. Један једини пут, разуме се, ради забаве.
Старац исправи коштуњаву кичму.
– То је сувише, Елза. На часну реч, прелази сваку границу, шта, како?
Скандалозне су заиста ове нове генерације. У своје доба и ми смо терали
ћефове; али, кажем, пазили смо на пристојност, да бар не падамо у очи. И,
пре свега, били смо добро васпитани.
– Да, разумем, тражили смо одобрење, је лʼ те, мили?
– Тако ми Ђорђа, Елза, то је преко јего! Заиста сте неморална жена.
– Не, Дибс, не неморална. Само малчице искрена. Себе сматрам
неморалном само кад се дам човеку на дивану.
Мери, која је слушала тај разговор непокретног лица, нехотице се
намршти од одвратности.
– Зашто говориш тако, Елза? – упита тихо, гледајући море. – Све
поквариш; заиста је штета.
– Зар ја кварим? – одговори Елза брзо. – Лепо, мала моја Мери. Ко нас
је довео да ову очајну ледину? Ко је био тај што је одбио Каров позив у „шик“
ресторан? Ко је тај што је наваљивао да сви дођемо на ручак овамо? Био је
бесан, Кар, сиротан; видела сам то по његовом изразу увређеног
достојанства.
 И копајући кажипрстом рупу у песку, затрпа у њу пажљиво пикавац.
– Знаш да ми се не допадају ресторани које називаш „шик“ – одговори
Мери бранећи се. – Све је у њима тако банално, извештачено. Због тога сам
хтела да дођем овамо. Што се тиче Кара, ако неће да дође, свој је господар.
– Доћи ће, доћи ће – промрмља Елза пакосно. – Када те гледа, исплази
језик као пас.
Мери се осети као упрљана блатом. Обори главу да одагна осећање и
угуши једну мутну мисао пре него што је добила коначан облик.
– Идем по други пут да пливам – рече. Скочи на ноге и отрча на обалу.
С оне стране пене која је шуштала око ње када се загњурила, море се
преливало у много боја, чудно етерично, као светлост ублажена у дубоким
шупљинама кристала. Чим више није додиривала дно, заплива снажним
замахом ка једном сплаву, који је пливао таласајући се на даљини од неких
двеста метара. Сада, под запљускивањем таласа, удишући разређен ваздух
који јој је пречишћавао крв у венама, осећала се опет чистом.
Пливала је док није стигла на сплав. Ухвати се за ивицу, подиже се на
асуру којом је сплав био застрт и испружи се полеђушке на влажну и топлу
површину асуре. Сад је била на хиљаду миља од Елзе и од њеног змијског
језика. Али после неколико секунада примети да није сама. Окрете полако
главу и виде Лејта такође испруженог на сплаву на супротној страни. Неко
време које јој се чинило као вечност гледали су једно друго. Ослобођен свог
старог отрцаног одела, изгледао је много лепши; имао је широка рамена.
развијен грудни кош, добро скројене и мускулозне ноге. Најзад, узбуђена
чудном забуном, Мери трепну неколико пута и промрмља:
– Нисам веровала, нисам мислила да ћу вас наћи овде.
– Ни ја не би веровао да ћу се овде наћи: – одговори он тихо – па ипак
ево ме.
– Ево и мене – одговори она смејући се; – нашли смо се на палуби
другог дрвета; смешно, је л’ те?
Ништа невиније од речи које је изговорила, па ипак, и поред њихове
једноставности, она осети како је додирнула, овог пута с већом снагом, ону
неодређену мисао, онај чудни немир који ју је малопре спопао. Било је то
као неко сећање које се јавља из прошлости да би се спојило с нечим
предодређеним од животне важности што из будућности шири руке да је
прими. Једно сећање које је изгледа било кадро да измени цео смисао
живота, бојећи садашњи тренутак њеним сном и обузимајући јој тело
чудним страховањем пуним наде. Никад није осетила тако дубоку и
узбуркану хармонију разноликих узбуђења, никад није осетила да се нешто
тако чврсто спојило. Није схватила, није могла да се брани. Прстима је
нервозно превлачила по једној стабљици шевара утканој у асури; није у себи
нашла довољно снаге да подигне поглед на њега.
– Тако је лепо овде; чаробно – рече најзад с дрхтањем у гласу. – Море,
сунце, снег тамо горе на Врху... Чаробно – понови. – Чини ми се да сам
одувек познавала ова места.
Њен тихи глас звучао је тамно и у самим њеним ушима; једна врста
препреке у грлу откривала је његово модулирање.
Непомичан, али љуљушкан њихањем сплава, и с осећањем да на неки
чаробни начин лебди између неба и земље, он не одговори. Непомичних
очију утонулих у живу лепоту вајарских облика чаробнице, он је размишљао
у себи о свакој појединој речи коју је изговарала. „Чаробно“ рекла је. Осетио
је да му из срца на махове наилазе таласи крви у слепоочнице. Чаробно! Није
никад у животу посветио ниједну једину мисао чаролијама, нити је икад
покушао да продре у слатку тајну лепоте. Живео је животом тврдим као
камен, којим су непоколебљиво управљали непознати закони. И у ком циљу?
Шта га је побудило на његова научна истраживања? Сигурно не љубав према
ближњем ни намера да му помогне; него само хладна, одвојена, озбиљна
тежња да осигура победу разуму. А сада. у заслепљујућој светлости која га
је обасула и изазива пожар, осећао је да се на пламену његовог срца топи
дијамантско језгро његове неосетљивости.
– Зову га Гран Канариа, ово острво – мрмљала је Мери. – Гран Канариа!
Има тако много боје и покрета у имену. Кад будем мислила на ово путовање,
шапутаћу у себи увек те две чаробне речи: Гран Канариа. Имају тако
продоран звук, да човек задрхти.
Њене речи, које су до њега допирале кроз усијање те натприродне
светлости, добијале су за њега присније значење. Упита:
– Хоћете ли се већ сутра искрцати?
– Да. Задржаћемо се неко време у Оротави.
У одговору је било неког чудног осећања неизбежности. Мери је
одлазила. „Ауреола“ ће то вече отпутовати пловећи кроз топли мрак ка
удаљенијем острву, а сутра ујутру Мери више неће бити на лађи.
– Мирно је место Оротава – продужи Мери – примитивна, неупрљана
варошица. То ми се допада више од свега. Кар је све припремио да нас у
хотелу „Сан Јорге“. Он је заступник мог мужа у архипелагу.
– А – ха!
Велика светлост која га је била обасула изненада угаси се. Он стисну
усне. С неком неодлучном мирноћом напреже се да је погледа.
 – Надам се да ћете се добро провести.
– А ви настављате „Ауреолом“?
– Да одлазак и повратак.
Настаде тајац услед њихових недокучљивих мисли. Одједном она
учини руком онај свој изненадни љупки гест, као да у лету хоће да ухвати
пролазну радост.
– Хоћете ли с нама ручати? Да, кажите да; учините ми то задовољство.
У „Етаблисману“, како га овде зову: пријатно месташце. Доћи ће Кар.
Дођите и ви.
Лејт се обрадова што може да нађе разлог да одбије.
– Нисам сам. Коркоран ме је довезао овамо.
Показа главом у даљину, где се појављивала и ишчезавала Џимијева
силуета слична старом морском коњу који се игра с таласима.
– Кажите и њему да дође; дођите обојица.
– Мора да иде у варош, има неки посао.
– Али ви, ви немате ништа да радите, је лʼ те?
Сећање на његово непријатно понашање на броду угуши му одбијање
на уснама, које се осмехнуше у знак пристанка.
– Браво! – пљесну Мери смејући се. – Тако ми се допадате! Хајдете на
ручак са мном!
С дечачким покретом скочи на ноге, испружи склопљене руке у вис и
скочи у дубину. Сплав, отиснут њеним ногама, измаче се и одбаци Лејта,
који под водом отвори очи да сагледа њено тело које се светлуцало бело и
зелено, у сребрнозеленој боји мора. Изашавши на површину, напуни плућа
ваздухом и хтеде да пође за њом, да је стигне. Али се уздржа; окрете се и
пође ка купатилу.
Облачећи се лено у кабини која је мирисала на боровину пуну смоле,
док је у души назирао далеку нестварност, примети како му је тело постало
ружичасто и надахнуто новим и снажним струјама живота. Када се појави
Џими, он га обавести о позиву и рече да га је примио.
Коркоран, бришући свој длакави труп с професионалном стручношћу,
погледа га зачуђено, али не одговори одмах. Изгледа да су га узбуђивале
многе мисли које су се бориле у његовој чворноватој лобањи. Најзад рече:
– Вере ми, требало би да се поносите таквим позивом. Да немам посла,
дошао бих и ја, и то с одушевљењем. Ипак, пре него што одем, хоћу да вас
видим на лицу места, под окриљем веселог друштва.
 После десет минута ушли су заједно у скромни ресторан. Мери га је
назвала „пријатним месташцетом“, и у извесном погледу израз је био тачан.
Локал је било мали али необично чист, с патосом од светлог, свеже опраног
дрвета; столови су били покривени чаршавима с белим и плавим коцкама
као шах, фасада потпуно отворена према мору, небу и чаробном, далеком
Врху. Поред зида у дну била је проста полукружна тезга покривена густим
редовима боца. Али, чудно! Помисао на жељени „заборав“ није ни
додирнула мозак Харвеов. Али иза тезге на високој столици седео је расејано
келнер заврнутих рукава од кошуље увијајући бркове, који су изгледали као
две обрве. У једном углу је наметљиво ружио локал један аутоматски жут
пијанино.
Спазивши инструменат, Џими севну зналачки очима и оживе га помоћу
једног новца. Нека дречећа арија процепа простор. а Џими поче ватрено да
игра појачавајући корак смешним дизањем рамена. Келнер се први осмехну;
затим се осмехну цела шпанска породица која је седела за једним столом код
улаза. Разумевали су, ценили су, познавали су и они осећање веселости.
Музика је брујала као водопад. Џимијеве ноге кретале су се у изненадним
заплетима и вртоглавом брзином. Келнер поче да удара такт рукама, а дебела
шпанска мама, са салветом око врата, живим покретима главе; младић
одједном разглави уста као раздражени пас и поче да пева арију реским
гласом тенора. У таласе мелодије уплитао се повремено мирис добре кујне с
белим луком и слан ваздух. Изненада уђе Мери, а да њом Елза, Дибдин и
Кар.
Настаде нелагодан тајац. Џими, сав задуван, први пут у животу
изгледао је мало постиђен, младић је умукао, келнер склизну са своје
столице, па је чак и музика престала, с погребном грмљавином; али Мери се
смејала.
– Дивно! – узвикнула је тапшући рукама – испочетка, молим, мотив је
тако весео.
Али се Вилфред Кар није смејао. У оквиру врата, презриво је посматрао
све бедне појединости простачког призора, и мрачним погледом је стрељао
његове извођаче. Никад није крочио у ту крчму и никад не би више крочио
у њу. Како је могао један џентлмен да сачува своје достојанство на таквом
месту, па чак и кад је ту само зато да би задовољио смешан ћеф једне слатке
жене?! Цела његова фигура, упарађена у вечерње одело, укочи се када
примети присуство Харвеа, с рукама у џеповима оног бедног капута, и
његовог друга, тог простачког Ирца, разореног најпростачкијим животом.
Издржа с леденом учтивошћу кулук претстављања, али се демонстративно
повуче у страну кад се Џими опраштао.
 – Лепо друштво ће ме извинити – изјави Џими. – Чувао бих се добро
да се не удаљим кад не бих на то био принуђен. Вере ми, имам да пошаљем
један телеграм и друге важне послове...
Он истицаше њихову важност изразитим знацима очију и мишићима
лица; ишао је натрашке све до врата с галантним покретима, и ишчезну.
– Ко је тај лепи тип? – упита Кар потсмешљиво.
– Један мој одличан пријатељ – одврати борбено Лејт.
Погледаше се чврсто у очи.
– А, разумем – промрмља Кар, оборивши први очи. – Разуме се.
Сентиментални келнер надмашио је самог себе. Нису сваки дан
долазили милорди у радњу, а мала грофица, која је поручила ручак, била је
тако, тако лепа. Зато је дао изванредне облике купама грубих салвета
усправљеним на тањирима, а у врх свакога увукао је китицу љубичица.
Маслине су биле најфиније, а кајгана с паприкама била је достојна гласа који
је радња уживала.
– Хоћу апсолутно бели лук у салату – изјави Мери. Кар замало не
узвикну од ужаса. али одмах пређе у кашљање.
– Разуме се, разуме се – рече, и окренувши се издаде наређење келнеру
на рђавом али арогантном шпанском. Затим, нагнувши се поверљиво к њој:
– Ипак, требало је да ми допустите да ја утврдим програм дана, знате, Мери.
– Име је неусиљено излетело из његових уста. – Обед у клубу, пре свега;
боље, сто пута боље него овде. Затим голф. Имамо изванредно лепо поље.
– Па ја нисам дошла овамо да играм голфа.
– Ипак, надам се да ћете ми бар поверити бригу да припремим за вас
све у Оротави. Баш треба послом да идем у Санта Крус идуће недеље.
Свакако ћу вас посетити. По његовом освајачком држању она је требала
издалека да изведе закључак да се он за њу интересује. И није могла а да се
не осети поласканом. Толике жене су му рекле да је симпатичан; није
познавао ниједну која је била кадра да му се одупре.
Заиста је имао много добрих својстава. Играо је сјајно; играо је голф и
тенис боље од осредњег; јахао је, боксовао се за свој колеџ, у бриџу је био
одличан, а осећао се као код куће у ком било будоару. Био је просто син
једног сеоског свештеника али од скупог школовања које му је пружено
задржао је, ако не широку ученост, бар лепо понашање уз жељу да направи
каријеру. Пре него што је напустио Енглеску, кретао се у добром друштву, а
нарочито је неговао лабаве везе, које је још његов отац одржавао, с Мајклом
Филдингом; и сада, са службом на којој су му многи завидели, говорио је
себи често да нема на шта да се пожали.
 Што се тиче Мери, с њом се сретао доста често у Енглеској и често јој
се удварао, ма и с даљине пуне поштовања. А сада, ево је овде, младе и
љупке... али ипак не лако разумљиве... Откуд јој је пало на ум да позове
једног господина у ову простачку крчму! Увек је уживала, додуше, глас да
воли једноставан живот; чудна женица!... Ко је био онај духовити човек што
ју је прозвао Алиса у Земљи Чуда? Било како му драго, а можда због тих
својих чудних прохтева, она је занимљив мали тип.
Поново се наже према њој, гестикулишући лепим рукама и настави
започети разговор:
– Да, Мери, ако се предате у моје руке, обећавам вам да ћу вам наћи
забаве. Ко зна колико сте се гњавили на тој барци за банане.
Она га погледа с радошћу као што девојчица разгледа рака.
– Не, нисам се гњавила.
Он се насмеја да је охрабри.
– У сваком случају биће отсада весело. Обећавате ли ми да хоћете да
се проведете? Многи мисле да ми овде проводимо живот паланчана;
међутим, далеко од тога, Знате. Имамо много забаве. Ово је најпријатније
место које се може замислити.
Употребљавао је изразе драге колонизаторима, који, изабравши нову
домовину и нашавши ту своју срећу, виде земљу у отсјају сопствене
личности.
– Сви овде живе срећно, и људи и животиње.
Хавре, који је седео замишљен и осећао како му се у грлу све више
пење претећи талас непријатељства, сада се уплете и непитан:
– Видео сам извесне мазге у пристаништу које баш нису изгледале тако
блажене.
Кар набра обрве.
– Мазге? А ко мисли на мазге?
– Нико, је л’ те? А на комарце, ко мисли на њих?
Повод за то питање био је један комарац који му је пао у чашу.
Бразде између Карових обрва постадоше дубље, и он одговори суво:
– Рекао бих, само старе богомољке и туристи с ружином водом.
– Добро – одговори Лејт мирно. – Тако се и комарци шетају весело, а
нико не помишља на грозницу. Заиста је дивно ово место.
Тек сада Кар показа да је схватио наговештај и с потсмешљивим
осмехом одговори:
 – Сад видим шта хоћете да кажете. Поверовали сте узбудљивим
брбљањима; требало је раније да погодим.
Дибдин остави виљушку са збуњеним изразом:
– Шта? Како? Ког ђавола то говорите?
Кар се презриво насмеши:
– Ама није то ништа, апсолутно ништа. Неколико случајева грознице;
нико ко је здраве памети не даје томе ни најмање важности. Разуме се, међу
урођеницима их има који одмах нададу дреку, али ми други на то и не
мислимо. Боже мој, нисмо бадава Енглези.
У његовом тону био је нагласак величанствене и родољубиве
неустрашивости.
– Чујте Супербританца како говори – примети Елза с изразом извесног
страха. – Али је бар требало да нас обавестите. Од овог тренутка ћу се добро
чувати комараца. Већ осећам свраб од корена косе до стопала.
– Весело су нас боцкали на молу – рече Мери.
– Будите мирни, Мери, – одговори Кар, и, да би је охрабрио, метну
једну руку на њену. – Глупости! Ја ћу се постарати да вас не изложим ни
најмањој опасности. Једна грозница без опасности, Боже мој!
Она повуче руку, и њен поглед постаде некако удаљен.
– Није то питање опасности – рече – то је питање судбине, ја мислим.
– Слажем се, слажем се – промрмља он усекнут – али ипак ћу се
постарати да вам отклоним сваку неприлику.
Харве није говорио, али је дрхтао борећи се противу мрачног
предосећања које се у њему јављало, а за које је знао да га је стекао својим
научним знањем о тој болести. Једанпут је видео жуту грозницу на једној
индијској лађи у лондонском пристаништу, и више није могао никад да
заборави дејство које је она издавала. Била је то болест жестока као колера,
смртоносна као куга. И кад је чуо тог надутог скоројевића како изјављује да
је то само грозничица, само једна глупост, сав је узаврео у себи. Окрете главу
ка њему и хтеде да проговори, када Мери устаде да би га спречила.
– Хоћемо ли да попијемо кафу на веранди? – упита, и изађе прва.
Остали пођоше за њом, и кафа би послужена у тишини. Чак је и келнер
погледао, болно свестан дисхармоније која се јавила међу његовим
племенитим муштеријама.
– Сањива сам – рече Елза жмирећи.
Нико јој не одговори. Нико није имао много шта да каже. Харве је сео
у једну столицу за спавање с опруженим ногама и рукама у џеповима. Дибс
је опустио усну, као матор коњ коме је досадно, и мислио је да тај Кар, најзад,
није био онако способан као што се хвалио, а поред тога се бојао да ручак
може да се покаже тежак за његову јетру. Мерино лице је изражавало тужну
и осетљиву расејаност. Као да је утонула у размишљање о једној тајни, у исти
мах драгоценој и смешној. Један једини пут је отворила уста да промрмља
Лејту као у сну:
– Сплав на плажи, сећате ли се? Још као да имам осећање да се
љуљушкам.
И он јој је читао у очима израз бескрајне нежности.
Кар, са своје стране, обраћао се час овоме час ономе, покушавајући да
опет оживи разговор, али без успеха, и није скидао очију с Мери. Нарочито
му се на њој допадала на потиљку линија врата, тако белог, да је сенка витица
чудно одударала. Али за столом је с њиме поступала мало хладно, то је морао
да призна. Требало је одмах збрисати тај утисак. Узе једну столицу и принесе
је близу ње, решен да разговара у поверењу. Али Мери, наслутивши његову
намеру, прими то речима:
– Хтела бих да се вратим на лађу.
Он поче мало да протестује; било је сувише рано; „Ауреола“ не полази
пре осам часова; могли би да се прошетају његовом шалупом која је чекала
у пристаништу, а нарочито је требало отићи у клуб на чај. Али Мери устаде,
и у њеним очима појави се израз удаљености који је већ приметио за столом.
– Остали – рече Мери – могу остати ако хоће, али ја ћу се вратити на
лађу.
Остали нису хтели да остану. Тако напустише крчму и пођоше путем
који је водио у пристаниште, где седоше у Карову шалупу, али не да се
прошетају, него да оду право на „Ауреолу“.
Док су прелазили преко залива, Кар је имао бар једно мало
задовољство. Мери је седела поред њега, сва мека и млака, и он јој
најопрезније додирну бутину коленом, а бутина се не уклони. То је већ била
полупобеда.
За пет минута стигоше на лађу. Кар искочи први да метне ногу на
степенице; нико није умео као он да значајно притисне руку на женску
мишицу: али у том тренутку осети жесток удар у леђа и чу Лејта како му
цичећи наређује да се уклони. Савладан изненађењем, Кар не одговори, али
се и не уклони, тако да је Харве морао да дода:
– Ако ме не пустите да прођем, загњурићу вас у воду. Чувајте се! – И
одгурнувши га, понуди руку Мери.
 За неколико секунада били су сви изашли из шалупе. Остао је сам Кар
стојећи, савладан смелошћу тог грубијана и згранут што није одговорио
ударом песнице. Осмејак који је био припремио за Мери замрзао му се,
разуме се, на уснама али не ишчезе сасвим, и претвори се у напрегнуто
кежење док је махао панамом довикујући госпођама које су се пеле
степеницама:
– Дакле, споразумели смо се, је л’ те, да се видимо идуће недеље?!
Али, кад се спусти на јастуче на клупици, опсова и закле се да ће се
осветити за нанесену увреду.
 XI

Тог истог дана око шест часова, када је сунце ружичастим зрацима
миловало торњеве Свете Ане, Роберт и Сузана с прашњавим ципелама –
ради уштеде отпустили су фијакер пред „Пласом“ – враћаху се на лађу
последњи, јер се Коркоран поодавно био вратио. Сузана је изгледала мало
уморена, док је Роберт имао изглед човека који је без одушевљења испунио
једну дужност. Прођоше преко штека ћутећи, утонули и једно и друго у своје
мисли. Али чим је Сузана крочила на мост и видела Лејта који се шетао на
задњем делу лађе, њене очи одмах засијаше, и рамена јој се уздигоше, као да
су умор и бриге чаробним начином ишчезле. Један глас јој је певао у
грудима. „Није пио. Није пијан!“ Одједном осети да јој је лакше у целом бићу
и, идући за братом, примети великодушно:
– Ипак је пријатно бити опет овде, зар не, Роби? Хтели не хтели, био је
заморан дан.
Он не одговори, и она се због тога осети постиђена, али не мењајући
тон додаде:
– Идем да се извалим на кревет до вечере, мало ме боли глава. Је си ли
ти уморан?
– Ја нисам никад уморан – одговори Роберт набусито, увређен у своју
непризнату исправност, и уздигнуте главе уђе у своју кабину залупивши
врата за собом.
Али када у огледалу виде свој мргодни израз, слика му се учини
необична, те се упита да ли одиста можда нешто није у реду. Збуњен седе на
ивицу кревета и ухвати се рукама за чело. Посета у Арукас, од које је зависио
велики део успеха његове мисије, била је право мучење. Дугој расправи о
саставу пропагандних књижица посветио је врло мало пажње, а када је
полазио, био је скоро заборавио да узме препоруку за себе за господина
Роџерса из Лагуне. Стална мисао на Елзу одвукла га је од његових дужности.
Њено име, чак и неизговорено, било је довољно да му натера руменило у
лице. Али зашто? Није било разлога да поцрвени. Нико га није разумевао.
Сузана, сви на лађи колико их има – цела весељена увек је склона клевети –
судили су о њему не узимајући у обзир чињенице, и неправедно су га
осуђивали. Нису нимало имали право. Његова осећања била су племенита и
чиста, у то је био сигуран, јер је осећао да га приближују Творцу.
Да ли је требало да се стиди признања да је она била лепа жена? Лепота
је Божји дар који он поклања једновремено с духом који удахњује иловачи
да је оживи. Грешница? О, па је ли то био оправдан разлог због кога би
требало да је грди и осуђује као какав стари фарисеј? Не, хиљаду пута не,
апсолутно не. Од тренутка када је задржао очи на њој, заклео се да ће јој
помоћи, јер је, природно, одмах схватио да је била створење достојно
љубави, на несрећу склона злу. Сви ти данас изгубљени часови, далеко од
ње, дубоко су га мучили. Да, мучили, то је реч.
Поново му се створи пред очима слика Елзе очишћене од греха.
спасене, како иде поред њега, посред заглушне збрке звукова и боја,
анђеоских крила, која су ритмички шуштала, труба из којих су излазили
складни звуци. белих валова, позлаћених ограда на прагу раја... Подиже
поглед на таваницу кабине и дрхтавим гласом узвикну: „Имам моћ да радим
све у име Исуса Христа који ми даје снаге!“
Затим устаде, уми лице и руке, метну чист оковратник и изађе на мост.
Тако је у њему била жива нада, а тако слабо уверење да ће ту наћи Елзу,
да, када је виде како седи заклоњена у једном углу, побледе. На неколико
корака од ње, али заклоњена другом ивицом горњег моста, била је Мона Лиза
на осматрачници, на стражи, пакосна, шћућурена на својој столици као
гужва остављене ужарије; није цео дан напустила лађу. Не видећи је,
мисионар пође право Елзи, с очима које су севале пламеном.
Елза га виде како долази, и била јој је пријатна ропска оданост коју му
је прочитала на лицу; поласкана, дочека га скоро учтиво;
– Има читав век да вас нисам видела.
– Морао сам да учиним једну посету заиста, нисам могао од ње да се
извучем, али сам на вас мислио цело време, збиља.
На жарка његова објашњења она одговори зевањем које показа све
њене зубе, беле и чврсто усађене у десни црвене као крв.
– Јесте ли уморни? – упита је он с братском забринутошћу (али је
Сузани није изразио када се жалила на главобољу). – Зашто сте уморни?
– Гњавила сам се цео дан.
– Претпостављам да бисте се више гњавили на мом месту.
Наслони се на ограду и осмехну се на њу, гледајући јој у дно очију.
– Али ја не употребљавам никад ту реч. С друге стране је задовољство
због испуњења дужности. Посета коју сам морао да учиним може донети
плода. Лица с којима сам разговарао готова су да финансирају моју мисију.
тако да могу да идем напред пуном паром.
Затим заћута и замисли се, па настави живље:
– Ипак, чудно, целог сам дана посматрао перспективу мога рада с
млаким одушевљењем, а сада када сам с вама, одједном ми се чини
ружичаста и обећава успех. И осећам се због тога потпуно умирен.
 – Зашто?
– Рећи ћу вам да сам увек обожавао своју службу. Примио сам милост
кад сам био још у најмлађем добу. Да, може се рећи да сам још био мали
дечко када ми је дата. А био сам сиромах, да се разумемо. Чинио сам велике
жртве да се школујем, да се попнем, да отворим себи пут у виноград
Господњи.
Она га је гледала с неверицом. „Није истина“ мишљаше, „није истина“.
Рече:
– Хоћете ли да ми испричате историју свога живота.
– Нек ме Бог сачува. Него, кад сам поред вас, осећам потребу да се
отворим и да вам кажем све што се односи на мене. Рекло би се да апсолутно
не могу да то задржим за себе.
Настаде тајац испуњен њеном радозналошћу, и она упита подигавши
обрве:
– Нисте никад имали посла са женама?
– Никад!
– Никад?!
Он обори главу гледајући је сјајним очима као псето одано газдарици.
– Види, види – мрмљаше Елза, као за себе – помислити да је дошао чак
из Конектиката да ми учини ту исповест.
– Извините, шта сте рекли?
– Рекох да ћу вас од сада звати Јосиф.
Он поцрвене од уживања. Није разумео.
– Јосиф? Али ја се зовем Роберт.
– За мене сте Јосиф. За мене сте се поново родили овог тренутка с тим
именом. Требаће да се одлучим.
Говорила је озбиљно, али је мисионар страшно сумњао да она с њим не
тера шегу, те узвикну с патетичном озбиљношћу:
– Допустите да вам кажем да је за мене познанство с вама био... прави
догађај. Тако да се не могу помирити с тиме да вас не видим... да ми опет
ишчезнете из вида... као... као... – широким гестом изрече банално поређење
– као што ишчезава лађа у ноћи. Немогуће је да се тај догађај десио без неког
циља и да треба да остане без последица; немогуће. О, дао бих једну руку
само да будем оруђе Божје у спасењу ваше душе!
Његов глас задрхта кад је изговарао последње речи. Готово ван себе,
усуди се да метне једну руку на њену мишицу и рече с мелодичном
топлотом:
 – Хтео бих... хтео бих, о, био бих срећан кад бих могао да вам дам
нешто своје! То је осећање које имам за вас. Ако хоћете да примите, знате
ли шта хоћу да вам дам? Даћу вам најдрагоценију своју ствар: једну
књижицу, која је некад припадала мојој матери и коју носим увек при себи
већ двадесет година. Није молитвеник, него књига моралних изрека. Хоћете
ли је?
Елза подиже очи и срете чврст поглед очију као чиодина глава па,
охлађена, повуче руку.
– Добро – настави Елза неочекивано – даћете ми је после вечере, је л’
тако? Када изађемо из пристаништа у тајанственој помрчини, тој
саучесници. Да достојно завршимо овај незаборавни дан.
Он устаде као хипнотизован гледајући је.
У дну, Мона Лиза, уставши, растерети своју столицу и ситним
корацима гушчета пође ка степеницама. Видела је све што је могла пожелети
и била је испуњена ретком веселошћу спојеном с пакошћу. Поточићи
унутрашње веселости жуборили су јој у гојазним грудима док је пажљиво
метала на степенице своје ножице стегнуте у сувише тесне ципеле.
– Дођавола! Какав призор! – мрмљала је у ходу између зуба. Гала
претстава по свима правилима. Богородице, какав џумбус! Ово се нигде не
може наћи!
Киптећи од веселости, прошла је ходником скакућући као жаба и увуче
се у кабину. Као што је очекивала, Сузана је била ту. Била је опружена на
кревету с мокром марамицом на челу.
– Сиротице, одмарамо се, је ли? Добро чините, добро чините што
пазите на здравље, иначе ће вас духови однети. Тако треба да се ради драга
моја, и пустити да ствари иду. Као што чини ваш браца, горе на мосту.
Сузана отвори једно око.
– Мој брат?!
– Он главом! викну Мона Лиза, наслонивши се на кревет с највећом
љубазношћу. – Главом он, који тако добро свира у хармонику; сада свира
једну музику о којој вам нећу више рећи. И дајем му потпуно за право. Само
радити, а ништа не уживати. то је да се човек разболи од груди, то је већ сто
година начело моје породице.
Сузана отвори и друго око.
– Шта хоћете да кажете?
Мона Лиза прште у громки смех.
– Немојте се узбуђивати, душице; здрав је као дрен, ваш Роби.
Напослетку, то је само природни закон. Иначе Бог не би био створио сукње.
 Сузана поново зажмири, савлађујући израз одвратности и прошапута:
– Молим вас престаните да говорите, боли ме глава.
Али Мона Лиза је била неукротива.
– Ох, сиротице, и ја сам некада имала главобољу кад пијем. Нек ме Бог
сачува од тога да вам учиним нешто на жао. Само сам мислила да ће вам
бити пријатно да знате да се ваш браца весело проводи с великом дамом:
уздаси, погледи, рукољуби и цео програм. Заиста сам ожеднела гледајући га.
Она оде до умиваоника, шчепа боцу с водом и прогута неколико
гутљаја, задржавши последњи којим из мућка хучно уста и испљуну воду у
умиваоник. Али за време те операције видела је разговетно, као да има очи
на потиљку, оно што се догађало иза ње; видела је, то јест, како се Сузана,
утучена, придигла и села на свој горњи кревет, па затим сишла с несигурним
покретима, отворила врата и ишчезла. Стигла је да јој још довикне:
– Узмите мој шал, душице, предвече је свеже и може човек да навуче
болест.
Затим се баци на кревет и прште у бучан смех, држећи обема рукама
дојке које су отскакале.
Сузана се попе на мост не знајући управо шта хоће или шта треба да
ради; изненадна вртоглавица поколеба њену обичну сигурност. Први поглед
који баци, забринут, испитивачки. увери је да Роберт није више ту. Међутим,
била је ту мисиз Бенхам, и лено седела, а заслепљујућа светлост сунца које
се спуштало у море иза њених румених рамена давала је њеном телу неки
изазивачки став. Сузана се згрози, и ухвати је страх: али. надахнута неком
несавладљивом силом, нападе непријатељицу:
– Зашто не оставите мога брата на миру?
Елза је погледа, али само за један тренутак. Окренувши очи мору,
промрмља:
– Оговарање у кабини? Хришћански разговори с будалом из Санта
Круса?
– Немојте мислити да ћете ми запушити уста тим одговором. Има већ
дуже времена како сам приметила да је мој брат залуђен вама.
– Онда дајте себи одушке на њему.
– Већ сам му говорила. Али не разуме. Никад га нисам таквог видела.
Бојим ће да ће се. упропастити.
Елза поче да пудерише нос.
 – Пре ће бити да се бојите да га не изгубите, то вам се чита на лицу.
Обожавате га не знам колико година. а кад једанпут погледа другу жену,
хвата вас бес.
– Ја не тражим друго до да буде срећан. Оданост коју имам према њему
није себична. Не бих ништа рекла кад би био заљубљен у... у поштену жену.
– Боже мој! – уздахну Елза, залупивши кутију с пудером. – Мислила
сам да је све то изашло из моде још од прошлог века. Заиста, ваша причања
ме не занимају.
– Жао ми је, али морају да вас занимају.
Сузана је дрхтала и поред своје храбрости.
– Одлазите, учините ми то задовољство – преклињаше Елза лено – баш
сте ме заморили. Сувише сте фанатични, видите. Слика хришћанске
младунице дате као храна лавовима у циркусу.
– Не помаже потсмех.
Осећала је да се гуши.
– Морате... морате да ми обећате, одмах, овде...
Елза је не пусти да доврши, али пусти да нестане, као и огртач с рамена,
онај њен израз малаксалости, и, подигавши главу, прострели девојку
безобразним и презривим погледом.
– Таква сте магарица да чините да губим стрпљење. Ви, светитељке,
зар не можете да пустите друге да живе како им се допада? Хоћете да све
буду исте као ви. То је себичност. Дубоко сте уверени да ваш браца само
вама припада. Сматрате ли га можда као друго издање Спаситеља?
Уосталом, мене се не тиче ни шта мислите ни шта радите; и зашто бисте ви
мене спречили да легнем у кревет с ким ми је воља?
– Охо!
Сузана није говорила, муцала је:
– Гадости!
Елза устаде.
– Занимљив је овај разговор, али сам га сита.
И вукући ћебе по земљи, пође с уобичајеним грациозним покретима
према степеницама.
Сузана остаде где је и била. Колена су јој дрхтала и осећала се као
смрвљена. Али, ако ништа друго, бар је рекла што је хтела. Рекла је, и то ју
је тешило. Подиже лице к небу с кога је читавим рекама силазила јарка
светлост која сигурно осветљава сам престо Творчев. Да, ако ништа друго,
Бог постоји, нема шта да се боји. Може да упути своје молитве Њему. При
тој помисли поче да јој се враћа снага, а њене усне изговараху нечујно
страсну молитву величанству неба. Тако занетој, звук једног звона који
изненада одјекну, учини јој се као „Господи помилуј“. На тај звук лађа се
пробуди, одреши ужета, зашкрипа, угуши суве људске гласове и убрзо пређе
мостом тих поветарац.
Лађа је опет била у покрету.
 XII

Вечера је била свршена. Био је то ћутљив, нелагодан обед, испуњен

атмосфером разних узбуђења и притиснут необичним, блиским растанком.
Сам капетан, који је уопште давао потстицај за разговоре, говорио је мало;
можда што му је било жао што ће међу путницима који ће се сутрадан
искрцати морати да изгуби друштво једне особе коју је искрено поштовао;
или можда из другог, важнијег разлога. Погледао је на Мери доста често;
једанпут ју је запитао: – Хоћете ли цело време остати на Оротави? – и на њен
потврдан одговор оклевао је – он који никад није био неодлучан – са својим
одговором. – Заиста је лепо место, мирно. Добра клима. И ветар увек дува с
мора. – И ништа више.
Сад је Харве стајао на горњем мосту уживајући у ведрини вечери, која
је нарочито била пријатна после загушљиве топлоте у трпезарији. Испарења
заласка, која су се усијана спуштала на море, расплињавала су се, те је
ваздух, с дахом утехе, био опет чист, миран, светао у течној бледој месечини.
Пловећи небом на малој висини у замршеном сплету ужарије, месец, још не
пун, изгледао је невино и љупко. И звезде су биле стидљиве на високом
прозрачном небу, а светиљке из Лас Палмаса, чија је светлост због даљине
била слаба, али живља од звезда, истачкавале су линију обале.
„Ауреола“ је без журбе ишла напред брзином од пет чворова с мирним
ходом лађе која зна да је пут кратак и да нема потребе да баци котву пре зоре.
Вода се, ударајући о бокове и о кљун, ломила у сребрне краљушти.
Наслоњен на ограду, Лејт је био утонуо погледом у опојну топлоту, у којој
су се братимили у миру небо, земља и море, али није имао мир у срцу.
Одједном осети шум корака и руку која му се спустила на раме; не
окрећући главе, упита меланхолично:
– Јесте ли уредили своје ствари, Џими?
– Како да не? узвикну Коркоран. – У општем миру његов глас одјекнуо
је моћно и свечано. – Послао сам телеграм у Санта Крус и тако даље. Кад га
Боб прочита, уверен сам да ће скочити од радости. Овог пута се упуштам у
послове на велико.
– Али какве врсте, ако није тајна? – упита Лејт са слабим
интересовањем.
– А, свака ствар на своје место, и говор и ћутање! Нико није постао
милионар брбљањем. Ипак, – он погледа Лејта искоса, као одмеравајући да
ли је умесно да му се повери – ви сте ми пријатељ, је ли, зато ми није тешко
да вам кажем шта комбинујем...!
 – Други пут, Џими, ако вам сада до тога није нарочито стало. Нисам у
овом тренутку расположен да слушам узбудљиве исповести.
– Доста је ваша реч – узвикну онај у веселом тону, и правећи се, с
гестом глумца, увређен. – Као што рекох, свака ствар на своје место – или у
своје време, да бих био тачнији. Али чим стигнемо у Санта Крус, тако ми
Бога, претставићу вас професору Бобу, или се не звао ја Џими К.
Он узе бурмут, нагну уво, и са својим потсмешљивим кежењем додаде:
– Чујете ли га? Изгледа као бик у порцеланској радњи.
Лејт познаде на задњем делу лађе брзи, меки корак мисионаров.
Певушио је за себе затворених уста што је био поуздан знак његове нервозе.
Свакипут, кад није знао шта да ради, Роберт је певушио неку химну.
– Тако ми Јупитера, ово је шашав човек. Имао је право Платон кад је
рекао да је разум ствар која се не може научити. Његова сестра вреди десет
пута више од њега.
Он зевну, опружи мишицу и изјави с невиним изразом да одлази.
– Две-три речи с Мона Лизом, једну партију, можда, али ништа више,
да се разумемо; а дотле, остајте здраво!
Сенка осмеха пређе Лејтовим лице (диван је овај Џими кад покушава
да се правда!) и ишчезе одмах. Он поново утону у дубоку тишину ноћи, али
мало после тога би поново узнемирен у својим размишљањима. Роберт је
застао крај њега
– Замишљени сте, докторе? Ноћ је као створена да се човек осети
заједно са звездама. Али прилична топлота. Влага у ваздуху. Признајем да
се знојим. – Лако је дахтао говорећи. – Требало би да сви буду сада на мосту;
тамо доле не може да се дише. Куда ли су се деле госпође?
Харве се измаче. Била му је непријатна та мека жалост његових речи и,
пре но што је отишао, одговори суво:
– Мисиз Бенхам се повукла у кабину одмах после вечере; рекла је да је
уморна.
Ишчезла! Нестала у ноћи! Затворена у неповредно светилиште своје
кабине! И то пошто је обећала... Удар је био свиреп. У џепу од прслука
материна књижица му одједном поче да притискује срце као неиздржив
терет. Поражен том вешћу, стајао је неколико секунада у ставу крајње
утучености, затим поче да се шета горе-доле, али овог пута не певушећи.
Лејт застаде код улаза на горњи мост. Није се могао одлучити да ли да
се повуче или да још мало остане на крову. Био је уморан и исцрпен не
знајући од чега: згађен можда и сећањем на бедан изглед мисионаров који је
у њему изазивао безразложан гнев. То разголићавање својих тајних осећања
као прљаве ране појачавало је његово схватање нискости осећања које се
често подразумева под именом љубави. Чиста биолошка потреба: физичка
реакција коју испољавају само створења сурових нагона, ништа друго. Увек
је тако мислио. И зашто сада да се жести када увиђа да је његов суд тачан?
У својој охолости претварао се да не осећа тихи унутрашњи глас који му се
потсмевао и хиљаду других тајанствених гласова које је изазивала у њему
сласт ноћи узбуђујући му чула... Никад није признавао постојање лепоте, јер
ју је сматрао противном истини, непомирљивом с његовом вером у истину.
Није ушао под кров, него се упутио жалосно на кљун. Лађа је ишла
напред у великој тишини с непоколебљивом ведрином. Када стиже на кљун,
крв му удари у главу. Изненада му се појавила, окружена ореолом присне
радости, слика Мери, нежна, етерична, као привиђење виле. Лејт јој приђе.
Ћутећи наслони се на ограду и поче, као и она, да посматра безграничним
простор.
– Осећала сам да ћете доћи – рече она најзад не гледајући га. – Сад
нисам више жалосна.
Глас јој је био тих, скоро безбојан, и без сенке кокетерије.
– Чудан дан данас. Осећам се као да сањам. А сутра ћу се искрцати.
– Је ли вам жао?
– Јесте. Заволела сам ову барку. Тако је сигурна. Али морам да се
искрцам. Нисте ли кадгод имали осећање да сте као ухваћени у мрежу и да
не можете да останете где бисте хтели, него да морате да идете час овамо час
онамо, како вас вуку конопцем?
Он покуша да да лицу намрштен и презрив израз да би подвукао колико
је њено опажање детињасто, али без успеха.
– Целог свог живота сам се тако осећала. И у овом тренутку ова лађа
ме носи ко зна куда! Па ипак знам куда ме носи, али то знам неодређено, не
разумевајући.
– Да чудних мисли! – промрмља Лејт тихо.
– О, знам да нису разумне, али су ту, и неће да оду. Ви сте ми се смејали
кад сам вам говорила о свом сну. Можда сте ме сматрали мало чудном, али
сам таква, и не могу ништа. Нечим сам опседнута. Лебди око мене као нека
помрчина, не да ми мира. Ово сад првипут долазим на Канарска Острва, а
изгледа ми као да се враћам. Ви, нисам никад видела ваше лице, па ипак...
али већ сам вам рекла. Мислите што хоћете, али је истина ово што кажем!
На сплаву на плажи осећала сам данас врло јасно да вас боље познајем него
што се ви познајете сами.
 Она заврши кратким уздахом који одлете у помрчину као уплашена
птичица.
Он с напором рече:
– Маштања која долазе у главу на броду! Немају никакве везе са
животом. Кроз који месец, када се вратите кући, нећете ме се више ни сетити.
И конопци ваше мреже вући ће вас весело на елегантна места где се велики
свет забавља, у позоришта, на оне забаве о којима сте ми говорили пре неки
дан. Леп живот.
Први пут она окрете лице њему: оно је било као пребрисано нечим, али
ипак изразито, чудно бледо и учињено патетичним жалошћу очију.
– То је само површина! Не допада ми се, није ми се никад допадао. Ја
сам ту залутала. Не приличи ми тај оквир.
Нагласак бола дрхтао је у њеном гласу.
– Ви мислите да сам још девојчица, да не познајем живот. Међутим, ја
знам да га разумем, и зато ми је каткад одвратан и осећам потребу да одем.
То је тако ништаван живот, сав у хуци и журби; нико није миран: посете,
чајеви, коктели, балови, биоскопи, сваки празан тренутак испуњен џезом.
Елза ће умрети ако јој одузму грамофон. Како хоћете да уживам у таквом
животу? Нема човек времена ни да мисли. Ви мислите да ми недостаје
смисао за сразмеру, смисао за хумор. Није то. Ја тврдо верујем да се од
живота може добити само оно мало што му се да. Али у кругу у ком живим
нико не даје ништа, сви траже што је немогуће. То је живот гладак и сјајан
на површини, али доле, унутра, нема ништа. И нико, нико да ме разуме. –
Она опет окрете лице мору.
Неколико секунада он не одговори, затим неко из њега одговори
његовим гласом:
– Ви нисте сами. Имате мужа.
– Мајкл је врло добар према мени, воли ме, а волим и ја њега.
Те речи изговори меланхолично и тако као да су лекција научена
напамет.
– Онда не треба да се тужите кад вас воле.
Она склопи руке у очајању.
– Не би требало да вам кажем, али сте ме изазвали. Нисам никад волела
никога. Покушала сам али не могу. Као да ми је цела моја способност да
волим отета пре много векова.
Прође неколико минута за које време не проговори ни једно ни друго.
Чуло се само дисање мора. Звезде су жмиркале на ведром небу. Време и
простор су нестајали у очима ова два путника сједињених везом тајанствене
присности. Лађа више није била лађа, него неки непознат небески елеменат
који је ослободио неку скривену силу кадру да носи напред, брзо и заједно,
њихова два одвојена тела. Били су заједно бесумње. повезани везом коју
њихов разум није умео не само да означи него ни да схвати, везом
мистичном, која се помолила из прошлости и простирала се у будућност.
Његово срце куцало је бесно; он је желео само да зна да ли га она воли: ништа
друго на свету. Али му је изгледало да би повредио чистоту тренутка ако би
изговорио иједну једину реч.
Најзад звоно изби часове, и Мери рече с уздахом:
– Морам да идем.
Он пође с њом. Сваки покрет који је чинио изгледао је неоцењиво
драгоцен, као испуњен неким дубоким значењем. У ходнику застадоше један
тренутак, затим, не изменивши ни поглед, свако пође у своју кабину. Нису
једно другом рекли чак ни лаку ноћ.
Дуга, чедна тишина спусти се на лађу. Она два играча карата су се већ
поодавно повукла. „Ауреола“ је била утонула у сан. А одједном, прекидајући
чедну тишину, зашушти на горњем мосту крупни корак евангелистов. У то
доба, говорио је себи, морао би бити у кабини. Био се већ затворио заиста, и
Сузана га је видела кад се повукао, али је било тако топло, да је поново
изашао да се надише свежег ваздуха; тамо унутра се човек гушио. Хтео не
хтео, без ваздуха човек не може да живи. Ево га, дакле, на мосту, опкољен
ведром лепотом... свих дела његовог Творца; али ипак је био немиран,
нервозан. Боже, што је врућина! Увуче један прст између врата и
оковратника да би слободније дисао. Немогуће је у таквој ноћи остати
затворен у оној ужареној кабини. Ипак, знао је врло добро да целе ноћи не
може остати напољу. Та мисао му нагна на усне мали осмех задовољства
самим собом; он, Роберт Трантер, да буде Дон Жуан! Затим осмејак ишчезе,
оставивши му на лицу израз одређеног страха.
Да ју је бар видео за један минут после вечере! Обећала је. Није она
била жена која не држи дату реч. Елза… па да, шта ту има рђаво ако је зове
њеним именом? Елза није била од оних што обећају а не одрже. Боже, што
је топло! Сав се био ознојио. Бришући чело марамицом, покушао је да се
савлада, али узалуд. Је ли рекла да ће примити књигу? После вечере, чак је
тачно одредила. А повукла се у кабину. Малопређашње поређење с Дон
Жуаном оживе поново и заокупи га с удвострученом жестином. Можда је
Елза мислила да му тим да на знање да треба он да јој однесе књижицу у
кабину. Сигурно, а не можда! А зашто да не? Прогута пљувачку и обриса
чело још једанпут. Тек је прошло десет. А сутра Елза одлази. „Сутра одлази!“
понављао му је у уво неки пакосни гласић, који је могао врло лако бити и
његов рођени глас. Било би глупо растати се с Елзом тако глупо. Имала би
све разлоге да се нађе увређена. Не, не, он није био човек који би учинио
тако нешто.
Одједном застаде. Са хипнотичним изразом страха окрете се
налевокруг и пође ка улазу у кабине. Опрезно дође до прага Елзине кабине.
Дрхтећи закуца лако, окрете кваку и отвори врата.
Елза није била на кревету, него у столици за склапање, раскопчаних
хаљина. Раскош њеног одела расутог по поду паде му у очи, и тај призор
разголићене жене заслепи га.
– Најзад! – рече Елза с највећом природношћу. – Дуго сте се
премишљали док се нисте одлучили.
Мисионар не рече ни речи. На његовом уплашеном лицу појави се и
глуп израз ниткова. Грло му је било суво. Гутао ју је очима: косу, кожу,
рајску облину бутине. Уђе спотичући се. Заборавио је на све. Али не и да
закључа врата.
 XIII

И ноћ признаде да је побеђена пред освитом јутра и топла лепота

помрчине утопи се у море. Дан је био хладан и оштар и провлачио се иза
лених млазева магле. „Ауреола“, бацивши котву у зору у водама Оротаве,
потискивала је оловне таласе као да је одрешена. Облачићи дима лебдели су
између конопаца, а на металним деловима хватала се лака роса. Магла која
је на обали била гушћа, на Врху се претварала у мрачне облаке и кварила је
цео изглед панораме, откривајући само делимичне слике онде где је била
разређена: жуте мрље су биле кровови, зелене палме, а црвенкасте су биле
цветне леје. Све је било сјајно, али се губило у магли, украшено привлачном
љупкошћу. Ударајући у црни вулкански песак на обали, таласи су тупо
шумели, а кроз тај шум чули су се очајни и мрачни крици морских птица које
су летеле око лађе.
– Тако ми Јоне! – рече Коркоран, који је с горњег моста посматрао
призор с Мона Лизом – не могу да кажем да сам очаран изгледом. Види се
тако мало, и то мало вас ослепљује, такорећи.
Мона Лиза премести језиком цигару у други угао уста и презриво
промрмља:
– Даје суд као дериште. Причекајте да се дигне магла, па ћете видети
какав је то диван призор. Цела скала боја, такорећи, да онемите, то вам ја
јемчим, испред мноштва цветића: љубичица, драги мој Џими, које вас
нападају мирисом са свих страна. Не бих дала ни пола пезета кад бих их
имала, али ипак. Мона Лиза је таква. видите.
– Разумем, разумем, Мона Лиза не би дала пола пезете ни за шта, ето
тако је згрнула то огромно имање. Када полазимо?
– Чим се искрцају охоли свемоћни. Капетан не мари за ово
пристаниште, можете веровати. Ту има стена, разумете, које се не виде, али
ја то знам, познајем море у овом крају. Поћи ћемо можда кроз један час, а у
пет ћемо бити у Санта Крусу. Драги Санта Крус! Тамо ћете тек видети ко је
Мона Лиза, кад је видите у њеној средини, међу њеним ћилимима, како с
лактовима на столу људски једе. Јело овде на лађи не прија ми. Нарочито не
у овом друштву; човек се не осећа никад пријатно кад с њим општи. То је
као кад једете рибљу чорбу у некој гостионици преко пута Бекингем паласа,
ако разумете смисао. Простачка кујна, сасвим простачка, а сви у жутим
рукавицама и хиљаду кревељења.
Она га лукаво погледа искоса и упита га:
 – А нећете да ми кажете кад већ о томе говоримо, зашто идете у Санта
Крус?
– Путујем послом – одговори Џими чешући браду. – Послом извесне
важности.
– Нека иду дођавола и ваши послови и ви! Мона Лизи нећете
подвалити. Рокфелер, помислио би човек! Знам врло добро зашто сте ишли
у Лас Палмас. Да заложите иглу од кравате; покушајте да порекнете; да
дођете до ситнине за картање. А сада је она већ овде у сигурности у каси –
заврши она ударајући се с љубављу по оклопљеним грудима.
Да није био тако видљиво збуњен ђаволским наслућивањем будале,
могао би поцрвенети.
– Шта вам пада на ум да говорите тако сурове бургије! Ја стојим сјајно.
Све је израчунато. Професор Синот очекује ме раширених руку н узеће ме
за компањона.
Она га гледаше оштро читав минут, занемевши од изненађења; после,
мало помало поче да се смеје, уживајући у лепој измишљотини, а најзад се
предаде необузданој веселости држећи се обема рукама за груди.
– Синот! – муцала је између наступа смеха – стари Синот из бараке иза
арене за борбу с биковима! Синот професор? Пре египатска мумија;
рушевина, кажем вам. А узеће вас за ортака?
И она прште у нов лудачки смех.
Џими ју је гледао с изразом збуњене неверице.
– Изручујете већ глупости веће од вас, Мона Лизо. Боб и ја смо били
велики пријатељи у Колораду, и писао ми је да дођем.
Мона Лиза обриса очи и повуче дуг дим.
– Добро, видећете. Причекај па ћеш видети, младићу! Задужен је до
грла, ваш Боб, а без и једне паре у кеси. Пазите, учинили сте огромну
глупост. Већ вас видим како долазите мањи од маковог зрна Мона Лизи и
доносите јој ту срамну вест тражећи кришку хлеба, и будите уверени да ће
вас Мона Лиза великодушно примити. Ружна матора олупина, али има
златно срце. Сто шеснаест. Улица Скитница, запамтите. Немате шта друго
да кажете него просто „Код Мона Лизе“, и сви па и чувари, показаће вам пут.
Повуче дубоко други дим.
– И немојте се дати утући; ударите бригу на весеље. Као дама Бенхам.
Њу баш није брига ни за шта. Јесте је видели јутрос? Шепури се као мачка
која је полизала кајмак. А знате ли зашто?
Подиже обрве с изразом човека који много зна.
 – Нисте ништа опазили? Мисионар се јутрос није дао видети. Свакако
се удубио у молитву. Кладим се пре да још спава надахнути свирач у
хармонику. Да не би морао да слуша другу музику.
Џими, утонуо у мисли, трудио се ипак да иде за лавиринтом њених
пакосних подметања.
– Оставите, Мона Лизо, увек мислите најгоре о свакоме.
– Најгоре? – протестовала је она љутито. – Да сте га ви видели као ја
како цупка пред вратима кабине и како гура у рупу ону своју њушку невиног
јагњешцета и блеји да буде пуштен унутра...
Нагло застаде видевши кришом како се Сузана приближује.
– Јесте ли видели доктора Лејта? – упита Сузана.
– Не, драга, нисмо га видели. Стајао је и говорио о времену, цвећу, и
тако даље, о лепим ружама што ће цветати у пролеће и тра-ла-ла. Јеванђеље,
драга, је ли, Рокфелер? Али доктор није виђен. Биће у кабини. Шта вам
треба?
– О ништа важно – одговори Сузана, узевши весео изглед.
– Надам се да вашем брату није ништа? Ништа му није пало тешко на
стомак, надам се?
– Заиста је малчице болестан – признаде Сузана – али неће бити ништа.
– Мало поремећен стомак, је ли? Не зна човек никад; можда врућина
од прошле ноћи, ко зна.
– Ево барке – јави Џими.
И заиста, кроз маглу је долазила, с оштрим шкрипањем весала у
њиховим лежиштима, велика барка коју је стојећки терало осам морнара.
Она је имала да превезе на копно три путника који су се искрцавали у
Оротави.
– Срећан пут отменој господи – потсмевала се Мона Лиза. – А што се
мене тиче, заиста ми није дошло да плачем малопре за ручком када су нам
рекли збогом. Мала леди, помало луткаста, слабачка, али нема шта да се
каже; али оно двоје других. Богородице! Разумем да се природа шали, али
свему има границе.
Најзад ућута и ћутећи поче да гледа барку која се приближавала. Из
своје кабине гледао ју је и Харве. Његове разрогачене очи, изгледале су као
приковане, не на барку, него на оличену неумољивост. Осећао се као
ошамућен. Сад је барка, приближавајући се лађи, ишчезавала из вида; ево,
ишчезла је. У магли није више остао ни зрачак живота. С прозорчета су
падале капи влаге сличне сузама. Познаде потмули шум претовара тешког
пртљага, али сва његова друга опажања била су тупа. Одједном окрете главу.
Била је ту, Мери, на прагу, спремна за одлазак, са својим крупним озбиљним
очима и дубоким погледом, а чудно малим лицем.
– Идем – рече гласом који је с муком допирао до њега.
Гледао ју је сањалачки. Одлази. Он промуца:
– Опростили смо се за ручком.
– Ипак сам дошла. Барка је стигла.
– Видео сам је кад је долазила.
Обузет неразумним стидом, погледа сат на руци. Руке су му дрхтале.
– Штета што је магла. Тако је жалосно. – Њен глас се једва чуо. – Али
сутра ће бити лепо. Каква разлика, је л’ те, кад је сунце?
Погледаше се. Њене очи сада су се сијале, али сјајем пуним жалости;
преко његових образа је преладила лака дрхтавица; лице му је изражавало
утученост.
– Знам да вам је жао да напустите лађу – рече Лејт, одлучно – али на
копну ћете се душевно освежити.
Она покуша да се насмеши, али је успела само да уздахне, кратким
напола прекинутим уздахом, као да јој је срце изненада престало да куца.
Сад су јој се очи светлеле од суза.
– Како се осећате?
– Добро, хвала.
Обори главу на једну страну као птичица која тражи да сакрије главу
под крило. Лејт се сети оних двеју ласта које је видео како лете око лађе.
Мери тада пружи руку.
Лејт је узе. Била је мала, топла. Рече да би се извинио:
– Нећу доћи на степенице.
– Не, немојте доћи.
– Тамо су они други – додаде, да би објаснио своје уздржавање.
– Разуме се, немојте доћи. Растаћемо се овде.
Те речи је изговорила као да је била ужаснута њиховим звуком.
Идућег тренутка више је није било. Ишчезла је рука, ишчезле су светле
очи, ишчезло је лице што опчињава. Лејт се спусти на столицу и наднесе
једну руку испред чела као да не може да поднесе дневну светлост. Није
гледао барку како тоне у магли. Никад се није осетио тако сам, јер никад му
ни у сну није пало на ум да поклони и најмање пажње својој сталној
усамљености која се сада побунила и шчепала га за гушу. Стекао је као
мађијом свест о својој телесној материјалности, и виде себе лишеног
способности за пријатељство и моћи да се учини достојним љубави. Отргнут
од свог рада, прогнан судбином на ову лађу, доспео је на ове туђе обале да
види себе за један тренутак на прагу једне чаробне тајне, с душом
уздрхталом од дивне радости. А сада су и дивота и радост угашене, а на истој
лађи треба да се вратни у мрак из кога је био изишао.
С горњег моста долазио је шум ногу које су се вукле, одјек сувих
командних гласова, и шкрипа чекрка који је дизао ленгер, али његова чула
су само нејасно опажала шумове. Галебови се крештали, узлетајући и
гњурајући се као очајни. И само замагљено небо изражавало је неизрециво
очајање. Сутра ће сунце можда поново да засија, али данас, док се „Ауреола“
спремала да крене, цео свет је био жртва једне изванредно самртничке
жалости.
 XIV

Кратки пут од Оротаве до Санта Круса био је пређен, и „Ауреола“ је

била привезана уз моло у пуном сунцу. Сузана баци још један поглед на град
који се видео као цвет на грудима брежуљка и отрча да зове Роберта. Нашла
га је у његовој кабини нагнутог над кофером, како се бори с каишевима. Али
његови неубедљиви поступци изазивали су сумњу да се он, кад је чуо да
долази, брзо посветио том послу само да би заузео неки други став.
– Стигли смо, Роби! Најзад!
Сва утешена због одласка Елзе, није се трудила да задржи узбуђење
што ће се ускоро искрцати. Али приметивши збуњене покрете свога брата,
погледа га сумњиво и узвикну:
– Шта радиш с кофером? Јесам ли што заборавила?
– Не, ова проклета пређица? – промуца он не дижући главе. – Не могу
да је закопчам.
Она је радознало посматрала његове напоре који нису били убедљиви.
Најзад се он усправи сав црвен у лицу.
– Како се осећаш? – упита га.
И кад он с муком учини умирујући покрет, она додаде:
– Била сам се мало забринула јутрос, хтела сам да зовем доктора.
– Али не, нема потребе звати лекара. није то ништа.
После кратког ћутања он настави живо:
– Штета што ниси био на мосту са мном да видиш панораму при
доласку. Велика је варош Санта Крус; уверена сам да ће ти се допасти.
Видела сам и Лагуну, тражила сам да ми је покажу, горе на висини на пола
падине. Види како је лепо место: све у шуми и плантажама! Пуно палми
свуда. Нисам знала да палме могу да расту тако крупне. Права егзотична
земља. Имам као неко предосећање да ћемо овде урадити важне ствари, а ти?
– Не чекајући одговор настави: – Неки су већ сишли на копно.
Хемингвеовица се искрцала трком, чекале се је две девојке. Да си видео како
су биле удешене! Обесиле су јој се око врата. Какав призор! И Мистер
Коркоран је отишао, сав елегантан с новом краватом, али није се опростио
ни с ким на лађи; изгледа да је хитао.
Опет заћута пре но што је наставила:
– Сад ће бити добро да ми пожуримо.
 У неприлици, Роберт је посматрао оно мало панораме колико се видела
с прозорчета.
– Када ће доћи мистер Роџерс? – упита.
– Било је утврђено да ће нас дочекати при доласку, бар тако су нам
рекли у Арукасу, сећаш ли се? Требало би да се опростимо с капетаном,
Роби: био је тако добар према нама. У почетку нас је гледао готово са
сумњом, али после му је наше понашање морало показати да смо честити
људи... – Па видевши брата како рукама чини нервозан гест молбе, умукну
од чуђења.
– Сузана! – узвикну мисионар, окренувши се свечано. Није додао
ништа друго'.
– Шта је сад?
– Зар не видиш? – узвикну он јако узбуђен – зар не видиш како ја... не
видиш какав сам?
– Сиромах Роби! – Узе му једну руку међу своје да би му изразила
симпатију. – Разумем како се осећаш, разумем. И буди уверен да ти се дивим.
Згранут, он понови:
– Дивиш ми се?
– И то много! – одговори она са жестином. – Све сам разумела од самог
почетка. Али ту сам ја, Роби, не бој се, помоћи ћу ти. Морао си да се бориш,
иако те је победа стала скупо: утолико је више заслужена.
– Али...
– Разумем, разумем, драги, немој ништа да ми кажеш. познајем твоју
осетљивост, да, да. Први пут ти се тако нешто догодило, и признајем да је
госпођа лепа, али рђава. Роби, ух, рђава! Да си био слаб, упропастила би те.
Зар ниси видео како сам патила? Толико сам се молила Богу за тебе. Хвала
Богу, отишла је, и надајмо се занавек. (Он је гледао, заглушен, отворених
уста, разрогачених очију). Сети се – заврши она као умирујући га – да је и
Господ био кушан: зар та помисао није довољна да ти скине горчину са срца?
Речи без везе дрхтале су му на врх језика, али је могао да избаци само
тих јаук. Прикупи сву храброст да се исповеди, али у том одјекну удар, један
једини, у врата: удар оштар, као пуцањ пиштоља. Обоје се тргоше и
окренуше се вратима док су се ова отварала.
Уђе један висок човек, с наочарима, плав, сув као скелет, тако да је
одело од белог платна с усправним затвореним оковратником изгледало
сувише широко за његов стас. Имао је сталожен и сигуран изглед човека који
је до ситница унапред припремио сусрет; али крива бора уста и дубоки сјај
његовог погледа одавали су у њему једну тајну снагу, која прети као
невидљиви пламен који тиња у гомили влажне кучине. Роберт и Сузана
осећали су се неколико секунда потиштено због његовог начина на који их
је посматрао; затим дошљак пружи угласту и тврду руку покривену црвеним
длакама.
– Стигли сте тачно по реду вожње – изјави свечано звонким гласом.
као да су стигли возом за ручак – и желим вам добродошлицу. Моје каруце
чекају на молу.
– Мистер Роџерс. бесумње? – рече Сузана.
Он свечано климну главом.
– Арон Роџерс. плантажер. Од пре три године на овом острву
незнабожаца, а гаји луцерку, банане и лимунове. Мило ми је што вам могу
понудити гостопримство у мојој кући док се ви не сместите.
Он усретсреди на Роберта снопове светлости својих зеница.
– Теши ме ваш долазак, брате. Овај крај је једна клоака, заражена
најгрубљим незнањем.
Мисионар је осећао како просто нестаје под Ароновим погледом, и,
поцрвеневши, рече с напором:
– Мило ми је да се с вама познам, брате.
– Времена су се променила – одговори овај. Ако вам не пође за руком
да сада приведете душе спасењу, онда их можете пустити да иду да труну у
паклу. Застаде, унапред уживајући у дејству драматичних речи које ће да
истресе.
– Стигли сте овамо у пуном јеку најсмртоносније епидемије која је
икад погодила архипелаг. Жута грозница. Све пустоши. Мисли се да ју је
донела из Африке нека рибарска барка која је дошла из Либерије. Али како
ја видим ствари, то је бич Божји, ни више ни мање.
– Чули смо ту вест – рече плашљиво Сузана – али изгледало је да се ту
не ради о тако озбиљној ствари.
– Тако озбиљној? – одврати овај с презривим изразом.
– Пустоши! Власти се труде да угуше вест, али као што је истинит Бог,
мој Творац и мој Судија, неће угушити зараду.
Сузана стисну усне и упита:
– Је ли истина да је огњиште заразе у Лагуни?
– Свуда је на висинама – грмну Арон. – Сада мисле како ће да спасу
Санта Крус, на нас тамо горе нико и не помишља. Већ се раширила и на друга
острва. Прошле недеље је избила у Лас Палмасу, кажу ми. Али Лагуна је
центар заразе. Мало изван места, одмах до моје плантаже, има једно имање
које се зове Кућа лабудова. Својина је неке старе маркизе, једне луде, која
занемарује земљишта, – а уосталом нема ни воде да их наводњава, а ја јој
сигурно нећу дати моју – и пушта кућу да постане рушевина. Ту се жута
грозница први пут појавила. Од ње су умрли скоро сви радници; гробље их
је пуно.
Да би се одбранио од страха изазваног излагањем свих тих
појединости, Роберт уздахну дубоко и претварајући се да је одушевљен
радом, изјави:
– Кад вас човек слуша, рекло би се да ћемо имати посла преко главе.
Дакле, на посао!
Глас му је био звучан, али пун узбуђења које је звучало лажно.
– На посао! – одобри Арон. – Истоварите пртљаг.
И с узвишеном озбиљношћу стаде на чело колоне, пошавши ходником
до моста, где је сунце сијало, али светлошћу која је, после жалосних
разговора са Ароном, изгледала бледа и расута.
Под строгим оком брата Роберт је показивао знаке ревносне
радљивости; он, који се у сличним приликама увек задовољавао да с мирном
трпељивошћу управља радом своје сестре, сада је узимао енергичну
иницијативу у операцијама у вези с истоваром. Сузана, принуђена да само
посматра, навлачила је рукавице – али одједном, потстакнута једном
изненадном мишљу, удаљи се и попе се на мост.
Видевши капетана, начини љубазно лице за опроштај, али је он
предухитри речима:
– Тражио сам вас.
У руци је имао свежањ хартија и изгледао је нерасположен и забринут;
испружи браду и, говорећи брзо, настави:
– Ради се о епидемији. Бојим се да је горе него што смо мислили. Кажу
ми да у Лагуни... Једном речи саветујем вам да тамо не идете: боље је остати
у Санта Крусу и пустити да прође најгоре. Останите на лађи, ако хоћете, док
не нађете стан. Ја одлазим тек сутра.
Она се насмеши храбро.
– Не бојим се, капетане. Уосталом, и у Санта Крусу има заразе. И у Лас
Палмасу је било, малопре ми је рекао мистер Роџерс, па сте нас ипак пустили
да идемо.
Он поцрвене промрмљавши неколико неразумљивих речи; није волео
да призна неку своју грешку.
– Тако је – одговори суво. – То је кривица нашег агента, који нам је дао
нетачна обавештења; научићу га памети. Стање је озбиљније него што се
мислило; учинићете добро да послушате мој савет; зашто да себе увалите
намерно тамо где је опасност највећа? Томе се противи и здрав разум.
– Не наводи увек здрав разум, капетане, на добра дела.
С хартијама које је држао у руци он учини један нестрпљив покрет.
– Остајете при томе да идете у Лагуну?
– Да.
Упорност одговора наљути га још више, те добаци девојци
непријатељски поглед, али, док ју је испитивао погледом, његово лице се
мало помало промени. Љубазнијим изразом пружио јој руку, говорећи јој:
– Онда вам желим срећу, мис Трантер. Чувајте се, нарочито после
заласка сунца. И останите хладнокрвни.
Дирнута тим доказом бриге о њој, Сузана се поново насмеши и рече:
– О, нисам нервозна жена.
И опрости се љупким покретом главе.
Док је силазила низ степенице између два моста, њене очи засијаше
када спазише Лејта. Сретоше се у истом пролазу у дну степеница, и она, као
у сну, не склони се с пута. Он је био принуђен да застане како би је пустио
да прође. Али и она застаде, и неколико секунада стајали су лице у лице;
затим, натерана збуњеношћу, Сузана рече:
– Одлазимо. Баш сам се опростила с капетаном.
Црте човека кога је имала пред собом учинише јој се тако тврде и у
исти мах тако лишене живота, да она осети како је поново обузима горчина
првих дана њиховог познанства.
– Онда збогом – рече најзад Лејт.
Сиротица поцрвене, јасно свесна још једном његове моћи да је својом
хладноћом тако сурово рани. И њена збуњеност паде јој утолико теже што
се тог тренутка сети да га можда више никад неће видети. Чудно, да пре тог
тренутка никад није помислила на ту свирепу могућност.
– А сад, хоћете ли да ме пустите да прођем? – рече Лејт – или треба
заједно да отпевамо последњи пут једну химну?
– Један тренутак, молим вас.
Није могла да савлада потребу коју је осетила да га задржи.
– Само један тренутак; – и, испруживши руку страсно, задржа га за
рукав. – Хоћете ли да ми обећате... обећајте ми... пре него што се растанемо
можда занавек...
– Шта треба да обећам и зашто? Не осећам никакву обавезу према вама.
 – Не, не, не према мени, већ према себи. Ја мислим само на вас. Боли
ме кад видим како се занемарујете. Једва једете... – Сама невезаност њених
речи опомену је да треба да се савлада; прибра нову храброст и настави,
преклињући: – Изгледаћу вам луда, али не мари. Знам да сам вам
антипатична, али ипак хоћу да вам кажем да, од првог тренутка кад сам вас
видела, имала сам предосећање да ћу вам бити од користи на неки начин.
Убеђена сам да сте способни да велике ствари. Имам у вас слепо поверење,
нећу да вас видим да патите, нећу!... – Она пусти да јој рука склизне низ
његов рукав и ухвати његову, па, осетивши да је он повлачи, настави, гласом
измученим љубомором: – О, знам да волите леди Филдинг, немојте мислити
да то нисам приметила, али то ме не спречава да вам не кажем да она не
може, да неће никад осетити за вас оно што ја осећам. Сад се растајемо, али
моје мисли остаће увек с вама, од тога се не можете ослободити. Молићу се
Богу за вас, да, користићу вам бар својим молитвама.
Нагло заћута, и у драматичној тишини која настаде чуло се јасно њено
узбуђено дисање.
– Умирите се, молим – рече Лејт, гласом пуним сажаљења – узбуђујете
се без разлога.
Она хтеде да одговори још нешто, када иза себе зачу глас Аронов:
– Јесмо ли готови?
Баци на Лејта очајнички поглед и повуче се оборене главе. Арон не
рече ништа, задовољивши се да Лејта одмери неповерљивим погледом, а
Роберт пружи доктору руку, не више мушку руку којом је раније онако
издашно стезао туђу руку с одушевљењем и срдачношћу, него руку млитаву,
хладну као риба.
Харве је остао на месту и посматрао их је како се удаљују. Видео ју је
како су се попели на каруце, које су пошле полако. Ишли су у Лагуну,
жариште заразе.
 XV

Од путника је он једини остао на броду, броду који је изгледао

сахрањен у чудној тишини хитно напуштених кућа. Сам. Каква ружна реч!
Она му се лепила за душу; њему који је увек уздисао да самоћом, који је увек
сам себи био довољан. Међутим, сада се осећао скоро физички мучен
оштрином самоће.
Седећи у кабини с књигом на коленима, правио се као да чита. Слова
су била неразговетна, речи без смисла. Видео је своју прошлост као у
хаотичној ретроспективној изложби. Један потпуно бескористан живот.
Имао је необично јасно осећање своје неизмерне неспособности. Догађај
који је запечатио његову каријеру у болници одједном му се претставио у
новом облику, будећи у њему неодређено саучешће, не према њему, него
према оној тројици несрећних покојника. Јадници, заиста нису имали среће.
Нестрпљиво баци књигу на кревет и остаде дуго не мислећи и не
гледајући ништа. Затим чу куцање на вратима. Уђе Траут с бокалом топле
воде као и обично. Харве га је посматрао како га спушта на под и како доводи
у ред кабину искусним покретима, без речи. Подајући се једном
необјашњивом потстреку, извади из новчаника једну новчаницу и пружи му
је.
– Узми, Таут. Заслужујеш награду што си примерно неговао једног
мргодног чудака као што сам ја.
Траут се опирао на начин пун пожртвовања.
– Не, господине. апсолутно не. Моја дужност. А чинио сам то радо.
Имате времена и кад се вратите у Лондон...
– Узми, Траут, – наваљивао је Лејт оштро.
Служитељ послуша, мало збуњен, и мрмљајући изразе захвалности,
изађе идући натрашке, клањајући се више пута.
„Откуд толика великодушност?“ упита се Харве. У почетку је
проклињао Траута, а сада, попуштајући пред потстреком болесне
сентименталности, дао му је, врло неспретно једну фунту. Загонетка која се
никако не може одгонетнути. Одрекао се и самог покушаја да је рашчлани.
Бокал топле воде га потсети да је време вечери и да ће за столом бити сам;
капетан се није појављивао у трпезарији кад је лађа била у пристаништу. И
Коркоран је био отишао, и вероватно се неће вратити. Поново га ожалости
меланхолија самоће.
 У прошлости је у себи самоме налазио сву помоћ коју је могао
зажелети. Слегао је раменима при помисли на дружевност. Сад је почео да
осећа да сумња у то своје убеђење. И ко га је томе учио? Љубав? Пре шест
месеци би га и сама реч љубав натерала на смех и изазвала коју јетку досетку
о бесмислености тог осећања. Али сада се није смејао, није тражио досетке.
Мислио је на Мери.
„Да ли је суђено да је више никада не видим?“
Лудо је желео да је види. Мери је једанпут рекла, на онај свој једва
чујни начин, да животом управљају чудне и танане подземне струје које се
опиру сваком умовању. Сећајући се сада њених речи, тај фатализам који се
отскора у њему настанио затрепери у њему под дахом уздрхтале наде.
Целога свог века изражавао се отсечним језиком страних чињеница: сада је
први пут био свестан постојања друге силе, племенитије, присније него што
је разум.
Уздахну, устаде, оде до прозора. Рад у пристаништу био је престао, али
се још видело. Иза утврђења издизали су се мали али привлачни кровови
један на раменима другог, и као да су му давали миг да дође. Спопаднут
неким несавладљивим немиром, одлучи се да сиђе на копно. Шчепа шешир
и изиђе.
Ваздух је на молу био свеж. Код царинарнице успори корак. сиђе на
улицу, дође на трг и застаде. Дућани су били затворени, сјајно осветљена
фасада хотела одбијала га је, био је опкољен страним лицима. Шта да радим?
Људи су се кретали у два правца: једни су се пели а други су силазили, не
показујући узбуђење, осим тромог уживања у свежем вечерњем ваздуху.
Спољашност мирног грађанског живота није изгледала нимало узбуркана
свешћу о страшној епидемији. Живот је текао, тром и без узбуђења: данас је
овде, сутра нека буде где буде. Узвишена филозофија!
Неко време је стајао посматрајући, затим га немир, који је у њему
кружио с крвљу у венама. опет покрену. Скренувши у једну споредну улицу,
лутао је једним лавиринтом од сокачета, док најзад не натрапа на једну
импозантну старинску зграду. Била је то катедрала. Уђе. По мирису воска и
тамњана закључи да вечерње тек што је завршено; у плавичастом мраку
назирала се по нека црна сенка жена које клече пред главним олтаром,
погнуте и непомичне. Он остаде стојећи, савладан неким дивљењем; чинило
му се да гледа цркву очима верника који су је посећивали током векова, да
чује одјек њихових корака који је ишчезао већ од давнина. Ишао је полако
„лађом”, тако високом, да се свод није видео, не знајући ни сам шта тражи.
Можда мир? Застајући с времена на време, испитивао је с религиозном
пажњом реликвије, свете или историјске: везене одежде, голеницу папе
Клемента, крст који су подигли Освајачи, заставе. Две Заставе отете од
Нелсона када је јуришао на град. Све те ствари су га неизрециво узбудиле.
Зажелео је да може да их додирне, да им опипа тканину, сећајући се
храбрости коју су те славне реликвије распаљивале у срцима храбрих
морнара. Иако није умео да уђе у траг пореклу осећања које га је узнемирило,
ипак је приметио да му је, кад је ишчезло, оставило у души дубоку
меланхолију.
Још поражен помишљу што може тако да се узбуди, изађе из катедрале
и застаде неодлучно на степеницама наједеним зубом времена. Већ се
смркло. Сноп светлости с мора захвати га и за тренутак осветли. „Као моја
душа“ помисли: муње у помрчини. Иза њега црква; а испред, шта? Сиђе низ
степенице, па пође насумце дуж обале. Самоћа га је притискивала као
проклетство. Осети како га обузима неодољива жеља да побегне, уверен да
ће полудети ако му не пође за руком да побегне од себе. Попустивши тој
жељи, пређе калдрмисану улицу и уђе у једну гостионицу.
Био је то локал најнижег реда, крчма, при чијем је улазу морала да се
сагне глава, са каменим патосом нижим од калдрме улице. Столови су били
од сирова дрвета, а осветљавала ју је једна једина петролеумска лампа
обешена ланцем насред таванице. Иза келнераја је келнер јео своју вечеру од
хлеба и маслина, бацајући, као добро васпитан човек, коштице преко рамена.
На дрвеним клупама седело је за столовима неколико гостију, сви оног типа
људи који живе радећи на пристаништу кад има посла или беспосличећи.
Сви се окренуше да га погледају када седе за један сто, а он их је гледао
једног по једног чврстим погледом. Сад се чудио откуд је натрапао на ово
место: заиста га је изненадило то што је из лађе доспео у катедралу а из
катедрале у ову крчму. Али, има ли човек право да лупа главу о своме
предодређеном присуству у овој или оној тачки времена или простора? Та
ствар не зависи ни најмање од његове воље, па чак ни од случаја. Никакав
сплет случајних околности, никакав договор или завера минута или секунада
кроз бесконачност не би га били могли довести тачно у овај час баш у ову
крчму у Санта Крусу, него само судбина. У то је био поуздано, бесмислено
уверен.
Крчмар му донесе чашу вина, вукући ноге у огромним папучама,
обрисавши расејано сто прљавим салветом, метну чашу на сто, а ценовник
вина у џеп као увреду, и врати се свом занимању да пљује коштице од
маслина.
Харве је неколико тренутака посматрао богату боју, као топаз, свога
вина, затим поче да га пије сркућући. Није више било опасности: био је
излечен од лудог беснила прошлости. И у то је био тврдо уверен. Како се
могао уопште надати да ће на тај начин побећи од својих мисли? Сад је био
у савршено другим приликама: сам он осећао се толико измењен, да готово
није могао себе да позна.
Уздахнувши, подиже очи и остаде запањен кад угледа неочекивано на
прагу једног човека који је улазећи застао и узнемирено погледао за собом,
а сада, сагнувши главу, упаде у крчму. Био је то Коркоран. Одмах је видео
Харвеа, те приђе његовом столу: обрисавши чело, спусти се на клупу.
Изгубио је свој уобичајени израз равнодушности, која је била за похвалу:
напротив, био је патетички измењен: низ лице умазано прашином, цурили су
потоци зноја. као да је мало пре тога трчао маратонску трку.
Не обраћајући се Лејту, поручи отсечно чашу вина, и угуравши
марамицу у џеп, намести клупу тако да може да пази на улаз. Чим би
услужен, он испразни чашу на душак и обриса усне судланицом. Тек тада
испусти неку врсту гроктања и насмеши се на Лејта, али осмејком пуним
сумње, у којој су се осећали трагови потмуле и жестоке неприлике.
– Велика срећа за мене што сам вас овде нашао. Ипак, без ових добрих
ципела које сам имао надахнуће да обучем јутрос, не бих имао вероватноће
ни за један према сто да вас видим с ове стране гроба.
– Шта се догодило?
– Хоћете да знате шта се догодило? Беда над бедама. А све је кривица
Бобова, нека му Бог опрости и нек му се смилује, сада када је мртав и
сахрањен!
Харве га је гледао ћутећи. Пре једног тренутка, идући за мислима
племенитим сферама живота и чујући пророчански глас опомене судбине,
имао је привиђење у коме му се учинило да је примио поруку из прошлости,
а сада, заузет свеприсутним Ирцем, морао је да слуша фантастично
мизерере. За покој душе Боба, мртвог и сахрањеног. Је ли допуштено тако
срамно изопачавање смисла човекових вредности? С нестрпљивим покретом
рече:
– Је ли тај Боб онај исти што сте ми га приказивали као професора?
– Тај, баш тај! – узвикну Џими с бесом у очима. – Он ме је довео овамо,
и понудио ми да ме прими за ортака с читавим брдима лажних обећања које
сам Бог зна и нека му их опрости у чистилишту. Један „ринглшпил“ –
узвикну – било је све што је имао, али требало је да видите какав рингишпил.
Опасно ме је насадио та битанга Боб, или се ја не звао Џими К. Не могу да
схватим. Све сам мислио; али да може тако да ми подвали.
– Како?
Џими слеже раменима и руком отера помисао да треба да да
објашњење као да је досадна мува. Затим настави:
 – Мора бесумње да је био у води до грла када ми је писао, а у дуговима
до гуше. И под изговором да ћу ја доћи и да ћу пристати да ступим као ортак
у његову, назовимо је радња, извукао је још новаца од својих поверилаца, до
сто ђавола! Можете ли замислити нешто колосалније од тога? Нико као он
на целом свету није умео тако да прича бајке.
– Па ви сте му обећали да ћете унети капитал?
Џимија спопаде дуг наступ кашља од кога поцрвене као рак, па најзад
одговори с лажним изразом невиног јагњешцета:
– Којешта!
– Сада разумем – промрмља Харве не без ироније, – Било како му
драго, кад је мртав историја се ту свршава.
– Умро јесте, и то још од жуте грознице, али то не значи да је историја
свршена. Да је умро неколико месеци раније – у реду. Али опружити папке
уочи мог доласка такорећи, то је оно од чега ми се смучило. Вере ми, то је
врхунац безобзирности.
Његов јед био је толики, да Харве, сетивши се његовог хвалисања
„одличним послом“ који је намеравао да закључи с „тим весељаком од
професора коме нема равна“, није могао да се уздржи а да се не насмеши. те
рече:
– Не остаје вам друго него да се вратите у Лондон са мном на
„Ауреоли“. Јесте ли због тога љути?
– Ама не, нисам љут; далеко од тога. Само сам мало... ожалошћен, како
да кажем, обртом који су ствари узеле.
– Ствари Бобове, хоћете да кажете?
– Моје! – узвикну Џими љутито. – Рекао сам вам већ да је био задужен
до гуше. А волео бих да сте видели њушку његовог повериоца, ху, Света
Девице! Био је тамо с целом бандом жутих њушки. Када сам стигао на
ринглшпил, сви су ме чекали, пошто сам јавио долазак телеграмом из Лас
Палмаса, поред неколико писама која сам писао раније. Еле, дочекали су ме
као да сам Крез и одговоран за дугове Бобове. Није него! Као да ми нису
довољне већ и саме моје финансијске тешкоће. Заиста. напали су ме као хајка
паса дивљег вепра. И, до сто ђавола, удесили би ме добро, да се нисам брзо
одлучио на мајсторско стратегијско повлачење.
Уздахну, испразни чашу, коју је био наредио да му се поново напуни,
и заврши:
– Треба мудра глава, манте се, да збуни Џимиа.
И почевши опет да се осећа задовољан собом, баш је хтео да отпочне
други разговор, кад му се лице одједном издужи. На прагу крчме појавише
се три човека Не показујући нарочито интересовање, погледом обухватише
неколико пута цео локал, осим места где је седео Џими, затим, радећи све
навлаш, уђоше и седоше код врата.
Харве, приметивши промењен израз Џимијев, загледа ону тројицу.
Чинили су групу коју није било пријатно видети. Један, мали, здепаст, сувог
лица, упали цигарету и баци некако свечано шибицу на сред локала. Друга
двојица седела су лено на клупи поред зида, с уморним али дрским изразом,
као да су да тај тренутак задовољни тиме да буду гледаоци. Виши од те
двојице носио је пелерину од које је један пеш био пребацио преко рамена:
други је имао прљаву, белу морнарску кошуљу, отрцане платнене ципеле и
капу, чији му је сунцобран висио попреко на образу као сломљено крило.
Крчмар је дотле дотрчао с крајњом ужурбаношћу и са исто таквом
значајном покорношћу извршио је наредбу, доневши на сто боцу вина.
Извади запушач, обриса кецељом чаше што је могао боље, слушајући
пажљиво што му је здепасти човек говорио отсечним гласом с изразитим
гестовима палцем и сликовитим узвицима поруге. Најзад се крчмар
премести код Харвеовог стола и рече Џимиу, избегавајући да га погледа:
– Ел Брасо каже да ћете ви платити.
– Ја да платим?
Крчмар погледа ону тројицу, па, видевши да га они жестоким знацима
главе подржавају и храбре, поче да наваљује:
– Ел Брасо каже да ћете ви платити пиће.
Коркоран се испрси и, ширећи лактове као да себи отвара пут кроз
гомилу, узвикну:
– Разумем. Ови су ме побркали с ликвидатором стечаја. Чујте, келнер,
кажите тој вашој господи муштеријама да, пре него што платим један
сантим, хоћу да их видим како се прже у котлу Велзевуловом.
Остали гости почеше да чуље уши, предвиђајући занимљив призор.
Харве додирну Џимија лактом у знак опомене да буде обазрив. Међутим.
Џими одговори с највећом жестином узвикнувши;
– Доста ми је тих вуцибатина!
Ратоборно поче да закопчава капут и начини страховито претеће лице:
– Реците јасно Ел Брасу од моје стране да ми се његова жута њушка
копилета не допада. Кажите му: жута њушка и копиле. И да од мене неће
добити ни трунке једне пезете.
Крчмар слеже раменима и оборивши очи рече:
– Боље да му ви кажете. Ел Брасо је матадор. Убио је безброј бикова.
 За то време матадор – то је био онај мали и здепасти човек – био је
устао. Праћен друговима приближавао се, ломећи се у бедрима, с једном
руком скривеном под пелерином; а имао је страшан изглед.
– Без великог брбљања – рече – ви сте дужни да ми накнадите новац
који ми је узео ваш ортак. Износи сто пезета, које сам му ја, Ел Брасо, познат
свима са скромности и храбрости. љубазно позајмио. Хоћете ли ми их
вратити или не?
Атмосфера локала постаде тешка. Харве устаде, а Коркоран учини то
исто, оборивши бучно клупу, затим, окренут Ел Брасу узвикну:
– Чисти ми се с пута или ћу те послати у пакао!
Онај учини брз покрет скривеном руком, али је Џими био хитрији.
Његова песница удари матадора посред вилице. Ударац одјекну суво у
јазбини, и Ел Брасо се сруши на земљу са свом својом скромношћу и
храброшћу. Док још није пао на земљу, очи су му изражавале неизрециво
изненађење, али тек што удари о камени под, остаде лежећи и заборављен.
Одмах настаде општа гужва; сви су викали јуришајући напред; крчмар
прескочи тезгу, неко баци једну боцу. А Харве и Џими надирали су журно
ка вратима.
Били су већ стигли до излаза, кад одједном један нож прошишта
ваздухом као стрела и заби се у једну мишицу Џимијеву, затим једна клупа,
коју је бацио највиши од три злочинца, паде на Харвеову главу. Пред
његовим очима све се замрачи; као ошамућен осећао је да се ваља по земљи
и да га ударају људска тела која су се таласала у гужви, и схвати да га Џими
очајно извлачи напоље. Осети свежину ноћног ваздуха и да тренутак је имао
пуну свест о положају, јер је увидео да је тачно његово уверење које је
малопре стекао да га је судбина, а не прост случај, гурнула у ову крчму. Али
одмах после те искре свести све ишчезе у савршеном мраку.
 XVI

Харве отвори очи. Лежао је на дивану од црвеног сомота. Био је у једној

собици која је мирисала на дуван, црни лук и кафу. Врат му је био укочен, а
осећао је као несвестицу. Очекнуо је да намештај у соби мало помало добије
облик и перспективу. На сточићу крај камина био је један сат од зеленог
мрамора, кутија цигарета, два пса од порцулана, с очима фауна и осмехом
који позива, а на зиду парче чоје с извезеним речима: „Нека Бог благослови
наш срећни дом‘‘. Четири уметничка дела висила су на зидовима у богатим
рамовима: Ормонд, победилац на дербиу, једна Мадона у више боја са два
серафима, један адмирал с брадом, у уљу и једна смела фотогравура, која је
претстављала потпуно голу жену, насмешену и без стида.
Престаде да гледа. Мора бити да сања. Сувише страшно да би било
истинито.
Али није био сан. Сунце је плавило собу провлачећи се кроз
херметички затворене шалоне. Било је јутро. Покуша да опрезно помери
главу. Ту, за постављеним столом за ручак. седела је Мона Лиза, с цигаретом
у устима, са очима као чиодина глава, загњурена у новине, с прекрштеним
листовима који су изгледали као две шунке.
Харве је гледао као у сну. Овлажи усне и рече:
– Како сам ја доспео овамо?
Она не подиже одмах очи с новина, него чак обрну страну и погледа
други стубац с очевидним интересовањем; најзад проговори, као самој себи,
с нагласком веселе нежности:
– Је ли беба будна? – Затим окренута њему: – Јесте ли се добро
одморили? Ако нисте, кажите. Жалићемо се дирекцији. Дирекција сам ја.
Харве принесе једну руку челу.
– Боли главица? Неваљалац један што је повредио бебу. Како може
човек да буде тако суров с тако васпитаном и красном особом?
Харве ју је и даље гледао. Затим поново упита:
– Како сам могао доспети овамо.
– Донео вас је лепи Џими. У време буре свака рупа је пристаниште,
тако да кажем; не знам да ли схватате мисао. Нека га Бог казни! Кад је увече
дошао као земљотрес, упропастио ми је ћилим упрљавши га крвљу. Срећа те
је ћилим боје вина. Хајде, хоћете ли се одлучити да поједете један залогај?
Душо, устаните, изаберите што вам се допада. Откуд толика великодушност
од моје стране, заиста не знам ни сама. Данас-сутра Мона Лиза ће доживети
да јој израсте пар крила на леђима.
– Где је Коркоран?
– Доле у кревету; добро је као папа; проста огреботина, пре једног часа
већ је ручао. Смазао је, ждероња, пола киле саламе.
Уздахнувши, Харве устаде; затим, при једној изненадној помисли
отвори журно прозор. Видео је цео залив. Његове очи управише се журно ка
молу, и у њима одмах ишчезе светлост која их је оживљавала. „Ауреоле“
није више било. Инстинктивно погледа на пучину и опази далеко прамен
дима. То је могла бити она. У пристаништу, било како му драго, није је више
било. Окрете се ка Мона Лизи, која га је гледала с лукавом радозналошћу и
рече:
– Што нисте послали некога да обавести капетана? Бар то!
Она поче да се цери и ударивши руком по столу одговори:
– Мајко Божја, не разуме шалу. Дођавола, изгледа као Ноје после
потопа на врху Арарата – да човек прсне од смеха! – Подбочила се. –
Мислите ли да би капетан чекао? Не би тај чекао ни Бога Саваота. Видела
сам својим очима нашу „Ауреолу“ како одлази, али сте били уморни,
сиромах, и спавали сте као анђелак.
Престаде да се смеје и позва га заповедничким гестом:
– Хајде, храбро! – Седите овде да папите. Ја сам већ јела. Кобасица је
дивна, са свежим парадајзом: и чиниће вам добро.
Он, гледајући је још мрачно, довуче једну столицу ка столу и седе.
– Тако ми се допада. Нека ми Бог опрости, али нисам могла веровати,
после ваших љубазности према мени на лађи, да ћу моћи тако брзо да вам их
вратим, заиста не! О, кафа је хладна, даћу да се подгреје. – И испруживши
једну руку, повуче жестоко гајтан који је висио о зиду.
На звук звона дотрча једна девојка која је имала на себи кратку
ружичасту сукњу, папуче с високим потпетицама и два курјука на младим и
добро развијеним грудима.
– Кука, донеси нам топлу кафу.
– Да, сењора.
– И остави осмех. Са сењором немој да се задиркујеш.
– Да, сењора.
Али се и даље смешкала кад је излазила и када се вратила с топлом
кафом. Није то био осмех радости, него неотклоњив израз љубазности.
 – Фина стварчица, ова Кука – примети Мона Лиза кад је девојка
отишла.
Усу кафу у Харвеову шољу, наслони се на столицу и погледа као да
размишља, удишући бучно ваздух између зуба.
– А са мном је, сад ће бити на Пепељаву среду већ пет година. Весела
је као шева. И префињена, на свој начин. Угојила се откад је овде. Света
Маријо, требало је да је видите каква је била кад је дошла: изгледала је као
мишји репић. Не бисте веровали кад бисте је видели како је округла. Код
куће су је занемаривали да је било срамота. Није ни кризмана; ја сам је дала
кризмати, да господине, назовите ме лажљивицом ако није истина, да сам је
дала кризмати већ прве недеље по доласку.
Харве, изненађен што има апетита, није рекао ништа.
– Не бисте веровали – настави она са свечаном жестином – али ја добро
поступам с мојим девојкама. Моја кућа није манастир, признајем, али пазим
на пристојност. И сви који ме посете једанпут враћају се, а ко се не врати,
може да иде у ону земљу.
Харве је већ од свог првог сусрета с Мона Лизом сумњао какве је врсте
њена радња, и сада је видео своју сумњу потпуно потврђену. Али сада се
осећао и сам промењен; чак у дубини свог бића осећао је радознало
одобравање. Живот треба узети онакав какав је, а не презирати га. Низ
догађаја које је преживео будили су у њему трпељивост, која му је, нажалост,
увек недостајала, и понизност која је могла да га препороди.
–Добра вам је кафа – рече погледавши је – а и хлеб је одличан. Готово,
готово је боље пропустити „Ауреолу“ него овакав ручак.
Изненађена неочекиваном примедбом, Мона Лиза се спреми за
одбрану.
– Ех – одговори – оканимо се ироније. Са мном се не тера лако шега.
– Немам то ни намеру. Ценим ваше гостопримство више него што
мислите.
Она обори главу, тако да јој минђуше зазвекеташе.
– Нисам мислила да сте тако мало великодушни. мистер. Ружно је то
од вас. Мислите да сте па престолу. Има много ствари, чујете, које треба још
да научите. Ја вам овде дајем да једете бесплатно и за љубав Божју, дођавола,
а ви ми пљујете у лице. Покушајте једанпут да научите нешто што није
писано у вашим књигама.
Он ју је посматрао са жалосним осмехом.
– Већ сам почео, будите уверени. О много чему сам размишљао
последњих дана.
 Она га погледа још сумњиво, узе новине и, правећи се да чита, мумлала
је.
– Јесте ли размислили о томе шта ћете да радите у Санта?
– Шта бисте ми ви предложили, да чујем.
Још неповерљива, она одговори:
– Останите овде ако вам се допада. Тако ћете видети да сам мање црна
него што ме замишљате. Ви о сваком мислите увек најгоре. Ако хоћете да
вам кажем истину, нисам ни знала да је барка отпутовала; мислила сам да
неће отпутовати пре вечера. Шалила сам се малопре. Ја немам ништа против
вас. Ако хоћете да останете овде, у реду. Узми или остави, као што је рекао
поп бацајући банану фоки.
Настаде дуг тајац. За то време је љубазан осмех прелетео преко усана
Харвеових који сада није осећао никакво предубеђење. Одједном Мона Лиза
удари длановима по новинама и, подигавши очи на њега, узвикну:
– Ако тражите запослење, зашто не бисте ишли у Лагуну? Ви сте
доктор – је ли? – ако треба да верујемо све што се прича, а тамо има коњска
грозница која шаље све на други свет. Шпански лекар је већ киднуо, малопре
сам прочитала у новинама, и то је већ други што је побегао. А они што још
остају не изгледају, сви заједно, привучени много. Зашто не покушате,
мистер?
Харве престаде да жваће.
– Да. Зашто да не?
Очи као чиодина глава блеснуше новом пакошћу:
– Вама је свеједно да ли је катафалк мање или више свечан ако треба
да вас сахране; ви нисте од тих, је ли?
Он није више слушао. Посматрао је положај очима фаталиста. Да. Била
је то ствар коју је требало покушати. Како то да раније није на то ни
помислио? Уосталом, прилика је изгледала од почетка до краја створена
судбином. Дошао је тренутак који је он, и не знајући, очекивао већ толико
времена.
– У Хермосу треба да идете – настави Мона Лиза – месташце близу
Лагуне. Грозница је избила у Кући лабудова, насељу од кога човек мора да
се плаши: нико не воли да иде много близу ни у нормална времена. Једна
стара кућа која се претвара у рушевине, у којој живи онај матори слепи миш
од газдарице која је полудела.
Харве је себе убеђивао да му је дужност да иде тамо. Понови, као
говорећи самом себи:
– Кућа лабудова. Разуме се. Одлучио сам се.
 – Морам да кажем да нисте кукавица! – узвикну Мона Лиза.
Он одгурну столицу и устаде као гурнут невидљивом опругом, пође
вратима.
– Мајко Божја! – узвикну она згранута – нећете ваљда отићи тако брзо!
Имате времена и сувише, а имаћете и свежији ваздух ако се обријете и
очистите ципеле.
–– Хтео бих прво да видим Коркорана – одговори Харве. – Како му је
рука?
– Онда причекајте. Мона Лиза не воли да се ствари раде на јуриш. Идем
ја да вам прокрчим пут.
Угаси пикавац, устаде и одбатрга својим смешним ножицама до врата.
Отвори их, пође уским ходником и сиђе дрвеним степеницама, праћена
Харвеом. Из приземља се чуо шум посуђа које се помера и женски смех. На
одморишту степеница застаде и с важним изразом отвори широм врата једне
велике собе насред које је стајао огроман кревет с балдахином покривен
црвеним умрљаним јорганом. У кревету је величанствено лежао Џими
Коркоран. Имао је кошуљу са црвеним и плавим пругама и наочаре; мишица
му је била увијена; читао је Платона мичући уснама. Није чуо кад су се
отворила врата.
– Пробуди се, мајчице – узвикну Мона Лиза – иде Црвенкапа да те
посети. Деде, насмеши се, матори глупаче, што си ми умрљао крвљу мој
најбољи ћилим.
Џими је био подигао очи и гледао је изнад наочара.
– Гле, кога видим, каква срећа! Молим да поштујете моје узбуђење, јер
сам мислио да сте отпутовали не рекавши збогом. Како то да нисте на броду?
– „Ауреола“ је отпутовала без мене.
– Отпутовала?
Он погледа Мона Лизу.
– Знали сте то врло добро – рече Харве.
– Чујете ли га, Мона Лизо? Каква незахвалност? Ја који сам му спасао
живот. Било како му драго, задовољан сам што вас још видим поред себе и
на ногама, као да ништа није било.
Харве је почео да му развезује мишицу.
– Како се осећате? – упита га. И нагнувши се прегледа рану, што ју је
начинио нож, повредивши само мишиће на површини.
 – Не осећам ништа. За човека као што сам ја, који је толико удараца
дао и примио, ова ствар је мало више од убода чиоде. Желим само да опет
видим ону жуту њушку, која је била аутор ране.
– За два-три дана бићете у реду – рече Харве, везујући поново завој.
Када доврши, додаде: – Међутим. ја идем у Лагуну. Могу ме затребати тамо
горе.
Џими саслуша обавештење чешући браду. Рече:
– То је похвално дело. А ја? Моји послови изгледа да су тренутно бедно
пропали, и немам јасне перспективе пред собом. Вере ми, идем и ја с вама.
– Глупост, Џими. За два дана морате бити апсолутно мирни.
– Онда ћу доћи трећег дана. Немојте мислити да ћете ме се тако лако
отарасити. Чим станем ногама на земљу, дојурићу до вас.
– Не мислим да је то корисно – наваљиваше Харве – нема потребе за
вама.
– Утолико боље – одговори Џими с покорним осмехом – доћи ћу ипак
да вас наљутим.
И баратајући слободном руком испод јастука, извади бурмутицу и
повуче свечано бурмут.
 XVII

Харве пође у Хермосу када се сунце већ клонило према Врху. Даљина
је била знатна, успон стрм – изван вароши пут се пео оштро у кратким
стрмим кривинама – али Харве се одлучи да га пређе пешке,
претпостављајући да ће физички напор корисно деловати на умирење
његових узбурканих мисли. И заиста, како се пео, како му се прашина лепила
за ципеле, а зној на лице, осећао је како га прожима освежавајуће осећање
мирноће. Како је ишао право на запад, видео је самог себе као мрачно мало
тело које лута у светлосном млазу којим су била обливена усечена ребра
Телдеа. Један светли бели облачак украшавао је као перјаница врх вулкана.
Небо је било обасјано светлошћу која се од земље одбијала. С обе стране
друма нагињало се велико лишће банана све искидано од ветра. У вештачким
бунарима мировала је, с мрачним рефлексима међу лишћем, гвожђана вода,
жута као злато и драгоцена; на једном од њих пиле су три планинске козе.
Сада се друм пео пролазећи кроз шумарак еукалиптуса, високих као
ливански кедри, опијених својим сопственим оштрим мирисом. Прошавши
шуму, Харве се осврте да види већ удаљени мали залив, посут баркама с
једрима и с другим пловилима као играчкама, укљештен између обала, на
којима су градске куће изгледале као спљоштене масе. „Мирадори“,
„белведери“ показивали су се у перспективи; терасе су биле као отворена
уста кроз која је излазио дах; кровови су изгледали као усечени ножем
сребрнасте светлости. Настави пут, и са идућег завијутка варош је изгледала
сасвим друкчија: састављена од низа голих и хладних гребена; базалтних
узвишина; импозантна морска маса шљаке од лаве.
Ишао је већ читав час. Стигао је у варошицу Ла Куеста: гомилица кућа,
једна капелица у којој је иза прозора горело заветно кандило, једна црквица
окречена бело. Село је изгледало пусто или успавано. Пут се пео и даље,
сужавајући се све више. Одједном виде на једно стотину корака живо биће.
Била је то нека девојка, с амфором на глави. Убрза корак, стиже је и обрати
јој се на шпанском:
– Сињорита, је ли ово пут за Хремосу?
Не заустављајући се и не окрећући главе, због амфоре, она га одмери
искоса. Изнад пламеног црвенила њене извештале кошуљице њене очи су
отсевале тамним сјајем; из њене леве руке висиле су две-три жуте маргарите.
Могло јој је бити петнаест година. Најзад одговори:
– За Сан Кристобал де ла Лагуна – и понови: – Ла Лагуна.
– Тачно. Јесам ли на добром путу?
 – Добром? Ово је краљевски друм. Дабоме да је добар. – И насмеши се
забављена том мишљу.
Осмех који севну беше брз и оштар као муња. Насмејала би се
грохотом, да се није бојала за равнотежу амфоре.
– Тешко мени! Тешка је ваза.
Затим је ишла даље као да непознати није ни постојао.
Пређоше заједно, не говорећи, још један завијутак бескрајног пута.
Када стигоше код једног плутиног дрвета, она показа маргаретама у правцу
једног старог утврђења, које је изгледало мрачно и свечано са својим
угластим кулама покривеним травом.
– Ла Лагуна – понови – Сан Кристобал де ла Лагуна.
Речи су имале мелодичан звук.
– Је ли тамо зараза?
– Да, сењор
– Озбиљна?
– Да, сењор.
Она метну маргарите у уста и поче да им гризе дршке.
– Ја идем у Хермосу, у Кућу лабудова. Можете ли ми рећи где је?
Она га погледа оним својим мрачним, косим погледом. Извади из уста
маргарите, узевши их као цигарету између кажипрста и средњег прста.
– То је најопасније место. У Лагуни је зараза скоро престала. У
Хермоси, међутим, не.
– Ипак морам да идем.
– Опасно је – понови, и додаде у пословичком тону раном за њене
године: – Исусе и Марија, то је проклето место.
Ишли су и даље ћутећи, док се, на приближно пола километра од
утврђења, она не заустави и, опет маргаритама, не показа једну стазу која се
одвајала од друма.
– Ако баш морате да идете, ово је стаза.
Стаза је улазила у једну борову шумицу. Харве јој захвали и пође према
њој. Док је тонуо у помрчину, осети да је девојка остала и посматрала га, и,
окренувши се, виде је заиста како стоји окренута њему, виде је како се
прекрстила пре него што је наставила журно пут. У истом тренутку сунце
утону нагло иза планина, а ваздух одмах, као дирнут лепљивим прстима,
постаде хладан.
 Шумица је била мрачна, стаза уска, сува, и избраздана дубоким
пукотинама. Борови, не високи, били су скупљени у групе и шапутали као
завереници. Један камен о који се спотакао одлете звучно у понор, и на тај
шум, борови, уплашени, дрхтећи, приближише се један уз други шумећи:
„Пст, пст!“
Језовита тишина густе шумице, која се увлачила у душу самотног
путника, изазва у њој мир у складу са шумом. Сличан неком одлучном духу,
могао је наставити без престанка да лута између сенки до крајњег мрака који
све брише. Али изненада, где су дрвета била проређена, један сеоски мостић
доведе га на простран пропланак, насред кога се уздизао мали дворац,
опкољен високом оградом. Било је то омање имање. Харве осети да је то
место које је тражио. Црвена, валовита и плодна земља, натапана једним
јединим шкртим поточићем, гушила се под теретом врло густог биља.
Земљиште је било тако плодно и прорашће тако раскошно, да се „плантажа“
светлела дивљом лепотом: један Едем, необрађен, али богат у сјају своје
прошле славе.
Кроз шипке ограде Харве погледа у унутрашњост. Шта је цвећа!
Обиље цвећа триумфовало је још, борећи се очајно са сумраком: масе
дивљих азалеја, невероватно живе црвене боје, бледе перунике које су
пливале у океану опала; једна пузавица ширила је у сноповима своје
пурпурне рожиће међу црвенило гранадиље; друго цвеће, непознато,
ширило се као непокретне ракетле са плавим или жутим крилима; а изнад
свега, беле и нежне као пена, фрезије сустизале су се као морски таласи.
Харве учини напор да се отргне. Покуша да уђе. Опроба месингану
кваку на огради, гурну раменима зарђала врата, али узалуд. Тада намисли да
се увуче кроз какву рупу на огради, али, подигавши случајно поглед, виде на
врху ограде хералдички амблем породице. Био је то лабуд у лету. Лабуд!
Лабуд у лету! Загледа се з њега као у сну. Учини му се пун живота и значења.
Кућа лабудова! Задржи дах, откривши изненада и први пут смисао страних
речи. Кућа лабудова! Мерина!
Остао је ту дуго, оборене главе; цело му је биће било прожето снажним
дивљењем. Кућа лабудова! Најзад оде уздишући. Ништа. Пука случајност.
Али каква чудна случајност! Одагнавши ту мисао, после неколико корака
нађе у огради једну рупу кроз коју је могао да уђе, те путићем, готово
невидљивим под коровом, пође ка портику дворца. Пролазећи између две
кућице, које су изгледа служиле као стан чуварев, застаде и закуца на врата
једне од њих. Никакав одговор, осим шупљег одјека ударца у дрво. Врата и
шалони изгледали су затворени изнутра, али је кућица очевидно била пуста.
Отиде оној другој, и ту врата попустише под његовим притиском, једном
углу собе један кревет на поду био је осветљен, а на њему је био положен
леш с отвореним очима, с устима упола затвореним као да се изненадио. Две
свеће су капале код ногу мртвачевих и бацале мртвачку светлост на његово
бескрвно лице. И овде је преовлађивао сладуњав и тежак мирис фрезија.
Харве се повуче, затвори врата и настави пут ка дворцу, који је својом
белином отскакао од тамне позадине дрвећа и узвишица. Била је то дивна
зграда од камења жућкасте боје, ниска али господска, иако је била скоро
рушевина: портик је изгледао као да ће да утоне у рупу, балустрада терасе
изнад њега имала је више сломљених стубова, неколике шалоне су висиле
одвојене; на зидовима су се виделе мрље влаге међу маховином. Код улаза
су две велике земљане вазе лежале оборене на земљу.
Попе се оронулим степеницама и зазвони. Прођоше читави минути
очајно споро. Зазвони поново. Једна служавка средњих година, у прљавој и
избледелој хаљини од перкала, ошкрину врата. Загледа странца као да је
утвара па, чувши да жели да види господарицу, њено лице, уоквирено у
жутоцрвену мараму, поста уплашено, и она поче да се изговара:
– Доцкан је, сењор, – одговори – ноћ је.
– Још није ноћ.
– Али сунце је зашло иза Врха. Не бисте ли могли да навратите сутра?
– Не, треба вечерас да говорим с госпођом.
– Али, сењор, маркиза је стара, и није здрава, не прима.
Харве пође један корак напред и примора је да отступи.
– Пријавите ме, молим вас.
Жена се устезаше још, и испитиваше му лице мало нагнуте главе,
мичући нервозно руке под кецељом, затим гунђајући, пође да се пење уз
степенице.
Он погледа око себе. Трем је био висок, с таваницом с удубљењима у
резбарији, и одбијао је шумове као у цркви. Слаба и суморна светлост
улазила је кроз један једини прозор, дубоко усађен, с окнима на којима је био
насликан избледео грб с лабудом. Криве сабље и шпаде, између којих су
биле укрштене мреже на дрвеним штитовима, украшавале су голе зидове.
Језовита тишина у том полумраку уливала је страх. У подножју степеница
један стари оклоп, с коленима лако савијеним и отеклим лактовима, стајао је
несигурно на ногама наслоњен на зид, али је још уливао поштовање, у оној
својој визији ратоборно спуштене и голе шпаде коју је држао у десној руци
у претећем ставу. Харве примети с изненађењем осећање нелагодности док
је посматрао храброг средњевековног витеза. „Уморан сам“, помисли,
„пењање је било заморно. Још сам слаб“.
 Најзад зачу шум корака на дрвеним степеницама, и подиже нагло
главу. Једна старица силазила је полако, држећи се за ограду. Крајња спорост
њених покрета чинила је још достојанственијим право држање њене појаве.
Сва је била обучена у црно. Крој хаљине био је из прошле епохе: широка
сукња с кратким „шлепом“; рукави надувени; око врата висока пантљика
порубљена чипкама и наборима. Црна је била и капица „помпадур“ коју је
носила на седој коси. Када се приближи, Харве виде јасно на њеном лицу
знаке старости. Кожа је била боје пергамента и избраздана густом мрежом
малих бора; вратне жиле зборане као на ногама петлова. Мали и танак нос
био је повијен као кљун у орла; уста, такође мала, мало су била напућена у
знак нерасположења. Тамне очи биле су стакласте у отеклим дупљама.
Носила је туце старинских прстенова, а око руке безброј танких златних
гривни.
Поклонивши се, Харве се претстави:
– Ја сам енглески лекар. Знам да у овом крају зараза бесни горе него ма
где друго, па сам дошао да вам понудим своје услуге.
Апсолутно непокретна, старица као да га је испитивала део по део
својим мутним и ипак живим погледом.
– Нико никада не долази к мени – рече најзад. – Њен глас имао је чудан
ритам успаванке – нико више не долази да види маркизу де Луего. Тако је
стара. Не излази никад из своје собе. А зашто би и имала да излази? Моли се
Богу. Молитва има велику моћ, дар не? Тако је говорио Дон Балдазаро. Умро
је и он. Али Изабела де Луего још је жива. Лепо је од вас, сењор, што сте
дошли да је видите.
„Чудна старица“, помисли Харве, „говори о себи у трећем лицу“. Али
само чудњаштво му се учини изванредно патетично.
– Био сам случајно у Санта Крусу, и немајући шта друго да радим...
– То је чин милосрђа, сењор – прекиде га маркиза с топлином – утолико
заслужнији што ви као да га сматрате ситницом. Јесу ли вашег коња одвели
у коњушницу? Шта вам треба? Не знам више. Тешко мени. Тако лако
заборављам. А толики су отишли. Али треба да останете на вечери.
– Хвала, само прво треба да знам где мој рад може да буде
најкориснији.
– У селу. Толико има болесних, а умиру сви. Овде на имању, ко није
умро, побегао је. Сви побегли, изузев маркизе и Мануеле. Пабло је био
последњи. Пабло вратар. Умро је у подне. – Насмеши се аветињски и окрену
се жени која је стајала по страни слушајући разговор намрштена лица. –
Мануела, сењор вечерас вечера с маркизом де Луего.
 Жена се јаче намршти и начини покрет протеста:
– Па, сењора маркеса, вечера је већ на столу.
Старица, не водећи рачуна о протесту, баш се њиме користила да
наведе госта да остане. Детињски веселим гласом рече му:
– Видите? Вечера је већ готова; очекивали смо вас. А маркиза се
начинила елегантном да вас прими. Ходите, сењор.
Пође испред њега у једну дугачку и узану салу са зидовима обложеним
тамним дрветом, и украшеним сликама предака у рамовима од избледелог
злата. Под је био го, а на таваници био је насликан велики лабуд у лету.
Огроман креденац од абоноса заузимао је цео један зид, а на трпезариском
столу од ораховине била је спремљена најједноставнија вечера: хладно пиле,
воће, сир и млеко.
Мануела, против воље, постави још за једнога. Догура још једну
столицу с високим наслоном, постављену кожом, баци на Харвеа летимичан
поглед неповерења и повуче се.
Маркиза седе мало цифрајући се, напуни себи чашу млека, узе једну
смокву и поче да је љушти.
– Једите, сењор; добро вари ко једе умерено. Овај сир је одличан;
направљен је с цветом од чкаља, или дивље артишоке; то су мали плави
цветови. Увек сам их брала као девојчица; не говорим о јучерашњици.
Харве отсече кришку сира и, осећајући потребу да разагна то осећање
нестварности које му је кварило расположење, и даље је запиткивао:
– Како је започела та трагична епидемија?
– Трагична?... Трагичан је живот. Спасеш се из баре, а паднеш у брљу.
То је шпанска пословица. Био је један морнар, Хосе, који се вратио кући с
путовања. Умро је он, и толики други после њега. Исто као куга што је
беснела под краљем Фердинандом. У планинским пећинама налазе се још и
сада толике гомиле људских костију; кости породице Гуанчес, који су
отишли да се сакрију, да би тамо умрли. Тако је то давно, давно.
Мало ожалошћен, Харве рече:
– Је ли ваша породица овде настањена много година?
Очи старичине утонуше у посматрање прошлости:
– Година? Време се не мери годинама.
Показа му кроз прозор једно столетно дрво чије су се чворновите гране
увијале фантастично у сенци која је тешко падала на простор пред кућом.
– Видите ли ово дрво? Зовемо га „Змај“. Још је младо, а има четири
стотине година. Заиста. Прошло је четири стотине година откако је Дон
Кортез Алонзо де Луего, освајач и намесник, дошао да се настани у ову кућу.
Одавде је отишао да ратује противу Гуанчеса са својим људима
регрутованим у Кастиљи. Борио се код Ла Мантоса, код Куле за прибежиште
и пао је рањен на Пласа дел Масакро. Отада породица де Луего живи увек у
овој кући. Увек, увек.
Уздаху и пусти да јој опуштене руке падну на сто.
– Али времена нису више она. Мој брат, Бог нека му душу прости,
изгубио је цело наше имање у кризи кошениле. Испрва је на целој плантажи
гајен кактус. Затим измислише другу боју помоћу хемије, разумете ли, и то
је била наша пропаст. Сад је већ мртав, мој брат, већ десет година, и за цело
то време смо знали само за несреће. Коров на све стране; нема никога ко би
се бавио земљом осим Дон Балдазара, а сад је умро и он. Жалостан је, знате
сењор, живот Изабеле де Луего. Тако је стара. Али што су старије кости,
толико је пријатније сунце. Пијте мало млека, сењор, слатко је као мед.
Харве, гледајући како се млако козије млеко пенуши у високој чаши у
облику левка, видео је у машти целу повест јадне жене. Преживевши епоху
у којој је преовлађивао ауторитет порекла и брата кога је упропастио
проналазак анилина, маркиза Изабела, сиротица, напуштена од свију, свију,
остављена милости лених сељака и настојника, можда непоштеног,
угрожена сада заседама, била је заиста патетично створење.
– О – настави – требало је да видите шта је у своје време била је Кућа
лабудова. када је у дворишту прскала фонтана, а сељаци, пуни поштовања,
дисциплиновани, певали у пољу. И сад их још чујем. Још се сећам мелодија
и речи. – Очи јој засијаше при оживљавању славне прошлости и – дирнувши
свог госта непријатно – поче да пева гласићем који је треперио:

„Al alcarbarso el trabajo

Y a la puesta del sol.
Nos pintamos en la alameda
Brillan las lucienargas come estrellas
La luna en el està.“

Настаде непријатан тајац. Маркиза је грицкала воће, сркала млеко,

утонула у успомене. Затим ухвати Харвеов поглед управљен на њу и трже
се, као будећи се из сна, и насмеши се слабим осмехом. Упали две свеће што
су стајале на столу.
 Харве рече тихим гласом:
– Жао ми је, госпођо маркизо, што је живот био тако суров према вама.
Па после краћег времена додаде:
– А сада, ако допустите, треба да се повучем.
– Разуме се да допуштам. Ви сте Енглез, а стигли сте у залазак. Боже
мој, како је то чудно! Пре много година већ је био један Енглез у овој кући.
Али не ви; један други. И то је једна епизода из давне прошлости. Из времена
Нелсона, када је бомбардовао Санта Крус. И био је побеђен, као што сви
знају, од храбрих Шпањолаца из гарнизона. Кад је рат свршен, једно вече
дође овамо један Енглез. Све је то записано у једној књизи коју имам у
библиотеци и коју често прочитавам. Једног дана ћу вам је показати. Једна
врло чудна и жалосна повест. Био је дошао овамо са својом љубавницом да
буде с њом кришом. Била је сестра једног маринског официра. Оставио је
овде, а затим се вратио, а кад се вратио – тешко мени, живот је суров са
свима! – није је више нашао. Била је отишла…
Од пламенова свећа који су се повијали стварале су се лелујаве сенке
дуж зидова обложених тамним дрветом.
И Харвеове мисли лелујале су се са сенкама. Осећао је како му грло
стеже једно узбуђење које није познавао. Изгледало му је да га је нека мрачна
чаробна сила намерно гурала у ову чудну кућу насељену сенкама
прошлости. Кућа лабудова! Његове мисли одлуташе за неколико тренутака
у лавиринт пун духова, па се дрхтећи повукоше из њега. Мисли чудне,
страшне, распрштале су се у свима правцима као уплашене рибе у суду. Он
их је обично терао, али су се оне враћале упорне и досадне, јер су биле
ирационалне. Напреже се и савлада се. Видевши да је маркиза престала да
једе, замоли је поново за одобрење да се повуче. Хтео је одмах да иде у село.
– Дабоме, дабоме. Маркиза де Луего не противи се судбини. Мануела
ће вам показати пут.
Устаде, изађе у трем и викну:
– Мануела! Мануела! Мануела!
Причекаше стојећи и ћутећи долазак служавке која се одмах појави из
помрчине у својим ципелама од филца.
– Мануела, узми фењер и испрати енглеског сењора у село
Служавка не покуша да сакрије страх који је обузе и одлучно одмахну
главом у знак да неће.
– Не, не, ја не могу више овако да живим. Опасно је изаћи ноћу.
Харве покуша да је умири.
 – Покажите ми само пут, ништа више.
– А, то да. Нисам вам потребна ни ја ни фењер; месечина је.
Маркиза учини гест резигниране немоћи.
– Тешко мени. Мануела неће, не слуша. Мануела одбија. Нико више не
слуша маркизу де Луего. Сењор, па изволите указати опет част
гостопримству ове куће. И ви знате шта су несреће, чита вам се на лицу.
Љубав и бол су две ствари које је тешко сакрити. Али Бог црта право кривим
цртама. Ко зна да се ваш долазак у Кућу лабудова не преобрати на добро. За
вас и за мене. Збогом.
И једним детињастим свечаним покретом окрете се и пође полако уз
степенице, са којих су један по један одјекивали суви удари њених високих
потпетица. Харве је остао гледајући док није ишчезла.
На вратима га је чекала Мануела. Показа му пут за Хермосу и објасни
му како да дође тамо. Месец је био, скоро пун. Мирис фрезија долазио му је
до ноздрва у леним и тешким таласима. Све је било непокретно. Чак су се и
свитци на лишћу гранадиље светлели као непокретне црвене тачкице. Стаза
се пела према истоку, светлуцава као поток у етеричној светлости; час је
пролазила кроз шумарак наранџи, час кроз групу банана, провлачећи се кроз
рушевине старих амбарова, кроз остатке пољопривредних справа. После
пола километра Харве стиже до једног малог зида, иза кога виде слабо
светлуцање неколико светлости, и три минута доцније уђе у село.
Било је пусто, али када је пролазио тргом, црквена врата се отворише
и из њих изађе процесија предвођена свештеником, вернима и кандиларима.
За њима је ишао мртвачки сандук ношен на раменима, а опкољен рођацима
умрлог. Био је бео сандук, врло мали. Харве скиде шешир. Нико на њега није
обраћао пажњу. Пође за процесијом до гробља. Видео је многе свеже
гробове.
Мало даље од гробља, око ацетиленске лампе обешене о једна кола,
једна група војника истоваривала је сандуке на ивици друма. Две сестре
ишле су ка тој групи. Харве пође за њима у намери да им се обрати да би
знале да је дошао, али, пролазећи поред једне кућице, чија су врата била
отворена, он и нехотице стаде пред њу и погледа унутра. У углу, једна жена
била је нагнута над креветом једног болесника и, чувши кораке на прагу,
окрете се. Била је то Сузана Трантер.
 XVIII

Два дана пре тога, док је „Ауреола“ излазила из залива Оротаве да

настави пут за Санта Крус, Мери Филдинг, с једног балкона хотела „Сан
Јорге“, и поред ветра и кише посматрала је како се удаљује, и остала је тако
све док лађа није ишчезла у магли. Катарке су ишчезле последње. Али су се
и оне неумољиво изгубиле, и Мери се осети жалосна, напуштена. Чинило јој
се да јој клипови од машине још лупају у мозгу. Најзад се трже и кроз
стаклена врата уђе у своју собу. Била је то пространа, добро одржавана соба,
пријатно намештена, с креветом од каобиног дрвета над којим је био
комарник.
Осећала је да јој је тешко на срцу. Требало је да зове собарицу да
распакује пртљаг, или да иде код Елзе, или бар да погледа писма, јер ју је
чекала читава гомила писама на сточићу. Уместо тога, она остаде седећи,
иако је себи понављала да не треба да седи тако с рукама у крилу, жалосна,
не радећи ништа. Осећала је болове па једној страни, страшно досадан
пробод од кога је гризла усне. „Немој бити будала“ рече себи; скочи на ноге
и зазвони.
Дође једна мулаткиња, мала, с очима чија је беоњача блештала као
оковратник и манжетне на њеној платненој хаљини. Она одмах поче својим
бледожутим прстима да откопчава каишеве ревносним и искусним
покретима.
Мери се врати прозору да гледа кишу.
– Хоће ли падати много дана? – упита.
Мулаткиња, у љупком осмеху, откри два реда савршених зуба.
– Не, сењора. код нас је увек лепо време.
Имала је чудно замагљен, али пријатан глас. У друга времена Мери би
се смејала комичности тог контраста; данас није могла ни да се насмеши.
– Када мислиш да ћемо опет видети сунце?
– Сутра, сењора, да, да, сутра.
Изгледало је да ужива у продуженом звуку те речи која се у овим
крајевима врло обилно употребљавала.
„Сутра! Увек сутра“ помисли Мери „увек идућег дана.” Колико ће
празних дана чекати, сви ту у бескрајном дугом низу сутрашњице? Наслони
образ на стакло и осети да јој сузе теку низ образе. Уздахну, одвоји се од
прозора, и поче да надгледа распакивање пртљага.
 Кад је све било смештено у фијоке и ормане, чу где звони гонг за ручак,
те похита да се придружи Елзи и Дибсу у трпезарији. Обоје су били у
најбољем расположењу. Елза што је ценила раскош средине, а Дибс каквоћу
кујне, коју је наслутио чим је почео да чита јеловник. Али Мери се осети
готово убијена њиховом веселошћу.
Све је било беспрекорно: послуга тиха, јело одлично, локал простран и
ведар и украшен зеленим биљкама, али Мери није имала апетита; једва је
окусила, и не осећајући укус, рибу, кувану у белом вину, док је та риба
бацила Дибса у одушевљење. Само по дужности је узела учешћа у разговору;
мислила је само на то да не да да се назре бол који ју је жалостио.
После ручка пређоше у салон. Пошто је још једнако падала киша, Елза
предложи са сумњом бриџ. Бриџ! Мери отвори уста да одбије, али се уздржа.
Мрзела је ту игру, али је морала да се прилагоди приликама, мислила је у
себи, морала је да учини напор да побегне од рођених мисли уместо да се
једнако њима бави, морала је да се покаже дружељубива. Трже се, и
пристаде.
Дођоше карте, донете су столице, играчи заузеше места. Четврти је био
неки старији господин, с брковима поткресаним као четка, врло коректан, у
дугачком капуту и јахаћим чакширама, војничког изгледа, који се,
нањушивши добар ћелепир, приближио, показујући тиме да очекује позив.
Било је јасно да је знао не само имена него и историју живота три нова госта
– свако јутро је марљиво прегледао регистар доласка – и похитао је да
именује неколико лица која је познавао и с којима се остали бесумње друже
у лондонском друштву. Зиму је проводио у топлим крајевима због жениног
здравља, дрљао је скице, организовао је излете, малчице је гутао речи, био
је, једном речи, Богу хвала, енглески џентлмен. Име му је, излишно рећи,
имало цртицу: Форбес – Смит.
Партија се отегла у недоглед: мешање, сечење, дељење, лицитирање и,
каткад, тежак посао играња мртвачеве руке. Тек што се сврши, досадни круг
почиње изнова. Мери му није видела циља. Зашто држати у руци те светле
обојене картончиће, зашто приморавати себе да говоримо, да се смешкамо.
Ласксања Форбес-Смита су је љутила преко мере. Чезнула је за самоћом да
би могла да сања на миру.
Било је прошло пет часова кад је партија завршена, али је још требало
извршити обрачун разлика који је био дуг и изродио се у живу и смешну
препирку између Елзе и Дибса; а затим енглески џентлмен скочи да тражи
одобрење од Мери да јој претстави „две или три симпатичне особе које су
овде присутне“, и настаде ново свирепо четврт часа најбаналнијих разговора.
Већ је скоро било време вечери кад је најзад могла да се повуче у своју собу.
 Умивши се хладном водом, умири бурно куцање у слепим очима, обуче
прву хаљину која јој је дошла под руку и поново сиђе да се ухвати у коштац
с другом варљивом сликом обеда. Одмах затим изјави да је уморна, и скоро
отрча да се завуче у светилиште своје собе. Закључа врата и наслони се на
њих од умора. После неколико тренутака се прену, приђе прозору и отвори
га широм.
Киша је била престала, а месец, скривен иза облака, просипао је слабу
светлост. Ноћ сива али светла. Завесе од чипака лелујале су се у ваздуху
испраном од кише. Са ослабелим хучањем мора допирао је и слаб крекет
жаба. Под балконом се беласала леја кринова. Мирис, тако сличан мирису
фрезија, пењући се у тешким, опојним таласима, шчепа је за груди сурово
притискујући. Био је сувише јак, неиздржљив.
Свуче се споро, пустивши да јој хаљина падне на земљу. Влажан ваздух
јој освежи загрејано тело. Леже у кревет, на леђа, и остаде отворених очију
у мраку. Није имала појма о времену. Жабе су и даље крекетале; хучање мора
није престајало; остали ноћни шумови у хотелу допирали су јој до ушију
врло разговетно, гонили су сан и изазивали готово болну досаду. Комарник
је имао сирову белину покрова и гушио ју је.
Је ли болесна кад се тако осећа? Та мисао није јој ни пала на ум. Али је
болест постојала. У њеној крви већ су кружили, у заседи, отрови заразе. Она
то није знала; знала је само да не може да заспи. Прошла су три дуга часа док
је могла да заспи. И опет је сањала свој сан.
Али је он сада био тако жив, тако јасан, да се осетила њиме прожета до
дна душе. Почело је, као и раније, с фонтаном у дворишту, старом фонтаном
од испуцаног камена, с лабудом од извијеног гвожђа који је изгледао као да
бесмислено хоће да плива у басену без воде. На ивици камена лешкарили су,
блажени на сунцу, зелени гуштерчићи и жмиркали очицама кад им се она
приближавала. Под њеним ногама окрњене плоче као да су је дочекивале као
пријатељицу; столетно дрво „Змај“, дизало је у вис своје снажне руке, а и
ваздух је био преплављен чаробним мирисом фрезија. Она међутим – као и
увек – није могла да се задржи у том Едему, морала је да бежи из њега, и
побеже у врт, и док је трчала, она виде како су два лабуда устала са фонтане
и полетела кричећи у правцу планина. Било је дивно ударање њихових
крила. Видевши их, она пљесну рукама од радости и јурну ка шумарку
наранџа. А тек што је ушла, заустави се нагло, савладана призором који јој
се указа. Он је био ту, као и раније, али његово лице није било, као иначе,
неодређено: данас се јасно видело. Био је то он. О, истина је онда, није се
преварила! Сад не може више да пориче. Осети како јој срце скаче у грудима,
а неописива радост овлада њоме. Пружи руке и притрча њему, смејући се и
плачући у исти мах.
 Смејући се и плачући, толико је била савладана усхићењем! Ниједне
људске груди нису могле бити испуњене толиком срећом. И само срце
изгледало је да хоће да искочи из груди и пева од радости. Ништа у животу
или смрти не може да се упореди с тим тренутком усхићења.
Тада разумеде, најзад у тренутном откровењу, зашто је ту. Њега је она
несвесно тражила целог живота. Да, сада је врт био потпун. Отсад није више
било опасности ни страха. Он је био ту. Али је он није видео. Она у својој
радости, осети сажаљење према тим очима које је не виде, Апсолутно је
потребно да му изјави своју љубав, ако не због чега другог а оно да види како
му радост игра у очима. Жељна, гурана лудом жудњом, она га позва по
имену, али не гласно него шапатом, и спреми се да му се баци у наручје. Али
тада њено усхићење ишчезну. Пошто су јој ноге биле везане, није могла да
оде њему; учинила је највећи напор да се одреши, гоњена надом да ће јој то
поћи за руком и мучена страхом да неће успети у свом покушају. Борила се
као очајница, а будећи се чу свој сопствени узвик.
Њене потамнеле очи, стакласте од ужаса и очајања дочека засењујућа
сложеност новог дана. Осећала је притисак у грудима. Није била у свом врту,
него овде, у баналној стварности једне хотелске собе. Лежала је сва укочена,
још утучена суровим завршетком свог опојног сна. Како јој је близу изгледао
чаробни врт! Тако близу да би у истини могао да буде овде негде.
Росита уђе носећи доручак на послужавнику. Брзо повуче завесе на
прозору и победоносно рече:
– Видите, сењора, да сам имала право. Имамо дивно сунце.
Мери је погледа не одговоривши, јер је још мислила:
„Тако близу да у истини може да буде у овом крају“. Гоњена тамном
надом рече:
– Росита, нема ли овде један врт у који каткад долазе лабудови у залазак
сунца?
Глас јој је био далек, чудно тајанствен. Росита стаде запањена и
погледа је разрогачених очију. Затим се покорно насмеши и климну главом,
хотећи готово да покаже да допушта могућност коју наслућује дух виши од
њеног, и одговори:
– Можда, мадама, али Росита не зна ништа о том. Има толико вртова,
али не као што каже мадама. Имам двадесет година, али никад нисам видела
лабуда.
Мери не одговори. Само један део њене душе био је свестан Роситиног
одговора; други део био је врло далеко, одвојен, и у њему су врвела
тајанствена предосећања.
 Устаде с кревета и обуче собну хаљину. Био је заиста величанствен
дан, али већ топао; бар је њој изгледао топао, и мало јој се вртела глава.
Гледајући море, помисли да се расхлади купањем. Одмах усвоји ту одлуку.
Костим за купање, у коме је можда било још које зрнце песка са Плеја де лас
Кантерас, оживе у њој болна сећања која су, међутим, одлетела на
задржавајући се у збрци њене душе. Узе два пешкира, сиђе широким
хотелским степеницама, прође поред леје с криновима и упути се на обалу.
Плажа је била пуста, и море једва дирнуто жућкастим светлуцањем
таласића. Пливала је и уживала осећајући воду око себе; осећала се тако
танка, лака, нематеријална, као плави етар. Пливала је брзо; тело јој је било
као одвојено од стварности. То је примећивала само нејасно, али јој је лева
рука била укочена, а на доручју, појавио се црвени оток. Пре три дана, у Лас
Палмасу, на молу. ујео ју је један комарац. Тада је рекла: „Треба бити
фаталист. Оно што мора да се догоди, догодиће се. Никад нас у животу не
води случај него судбина. Рекла је тако. А сада је била жртва сопственог
пророчанства. Добила је жуту грозницу. Она чудна лакоћа њеног тела, она
не мање чудна замагљеност свести, били су први знаци болести.
Када је изашла из воде, уши су јој зујале. Обриса се, огрну огртач и
пође ка хотелу. За неколико корака расејано је ослушкивала зујање ушију,
затим, на једном завијутку натрапа на некаквог старца који је клечао и
плевио једну леју љубичастих лупина. Носио је велики мексикански сламни
шешир и златне прстенове у ушима. Она застаде и загледа се у његов од
сунца збрчкани и опаљени врат. Човек настави мирно и стрпљиво свој посао,
али најзад окрете главу, насмеши се стидљиво и промрмља неколико речи
као поздрав.
Мери му одговори на поздрав, али није могла да се насмеши, иако се у
души смејала самој себи. Увек је била таква, и увек ће бити таква. Била је то
игра, игра која ју је занимала; није могла да је се одрекне. Била је уверена да
би стари вртар разумео њено питање. Па ако би се и насмејао као Росита,
шта мари? Зар се и она сама себи не смеје? И проговори.
А када проговори, вртар се не насмеја. Устаде и погледа је озбиљно у
лице. Остао је миран док она није поновила питање. Затим рече оклевајући:
– Да, сењора, разумео сам. Мислим да познајем то место.
Она га гледаше разрогачених очију. Већ то што није избегао њено
питање било је довољно да у њој изазове јако унутрашње дрхтање.
– Пре много времена – настави старац – ја сам радио код породице де
Луего тамо горе. Тада је имање било велико, врло велико.
Почео је да обрће шешир између прстију тражећи речи.
– А грб је, дабоме, један лабуд, лабуд у лету.
 Мери осети како је хвата вртоглавица и рукама заклони очи од сунца.
Журно рече:
– Он је на огради, близу вратареве кућице, је л’ тако?
Човек размисли мало па рече:
– Да, сењора, тако је. И на фонтани у дворишту пред кућом.
Мери тихо узвикну.
– А фонтана је пресушила и многи гуштери трче по њеном рубу. Тек
што уђете, има леја с фрезијама. А иза врта је шумарак од наранџи, стотине
и стотине малих дрвета. Је л’ тако?
Вратар се насмеши, озбиљно набравши црвенкасте очи.
– Да, сењора, тачно тако. Јесте ли већ били, мадама, у Кући лабудова.
Кућа лабудова! Она понови то име, као да је хтела да га стави себи у
недра да га не изгуби, да га не заборави. Затим прошапута:
– Је ли далеко?
Он обори главу.
– Није. Лако је отићи. Идете у Санта Крус лађом која полази сваког
дана у подне, затим фијакером у Лагуну. Тамо сви познају имање. Не можете
погрешити.
Речи су јој улетале у главу као ројеви, звучне, сударајући се
засењујућим сјајем. Осећала је према старчићу божанско пријатељство. Чула
је свој глас како му захваљује; био је свакако њен глас, али тако удаљен од
ње. Није више била ни свесна околине већ је живела далеко, у сјају свог врта.
Знала је у прсте шта има да ради, и то сазнање је испуњавало дивном
радошћу. Била је мирна. Узбуђена? Да; али господар саме себе. Само један
врло мали њен делић је био мало жалостан, можда мало и уплашен.
Била је нејасно свесна да се враћа у хотел. У својој соби освежи лице
које је у огледалу изгледало јако црвено, а и очи су биле необично сјајне.
Очешља се и обуче брижљиво: обукла је хаљину коју је имала оног дана у
Лас Палмасу. Узе мало новаца. Размисли неколико секунада, затим написа
два реда Елзи и остави цедуљицу на видно место на столу.
Најзад је била готова. Као у трансу изађе из собе, и није јој се чинило
да иде него да клизи, жудна, и на врховима прстију. Није требало да је ико
види. Жудња је обузе још јаче када стиже до излаза. „Кућа лабудова!“
помисли. Дрхтала је целим телом. Подиже поносито главу ин, гледајући
далеко, пође одлучно на пут.
 XIX

Још се видела роса на широким листовима агаве када он пође да се

врати. Ишао је опуштених рамена и оборене главе. Издирао је цео дан у
Хермоси. Дан мало користан, а заморан да се не може описати, између
загушљивости заразе и мириса средстава за дезинфекцију, између
прљавштине и незнања становништва, и недовољности метода које су
примењивале месне власти. Ипак је изгледало да је болест већ прешла
критичну тачку, и Харве није могао а да не помисли, са жаоком сарказма
против себе сама, да је као обично дошао сувише доцкан. Та мисао му је
изазивала нерасположење. Било како му драго, радио је не штедећи се, радио
је као коњ, чинио је све што је најбоље могао. Кад је стигао до ограде виле,
био је изнурен и телом и душом.
Док је прелазио простор пред кућом, подиже главу и виде је. Стаде на
месту и побледе. Повуче руком преко очију говорећи себи: „Умор. Сад
пролази“. Али када уклони руку, она је била још увек ту. Обузе га тако
неочекивано и тако дивно узбуђење, да су му усне могле да изговоре само
једну реч: „Мери, Мери, Мери!“
Мери овде! О њено лице се одбијала с неизрецивим сјајем тамна
светлост која је већ слабила у кругу дворишта; њене очи су га гледале, а њена
појава, она витка, дивна женица долазила је као пловећи к њему, тања од
шибљике, мелодичнија од уздаха. Ево је, била је на два корака од њега.
– Зашто сте дошли?
Ни он сам није познао више свој глас.
И она је била бледа. Али њене очи су се смешиле. Прошапута:
– Тако сам задовољна што сам вас нашла.
Он примети оток на грлу. Она настави, још шапућући:
– Бојала сам се да нећу моћи доћи. Да вас више никад нећу видети.
Њено тело тетурало се ка њему. Изгледала је сломљена, као онај који
долази смрвљен на крају врло дугог пута.
Он узвикну:
– Мери! Реците ми зашто сте овде? Не разумем.
Она напући уста да га ућутка, као кад се неко моли да спусти глас, и
одговори као у сну:
– Сада кад сам с вама не осећам више страх. А за мене је то као
повратак кући.
 У малом простору који је раздвајао њихова тела ваздух је треперио.
Али таман сјај тих тако драгих очију изазивао је у њему забринутост, чак
страх. Сјајиле су се, али светлошћу која је више него икада била на ивици
таме. Рече пригушеним гласом:
– Уморни сте, заиста, осећате се слабо, треба да поједете нешто.
– Немам апетита, него сам жедна, страшно жедна.
Он погледа према кући и рече:
– Ходите, рећи ћу да вам даду млека.
И похитавши, уђе пред њом у унутрашњост виле. Крв која је ударила у
слепоочнице шупље му је одјекивала у мозгу реметећи ток мисли.
Трпезарија је била пуста: већ је било прошло време вечере, и на столу су
били остаци скромног маркизиног обеда. Дрхтавом руком напуни једну
чашу млека. Нађе Мери у трему.
– Хвала.
Пијући гледала га је у очи, затим уздахну.
– Добро је сада. Имала сам страшну главобољу. Мислим да пролази.
Он јој узе чашу из руке, избегавајући да јој додирне прсте, а његова
рука је још дрхтала.
– Сад треба да се одморите: изгледате јако уморни.
Она даде знак да није, али је кретала главу опрезно, бојећи се да не
изазове бол.
– Не, нисам више уморна. Осећам се боље. Немате појма како сам
задовољна. И тако лака! Као ваздух. Хоћу да се вратим у мој врт.
Он покуша да се осмехне, али његове суве усне нису могле да изразе
осмех.
– Зар вам се не чини да је доцкан, Мери.
Поново је нехотице изговорио њено име.
Она га понови као издалека:
– Мери! Допада ми се кад ви то кажете. Изгледа да долази из прошлих
времена и допире до дна душе.
Склопи руке за молбу и узвикну:
–– О, хајдемо у врт да видимо фрезије, тако многе, тако лепе, тако
свеже. И шумарак од наранџи. Хоћу себе да убедим да сам овог пута најзад
истински овде. Видите како сам убеђена. Дивно је помислити да смо овде
заједно и да не морам ускоро да се пробудим и нађем се сама и жалосна.
 Он се осети нејасно узнемирен због звука тих речи, изговорених са
чудном озбиљношћу. Није знао да ли да је послуша или да се одупре. Док ју
је испитивао погледом, осетио је у својој свести као неко мрачно
претсказивање и уплаши се од њега. Али нежност коју је прочитао на њеним
уснама распршти за неко време страх и намеру да се одупре њеној ћуди. Чак
се одрекао и да мисли. Тражио је само да буде близу ње. Пође за њом из
трема.
На степеништу она застаде да посматра разваљен камен и црвене
лишајеве који су расли у пукотинама. затим, усправивши се, и с телом
сасвим близу његовог, погледа према западу и уздахну дубоко и дуго
уздахом меланхолије и блаженства у исти мах.
– Кад сам овако близу вас, осећам у срцу овај залаз сунца.
Он не рече ни речи, и поново их тишина веза једно за друго. И да је
могао да их изговори, и најчистије речи биле би тамне у упоређењу с
мелодичном слашћу те тишине. Пред њеним очима дан је малаксавао и гасио
се мало помало у полусенци сумрака.
Одједном се она трже, подиже очи на њега и смешећи му се, наведе га
да је отпрати до шумарка наранџи. Док су пролазили између леја, фрезије су
им дотицале одела, и она се наже да угура руке у густиш меке и нежне белине
која их је опкољавала. Рече:
– Више него једанпут су ме превариле; кад сам се спремала да их
додирнем, нисам налазила ништа. Све је нестајало, све је било хладно.
Њему дође изненада луда али сјајна мисао, и сва његова свест се узалуд
бунила против ње. Он осети да пада у бездани понор. Тихим гласом упита:
– Је ли ово врт о коме сте ми говорили? Јесте ли сигурни?
– Јесте – одговори она с највећом природношћу – у то сам уверена. Зато
се осећам као код куће. Све је тачно онако као што сам видела: кућа,
двориште, велико прастаро дрво, шумарак од наранџи. Све истоветно. И моје
фрезије, чаробне, чаробне фрезије!
Ућута. али одмах настави:
– И ви. Најзад сам уверена. Сан не би био ништа, а врт још мање без
вас. Јер, знате, били смо заједно овде. Сједињени нечим што вреди много
више од снова. Убеђена сам да је тако.
Глас јој је био мало напрегнут, као да је очајно желела да му објасни
положај. А у његовој души, речи, као из бајке која је прожимала густо ткање
стварности, изазивале су поново ону мисао од малопре, која се овог пута
показала снажнијом. Била би лудост примити је као тачну. Била је то
митолошка бајка. Али овде, на овом вулканском острву избаченом из мора у
преисторијска времена, бајке су могле лако да се покажу као истините; свака
је могла да постане снажна стварност. Изненада му се значај њиховог
сусрета учини јасним као звезда која светлуца на ивици једног света увијеног
у таму. Било му је као да његов живот почиње у том тренутку. Била је тајна;
необјашњива тајна, неразумљива, али достојна веровања.
Приђе јој ближе. Видео је у драгим очима сву узвишену лепоту неба и
земље, и осетио је како струји ка њему у врелом даху. Био је величанствено
заљубљен. Сумрак се увлачио, и већ се месец, као какав зажарени сребрни
тањир, слободно шетао по небу преливајући дрвета расутим сјајем. Под
једним малим дрветом Мери застаде и, пруживши руку међу гране,
прошапута:
– Погледајте, зар није чаробно?
Дрво је било пуно зрелих плодова, али је носило и цвеће и плод, које је
месец чаробно обасјавао Цвет и плод; невиност и искуство: двоструко
достојанство које је она тајанствено имала.
И он завуче једну руку у лишће и дохвати један светао плод, али га не
узабра, држаше га међу прстима, тако свеж, да је изгледао као груди девојке.
Ни она није узабрала плодове, него само један цвет, који је сада ширио диван
мирис, док је она пружала образе нежном миловању дршке цвета.
Савладан уздрхталом нежношћу, он је гледао као опчаран. Видећи
линију – једва оцртану и истакнуту уздигнутом руком – њених груди, које
као да су му се нудиле у свој својој невиности, био је обузет лудом жељом
да на њих метне руку којом је држао поморанџу.
– Мери – рече – и поново је име одзвањало звуком тако слатким да му
је ударила једна суза на очи – нисам никад осетио толику срећу; никад нисам
видео ништа што би било тако лепо као ви. Не могу да разумем, али сам
уверен да до данас нисам живео.
И дрхтећи испружи руку као да тражи милостињу; и осетио је као да је
никад није додирнуо, да јој никад није ни прсте дотакао.
Иако је толико година уздисала да доживи овај тренутак, њене очи, које
су биле полузатворене док је удисала мирис цвета отворише се према њему
пуне стидљивости; а оно чудно куцање у слепоочницама које јој је
досађивало цео дан, отпоче опет бесно, замрачујући јој ум. Говорећи себи да
мора бити да јој срећа изазива тако необична осећања, као у трансу спусти
цвет у руку коју је пружио; а он, гестом шаљивим али не без љупкости, стави
јој га у косу. Она покуша да се осмехне, али су јој усне биле тако укочене и
тако суве! Било јој је жао што није могла осмехом да изрази нежност која је
у њој.
 Он је сада стајао сасвим близу ње, удишући. опијајући се топлином
њеног тела. Заједно и сами у напуштеној вили, утонули у мирисе мрке ноћи!
Било је то суђено. У њеној коси је наранџин цвет зрачио бледом светлошћу.
– Јесте ли срећни. Мери?
– Јако. И слободна. И лака.
Грло јој је куцало као у црвенперке. Осећала је топлоту свога тела, а и
уздрхтали жар свога духа, али је патила кад је приметила да јој удови, који
су се непојмљиво укочили, држе дух немилосрдно заробљен. Сва је уживала
при помисли да је заљубљена: и желела је Харвеа са страшћу. Са смелошћу
која јој се учинила непристојном, рече:
– Хтео си да знаш зашто сам дошла овамо. Зато што те волим. Сад ме
разумеш, љубави моја. Само си ти на свету.
Затим, уплашена, збуњена, привуче једну руку преко чела.
Он ју је гледао чврсто, обузет и радошћу и страхом. Није могуће да у
тим мрачним очима не гори опасна грозница. Инстинктивно јој узе руку.
Горела је. Побледе као мртвац. Чак су му и уснице побелеле.
– Мери, Мери, обожавана – узвикну обузет паником – горе ти руке.
– Јесте. Осећам се опет као пре. Али проћи ће. Остало није важно сада
кад те волим.
Она покуша поново да се насмеши, али јој се и само њено лице учини
као маска која се издалека на њу кезила, као многе маске чак, које су се из
густог дрвећа ругале. Да би се склонила од њихових погледа. предавала се
утешној мисли што ће потражити склониште у његовом наручју. И тада је
признала да је коначно побеђена. Покуша очајно да понови: – „Волим те!“ –
али речи не дођоше.
Напротив, маске почеше да играју око ње, све брже, с подругљивим,
искривљеним осмехом, са све изопаченијим покретима, а затим се земља
заљуља, и најзад је, као гром погоди мрак. Паде укочено у наручје које ју је
чекало.
Он испусти неодређен крик. Док је држао њено лако тело, пипну јој
било. Бесно је ударало. Јечећи као човек који је изгубио власт пад собом, –
узвикну: „Како да нисам раније на то помислио?! Жута грозница!“
Виде како јој се капци упола склопише и како њене лако зажарене
зенице, велике, жалосне као у рањене птице, траже његов поглед. Подиже је
на руке и, трчећи неједнаким и тетуравим кораком, понесе је ка кући. Отвори
врата ударом рамена и не заустављајући се у трему, викну два три пута
Мануелу по имену: затим се попе брзо и уђе у своју собу. Положи је на
покривач од старинског броката и клече дахћући поред кревета. При погледу
на то немоћно тело на кревету осети како му се срце пара, а сузе га спречише
да јој гледа лице.
Најзад чу како се врата отворише и, окренувши се нагло, виде у мраку
Мануелу која је гледала мрачним очима Не устајући, рече јој:
– Енглеска госпођа је болесна. Донесите ми мало воде.
Жена се помаче, и, после паузе која му се учини неиздржљиво дуга.
одговори мукло:
– А шта ради овде та госпођа?
– После ћу вам објаснити; засада ми донесите воде, брзо.
Али ова, отсутна погледа, изгледа да је у мрачним шупљинама своје
душе размишљала. Затим пође напред. погледа болесницу преко докторова
рамена и узвикну оштрим гласом пуним ужаса:
– За име Божје, разумем. Пише јој на челу. Жута грозница.
– Мир, ћутите! Донесите ми воде, молим вас. Треба да ми помогнете,
разумете ли?
Мануела пође уназад, а усне је била упола отворила, као да хоће
жестоко да протестује. Али не рече ништа. На прагу застаде прекрштених
руку, као неко ко се спрема да каже шта мисли, али промени мишљење и
стеже брзо вилице. Не рекавши ни речи, ишчезе.
Харве упали још једну свећу, принесе је Мерином лицу, и поче
пажљиво да је посматра. Била је врло црвена, капци су јој били мало отекли,
усне црвене као рана. Из тих усана излазили су слаби јецаји. Мануела се није
преварила.
Али шта ради Мануела? Зар се више неће вратити? Стеже песнице од
једа и, одлучивши се, нагло изјури из собе и стрча вичући Мануелу на сав
глас. Не би одговора. Викну поново и уђе у кујну. Стаде као скамењен кад
виде да је празна. Мануела, уплашена, свакако да је побегла.
Дакле, био је сам – маркизу није бројао, свакако је спавала – са Мери у
усамљеној вили, у дубокој ноћи. Неколико секунада остао је непомичан. На
полуугашеној ватри врило је мало чорбе. Споља је допирао слаб,
потсмешљив крекет жаба. Једна мирна одлука очврсну му поглед. Скиде
капут, шчепа бокал с водом и врати се горе.
Нашао ју је у положају у ком је оставио: црвене усне биле су
полуотворене, груди узнемирене тешким дисањем. Стеже вилице и поче да
је свлачи крутим и хладним рукама, али оне више нису дрхтале. Међутим,
срце му је треперило укочено страхом од смрти. Мери је имала на себи тако
мало одела! Хаљине су јој се скидале с тела као конци паучине. Један по
један комад стављао је на столицу покретима пуним поштовања; у његовим
рукама чарапе су сасвим ишчезавале, као и хаљина, која је изгледала
израђена само да покрије ломност њеног малог тела.
Знао је да мора да сузбије грозницу. Мерина кожа била је као од свиле.
Ружичаста боја невиности обојила је врхове њених малих и чврстих груди.
Меке, стидљиве сенке падале су са стране на њено голо тело покривајући јој
доњи део тела. Око њеног тела лебдела је чудна ведрина.
Најзад, грчевитим покретом, извуче покривач од броката испод ње и с
пуно љубави прекрије крајем свежег платна. Док га је стављао на њу, једна
њена рука обви му се немоћно око врата и за један тренутак она отвори очи
и поврати свест.
– Жао ми је што ти толико дајем посла – прошапута.
Али пре него што је он могао да одговори, већ је поново била пала у
дубине заборава.
Он узе сунђер, умочи га уводу и истрља јој тело. Варајући сам себе,
уображавао је да је дисање већ мирније; метну јој прсте на било и помисли
да осећа успоравање луде трке крви у њеним венама. Остало је било без
важности. мислио је, само нека оздрави; и погледа на небо које га је
посматрало. и управљао му је неизговорену молитву.
Баци пешкир покри је пажљиво чаршавом, и наже се над њу. Затим,
под утиском једне изненадне мисли, сиђе поново у кујну, напуни једну шољу
чорбом и врати се горе. Причека је да се охлади, затим јој подиже главу и
метну шољу пред њене усне. Она сркну неколико пута у полусвесном стању.
Видећи да она гута, осети дивну утеху. Осетио је да добија храброст. Остави
шољу, седе близу ње, узе јој једну руку и држаше је међу својима. Остао је
непомичан, решен да у њу улије своју снагу.
Минути су пролазили у тишини. Помисао да може над њом да бди
пружала му је велику утеху. У хладноћи његовог срца будила се нада. Заклео
се да ће је спасти. Једна ноћна птица очеша се лако о прозорска окна. Месец
дође и обли собу светлом и драгоценом светлошћу, задржа се неко време па
оде. Остао је тако целу ноћ, држећи у својим рукама руку Мери.
 ХХ

Свеће су догоревале до краја, и зора дође невина и светла. Лишће је

нежно треперило трзајући се из сна, а гипким кораком силазила је Сузана
Трантер с брежуљка путићем који је пролазио поред Куће лабудова.
Стидљиво руменило појављивало јој се на врату. „Рано је да идем у посету,
заиста је рано, али не мари. Уосталом, радимо заједно, зар не? Дакле?“ Саже
се да узбере неколико маргарита, и угура их у појас. Он сад свакако
доручкује. С оним његовим непоколебљивим лицем. „Кад ме види,
насмешиће се, и отићи ћемо заједно у Хермосу.“
Да. Била је за њу велика срећа што се нашла удружена с Харвеом на
тако племенитом послу. Најгори део болести, додуше, био је прошао, то се
видело из више симптома; облик епидемије био је муњевит, и она је
ишчезавала с истом брзином с којом се појавила, утолико пре што су се
власти најзад умешале с похвалном енергијом. Није се могло рећи да је
њихов начин рада био најмодернији, али ипак урађено је нешто, уз помоћ
грађанске гарде: сахрањени су мртваци, парене куће, основан лазарет,
проглашен карантин.
У ствари је било мање посла но што се она надала. Али је то био
племенит рад. И посветити му се поред Харвеа била је пријатна утеха, и то
јој је била накнада за бриге које јој је стварао њен брат. Сиромах Роби,
изгледао је тако несрећан; не, горе него несрећан: био је утучен. Није хтела
да и он учествује у помоћи; није био доста јак да се изложи опасности заразе.
Али гледати га цело време како изгара од ревности под заједљивим оком
Арона била је ствар која јој је причињавала велики бол и задавала бриге.
Задавала јој је бриге, али ипак није гасила варницу која јој је
оживљавала поглед, није умртвила живост њеног хода док се приближавала
огради лабудова. Тек што је додирнула кваку, врата попустише. Оде у
трпезарију. Никога тамо није било. Сто није био ни постављен. Изненађена,
оклевајући, помисли, осмехнувши се добродушно: успавао се. Толико је јуче
радио! Осмех јој је остао на уснама док се полако пела уз степенице. С
неповерењем закуца на врата.
– Јесте ли будни?! – узвикну.
Мало затим чу његов глас, али није могла разликовати речи иако је
ослушкивала. Поново настаде тишина. Ево, поново се чује његов глас,
јаснији овог пута. Позивао ју је да уђе. Окрете кваку и уђе, али учини само
један корак од врата. Уста јој се укочише и ишчезе сва светлост с њеног лица.
Њен поглед клизио је од Харвеовог лица на болесницу. Али у грлу јој застаде
узвик који је хтео да избије из груди.
– Болесна је – рече Харве муклим гласом. – Жута грозница.
Он и даље гледаше Мери.
За Сузану се свет претвори у изненадан мрак. Није јој падало на ум ни
да упита зашто је ту. Била је довољна чињеница да је ту. То је био
најнеочекиванији и најсвирепији удар који је у Сузани угасио сваки животни
пламен. Њене очи видеше у једном тренутку све појединости призора: мокре
салвете на земљи, Мерину голу руку, гомилу свиленог рубља на столици.
Неиздржљиви грч ју је гушио. Али се напреже да говори.
– Озбиљно?
– Да.
– И није донела ништа? Ни ноћну кошуљу?
Харве је сматрао испод достојанства да одговори.
Јесте ли пробдили целу ноћ?
– Јесам.
– Јуче сте радили цео дан. Мора да сте сасвим изнемогли.
Он не одговори, а и она је ћутала.
Затим, мислећи да је дужан да дâ неко објашњење тој доброј девојци,
Харве јој описа у не више од две или три искидане реченице Мерин долазак.
Тек што је завршио, Сузана примети:
– Али она не може остати овде. Биће потребно бар да буде пренета у
Санта Крус. Овде нема ништа за негу болесника.
– Могу да набавим што треба. Није умесно преносити је. Апсолутно се
противим
Сузана не одговори. Очи су јој биле приковане за под. Најзад,
потресена једним јецајем који јој не изађе из груди, покрену се, учини три
корака, скиде шешир в рукавице и стави на комоду.
– Сад би било добро да одете да се одморите, остаћу ја. Мора да сте
сасвим изнемогли.
Он показа да неће да послуша, а кад она поче да прави ред, погледа је
са стране, примети њене одређене, искусне покрете и запита:
– Имате намеру да ми помогнете да је лечимо?
– Ја сам болничарка. То је моја најпростија дужност. Шта би друго
требало да радим!
Он ју је посматрао неколико тренутака па рече:
 – Нећу то заборавити. Заиста сте добра девојка.
Она се нагло окрете као да ју је неко убо.
– Варате се – и глас јој постаде промукао – не радим ја то због доброте,
него због нечег сасвим другог. Најгора љубомора тера ме да тако радим.
Разумете ли? Знам да сте заљубљени у леди Филдинг. То ме боли, патим,
патим свирепо кад видим како је лечите, негујете, додирујете. Ето зашто
хоћу да останем да је ја лечим, ето, ето зашто.
Гушила се. Испусти на земљу Мерину хаљину коју је узела да склони,
и која јој је била остала у рукама.
Харве устаде и пође до прозора, гледаше напоље, неколико тренутака
да би се она за то време смирила. И заиста, када она опет отвори уста,
говорила је у другом тону.
– Идите да се одморите, да бисте ми учинили задовољство.
– Нисам уморан – заиста.
– Будите разумни. Поштедите се.
Ућута, али одмах настави показавши главом на болесницу.
– За њено добро. Сад је на мене ред. Послаћу цедуљицу брату да га
обавестим. Идите, послушајте, идите да се одморите.
Он као да је одмеравао умесност њених речи, затим, против своје воље,
одвоји се од прозора.
– Добро. Покушаћу да отспавам један час. Знате шта имате да радите,
је л’ те?
– Знам, не сумњајте у то.
– Главно је, видите, одржати ниску температуру.
Даде јој потребна упутства, трудећи се да јој улије поверење
сопственом мирноћом.
– То је најактуелнији облик: ускоро – закашља се – ускоро ћемо имати
више да радимо.
Она климну главом у знак одобравања. У очима јој је била туга. Он
баци још последњи поглед пун страха на Мери, затим се окрете и изађе.
Отвори прва врата која нађе у ходнику и уђе у салон, претрпан
позлатама на зидовима и намештају. С таванице је висио велики кристални
лустер. Прозори и шалони били су затворени. Завесе су биле спуштене и
искрзане на рубовима: ћилим је био отрцан и на разним местима поцепан.
Била је то рушевина великог салона за пријем. Откопча оковратник. баци се
на један диван од броката и склопи очи. У ваздуху је био мирис затворених
соба у којима станују мишеви. Чинило му се као да кристали лустера чекају
да отсвирају малу арију, сударајући се међу собом. Чудна привиђења му се
јављала у души: не по реду него набацана без реда. збркана. изазиваху исто
осећање потиштености. А у свима се увек јављала Мери која га је
преклињала да је спасе. Каткад је мислио да чује гласове; једанпут му се
учини да је чуо шум неког који долази у вилу. Издржао је око један час тај
принудни и бескорисни одмор, затим одлучно отвори очи. Посматрао је
великог, фантастично насликаног лабуда на таваници. Прође га језа. Тај
амблем, израђен на таваници свих соба, изазивао је у њему кобно осећање
неизбежности.
Најзад устаде, стресе се да одагна учмалост и изађе из салона. Али у
ходнику. чувши шум корака на доњем спрату, корака који му се учинише
познати, застаде и ослушну. Затим пође, прође поред Мерине собе, сиђе низ
степенице и уђе у трпезарију. Није се преварио.
– Тако, дошли сте?
Коркоран је био узјахао једну столицу и осмехну се оним својим
широким. оптимистичким осмехом.
– Разуме се. Зар нисам рекао да ћу доћи за вама
– Задовољан сам. Добро сте учинили што сте дошли.
Настаде тајац. За то време Џими баци на њега кришом озбиљан поглед,
затим извади бурмутницу. С главом нагнутом на једну страну, правио се да
је посматра с крајњим интересовањем.
– Знам како стоје ствари – рече – обавестио сам се о свему од Сузане
Т. Она ми је отворила. Видевши је, умало нисам пао главачке преко
степеница. Жао ми је, Харве, не могу да кажем колико ми је жао свега.
Располажите мноме потпуно, чинићу што год могу да вам помогнем.
– Шта мислите да ћете моћи радити овде?
– Треба да се храните зар не? Ја ћу да засучем рукаве и наместићу се у
кујни! Био сам кувар за педесет људи у логору, у Орегону. А овој кући треба
– рекао бих – мало реда. Лепа кућа, али тражи апсолутну негу од некога ко
има смисла за ред.
Харве размисли па рече:
– Заиста, могло би се догодити да треба да набавим неке ствари... Јесте
ли расположени да идете по њих за мене?
– Како да не? Сад сам баш начинио једну трку, маратонску трку да
однесем браци писмо од Сузане Т. Што год било, јесмо ли се разумели? А,
збиља, могу вам бити користан и за друго. Имамо у изгледу неприлике.
– Неприлике? Какве?
– О, гласови, које сам чуо у вароши, ништа нарочито, објаснићу после.
 Хукну на бурмутницу, па је протрља о панталоне и врати у џеп
прслука.
– Реците, Џими, шта је.
– О, ево у чему је ствар. Оно двоје других: велика дама и Дибс дошли
су из Оротаве и станују у „Пласи‘‘ у Санта Крусу. С њима је и Кар, онај драги
претставник. Он је направио паклену ларму да пронађе леди. Зато сам казао
да ћемо имати неприлику у изгледу. Можда ће моћи да вас спрече да је
задржите овде.
– Али ја сам најчвршће одлучио да је задржим.
– Разуме се, разуме се.
Умало што псовка не излете из Харвеових уста, али не би изговорена,
јер у том тренутку одјекну бесно звоњење и понови се с истом жестином још
пре него што се звук изгубио.
– Ево их – рече Џими – и зар нисам погодио? Траже вас.
– Видите ко је – нареди Харве.
Џими прво потражи у џепу чачкалицу, која му је била неопходна за
придавање важности његовом ставу, пажљиво је утисну у зубе и упути се
нарочито свечано. После неколико секунада одјекнуше у трему ужурбани
кораци више од једног лица, а на прагу трпезарије појави се Кар, праћен
једним човечуљком жутог лица, који је у руци држао леп кожни куферчић.
За њима уђе и Коркоран, са сувереном хладнокрвношћу, затворивши врата
за собом.
Кар није имао времена за губљење. Био је црвен у лицу, а вратне жиле
биле су му набрекле. Видело се да је његова журба била последица гнева
који је тињао одавно. Погледа надувено око себе и заустави поглед на
Харвеовом лицу.
– Леди Филдинг је у овој кући – рече. – Дошао сам да је одведем.
Харве га је посматрао чврстим погледом. Неколико секунда не
одговори. Затим рече, на наглашавајући питање:
– Како знате да је овде?
– Питање је без важности. Било како му драго, знам да је у уторак
отпутовала из Оротаве. Њени пријатељи су приметили да је била чудна,
нерасположена. Сутрадан је виђена у Санта Крусу док се обавештавала о
путу за Лагуну. Знамо да је узела кола и да је дошла овамо. Синоћ сам од
служавке Мануеле сазнао да је у кућу дошла једна болесна енглеска госпођа.
Може да буде само леди Филдинг. Је ли вам доста? Довео сам једног лекара,
аутомобил чека напољу. Дошао сам да је одведем.
Харве погледа човечуљка.
 – Јесте ли ви лекар?
Упитани стаде „мирно“ ударивши петом о пету и поклони се.
– Да, промовисан сам у Севиљи. Имам велику праксу.
– Мило ми је.
Затим погледа Кара.
– Ви сте дошли да одведете леди Филдинг?
Кар поцрвене још јаче.
– То сам већ рекао двапут – одговори презриво и опорно – и немам
намеру да поновим трећи пут. Где је. Покажите ми. Идем одмах горе.
– Не. Нећете отићи ни одмах ни доцније.
Глас му је био миран.
– И нећете је одвести одавде. Дошла је по својој слободној вољи, пре
свега, а после, тешко је болесна. А немам никакву потребу за вашим
доктором. Лечићу је ја, и у овој кући.
– Ви!? потсмехну се Кар. – С вашом прошлошћу! Не бих вам поверио
ни мачку да лечите. Уосталом, зар је ово место за тешку болесницу? Без
болничарке, без удобности, без...
– Имам болничарку. Знам шта радим. Понављам да би била лудост
кренути је одавде пре него што пређе криза. Ваш доктор сигурно дели моје
мишљење.
Човечуљак неодређено слеже раменима не одговоривши на само
питање, али Кар о њему није водио рачуна. Набра чело. Његове очи, уперене
на Харвеа, биле су натопљене крвљу.
– Учиним ја нешто на ваше мишљење. Не губимо време узалуд; журим,
журим. Идем ја да је потражим.
И учини два корака ка вратима.
Али Харве дође до њих пре њега и наслони се на њих леђима. С
леденим гласом рече:
– Не. Не верујем.
И сам је био изненађен својом мирноћом. Видео је себе у ставу
тореадора који очекује знак за почетак. Његова одлучност, појачана сада већ
очигледном вероватноћом да ће морати да се бори, горела је у њему с
необичном јачином.
– Пустите ме да прођем! – викну Кар.
 Харве обори полако главу. Овај други стаде пред њега, на отстојању
мањем од једног корака; жиле на његовим слепоочницама беху набрекле с
претњом.
– Мислите да ћете моћи да ме спречите силом?
– Да.
У тајцу који настаде, докторчић, уплашен, потражи склониште уза зид.
Џими, коме су очи сијале а ноздрве дрхтале, стезао је и отварао песнице
уживајући. Видео је да Кар заиста нема изглед слабог противника. Лице му
са било замрачило, било је заиста ружно да га човек погледа; оборене главе,
личио је на агресивног бика.
– Тако, дакле, умемо и да се песничимо, је ли? Научник и атлет у исти
мах, је ли?
Затим, напустивши саркастичан тон, испружи браду.
– С пута, будало! Зар не видите да сам јачи од вас? А знам боксовање.
С пута, кажем. или ћу вас ја уклонити.
Харве се не маче. Био је блед и стегао усне. али на њима је лебдела
сенка осмејка.
– Хоћете ли ме пустити да прођем, да или не?
– Не.
Тада Кар јурну. оборене главе иза подигнутих песница. Удари слева,
но не погоди циљ; али десном руком удари јако у чело. Прште у подругљив
смех. Одмах примети, из незаштићеног става Харвеовог, да његов противник
нема ни појма о боксовању, и схвати да може с лакоћом да га строго казни
као што је заслужио. Прибравши се, поскочи лако, учини лажан покрет и
замахну да га удари у образ. Али тај ударац није стигао до циља. Харве га је
предухитрио другим ударцем, муњевитим, да та је Кар примио пун, пре него
што је видео када је наишао. Сручи му се на нос с таквом жестином, да је и
сам Кар имао утисак да му се нос потпуно спљоштио.
Поточић крви шикну из обе ноздрве. Кар је прогутао с муком осећајући
слан укус сопствене крви. Отскочи назад, саже главу и јурну поново. Ударац
погоди Харвеа и приљуби га уз врата. Али овај одатле одговори једном
страховитом песницом изнад самог стомака. Кар помисли да прима више
него што је предвидео; дошао је тренутак да ради озбиљно. Остави
надувеност, и јурну поново, употребљавајући песнице, главу и цело тело. За
неколико секунада, Харве је, с изненађујућом окретношћу, избегавао ударце
који су пљуштали; његов противник, очевидно, примењивао је један по један
ударац из целог свог знања, па, иако је увидео да опада у форми, није хтео
себи да призна да није у стању да зада одлучан ударац. Најзад му то пође за
руком: удари испод браде.
Харве се сруши, али за два секунда се подиже и избеже нови Каров
напад, али није могао да избегне коштац. Тада примети тежак дах
противников, схватио је да је дошао тренутак да га заспе песницама. Штедео
се баш у очекивању тог тренутка. Ударао је насумце, без прекида. Није знао
вештину боксовања, али се тукао као побеснео. Кар је био тај који је добио
страшну казну. Једна песница у главу обори га на колена. Кад се придиже,
лице му је било све у крви и улепљено палом косом, а оковратник му се био
раздрљио. Појури као бесан бик. Вилица му је била откривена, и у једном
тренутку Харве, с целом снагом која му је остала, развуче десном руком.
Осетио је неизрециво уживање кад је под зглавцима осетио тврдоћу вилице,
а од удара му прође кроз руку и кроз жиле пријатан дрхтај, који је избијао
као пламен. Вредело је живети да се ужива такав тренутак.
Кар паде с пуним треском и лежаше болно. Претстава је била завршена.
Харве, бришући зној с очију, стајао је и гледао човека на земљи. Сада је,
тешко се окренувши, лежао на леђима са стакленим очима упртим у
таваницу. Најзад, с напором устаде на ноге. Једним оком није видео, тако је
било отекло, а уста су му била пуна крви. Држећи се за сто, закашља се
неколико пута, извади марамицу и метну је пред уста.
– Сећаћу се овог – рече мрмљајући, погледавши Харвео кришом – ја
нисам од оних који заборављају, будите уверени.
– Заиста нећете заборавити тако брзо – потврди Џими. – Добили сте
толико, ха, ха, да ћете се сећати целог века.
– Али немојте мислити да ћете проћи олако – настави Кар, стално
окренут Харвеу – знам ја добро шта вама треба. Сјајно сте се заплели. Ако
леди Филдинг не оздрави, бићете одговорни ви. Идем одмах да
телеграфирам њеном мужу, и чим добијем његово овлашћење, поднећу
против вас тужбу.
Баци на њега поглед пун мржње, прође поред њега, очешавши се и
изађе.
Доктор „с великом праксом“, узбуђен али пун самопоуздања, поклони
се неодређено и пође за њим као кученце. Док је пролазио испред Харвеа,
овај испружи руку и рече:
– Оставите ми тај коферчић.
– Немогуће – промуца онај опирући се – у њему су моји лекови.
– Вратићу вам у своје време, не бојте се.
– Ствар је у томе што су потребни мени, одмах...
 Харве му га истрже из руке. Онај подиже руку к небу, и с узвиком
ужаса изађе из собе, залупивши вратима за собом.
Тада проговори Џими:
– Тако ми Ђорђа, какав призор! Не бих га се био одрекао за све злато
Клондајка. Најлепша борба коју сам видео откада је Џо оборио Смајлера.
Дивна!
Усне су му поигравале од уживања. Узе бурмут двапут једно за другим.
Затим дође и опипа зглавке на Харвеовим прстима.
– Ништа сломљено, хвала Богу. Али је прика био тврд, кажите истину.
Исусе, што је добио лекцију! Заслужио је, уосталом. А ви, можете ли да се
држите на ногама?
Харве климну главом и прегледа, с очигледним задовољством,
садржину коферчића. Затвори га опет и пође ка вратима.
– Одох горе. Побрините се да урадите што можете овде доле.
И врати се ка Мери.
 XXI

То исто поподне Коркоран је радио у кујни. Присвојио ју је

самовласно. Старе плоче на поду и велико огњиште с кровом у виду
пирамиде, пројектовано пре пет векова да прикупи дим од пантагруелских
печења, некако су се добро слагали с конзервативном природом старог Ирца
измученог несрећама у животу.
Скиде капут, прслук и оковратник, даде се на посао да „исправи“, да
„поправи“ ствари, али с методом, и то с господском методом. Сад је рибао
један тањир од бакра и звиждукао. Допадао му се тај рад – часна реч! –
нимало му није било непријатно, и потсећало га је на лепа американска
времена. Није се могло порицати да је кућа заиста остављала утисак правог
племства.
Одједном чу шуштање, и, преставши да риба, погледа на врата.
Маркиза је била на прагу. Руке су јој биле прекрштене на трбуху а соколове
очи мирно управљене на њега. Џими престаде да звижди, и мало збуњен
угура у панталоне пешеве кошуље, почеша се по бради и речито прекиде
тишину:
– Леп дан, заиста, топао је л‘ те? Извините ме, госпођо маркизо, што
сте ме затекли без оковратника.
– Где је Мануела?
– Ако то служавку тражите, чуо сам да је већ поодавно отишла,
оставивши ствари – часна реч! – у таквом нереду да се човек згране. Та је
сигурно употребљавала грабуље као метлу. Ја се трудим да уредим све као
што треба.
– Ви, гост, да се тако понизите! Чините неправо и мени.
– Којешта, поштен рад није никад понизио онога који га ради, нити
учинио неправо ономе који га даје – он повуче „хозентрегере“ – то су ствари
које се виде у најбољим породицама, госпо моја. Зар не каже Платон да је
лепо чинити ономе који заслужује да му се учини.
– Изабела де Луего не тражи да јој се чини, него она чини. Ви који мора
да сте од племените породице...
– Од најплеменитије, то јесам... – увераваше Џими – по очевој линији
непосредан потомак ирских краљева, могу да вам покажем родослов. Ја
имам у жилама крв Брауна Боруа.
Она тихо узвикну и пође три корака напред.
– Заиста се види да сте витез.
 Две секунде Џими издржа галантно испитивачки поглед племићкиње,
затим обори скромно очи, обриса руке о панталоне и изјави:
– Требало је да видите мог оца, како је господски изгледао нарочито
кад дигне палац. Ако и није сасвим сигурна аутентичност наших племићских
титула, Ирац је увек племић, па ма како и ма где био рођен. Ако ми покажете
неопрезног човека који би био безобразан да порекне ту истину, даћу му
лекцију као и она коју је мој пријатељ дао надувеном заступнику сер
Мајкела.
– Види се да сте се морали борити у животу. Иза тог лица матадора,
ружног, али поноситог и обележеног ожиљцима, бије племенито срце.
Џими, узбуђен, повуче ногу, учини покрет да узме бурмутицу, сети се
да је без прслука, те с руком на срцу одговори:
– Несумњиво срце велико као барка; захваљујући њему, могао сам да
пловим у бурама.
– Јасно је да сте имали несреће. Немојте губити храброст. Ко зна да ли
није за вас куцнуо час спасења.
Сумњајући да ли у њеном погледу нема ироније, он јој добаци један
стидљив поглед испод читаве шуме обрва и усуди се да јој тихо каже:
– И госпођа маркиза имала је своје несреће, ако се не варам.
Она се насмеши, и њено лице начини се као да се заплело у мрежу
меланхоличних бора.
– Изабела де Луего не зна ту реч. Ко се начини јагњетом, вуци га
поједу. Ко гаји гавранове, излаже се опасности да му искљуцају очи. Дон
Балдазаре био је једини од мојих потчињених који није био непоштен, а умро
је.
Џими. чешући се по слепом оку, помисли да је дон Балдазаре морао
бити најгладнији гавран кад је имање довео у ово стање, те рече:
– Штета, госпођо маркизо, што је оваква земља овако упропашћена!
Човек који зна свој занат морао би за мање од годину дана учинити да
процвета. Зар се нико никад није заузео? Да ли не знате коме да се обратите?
– Речи су као каменови бачени из праћке. Толико њих су обећавали
чудеса, али ниједан није одржао обећање, нико неће да ради озбиљно. Чак и
Американац, доле, одвео ми је противзаконито воду из јаза. Жена не може
да управља имањем. Изабела де Луего је само жена.
– Битанге! – промрмља Џими, гласом који недвосмислено показиваше
симпатије за дону Изабелу. – Страшно је бити жртва те фукаре. С мало
енергије могао би човек, како ја разумем, направити од ове земље земаљски
рај.
 Загревао се том идејом; баш је хтео да развезе химну о плодности те
рајске земље, али га маркиза свирепо разоружа.
– Пазите – прекиде га – пазите и ви на речи. Говорити без размишљања
је исто што и опалити пушку без нишањења.
Неодлучан, он остаде с устима отвореним у облику слова О. Он се
прену и промрмља:
– Ја скромно мислим да сам добар стрелац.
– Разуме се, ви сте јеретик.
– Ја јеретик?
Гурну једну руку у џеп од панталона и извуче из њега, не Платона, него
бројанице, подиже их у висини маркизиних очију, држећи их између
кажипрста и палца, с осталим прстима раширеним у ваздуху, и узвикну:
– Видите ли ово? Може ли бити јеретик ко у џепу носи нешто слично?
Оне су припадале светој жени, мојој мајци; а направиле су пут око света са
мном.
Било је истина. Никад није очитао ни једно „Богородице Дјево“, али их
је увек носио при себи као неку амајлију.
– Мајко Божја! – промуца маркиза, као говорећи самој себи. – Заклела
бих се да је све то дим без ватре.
Затим, гледајући га чврстим и озбиљним погледом:
– Маркиза де Луего има обзира према витезу. Вратићемо се на тај
разговор.
И без другог наговештаја отиде, ишчезну као сенка.
Џими, с устима округлим као у пастрмке која се спрема да загризе
мамац, с муком се повратио од разочарења претрпљеног наглим нестанком
мамца; морао је да прибегне прслуку и да га пипа тражећи бурмутицу. Али
када погледа кроз прозор и виде црвену земљу богату обећањима, узвикну
гласно:
– Тако ми Мојсијевих рогова, какав згодитак ако се погодимо! Читаво
царство пада ми у наручје. С овим би сунцем и кликери проклијали у овој
земљи. За осамнаест месеци начинићу угледну плантажу, не био ја Џими К.
На једној оштрици ножа хоћу да видим како пуштају крв те жуте њушке.
Требала је сва бестидност најсрамнијих разбојника да тако опљачкају једну
честиту и племениту старицу као што је дона Изабела. А какав бих господски
живот водио! Добар дан. дон Коркоран, шта изволите за данас? – Врати у
џеп, с покретом пуним поштовања, бројанице које су му висиле о доручју. –
Мама је увек говорила да је мени довољно да нађем прилику и није
погрешила. Бог нека јој душу прости!
 Окрете се, виде остављени тигањ, и, потстакнут светом ревношћу,
врати се на посао звиждућући као шева. Врата се отворише, и појави се
Сузана тако промењена, тако мрачна, да је шева изгубила тон пре него што
је умукла. Затим, муцајући, готово из страха, упита показавши главом на
горњи спрат:
– Је ли боље?,
Сузана одмахну главом не рекавши ништа. Била је страховито бледа, а
лице јој је било чудно укочено. И њено тело, које се старала да одржи мирно
и право, изгледало је погурено делимичном парализом.
– Уморна? – упита Џими, нудећи јој столицу. – Седите, даћу вам једну
кап супе која ће вас освежити.
– Не, хвала. Хоћу да изађем. Идем по своје ствари. Треба да говорим с
братом. Затим ћу се вратити.
– Причекајте један тренутак. Ако нећете супу, направићу кафу. Зашто
тако хитате? Само један тренутак! Седите.
Она не хтеде да седне, али није изгледало да хоће да оде, него као да је
дошла нарочито и једино да говори с њим. Најзад рече хладним гласом:
– Далеко од бољег; горе јој је, много горе!
Џими је уплашено погледа и одмах одврати поглед: ухвати се за браду
као да размишља.
– Јесте ли чули? – настави она. – Зашто не кажете ништа? Рекла сам да
јој је врло зло. Појавила се жутица. Врло је тешка. Бунца да ће је отргнути
од фонтана, од ђавола и... додаде муклим и презривим гласом и... од фрезија,
и шта ти ја све знам.
– Жалосно! А нема више наде?
– Наде? – понови она подигавши глас који сада изненада постаде
пискав – ја не мислим да може да оздрави. Имам утисак да смрт већ лебди
изнад ове куће. Зар је ви не осећате у ваздуху? Осећа се онај притисак који
увек наговештава несрећу. А тамо горе, она је непокретна у свом кревету, а
доктор је с њом, и цело време мисли…
Није довршила реченицу, јер јој се уста искривише у грчевиту гримасу.
Изгледало је да ће се угушити.
Џими се осети нелагодно. Покуша да је охрабри.
– Умирите се. Хајде, будите храбри! Ви сте тако добра девојка. Док има
живота, има и наде. Најзад, врло је похвално од ваше стране...
– Похвално? – испаде она, али се савлада. – Истина је, чиним што могу
да је спасем, али зар не видите да... – с очајничким гестом ухвати га за рукав
и рече кркљајући: – Зар не знате да га волим? И у дну свог бића нећу,
разумете ли нећу, нећу да оздрави! Нека ми Бог опрости, страшно је,
страшно! Осећам да умирем од срамоте.
Искреност њеног бола изазивала је сажаљење. У једном тренутку
изгледало је да ће да бризне у плач. Али се није заплакала. Шкрипну зубима
и испусти један јецај, па јој се затим усне поново искривише у ону страшну
гримасу. Повуче руку са Џимијеве мишице и прошапута ојађено:
– Сад знате и ви. Човеку је лакше кад се повери ближњем. А сад идем.
Идем по своје ствари.
И изиђе. Џими је са болом у срцу гледао како пролази двориштем
кораком човека који посрће због добијених батина.
Ипак је свеж ваздух оживе. Пође јој за руком да поврати власт над
живцима и изабра најдужу стазу, која је ишла дуж јаза и пела се кривудаво
кроз шуму. Делимице олакшана исповешћу, мало помало поврати мир. Када
стиже кући, њено лице показивало је обични мир.
На веранди. у столици за љуљање, Арон ју је гледао како се приближује
и не устаде кад га она упита где јој је брат, него је и даље гледао сумњивим
погледом, не престајући да се љуља равномерно као кадионица.
– Није овде – одговори набусито.
– Можете ли ми рећи где је? – понови Сузана, жалећи што није нашла
код куће свог Робија као што се надала.
– Биће да је отишао да се снабде кинином – признаде онај против своје
воље. – Само се кљука кинином, а занемарује своје дужности. О, немојте
правити такво лице; знам шта кажем. Никад нисам видео таквог мисионара.
Откада је овде, није урадио баш ништа; само стоји као буљина на огради у
оном углу. Примио је јутрос вашу цедуљу; и готово је изгубио ум због ње.
Чим се врати, рећи ћу му ја неколико истина, и јамчим вам да му неће бити
мило да их чује.
Иако је већ била навикла на сурове примедбе тог негостољубивог
домаћина, Сузана се овог пута наљути, али не хтеде да му одговори како
треба. Нашта све то? Рече само:
– Мој брат је слабог здравља; није имао времена да се аклиматизује.
Јесу ли се од њега очекивала чудеса? Дајте му времена.
И пође ка степеницама од јеловине које су шкрипале под њеним
уморним корацима. Суровост Аронова била је ситница према ономе због
чега је патила.
Уђе у своју собу, извуче ручни кофер испод кревета, отвори једну
фијоку на комоди, покупи нешто рубља и баци га расејано у кофер, са
сунђером, четкицом за зубе, и једним пешкиром. Била је готова за два
минута. Знала је да је рашчупана: морала је имати изглед пудле, помисли, а
очи луде, али не хтеде ни да се погледа у огледалу, да не би морала да дође
у искушење да поправи штету од немира који ју је узбуђивао. Помисли да би
било умесно да остави цедуљу за Роберта, али рече у себи да му је већ
саопштила своје намере. Пошто је била готова, а није имала друга посла,
могла је одмах да пође. Сиђе с кофером и прође испред Арона не јавивши му
се, јер се он правио да је не гледа.
Тек кад је била у врту, морала је да се осврне на грубо питање:
– Куда ћете са кофером?
– Враћам се у Кућу лабудова.
– Да се забављате с оним светом? Без мог допуштења? Вратите се! Лепо
ви излазите из моје куће, чак и без поздрава.
– Чекају ме, знате. Реците мом брату, молим вас, да не желим да дође
код мене.
Хтеде да дода „јер постоји опасност заразе”, али се поправи и заврши:
– Није потребно.
И не водећи рачуна о Ароновим протестима, пође одлучно. Али је ишла
споро, оборене главе, у душевном стању које се тако разликовало од оног у
коме је прешла исти пут у зору тог истог дана.
 XXII

Али фанатични апостол Заједнице седмога дана није отишао по кинин.

Тражио је у Санта Крусу нарочито упадну реч „Хемичар“ на фасади радњи,
али у дну душе било му је стало до кинина као до суве смокве. То му је
служило као изговор да побегне од сумњичења Аронових и тако да спасе
мрвице самољубља које су још остале. Ипак, да би себе заварао, понављао је
себи да му је кинин неопходан у тим приликама: то је било најмање што је
један човек могао да учини да сузбије заседе епидемије. И цело време ноге
су га подмукло носиле у правцу хотела „Пласа“.
Када случајно прође крај једне апотеке, он се тобож обрадова: „Ох, ево
је!“ Уђе, поручи, и седе с ознојеним рукама на коленима. Поче да певуши
једну химну затворених уста, а његова пакосна душа, да би дала садржај
музикалној теми, диктирала му је кратке, бљутаве и потсмешљиве стихове.
Долазили су сами од себе, нема се шта рећи. Један је гласио:
„Окреће апотекар точак,
Пружа Робију његов кинин“.
А други:
„Не, сињор, није грех причати бајке Арону“.
Осети да му се руменило пење у лице. Песнички, мисао је била слаба,
морало се признати. Па ипак је глас савести тако присно везан чак и с
најобичнијим радњама свакодневног живота, да му се не може умаћи; и
треба се добро чувати да га не угуши, дођавола. Није му се могло замерити,
ако је мислио и да се сачува.
Хтео је да се покаже пријатан према апотекару и упита га с осмехом
зашто не држи, као у Америци, и пића и сладолед.
– Четири пезета – одговори онај рђаво расположен. Мисионар похита
да плати и изађе.
Али тек што је стао на тротоар, застаде. Није имао шта да ради, те је
могао мирно да се врати у Лагуну. Расејано је посматрао кретање на улици:
жене лица уоквирена шалом; продавци лубеница; једна жена са тешком
корпом пуном опраног рубља, коју је носила на глави, крећући се
саблажњиво куковима да би одржала равнотежу, и један члан грађанске
страже, који је стајао с раскреченим ногама насред раскрснице. Тај господин
стражар, са својим сјајним наполеоновским шеширом. гледао ју је с
одвратном упорношћу. Роби помисли да пође даље, али прво изазивачки
погледа стражара.
 Зашто да не учини два корака кад је већ у вароши? Шта ту има зло? Кад
је човек целе недеље сахрањен у Ароновој бараци, природно је да осети
потребу да испружи ноге – на што има и пуно право. И он своје ноге испружи
идући у „Пласу“.
Кад је био на тргу, опет је имао онај нервозни изглед – збуњен и уједно
дрзак, мргодан и мало смешан – за који је он врло добро знао да се види на
његовом лицу сваки пут кад га је савест гризла. Седе на једну гвоздену клупу
између две палме. Пред њим је био хотел; посматрао му је натпис: Хотел
„Пласа“, исписан великим златним словима. Примивши Сузанину цедуљу
коју му је предао Коркоран, наслућивао је на шта се односи. (Размишљао је
наопако, али је имао фино наслућивање). Поставио је само једно заобилазно
питање, и из Џимијевог одговора сазнао је да је Елза у вароши и да је у том
хотелу. Од тог тренутка осетио се мучен ватреним потстицајем у коме је
видео решење својих тешкоћа и крај свог мучеништва.
Поче да пипка златни ланац од сата и управи, мичући усне, молитву
Творцу: „Призивам Твоју помоћ, Господе наш. Удели ми да је видим. Ти
познајеш чистоту мојих намера. Хоћу једино да је поправим. Преклињем Те
и молим Ти се да ми уделиш, у Твојој доброти, да је нађем код куће.” Устаде
одлучно, пређе улицу и уђе у хотел.
Журно уђе у трем: тамо су у двема удобним фотељама живо
дискутовала два господина, од којих је један био Дибдин, кога мисионар
познаде с одушевљењем, а други је био Кар, кога није никада пре тога видео.
Пође ка њима успоравајући жустрину свог корака.
Примише га хладно. Дибс га ослови немарно; Кар га погледа љутито и
са још отеклим оком, и намерно га одмах окрену. Роберт је мумлао:
– Желео сам да израдим... своје дубоко... саучешће изазвано у мени
вешћу о болести леди Филдинг, и свој... своју утеху при помисли да моја
сестра може да буде од користи негујући је. Да, господо, дубоко саосећам с
вама у тој несрећи.
Ослањао се о десет прстију круто ослоњених о сточић, нагнут напред
са мало намештеним изразом. Ћутање на које наиђоше његове речи било је
подуже. Тајац.
Затим Дибс примети:
– Шта радите у вароши?
– Баш сам овог тренутка дошао из Лагуне ради набавке, да, господо,
ради куповине кинина, да се тачније изразим. И тако сам помислио да
свратим овде да изјавим свима вама своје саучешће!
 Дибс испусти монокл и, окренувши се Кару, настави разговор онде где
је био прекинут.
– Као што рекох, једино што можемо, јесте да чекамо долазак тог
другог телеграма. Онда ћемо знати како да се управљамо.
Кар узвикну:
– Ког ђавола је тражио друга обавештења! То је права загонетка.
– Али Мајкел је такав. Оригинал. Треба га узети као што је. А у овом
питању боље је ићи оловним ногама, драги мој.
– Дођавола, с тим корњачама! Ниједан нема ни мрвицу иницијативе.
Под изговором карантина, немају храбрости да нареде истрагу у оној зони.
После ћутања, Дибс настави плачевним тоном:
– Несрећа је, понављам – а поновио је то по стоти пут за три дана – што
ми је исклизнула из руку оставивши ми шипак. Мајкл је у стању да буде на
мене бесан.
– Учините ту љубав и престаните с том музиком, хоће од ње да ми се
смучи...
И настави да се препире, док је мисионар с изразом просјака који је
постао радознао, гледао и слушао. Горео је од жеље да сазна од Дибса да ли
је Елза у кући, али се није усуђивао да пита. Привидна дрскост којом се
огрнуо малопре склизнула му је с рамена, привидно самопоуздање којим је
покрио моралну придику свог саучешћа, разблажило се у бљутаву супу.
Ослањао се час на једну час на другу ногу, мењајући често став. Најзад рече:
– Жао ми је, господо, али морам да идем, не могу да се задржавам.
Почека, жељан утехе ма каквог учтивог одговора, али ниједан од
двојице га не удостоји погледом; тако направи налевокруг и с неутешним
изразом упути се ка излазу.
Али на излазу се заустави, са срцем које поче изненада да му лупа, и с
лицем црвенијим него икад. „Немогуће“, помисли у свирепом страху,
„немогуће да овако одем, да се вратим у ону бедну бараку Аронову,
немогуће. Морам је видети пошто-пото, иначе ћу полудети“. Сав уздрхтао
погледа налево и надесно да се увери да га нико не посматра, па упита
лифтбоја. Овлажи усне и рече:
– Је ли мисиз Бенхам код куће?
Онај метну у џеп чачкалицу којом је чистио зубе и устајући климну
главом у знак потврде, да је у соби.
Он понови:
– У соби?
 – Да, господине, број 3 на првом спрату.
– Хоћете ли да ме отпратите?
Стало га је огромног напора да влада гласом како-тако, али док се за
црнцем пео степеницама, а нарочито када се заустави пред бројем 3,
последњи остаци његове храбрости распадоше се у парампарчад. Када уђе,
збуњеност даде његовом лицу болан изглед; стаде непомичан насред собе
вртећи ланац од сата између влажних и неосетљивих прстију.
– Допустио сам себи... започе, с одебљаним језиком, али га његов
поповски глас изненада изневери, те мораде све да почне испочетка: –
Пролазио сам тргом... прелазио сам случајно трг, те сам мислио да ћу
учинити добро...
Елза га је гледала непомично, ледена лица, непријатељски. Изваљена
на столици за склапање поред прозора, изгледала је као огромна, лена,
замишљена мачка. Меки свилени кимоно обавијао је њене складне облике са
сладострасном мекотом. Коса јој је била расплетена, мишице голе, груди
једва покривене. Али не покуша да учини ниједан од оних деликатних
покрета којима се жене, изненађене у свом положају, обично тобоже
покривају. Задовољила се тиме што га је погледала упорно, чврсто решена
да несрећника збуни. Најзад проговори:
– Кажете да сте добро мислили ако дођете?
Он учини корак напред и назва је именом у једној врсти јецаја:
– О, Елза. Провиђење нас је сјединило. То је чудо: друкчије не може да
се објасни. Бојао сам се да те никад више нећу видети. Кад би знала колико
сам се молио! Сам Бог зна колико сам се молио.
– Молио? Молио због... онога?
– Не, не, Елза, немој ме рђаво разумети; одричем се нашег греха,
покајао сам се, молио сам Бога на коленима за опроштај. О, Елза, Елза,
волимо се. Бог је створио човека и жену једно за друго...
Усне су му дрхтале; очи су му севале; са свечаним гестом је
декламовао:
– Бог је створио човека и жену и саставио их је. А Адам рече: „Ово је
заиста кост од моје кости и месо од мога меса“.
После ћутања Елза рече отсечним гласом:
– И шта је још рекао Адам?
Али иронија није могла да га обузда. Понесен таласом узбуђења
настави да декламује без застоја:
 – „Зато ће човек оставити оца и матер да буде заједно са женом својом,
и биће једно тело. И обоје беху голи. човек и његова жена, и не стиђаху се“.
Она разрогачи очи.
– Јесте ли луди?
– Не, не луд, него избезумљен, избезумљен од љубави за тобом!
Гушио се:
– О, Елза, Елза, обожавана, сагрешили смо, али припадамо једно
другом! Буди моја, о ти, коју љубим свом душом! Сада сам задовољан и у
теби се радујем.
Она цикну:
– Оставите те глупости. нећу да знам за њих! Ако наставите да ме
служите тим поповским качамаком, отераћу вас.
Он се баци на колена. Горео је од свете ревности.
– Елза, Елза, не разумеш ме, то је Соломонова песма над песмама, један
адиђар, који нисам никад ни ја разумео, али од када сам те упознао, једнако
ми звони у ушима за време мојих дугих бесаних ноћи: „Мед и млеко под
мојим језиком“. Твоје усне, о моја жено, лепе су као саће. Дај да те пољубим.
Зар не видиш да те тражим да се удаш за мене?
Она се исправи и седе. За читав минут чула је само звук загушљивог
дисања псалмопевца: затим се извали и предаде необузданом смеху.
– Боже мој – мрмљала је између грчева – ако преживим ово путовање,
биће чудо. Сувише сам морала да видим једно за другим. И сад још ово. Ово
се не да исплатити.
– Немој се смејати – преклињао је он готово јецајући, немој ми се
потсмевати. Знам да си бескрајно виша од мене, али си ми се дала, дакле,
моја си.
Она се уозбиљи. Престаде да се смеје и заповеди му са заједљивим
презрењем:
– Престаните! Устаните! На ноге, кажем.
Он послуша као противећи се, с извештаченим покретима, и стаде
оборене главе.
– Сада слушајте, али слушајте добро. Ја нисам никада ни у сну
помислила да вас волим. Мислим да сте најнеиздржљивији створ кога је Бог
икад створио. На пучини сам се надала да ћете моћи да ме забавите. Уместо
тога сте ме гњавили. Ви то не видите, јер идеја коју о себи имате заслепљује
вас. Ви сте празна лутка и ништа друго, мој свети пријатељу, нисте човек,
него себичан псалмопевац, потпуно лишен кичмене мождине. Себична сам
н ја, али то знам. Ви сте највећи себичњак који је појао једну химну, а
мислили сте да сте Божји гласник, дар неба човечанству. Кажете да сте
искрени и тиме се хвалите. Да сте хипокрит, бар бих вас поштовала.
Сматрате себе спаситељем и хоћете да спасете ближње, али код прве
прилике, код прве тешкоће на коју наиђете, почнете да њачете од бола. Ја
сам овде, затворена у овом хотелу, усред куле и без лађе за још једну недељу,
а ви мислите да би било добро да дођете, и долазите засићени грижом
савести и идејама о женидби. Заиста, дође ми да повраћам. Одлазите, молим
вас. Врућина је, и ова врста разговора ми је бескрајно досадна. Кладим се да
ћу ускоро бити окупана у зноју. Одлазите.
Згранут, понижен, јадник није смео да прекине су рову придику, али
када она заврши он се још варао да ће моћи да убеди своју супругу:
– Немогуће је, о обожавана, да говориш озбиљно! Ја сам честит. Имам
добро срце. Врло ћу се радо због тебе одрећи своје мисије, готов да пођем с
тобом. Што год желиш.
– Оно што желим највише то је да одете.
– Не, Елза, послушај, немој ме тако терати. Припадамо једно другоме,
од оне ноћи, оне дивне ноћи када...
– Напоље одавде! – заповеди Елза, савршено мирна, узевши опет књигу
коју је читала и додаде: – На она врата!
Мисионар хучно обриса нос. Прођоше два минута. Сада је кришом
посматрао линије тог немарно изваљеног тела, и црвенило друге природе
јурну му у лице. Удаљи се два корака, загледа се поново кришом. Одједном
узвикну:
– Онда, ако нећеш да пођеш за мене... – почека, нарочито с
неодређеном и празном надом да му она помогне да се извуче из неприлике,
и заврши: – ако заиста нећеш, зар не би могла бар... да се покажеш...
пријатније према мени?
– Не – одговори она и не подигавши очи с књиге – не занима ме.
– А, не?
Пораз, сада очевидно коначан, потресавши га, учини да му се поглед
замагли.
– А, не, је ли? Нећете више да имате никаква посла са мном, је ли?
Сувише велика дама, је ли? Седи овде, блажена, док је њена пријатељица на
самрти. Сувише себична да би отишла код ње.
– Тачно – признаде Елза љубазно.
 – Избацујете ме као пса је ли? Доста с тим Трантером. Тачка и доста.
Крај! Па добро, али пазите, показаћу вам да ли имам или немам кичмене
мождине.
Узмичући, гестикулирајући, правећи претеће гримасе стигао је до
врата.
– Мисли да ме употреби као фићфирића да јој чистим ђонове на
ципелама, уображена. Ја ћу вам показати. ја ћу вам показати, ја ћу вам
показати...!
Али, иако је викао све јаче, не речи шта ће показати. изађе на врата и
ишчезну.
Није ни он сам знао тог тренутка шта ће да јој покаже. Сјури се низ
степенице, изјури из хотела као из куће у пламену, и пређе трг не знајући у
коме се правцу упутио. Знао је само да није имао ни најмању намеру да се
врати у Лагуну; није луд да се изложи подозривом и пакосном оку проклетог
Арона. Могао је сасвим добро остати у вароши. И остаће, дођавола, да јој
покаже; свима је хтео да покаже, и одједном му сину успомена на Улицу
скитница. Знао је, нањушио је, једном речју, слутио је какве је врсте био
пансион Мона Лизе, али... Прогута пљувачку трудећи се да у себи реши
тешку једначину. Није могао тамо ући; знао је да не може да иде; било је то
место, да, нечасно, сумњива кућа једном речи. Међутим, двоумећи се између
страха и смелости, морао је признати да ипак негде мора да узме стан ако
неће да се врати у Аронову бараку. Треба ићи полако пре него што се донесе
пресуда. Па чак и ако јесте таква кућа, дар није његова дужност да тамо
отиде, да спасе несрећнице, да направи реда?...
Размишљајући тако о сумњивој кући, убрза корак. не пропустивши
ипак да се стави у духовну везу с Творцем. „Боже, помози ми Ти. Нећу да
грешим. Гнушам се греха. Али је она била та која ме је отерала. Боже, Боже,
не наведи ме у искушење!“
Ишао је све брже, као да га је гонило сто ђавола. На једном углу скрену,
и примети да су куће све ређе, све бедније. Пролазећи поред једних
отворених врата, чуо је унутра звук гитаре и смех. На прагу друге куће, једна
раскопчана жена мрмљала му је неразговетне речи. „Шта кажете?“ – „Пст
пезета, сињор“. Била је дебела. груди су изгледале надувене као бешике. Њен
подругљиви смех пратио га је двадесетак корака. Још је упорно молио Бога
да га не наведе у искушење, када зазвони на кући број 116, Улица скитница.
 XXIII

Сунце, утонуло иза Врха, оставило је Кућу лабудова да је освоји ноћ.

Неумољива тама нечујно се спуштала све више, побеђујући дан на умору,
као да је жива ватра коју треба по сваку цену укротити, угушити, угасити.
Тама је надирала у собу болеснице, углови су већ били мрачни, застрвени
меко њоме као гобленским тапетима.
Само су се сенке кретале; све остало било је језовито непокретно. Кроз
притворен прозор ниједан дах се није усуђивао да уђе да разагна мирис
лекова и смрад болести који су загађивали ваздух. Напољу, у тамном
црвенилу које је бојило видик, брујала је потмула и претећи бура која тек
што се није разбеснила.
Поред кревета Харве је седео укочен, непомичан, браде подупрте
стегнутом песницом, с истегнутим лицем, већ невидљивим у сенци. На
сточићу, захваљујући савесној бризи Сузаниној, били су поређани
термометар, поткожни убризгач, разни чанци, једна боца са стерилизованом
водом и друге бочице с лековима. Од првог дана она је из собе избацила
излишан намештај, опрала и углачала под, дала соби пријатан и хладан
изглед клинике. Сад је стајала с десне стране докторове, наслоњена једним
лактом на високу комоду, и њен став одавао је крајњи умор, али њене очи
као и Харвеове, биле су приковане на јастуку.
Само је кревет био осветљен, готово утопљен у слабу светлост која као
да је постепено уступала под притиском сенки које су надирале, а на јастуку
Мерино лице, опкољено том светлошћу као ауреолом, било је блеђе од
слонове кости и мршаво: то је сада била само сенка, која се готово није могла
познати, онога лица које се још пре неколико дана смешило и које је
треперило од радости што живи. Сада никакав осмех није избијао на њеним
сувим уснама, никаква радост није испуњавала очне дупље лишене животне
снаге.
Сузана прекиде тишину.
– Време је да се упале свеће.
Њен глас, иако дисциплинован, ипак је звучао чудно шупље и удаљено.
Харве не одговори. Утонуо у страховање које га је парализовало, чуо
је додуше глас, али није схватио смисао речи; само по неки редак делић
мисли успевао је да се увуче у очајање његове свести. Седео је ту већ толико
времена, а ипак тако кратко време! Трајање једне секунде, трајање једног
живота. Зрнца песка: свако једна секунда, једна суза, један живот. Падају та
зрнца с невероватном брзином; и ево пешчани сат се испразнио: суза је
канула, живот утрошен. Било је страшно желети с толико страсти да се спасе
један човечији живот. Дотле је увек посматрао са сумњом, с
непријатељством, чак са одвратношћу, узбуђење које се обично ствара око
кревета тешког болесника на врхунцу кризе, јер је увек тврдоглаво хтео на
ваги да види само успех или неуспех научних истраживања. Али сад је био
други човек; није могао више с негдашњом хладнокрвношћу да ради оно што
га је некад научно загревало.
Мери! У његовој замраченој души светлело се само то име и
изражавало је најсветлија, најтања осећања која је у њему то име изазивало.
Била је болесна тек од пре три дана, али су они учинили невероватну
промену на њој. Но већ од првог дана он је био начисто с акутним обликом
грознице и знао је да ће температура неумољиво расти до судбоносног
тренутка који је имао да одлучи о њеном животу или њеној смрти. Он се
болно спремио за то неизбежно стање ствари, охрабрен надом у скору кризу.
Али ова није долазила. Био је дошао само понеки период застоја са својим
пратиоцем, тренутним лажним надама. Одмах затим температура је
наставила да се равномерно пење, све више, без прекида, ка оном врхунцу
преко кога живот мора да се распадне и падне у пепео, у празнину без
граница. Грозница која скаче и било које пада. Он је врло добро познавао
дејство тих двеју ствари да би могао гајити наде ако криза не дође на време.
Поново се чу глас Сузане с оне стране понора:
– Ја ћу да упалим.
Она упали две свеће без шума и метну их на сточић. Пламенови, прави
и мирни као мачеви, прво се зауставише, а затим принудише сенке – сличне
забрађеним женама које плачу око воштанице код катафалка – да се повуку.
Један велики бели лептир улете кроз прозор, а с њим и шуштање крила
других инсеката досадно као шапутање молитава. Сузана додаде:
– Треба да затворим прозор. Ноћни ваздух...
Он тада подиже главу и погледа је. У дну свести речи су му пале као
капи с неизмерне висине. Учини му се да се вратио с неког пута у далеке
земље. Рече:
– Затвори ћу га ја.
Устаде, оде полако до прозора и затвори га. Сви његови покрети били
су спори; био је исцрпен. Наслони чело на стакло. Мрак је падао брзо; дрвета
су се повијала под његовим теретом. На истоку се још задржала пруга
црвенила, или боље шаренило истопљеног бакра које је наговештавало буру.
Светлост је имала нечег мрачног; изгледало је да у топлој ноћи даје снаге
судбоносним силама које тек што нису ступиле у дејство.
 Када се окрете, осети на себи жалосне и мирне очи Сузанине.
– Прети бура – рече она полугласно – осећа се у ваздуху.
– Да. Грми на планинама.
Тек што су биле изговорене, речи су се заборавиле. Посматрајући је он
примети бледило њеног лица, неред косе, рукаве засукане више лакта, завој
око палца који је испекла дезинфекционим средствима.
– Изгледате изнурени – рече јој.
Иако му је глас био безбојан, она поцрвене оног тренутка, а на лицу јој
се оцрта нервозна гримаса која је требала да буде осмех.
– Нисам нимало уморна. Пре сте ви уморни. Напрежете се сувише.
Нико не би могао издржати напоре којима сте се подвргли ових дана.
Убијате се.
Он није слушао њене речи. Погледавши на сат на доручју, рече:
– Сиђите доле да поједете нешто. Затим лезите. Потребан вам је одмор.
– Понављам да нисам уморна. Пре сте ви уморни... Послушајте ме,
молим вас.
– Идите сад доле – понови он љубазно као да није чуо.
Она хтеде да учини главом знак одбијања, али га не учини, него се
уздржа и шапућући поче преклињати:
– Одморите се бар једну ноћ, једну једину, иначе нећете издржати. Не
осећате, али се види да сте на измаку својих моћи. Једну једину ноћ... ову
ноћ!
Он се био вратио јастуку (Сузана му више није видела лице); оданде
промрмља али разговетно:
– Знате добро да не може бити друга ноћ.
Седе.
Судана га погледа резигнирано, али чудно прикривеним изразом. Није
ништа помагало: њене речи нису имале ту моћ да га одврате. Угуши један
уздах, пође ка вратима, отвори их још не знајући ни сама да ли да иде или да
остане; затим се упути ходником и сиђе у трпезарију.
Маркиза и Коркоран већ су седели да столом; чекали су је. Кад је
видела старицу, обучену у свилену хаљину као огромну лутку, Сузана,
изнурена, раздражи се без икаквог повода. Седе на своје место и поче
нервозно да меша кафу у шољи коју јој је Џими пружио. Дуго нико не рече
ни речи. Затим Џими обриса чело и примети само да би прекинуо непријатан
тајац:
 – Вере ми, кад би се одлучила једанпут да избије; досадно ми је да је
осећам да ми виси над главом.
Маркиза, учтива и мирна у својој елегантној опреми из давних времена,
изјави:
– Неће вечерас избити; сутра да, али данас не.
– Што се мене тиче, што пре грмне утолико боље – наваљиваше Џими
– чини ми се да седим на бурету барута.
– О, немојмо говорити о бури – преклињаше Сузана.
Умор ју је спречавао да влада својим живцима.
– Ствари су већ иначе доста ружне. Треба се молити Богу, а не жалити
се на време.
Маркиза подиже очи према таваници. Није волела Сузану. Звала ју је
„Американком“. Други Американац – то је био Арон – украо јој је воду из
јаза; зато се њена антипатија проширила на целу звездасту републику; сви
су Американци за њу били насилници. Промрмљала је једва приметним
осмехом:
– Речи светице, а мачји нокти. – И објасни: – То је пословница. Али
упркос свих пословица и свих молитава бура ће ипак доћи.
Сузана поцрвене као рак. Било јој је већ дошло да пусти себи на вољу,
да одговори грубо тој бесмисленој аветињи. Али се уздржа. Шта више, обори
очи на тањир и извини се:
– Жао ми је што сам оно рекла. Тако сам уморна, не знам више шта
говорим.
– Не треба се извињавати – рече маркиза, климајући загонетно главом
– не треба се показивати увређеним због онога што уста кажу. Кад избије
бура, о чему није допуштено говорити, онда ће бити допуштено да се човек
осећа ожалошћеним.
Сузана, уплашена, погледа је упитно и рече:
– Шта подразумевате?
Маркиза умочи усне у чашу. Затим је остави одлучним гестом и
одговори:
– Неке ствари не могу се исказати – рече она. – Боље је о њима
размишљати и оставити их неизречене. Могла бих много да кажем о овом
необичном скупу странаца под мојим кровом. Можда има значење које
превазилази људски ум, ум нас сиромашних људских бића који тако много
ображавамо а знамо тако мало.
 – Немојте тако говорити, молим вас – преклињала је Сузана – хвата ме
језа. Од ове куће хвата ме страх.
– Чудне су се ствари догодиле у овој кући – одговори мирно маркиза –
и друге, чудније могу се догодити. Зашто ћутите? Догодиће се неизбежно
једна несрећа. Осећам је у ваздуху, као буру. Да ли ће се то мени десити? Не
верујем. Још није дошао мој час. Да ли вама. Американко? Не верујем. Тако
сте јаки, тако храбри. Онда коме? Енглеској госпођи?
И мршавом ручицом препуном прстења учини неодређен покрет који
је ипак био некако бескрајно наговештајан.
Сузана нагло оде од стола, као да је осетила да су јој два ледена прста
ишчупала најприснији део њене свести. Сала, над којом је био огроман лабуд
раширених крила, са мрачним зидовима, прожета запаром, одједном јој се
учини тешка и мртвачка. Прође је језа. Дође јој тако страшно предосећање
да умало не изазва хистерични крик. Била је убеђена да је Мери неповратно
изгубљена. „Знала сам, знала сам“, понављала је да себе убеди, „знала сад од
самог почетка.“
И Џими се осети нелагодно. Испрси се.
– Не марим за те разговоре – изјави, с изразом који је хтео да буде
шаљив – не зна се никад. Ја кажем да док је живота, дотле има наде.
То је говорио, откако је дошао, бар дванаест пута дневно, и увек с
истом еластичном лакоћом.
Маркиза се насмеши љубазно.
– Лако је рећи. Мање лако разумети. Сада нећу рећи ништа више. Ипак
памтите да несреће долазе све одједном, а одлазе једна по једна.
– Несрећа или не – рече Џими, који је тежио да скрене разговор да
охрабри Сузану – има једна ствар која је за мене загонетка. Зашто се, мис
Трантер, реците ми, онај Кар није више јавио жив? Отишао је одавде
бацајући муње из отеклих очију и кунући се да ће да разори целу телеграфску
инсталацију архипелага, и како да му више ништа не полази за руком?
– Шта хоћете да му пође за руком? Немогуће је пренети болесницу.
Само њен муж може примити ту одговорност.
– Било како му драго – одговори Џими чешући браду што је био
недвосмислен знак његовог страховања – ја имам слутње да је мачка у џаку
и да ће најзад баш Харве бити онај на коме ће да се сломе кола.
– Због чега? – испаде Сузана с грчевитим покретом на лицу,– Нико не
би могао боље да је лечи него... него он.
Не усуди се да изговори име; наже се напред и настави ужурбано,
пазећи да сакрије своје осећање:
 – Био је беспрекоран. Ја сам сведок. Спремна сам да се на то закунем
да нико на свету не би могао да уради боље од њега.
– Али, ако је... на несрећу не спасе, не мислите ли да ће њега да криве.
Изрично питање разголити баш онај страх који ју је неисказано мучио.
Ако Мери умре – а више нема наде! – како је Харве могао да се изложи суду
других, који је био већ сад непријатељски према њему? Хтео је љубоморно
да целу одговорност прими сам на своја леђа. О, и сама помисао је страшила.
Правила се као да једе воће које је стајало пред њом на тањиру, али није
могла да прогута. Уздиже мисао ка Богу.
Одједном маркиза устаде. Умочи прсте у кристални чанак, протрља их
у млакој води и пређе кажипрстом преко зуба. Прекрсти се и промрмља неку
кратку молитву, а затим, прикупивши скутове огртача око себе, пође полако
ка вратима мрмљајући:
– Ко једе мало, вечера за кратко време. Време је да се маркиза де Луего
повуче.
На прагу застаде, окрете само главу. и бацивши искоса онај свој
скривен поглед који као да је продирао, иако не види, изговори разговетно:
– Велику бујицу треба прећи последњи. Збогом. и ишчезе у помрчини.
Сузана погледа на Коркорана.
– Шта је хтела да каже?
Џими, стојећи и сам збуњен, тресао је с прслука мрве хлеба.
– Мало разумем тај дијалекат.
Она га уплашено ухвати за рукав:
– Шта је рекла, кажите ми.
– Неку чудну ствар, можете бити уверени. Ништа... о једној великој
реци... коју треба прећи... пошто су је прешли и други, шта ти ја знам. Али
немојте је слушати. У сваком случају је добро створење: кад помислим,
понашала се према мени краљевски.
Узе бурмут, погледа је кришом, и одлазећи промрмља да има нека
посла у кујни.
Оставши сама, осетила се још више изгубљена. Размишљајући, пипала
је нервозно празну кору од поморанџе: неколико капи сока додирнуше јој
рану на палцу, али не примети ни да су је опекле: била је удубљена у
посматрање језовите појаве старе маркизе. Велика река! И човек треба да је
последњи који је прелази. Баш у тој сувој земљи, загонетно необјашњиво,
звучало је више претећи.
 Најзад. одлучним напором, испрси се, одврати мисао од маторе луде,
заглади руком косу и хтеде да устане. Али док је гурала столицу, врата се
отворише и уђе Харве Осети да јој се дах зауставио, закључујући из
неочекиване појаве ужасан крај. Гледала га је као у сну док се није
приближио столу.
Тек кад је сео, он подиже очи на њу.
– Није оно што мислите.
Глас му је био миран, али је изражавао смртни умор.
Она оклеваше.
– Је ли још... мирна?
– Горе јој је. Крволиптање је изнурило.
– Зашто сте сишли? Желите ли штогод?
Он дуго не одговори ништа. Затим с намерном хладноћом рече:
– Гаси се. Нема више снаге. Али криза сад не може бити далеко. Кад
би могла да живи до сутра ујутру, било би још наде. Има само један начин
да се одржи у животу. Опасан, али постоји.
Она прошапута:
– Који?
– Трансфузија.
Сузана није очекивала тај одговор, и остаде без речи. Крв јој удари у
лице. Телом јој прође велика језа. Промуца:
– Али то је немогуће у њеном стању, с тако великом грозницом!
Сувише опасно. Требало би бар причекати да...
– Да умре од последица крволиптања.
– Али операција се не може извршити овде!
Склопи руке на молитву.
– Ризик је сувише велики. Може бити кобан по њу. Ако не успе,
оптужиће вас, да... не видите ли? Ако... ако умре, рећи ће сви да...
Сад испружи руке ка њему. Хтела би да пољуби те уморне очи, да их
љуби плачући од нежности. Он је изгледао као да је и не види.
Пође ка вратима. Она пође за њим.
– Ако умре – рече мртвачким гласом – нема више шта да ме интересује.
Њено лице се измени као под шамаром. Повуче руке, учини напор да
задржи дрхтање усана. Најзад рече, другим гласом:
– Ако сте одлучили, хоћете моју крв. је л' те? Спремна сам.
 Она обори главу.
– Не, не. То је моја ствар, искључиво моја. Набавите ми вруће воде,
много.
Говорио је мирно, љубазно.
– Даћу вам игле. Треба их прокувати.
Устаде и не погледавши је.
 XXIV

У дну трема био је један висок кастиљски сат који је Коркоран, видећи
да не ради, брзо оправио. Када изби три, те ноћи одјеци промуклих удараца
попеше се, извијајући се у мраку, и допреше у болесничку собу, и Харве
аутоматски погледа на сат на доручју. Био је то први покрет који је учинио
за један час бдења. Заиста је било три часа. Тишина која је следила ударцима
није била апсолутна иако је, била дубока, јер се у полусенци чуло кркљање
Мерино, оно сасвим слабо кркљање, које сад већ траје толико времена и које
је изгледало саставни део саме тишине. Доктор је био сам с њом. Морао је
живо да наваљује да натера Сузану да се повуче после операције.
Сад је био цео прожет чудним осећањем да је има, осећањем које је
почео да опажа у тренутку када је осетио како се полако његова крв прелива
у њене вене. Та трансфузија била је заиста лудачки подухват. Харве неће
никад заборавити тај призор. Јасно га је видео у сећању у свима његовим
појединостима: непогодна соба, неисправан апарат, који је у сваком
поједином тренутку уливао грозничав страх, његова долактица осветљења
слабом светлошћу двеју свећа, тама која је притискивала све уоколо
постајући све гушћа, лице Сузанино бело као креч, и њени прсти који су
дрхтали од нервозе: цео један сплет ствари које су стварале оштар и
гротескан контраст с поступцима који се примењују у болницама. Била је то
трагична пародија са смрћу у једном углу, која се држала за слабине кезећи
се. Операција заиста није била извршена по научним методама; сам он, пре
неколико месеци, грдио би, псовао онога ко би покушао да је предузме у тим
приликама; и цели посао сматрао би лудошћу.
Али сада, сада више није размишљао о научним методама: имао је
једини циљ да спасе један живот. Непогодност материјала који је имао на
расположењу није могла да га одврати од његове намере, као ни опасност.
страховита опасност да не успе у подухвату. Видео је једну једину ствар;
видео је да би Мери умрла ако не прибегне том покушају. Није му разум био
вођ, него страсно наслућивање. Сада, ствар је била готова; трансфузија је
извршена. И ништа не може уништити чињеницу да су сада он и Мери
невидљиво али неразлучно сједињени. У то је био тврдо уверен.
У неиздржљиво загушљивој соби осећао је да му је глава – већ мутна
услед неспавања – још лакша због губитка крви. Нагло устаде и угаси једну
свећу. Задимљен рефлекс свеће од кога су га болеле очи, могао би вређати и
очи Мерине. Метнувши заклон испред преостале свеће, врати се кревету,
наже се над јастук и испитиваше пажљиво и даље лице болеснице, док је на
супротном зиду његова сенка добијала џиновски облик. Затим се с дубоким
уздахом спусти у столицу. Још нема никакве промене. Још оно немирно
кркљање. Иако је несвесношћу било стегнуто као маска, лице је ипак било
лепо: полузатворене усне биле су мало спуштене на угловима; у висини
јагодица замагљено руменило јој је обојило испијене образе: очи, не потпуно
затворене, показиваху парче мермерног белила.
Уздахну поново. Механичким покретом узе чашу с водом и покваси јој
усне и врело чело. Одмах после трансфузије, кад је одавала знаке да јој се
враћа снага, скакало му је срце у грудима. Али сада је та снага опадала
поново, неумољиво, ка оном нагибу који води неограниченом очајању
смрти. Он се ова три дана борио свим својим силама. Дао је све што је имао.
Завуче руку под чаршав и узе јој прсте, тако опуштене, тако
неосетљиве при његовом додиру! Врелина њених прстију свирепо је
одржавала ужасне патње које су лежале у дубини њеног бића. Прождиран
болом, стеже вилице. Поглед на Мери, већ при крају њених снага, које су
упорно опадале и даље и осећање сопствене немоћи тако га је притискивало,
да се бојао да не полуди. Прикупи сву снагу што му је остала и употреби сву
своју вољу да је улије у њу. Била су то два сићушна људска бића, сједињења
само својим спојеним рукама у пространој васељени без смисла. Тако
безначајна под мрачним балдахином ноћи! Атоми изгубљени у тами. Али су
били заједно. То је било довољно да уништи таму, да разагна сва страховања
која су узнемиравала васељену. Били су заједно. Ништа на свету није могло
да обеснажи значење тих простих речи, ни да разори њихову натчовечанску
моћ. Из рушевина његовог ранијег става према животу изникло је то светло
откровење.
Док је седео размишљајући тако, осећао је да му је душа притиснута
теретом свих болова и свих жртава чији је сведок био кроз векове; осећао је
да ће га тај терет смрвити. Лепота и љубав неразмрсиво спојене у сузама, у
зноју, у крви целог човечанства.
А његова душа – она душа коју је у прошлости презриво порицао – као
да је сада посматрала с одвратношћу надувено, грубо незнање. Та
надувеност била је главни узрок неуспеха, његових намера, ништавности
његовог рада. Да је помислио и на живот оне тројице јадника у болници (како
изгледа далеко све то, у времену и простору!), да их је стварно сматрао као
људска бића достојна да буду спасена, ко зна да ли његови напори не би
учинили чудо? Једино се старао да за себе присвоји част успеха својих
истраживања. Данас признаје са захвалношћу вредност скромности и
поново, као оно последње ноћи на „Ауреоли“, цео његов живот учини му се
одједном упропашћен и празан.
 Пренесе поглед на Мерино лице, и очи му се напунише сузама. На том
јастуку лежала је нада његовог сопственог искупљења. Осетио је како га
обузима узбуђење које га је мучило. Кад би могао да је спасе! Тада живот не
би више био празан. Кад би могла да живи само док се не јави криза! Он је
знао огромну важност ових часова: и знао је да је, ако се не поремети она
слаба равнотежа у којој се држало још живо Мерино тело, њена животна
снага морала са звезданом брзином метеора или полетети у вис ка спасењу
или срушити се у ништа. Инстинктивно се нагао над њу док није, осетио на
образу врео дах, и шапутао јој је нежне речи. Као у одговор, њено мршаво
лице му се слабо насмеши, али она нити је видела нити је чула, и чак је
промрмљала неколико неразумљивих речи; али одмах затим, супротно
свима предвиђањима, поче опет бунило. „Односе ме, зашто? Зашто ме
односе?“ Муцање се наставило с бескрајним понављањем. Као да се у својој
свести очајно борила противу ко зна које натчовечанске силе решене да
завлада њом. „Одлазите, одлазите! Односе ме, али зашто?“
Он више није могао да издржи. Устаде, поче да се шета горе-доле,
оборених рамена, сав скупљен, отромбољен, тако да му је капут висио као
обешен низ леђа: сваки час је притискивао слепоочнице длановима. И цело
време слушао је пажљиво њен непрекидни глас који је говорио. Било је
немогуће не слушати. То је било обавезно мучење. Како је могла, сиротица,
да се бори тако? Он је знао извесно да то не може дуго трајати.
Пролазећи једанпут поред прозора, застаде н погледа напоље. Ниједан
лист није се мицао на дрвећу које као да је чувало стражу. Није била
месечина, звезде су биле скривене, али на истоку замраченог неба трепериле
су танке модре пруге које су се беласале. Шта је носила собом зора која је
свитала? И у том тренутку, као одговор на питање које га је ужасавало, глас
који је бунцао изненада ућута. Он се нагло окрете, а срце му закуца јаче.
Чувши поново кркљање, готово се утеши. Врати се кревету, клече на ћилим,
опипа јој било; с муком је бројао ударе, мешајући их са својим који су куцали
изнутра у врховима његових прстију. Шта да ради? Шта друго може да ради?
Одлучи се да јој да још једну дозу стрихнина. Стално на коленима, напуни
поткожни убризгач, припреми Мерину мишицу и забоде иглу у месо.
Узе поново међу прсте слабо било с плавим венама. Један, два, три,
четири – колико је пута бројао те неправилне ударе! – пет, шест, седам, како
је воштано то јадно лице!... – Поново му се очи напунише сузама. Волео је
то створење, не ниском страшћу нагона, него жудном нежношћу душе. Није
умео да се моли Богу, али једина мисао која му је обузимала мозак била је
као нека молитва: „Само кад би могла да живи! Не тражим више.“ Мери
зајеча слабо. Он јој поново покваси усне и чело. Друго није имало шта да се
ради. Чекати, ништа друго. Неизрециво изнурен, али више но икад одлучан
да не попусти сну, чекао је, наслоњен на кревет, чекао је на коленима.
Одједном, после неколико секунада, или после једног часа, прође му
кроз све удове једно осећање, тако дивно, да се није усудио више ни да дише,
из страха да га не уништи. На Мерином челу и на горњој усни појавиле су се
сићушне грашке зноја. Није смео да поверује рођеним очима. С плашљивим
покретом испружи једну руку. Било је истина. Чело, дотле зажарено и суво,
било је влажно. Па и дисање – о чуда – било је лакше, мекше. „Не може
бити,“ рече себи, „не, није.“
Уздисао је, преклињао је већ читаву вечност да се појави криза, а сада,
сада када је дошла, није могао да верује. Узе термометар и дрхтећим прстима
метну јој га пажљиво под мишку. Био је термометар од пола минута, али у
свом страховању остави га пуна два минута. Кад га извуче, рука му је
дрхтала тако јако, да га умало није испустио. Није могао да прочита, тако му
је вид био замагљен, истовремено и од наде и од страха. Али најзад му пође
за руком да прочита. Температура је била пала за два цела степена.
Учини напор да се савлада. Још на коленима, с мирним лицем. учини
огроман напор да обузда дивљу радост која му је беснела у грудима. Знао је
добро пун значај наглог пада температуре. У случајевима жестоке заразе
значио је не само застој, него је био сигуран знак коначног оздрављења. Ипак
се опирао да верује у могућности чуда. Још се бојао. Чекао је задржавајући
дах. Кад је издржао још пола часа чекања, измери поново температуру, и
овог пута, док је читао, рука му је била мирна. Температура је била пала још
за један степен и разломак. Сад је цело Мерино тело било окупано у зноју, а
било већ јаче, дисање мирније; чак су јој и црте биле измењене.
У свом усхићењу није могао да угуши један јецај и учини му се да га је
Мери чула, јер упола отвори очи и погледа га погледом који није био поглед
бунила, погледом у ком се могла видети варница признања а и свест о свом
сопственом ослобођењу.
Тада она проговори, тако тихим гласом да се једва чуло, али глас је био
њен:
– Била сам болесна – прошапута.
Он дочека с невероватном радошћу повраћај њеног говора.
– Сад си боље – одговори – и брзо ћеш оздравити.
Она га погледа као да је та вест нимало не изненађује.
– Да – рече – знам. И на уснама се појави сенка осмеха. Осмеха дубоког,
пуног значења.
 Соба је већ била светла; сенке су бесповратно отишле. Он јој даде да
пије, гледајући је изблиза у очи.
Био је убеђен да је најзад престало губљење Мериног живота. Већ је
била заспала. Спавала је мирно. Видећи је тако, он осети радост која је све
превазилазила.
Тада устаде и стајао је гледајући је дуго. Мислио је да пробуди Сузану,
Коркорана, да одмах рашири радосну новост, али одустаде. Осетио је хитну
потребу да удахне свеж ваздух. Мери спава, спаваће неколико часова. А
спасена је. Баци на њу још последњи поглед и на врховима прстију изађе из
собе, сиђе у врт и пође ка шумарку од наранџи.
Ту су били заједно оне незаборавне вечери, оне судбоносне вечери.
Али онако изнурен, ишао је тетурајући се. Већ три ноћи није спавао. Није
било ни ветрића. Није се појавила ни једна птица да поздрави
добродошлицом дан који се рађа. Земља је лежала гола у тишини очекујући
буру. Шта је сад сметала бура! Или ма шта друго на свету! Мери је било
боље. Мери је спасена. Мери је жива. Мери оздрављује. Занесен веселошћу
и изнуреношћу, лутао је даље без циља, те, и не приметивши, изађе из
плантаже и упути се у један честар.
Тада одједном зачу чудно зујање. Долазило је озго, као да лети
џиновски коњиц по бакарном небу. Више је зујало него брујало. Погледа
нагоре, али груби рефлекс запаљеног неба вређао му је изнурене очи. Најзад
мораде да призна да је страшно уморан; сигурно је то умор производио
зујање у ушима. Имао је халуцинацију. Смешна је мисао о коњицу. Али јој
се не насмеја. Пијан од неспавања, занесе се и паде у истом тренутку када се
хидроплан спустио у пристанишне воде. Пао је у густ жбун ретаме, који се
склопи над њим. И оног тренутка заспа.
 XXV

Када се пробудио, приметио је да му је сат стао, али је морало бити

касно судећи по томе што пада сумрак. Почела је да пада киша; баш му је
једна топла крупна кап пала на лице; она га је и пробудила. Чим га је прошло
тренутно изненађење што се налази у том положају, остао је још неколико
тренутака лежећи на леђима, посматрајући небо пуно претње, примајући
доброћудно друге капи на чело, на очи, на образе. Осети сладуњав и слаб
укус једне од њих која му је пала на усне; а одмах затим. без иједне муње,
одјекну страшан прасак грома који као да је, котрљајући се, падао на њега, а
киша као да је чекала само тај знак, пљусну као из кабла.
Харве скочи на ноге смејући се као дечак и поче да трчи према кући.
Било му је чудно што се осећа тако добро, одморан и јак. Најзад је дошла та
толико очекивана бура, тако дуго одлагана, и сад је беснела осветничком
жестином. Други тресак грома насмеја га још јаче и чисто раздражујући.
Имао је, истина, одличан разлог да буде добре воље; кад се пробудио, прва
му је мисао била: Мери је спасена.
Устрча прилазном алејом ка кући. приметивши само једним оком
кривудаве бразде које је вода већ ископала у шљунку и у којима је весело
текла, растући сваке секунде. Улете у трем и ту застаде да стресе капи с
капута. Каква тишина у том трему! Али тишина није била више језовита.
Врата од трпезарије била су отшкринута. Пође ка њима, гурну их и погледа
унутра. Маркиза је била сама за столом у глувој полусенци те тако чудне
собе. Зашто сама? Сва у црнини, са својим старомодним накитом, у оном
свом непробројном ставу узвишености, потсети га на прво вече њиховог
сусрета. Она подиже главу и погледа га чврсто оним својим птичијим
погледом, без радозналости и изненађења.
– Мило ми је што вас видим – рече мирно. Очекивали смо вас, видите:
вечера је готова, као прво вече. Све као испочетка.
Он се насмеши.
– Спавао сам цео дан. И на необичном месту. Али ћу се за тренутак
попети у своју собу пре вечере.
– Једите прво. Попећете се после. Мудрац ужива оно мало што има; а
лудак тражи више.
Пословички тон га је забавио више него иначе.
– Више волим да се попнем за тренутак, али ћу радо узети чашу млека.
 Приђе столу, насу једну и попи је у дугим гутљајима. Било је изврсно.
Остављајући чашу упита:
– Где су остали?
– Американка је горе. А Коркоран ће се брзо вратити. Отишао је у
Санта Крус с „есколтом“.
Харве разрогачи очи од изненађења.
– Есколтом? Не знам ту реч.
– Речи су као перје, ветар их носи.
Он се насмеши поново, али овог пута са сумњом.
– Мора да сам збуњен, али не разумем добро.
– Ако је човек збуњен, нема му помоћи. Ја сам рекла да ће бура данас
доћи.
Сад је погледа са изненадним страхом. То мирно лице које је
изражавало једну врсту судбоносне мудрости, изазивало је у њему
непријатно осећање.
– Нека неприлика? – упита. – Зашто је Коркоран отишао у Санта Крус?
Она је и даље љуштила смокву и, љубазно нагнувши главу, одговори:
– Ко не гледа напред, остане натраг.
Настаде леден тајац. Првобитно непријатно осећање сад се претвори у
страх због двосмислености одговора. Не додавши ни један слог, изађе
журно, устрча уз степенице, и упути се у ходник док је у целој кући одјекнуо
други страшан гром. Јурну у собу. Али на прагу остаде као скамењен. Није
могао, није могао да верује својим очима.
Ту је била само Сузана. Кревет је био празан, размештен. Прозор
отворен. А код прозора се Сузана, на коленима, молила Богу. Имала је
шешир. Била је спремна да иде.
– Шта се догодило? – викну. – Где је Мери?
Сузана је била скочила на ноге; олакшање од појаве докторове натера
јој руменило у образе. Промуца, очарана:
– Како сам задовољна што сте се вратили! Нисмо знали шта да
мислимо: куда сте отишли. Била сам тако узнемирена…
– Где је Мери? – урлао је Харве. – За име Бога, реците ми где је?
Кућа се затресе од грома и јак удар ветра залупи отворена окна.
– Однели су је.
– Однели?
 Понови речи глупо, гласом који је био мало гласнији од шапутања и,
одвајајући слогове, додаде, претећи:
– Ко је однео?
Она га погледа очима пуним сажаљења и љубоморе у исти мах:
– Њен муж.
Харве није могао да схвати.
Она настави:
– Стигао је јутрос. Аеропланом. Из Лондона. Чекао је читаве часове
овде: вас није било; нисмо знали где да вас тражимо. Најзад је одлучио да је
однесе. Све је организовао он. Није могао боље уредити. Отишли су биће
једно пола часа. Сад су сигурно у Санта Крусу.
Он је био као кип, није дисао, није учинио ни најмањи покрет. Однели
су му је. Њен муж ју је опет узео. Откриће те тако просте, тако оправдане
чињенице, убило га је. На све је помишљао само не на то. Затим одговори,
пустивши на вољу наступу гнева:
– Није била способна за пренос – викнуо је. – Како сте могли допустити
да је однесу? На шта сте, ђавола, мислили?
Понижена, она обори очи.
– Нисам могла да се одупрем – одговори покорно. – Све је било
предвиђено. Све беспрекорно. Не бојте се. Изван опасности је. И... и мислим
да је боље за њу да проведе то време опорављања у Санта Крусу. Овде, кућа
тако жалосна...
Он је притиснуо слепоочнице длановима. Лице му је постало као од
пепела. Чинило му се да му нож рије по слабинама. Љутити се било је
излишно. Љутити се због чега, уосталом! Осећао је као да мало помало тоне.
Сетио се речи из бунила: „Односе ме... зашто, али зашто?“ И то је било једно
од чудних необјашњивих предосећања Мериних.
Душа му се колебала између сенки. С једне стране му се чинило да
посматра један догађај с огромне даљине у времену и простору, а ипак га је
видео све ближе и све јасније. То су била његова сопствена узбуђења која су
стварала и привиђење и његову јасност, и појачавала, једно по једно, његове
старе, мрачне слутње. Али је био потпуно уверен да види добро слику и да
све разуме, бар на махове, у размацима, као да се на смену диже завеса пред
његовим очима.
Сузана се поново усуди да му погледа у лице, а једна муња расветли
собу, осветли у потпуности утученост његовог погледа.
– Учините ми задовољство – промрмља – немојте бити тако утучени.
Боли ме.
 Приближи му се, дишући задувано, и метну му једну руку на рукав.
– Зар не мислите, зар не видите да је боље овако? Учинили сте све што
сте могли да је спасете. Сада нема... сада нема више шта да се ради.
Њене очи су се светлеле од суза. Шапутала је:
– О, љубави моја, зар не видиш како патим? Бог види. Дала бих своју
душу да те видим мање несрећног.
Он се спусти у столицу с лактовима на коленима, и лицем између шака.
Она се сада одлучи да више не обуздава сузе. Била се заклела да му више не
говори о својој љубави, али како је било могуће угушити је у грудима у
тренутку када је била тако јака? Баци се на колена пред њега.
– Чуј – прошапута – преклињем те да ме саслушаш. Спасао си јој
живот, је ли? Није ти доста? Шта друго хоћеш? Шта друго можеш? Удата је.
Њен муж је воли. Не можеш изменити то стање ствари. Ако је волиш, не
можеш. Ако би покушао да га измениш, изложио би се опасности да
поквариш лепоту своје љубави. То ти не приличи. Јер си био примеран!
Подиже глас изговарајући ту реч, и дах јој се угуши у грлу.
– Дао си доказа беспримерне храбрости, не, пусти ме да кажем, већ сам
ти рекла, али не мари, слушај ме, преклињем те. Заволела сам те од оног
тренутка када сам те видела у Ливерпулу.
Узе му грчевито једну руку.
– О, допусти ми ову прилику да ти то кажем. Ти мене не волиш, добро;
али ко зна да ли, кад ме боље будеш познао, нећеш моћи да ме мало заволиш.
Молим те само да одобрење, милост, милост да останем близу тебе, да ти
помогнем својим радом; бићу твоја робиња. О, Боже праведни, дај ми да
могу да му докажем своју оданост.
Он тада откри лице и погледа је хладним, али жалосним и доброћудним
погледом.
– Жао ми је, Сузана, али ни то није могуће.
Кад изговори њено име, она изгуби снагу.
– Је си ли сигуран да је немогуће?
Он погледа напоље кроз прозор.
Тада ућута и она, плачући и тресући се од језе. Уставши промрмља:
– Видим да је све узалуд.
Осети као да је ветар обавија леденим покровом. Мислила је: зашто ме
је Бог створио тако ружну? Зашто ме није створио таквом да могу да му се
допаднем? Погледа још последњи пут човека који је лежао заваљен у
столици и променивши глас, рече му:
 – Баш сам хтела да одем када сте се вратили. Зато ћу отићи сада, одмах.
И занавек.
– Желите ли да вас испратим?
Она одмахну главом.
– Не. Немојте поћи.
Стајала је пред њим, опуштених руку. Цело тело било јој је као увело
и изгледало је да може да се одвоји. Одједном се наже и пољуби га у образ.
Хладноћа тог образа према топлоти њених усана изазва у њој осећање
смрти. Зајеца.
Одлазећи, била је уверена да га више никада неће видети.
 XXVI

Ако ништа друго, остаје јој брат!

С каквим је жаром, док се пела уз брдо, борећи се са страшним ветром,
с каквим је жаром захваљивала Богу што је потсетио на њеног брата!
Био је страшан оркан – потоп. А у кориту поточића, који је пре
неколико часова био готово сув, јурила је ричући и рушећи бујица прљаве
воде.
Очајање њене душе било је у исти мах одраз дивљег очајања блиске
ноћи; али, ако ништа друго, у мраку се светлуцала бар та једина мисао: њен
брат, њен драги, драги Роби, једино биће на свету које је у стању да је разуме
и кадро да је утеши.
Јадна Сузана! Заиста, није имала херојски изглед, с косом која јој се
лепила за лице, с пешевима раскопчаног жакета који су се лепршали, и са
скромним кофером у руци. Најзад изађе из шуме пинија и убрза корак ка
кући. Један једини прозор био је осветљен у приземљу. Отвори капију, прође
кроз врт, попе се уз степенице на улазу и уђе у претсобље. Остави кофер у
једном углу и уђе у салу.
У мрачној соби, с подом превученим хладним, упадљиво сјајним
линолеумом, и са намештајем од жутог дрвета у стилу библиске строгости,
Арон је седео за писаћим столом, и при светлости једне једине лампе са
зеленим поклопцем читао је Нови Завет џепног формата. Подиже главу,
одмери Сузану од главе до пете, стеже пакосне усне, и припреми се за говор.
– Вратили се ете – рече; лед његовог гласа био је довољан да се она
одједном осети мајушна, уплашена, слаба. апсолутно неспособна да издржи
такво непријатељство.
– Потребно ми је да видим брата одмах – промуца ужурбано.
Арон скиде наочаре, врати их у футролу, с проученим покретима
судије који се спрема да изрекне осуду, и поново је одмери:
– Дакле, госпођица има потребе. И то потребе императивне, како
изгледа
Али Сузана се није осећала способном да поднесе његов сарказам.
– Будите добри и немојте даље да говорите у том тону. Где је Роберт?
Је ли ван куће? Имам апсолутну потребу да знам одмах.
– О, о! Апсолутну потребу. Императивну, категоричку. Госпођица
сестра мисионарева има ћуди.
 Али нагло промени начин и пређе у напад.
– Ако имате апсолутну потребу да знате, ево. Отишао је! – рикну. –
Побегао је из моје куће, несрећник. Није се више никако појавио од оног
дана кад сте били да узмете кофер. Изашао је говорећи да иде у варош за
набавке, и више се никад није вратио. Хоћете ли да знате где је? У Санта
Крусу, кажем вам, и ваља се у блату те клоаке срама.
Судана пребледе. Није могла да схвати. Дрхтала је. Понови:
– У Санта Крусу?
Арон, с очевидним напором да обузда своје гнушање, одговори у
намерно мирном тону:
– Досадно ми је што ми постављају толика питања, али ви заслужујете
обзире. Бесумње их заслужујете, после дугог пута који сте предузели да
дођете и помогнете брату у својој мисији да искупи залутале овце овог
безбожног архипелага. Заиста их заслужујете, због примера који тако дајете
и вашим сународницима и урођеницима, ширите у овој земљи дивљака реч
Божју.
И помилова покретом пуним љубави Нови Завет, али одмах затим
прште у бујицу грубих речи, вичући што је могао јаче:
– Понављам вам да је у Санта Крусу. А хоћете ли да знате тачно где је?
У паклу. Ето где је. Заваљен до гуше у једној јавној кући, утонуо у
најпрљавији разврат. Видео сам га ја својим очима. Ишао сам да га тражим,
и нашао сам га, кажем вам, модрог од разврата, у наручју једне срамне
проститутке.
Код последњих речи Сузана устукну као испред кише камења. Ради
одбране прибеже порицању.
– Није истина! – викну.
Арон устаде и пође, висок као торањ, пун претњи, ка њој.
– Имате ли храбрости да ме оптужујете као лажова? Мене, Арона
Роџерса, верног слугу мог Творца?
И подиже песнице ка таваници, као да призива на њу освету Највишег.
– Требало би да се баците на колена и молите опроштај, од мене и од
Бога.
Сузана више није ни чула његове речи. Мислила је на Робија, на њеног
драгог Робија, који је имао хитну потребу да буде спасен, хитну потребу за
њом. Нагло се окрете и отрча ка вратима, отвори их, у претсобљу скиде
кишни канут с чивилука и нервозним покретима навуче га наврат-нанос, док
ју је Арон, ставши на праг степеништа, посматрао у мрачној тишини. Али
сам је био мање мрачан, и кад је говорио, глас му је био мање гневан. Рече:
 – Бура је напољу. Јесте ли помислили на то?
Сузана није слушала. Откачи фењер који је био окачен, и дрхтећим
прстима покуша да га упали. Прва шибица се угаси.
– То је гадан пут и у нормално време, а вечерас је непроходан. Хоћете
ли да се изложите опасности да се заглибите? Хоћете ли да се изложите
опасности од грома? Размислите о томе двапут пре него што пођете.
Фењер је био упаљен. Сузана му затвори вратанца једним ударцем,
ухвати чврсто дршку и пође вратима. Арон пође корак напред.
– Еј, кажем, је ли то начин да одете из моје куће? Само лудаци могу да
изађу по овом времену. Најзад, против вас лично немам ништа; останите
овде до сутра ујутру.
Бледа, али горећи од грозничаве одлучности, она одговори:
– Не. Идем. Треба да одем одмах. И нећу се вратити.
Пре него што је он могао да одговори, отвори широм врата, изађе,
залупи их за собом и пође трчећи.
У мраку, у врту, чула је неколико пута глас Аронов који ју је звао. Али
се и не осврте. С грудима нагнутим напред да би савладала отпор ветра
удаљи се, час трчећи, час кораком, док не стиже на стазу у пољу. Ту јој је
фењер био од велике користи: без њега не би могла никада отићи до друма.
Изван лелујаве, бледе светлости фењера помрчина се дизала као зид, а стаза
је била скоро збрисана водом, која је по њој текла као по рову. Вода је била
свуда: капала је, кривудала је, задржавала се, продирала, утапала је целу
васељену; али је Сузана наставила ход неустрашиво, гацајући по блату.
Најзад нађе мост, и на другој страни изби на друм.
Био је то исти друм који је Харве превалио пешке оно вече кад је дошао
у Кућу лабудова, али колико промена отада! Шумарци више нису били
обавијени ваздухом мирног заласка, а међу дрвећем је оркан урлао, кидајући
лишће, кидајући гране, беснећи немилосрдно. Али је Сузану бринула више
киша но ветар. Никад није била под тако жестоким потопом. Вода ју је
заливала на махове млаким и пуним таласима. У мркоме небу севале су сваки
час, не муње које је познавала, него расуто светлуцање, које се ширило
праштећи као грчка ватра и обухватајући увек цео свод ноћног неба.
Гоњена својом неукротивом вољом, настави ход, прође варошицу Ла
Куеста, где су се резервоари за воду, увек празни, сада преливали; али корак
јој је већ био све слабији, иако је пут силазио а ветар јој одостраг дувао у
леђа. Узбуђење и умор уједињени, на крају су постали јачи од њене воље.
Зглавци су је болели; тело јој је било сасвим изнемогло; била је већ сасвим
на крају снага.
 Тада је – бесумње послате од Бога – стигоше једне двоколице. Чим је
чула шљапкање копита у блату, осврну се и поче да окреће фењер у круг да
би кочијашу дала знак да стане. Овај заиста одмах заустави запрегу, погледа
жену испод вреће која му је покривала главу и рамена, и бичем јој даде знак
да се попне. Она метну ногу на точак, и он је подиже до себе. Клатећи се,
отскачући, пођоше наниже у најгушћој помрчини.
„Бојеро“ је био један с трга у Санта Крусу, и оркан га је изненадио
далеко изнад Лагуне. Више је волео да се врати наврат-нанос у Санта Крус
него га тамо горе преноћи. С времена на време бацао је поглед на сапутницу,
али је био тврд на речима. Ни она није говорила. Седела је укочена на тесној
дасци и мучила се да савлада своје нестрпљење. Пут јој је изгледао бескрајан
и поред опасне брзине с којом су ишли у мраку. Најзад, после једног оштрог
завоја који су само неким чудом успели да пређу, појавише се у киши која је
пљуштала слабе варошке светиљке. На улицама није било никога, пут је био
пуст, а у тој празнини је трештало хучање бујице. То је Баранка Алмеид,
притешњена обалама, јурила вратоломно ка мору.
Двоколице се зауставише пред једном шталом у једној уличици иза
трга. Сузана скочи на земљу, прочепрка по торбици и даде новац бојеру.
Затим погледа око себе да би се оријентисала. Знала је врло добро куда хоће
да иде. Кроз пет минута нашла се пред бројем 116 Улице скитница. Изнад
врата је један маварски гитер пропуштао напоље бледу светлост. Сузана није
оклевала. Покуша да отвори, и квака попусти одмах: уђе у трем уздахнувши
дубоко.
Зидови су били украшени везовима од вуне који су претстављали старе
мале лађе с пуним једрилима. Под је био од мозаика, а један ред јектичавих
палми у вази чувао је стражу дуж целог једног зида. На супротној страни био
је један лук, застрт завесама, иза којих су се чули звуци гласова и смеха и
мандолине. Светлост која је пробијала кроз прозоре на завесама била је
замагљена димом од дувана.
Локал није имао ништа нарочито што би човека могло узнемирити, али
Сузана се осетила парализована наслућујући несрећу. Стеже песнице и
упути се у ходник. Али у том тренутку једна жена изађе из унутрашњих
одељења.
Била је то Мона Лиза.
Сузана застаде, црвена као крв. Спремила се да храбро издржи сусрет
који ју је очекивао. Али Мона Лиза је била непомична, и – ствар невероватна!
– једанпут је у животу изгледала апсолутно неспособна да проговори једну
једину реч. Тек после неколико секунада пође напред, опрезно, да се увери
ко је гошћа. Недоумица је њене ружне црте учинила одвратнима. Најзад
узвикну:
– Шта радите, Боже мој, овде у овакво вече?! Кунем се главама мојих
девојчица да сам у први мах мислила да сте утвара. Дођавола, немате ни
кишобран по овом времену у коме би само харинга могла опстати.
Чудно, али у њеном гласу се осећала нота искреног саучешћа.
Сузана је заиста бедно изгледала. Мокра до костију, с косом
улепљеном по лицу, с ципелама умазаним блатом, хаљинама с којих је
капала вода, као да је ипак била потпуно несвесна свог стања и свог изгледа.
Узвикну:
– Је ли мој брат овде?
Мона Лиза се направи као да није чула питање. Одједном испољи
енергичну материнску бригу. Ухвати Сузану за рукав и рече гласно:
– Никад нисам видела ништа слично. Никад нисам могла замислити
чуднију пустоловину! Гацати по блату, по овом потопу, у ово доба! Маријо
Дјевице, да сте мислили да је то априлска кишица? Или шта иначе? Навући
ћете болест, тако ми Бога, запаљење плућа или ко зна шта. Побогу, ходите
овамо, у овај салончић, ја ћу вас обрисати!
И пре него што је Сузана могла да се успротиви, гурну је у један
„салончић“, посади је на један диван и, стално брбљајући, поче да претура
по фијокама једне комоде која је стајала испред прозора.
– Треба пар пешкира, ако не и више. Ако ме извините за пола секунде,
наћи ћу вам их, знам да су овде, али ми не долазе под руку... где су се
завукли... ја сам их метнула ту својом руком… нису могли нестати. Одмах
ћете добити топло купање са слачицом, и то одмах, да, госпођо. Али прво
хоћу да нађем те проклете пешкире. Затим ћу вас свући и измасирати
рукавицом док не поцрвените као рак. Дођавола, не могу да схватим: видети
вас како улазите овде као да сте препливали пристаниште.
Али Сузани није било до припитомљавања. Тек што се Мона Лиза
окренула с нађеним пешкирима, она је дочека с истим питањем:
– Где је мој брат?
Глас је био тих, али је показивао неодложну хитност.
Мона Лиза је почела издалека. Објашњавала је, витлала је пешкирима
у ваздуху. Није јој се хитало с одговором. Заврши речима:
– Како могу ја да знам? Јесам ли ја чувар вашег брата? Заиста не. У
овом тренутку мислим само на вас. Пустите да вас добро обришем. После
ћете говорити о Робију до миле воље.
Сузана се покрену.
 – Не могу да чекам. Морам да знам одмах да ли је овде. Да или не?
Светлуцаве лукаве очи као глава у чиоде замаглише се због забуне.
Мона Лиза слегну раменима и изусти једну бедну лаж.
– Не. Није овде. Зашто хоћете да је овде? Кунем се да није овде као што
је истинит Бог.
– Мислим да ми не говорите истину – одговори Сузана говорећи брзо.
Цвокотала је зубима, усне су јој биле модре од хладноће и страха.
Мона Лиза истури своје моћне прси и порече:
– Не. Мислите да лажем? Кажем вам да није. Заклела сам се и доста.
Тада се врата отворише, и уђе Роберт.
Ушао је као месечар, или боље, као човек који је од пре неколико дана
живео клатећи се између крајности – њему непознатих – усхићења и очајања.
Његов садашњи изглед показивао је недвосмислено да је додирнуо дно јаме
у коју је упао. Ушао је тетурајући се, без видљивог циља. Имао је намеру да
некоме нешто покаже; је ли му показао или није? О, забога!
Подиже главу и видевши Сузану скамени се. Заустави дах, али му из
уста излете неко блејање, а његово лице говорило је много више но што би
могле да кажу речи. Било је болно гледати смешан страх који се изражавао
на његовом лицу. Брат и сестра гледаху се ћутећи. и он први обори очи
опирући се ипак нешто љутито.
Сузана уздахну дубоко и рече само његово име:
– Роберте!
Није могла да каже ништа друго.
Мисионар се спусти на диван Мона Лизин. Љутито је гунђао:
– Шта хоћеш? Шта тражиш овде? Зашто си дошла?
– О, Роби, да те потражим, дошла сам, веруј ми, да те одведем...
– Е! Да ме одведеш? А куда, ако смем да питам?
Гледао је укочено у њу.
– Куд било! – викну она. – Напоље одавде. Куд било, само да будемо
заједно ја и ти.
Мона Лиза, која је слушала са рђаво скривеним нестрпљењем, сада
осети да љутња надвлађује њену љубазност од малопре.
– Тако је! – изјави – одведите га. Као што је Бог истинит, досадило ми
је да гледам пред ногама тог језуита који једног тренутка придикује морал и
пева бар једну химну, а минут после тога чини горе од ђавола. Часна реч, ја
знам шта су људи, али са овим недоношчетом не знам шта да почнем. Трпела
сам га само да видим да ли ће га искуство нечему научити, али ово је очајан
случај. Одведите га, кажем, и добра срећа обома.
Мисионар уздрхта. Рикну. Избацују га. Њега, пречасног Трантера,
избацују на врата – јавне куће!
– Тако? Терате ме из... из радње?
Мона Лиза одговори агресивно:
– Овог пута је глупак долијао.
– О!
Сузана се умеша узбуђено.
– Хајдемо, Роби, хајдемо кући. Ходи са мном. Ја и ти заједно, као
некада. Али одмах, ходи!
Он одгурну руку коју је она испружила према њему преклињући га.
Алкохол се осећао из њега. Дошло му је на плаче због срамоте која му је
нанета. Он, пречасни Трантер! Било је исувише. Навреше му крупне сузе на
очи.
– Немој ме пипнути! – урлао је– – Ако сам недостојан да ме додирнеш,
немој ме додирнути!
– О, ућуткајте га – рече Мона Лиза, отворено згађена – запушите му та
гушчја уста и склањајте ми га испред очију.
Шта је рекла? Гуска. Простакуша. Он ће јој показати да ли је гуска,
показати и једној и другој, и свакоме. Одједном, неким напрасним
узбуђењем испрси се и поче да декламује:
– Хоћете да одем? Идем. Уклањам сметњу. Одрекао сам се свог Бога,
је лʼ те? Спустио сам се на степен свиње, је л’ те? Ви видите само то: ви не
разумете шта је испаштање, жртва!
Занесе се кад је изрекао последњу реч. Био је накресан више него што
је мислио. Међутим, овога пута, он ће да јој покаже шта је жртва. Да би јој
показао, у мозгу му је синула једна велика и племенита идеја.
– Проклет сам, је ли? То је оно што ви мислите, али ја не делим исто
мишљење. Ви не разумете ништа, немате ни појма шта је жртва. – Залепи се
за ту реч: понови је два-три пута, са све више поштовања; датим изненада
прште у мрзовољан хистеричан смех. Његова идеја имала је џиновске
размере. Окрете се Сузани:
– А ти хоћеш да ме искупиш? Нема искупљења за мене. За мене има
само једна ствар: крај. Исус се жртвовао за мене; ја се жртвујем за њега. –
Хиљаду сарафимских гласова певало је у његовим ушима, а кроз свете
хармоније допирала је рика набујалог потока. Он се видео украшен сјајем
своје одлуке. И још последњи пут заурла: – Ваљао сам се у сраму, али имам
у себи способност да се очистим.
– Не говори тако – преклињаше Сузана – плашим се. Па му се
приближи, али је он одгурну претерано млатарајући огромним рукама.
– Загњурио сам се у зло – певао је – сад трчим да се оперем. – Скочи
као јагуар ка вратима, отвори их и излете у ходник. Вичући као бесомучан,
јурну у помрчину улице. Све се догодило за трен ока.
– Овог пута је заиста полудео – примети Мона Лиза.
Сузана, с рукама прекрштеним на грудима, остала је згранута брзином
призора. Затим се стресе, јаукну и одјури за братом. На улици застаде
неодлучна, заслепљена услед наглог прелаза из светлости у мрак улице, али
затим разазна у даљини братовљеву силуету који је јурио као да је ђаво у
њему. Она појури за њим, али је приметила да га не сустиже. А он је заиста
јурио ка реци. Све се јаче чуло хучање воде. Сиромах Роберт није знао да
плива. Одједном јој вода, мрачна, претећа, брза, прсну у очи. Викну:
– Роби! Роби!
Он је није могао чути. Био је на обали. Његова силуета појави се за
тренутак оцртана према небу у несигурној равнотежи на ивици понора.
Сузана испусти један продирући крик и призва Бога у помоћ. Стиже на обалу
и одмах виде како се тело Робијево очајно бори са струјом, и учини јој се да
је пустио крик за помоћ. Она му довикну да га умири. Осећала се кадра да га
спасе; била је добра пливачица. Стеже зубе и баци се у воду. Зачуди се што
није чула како срце хоће да јој искочи. Имала је слабо срце, увек је имала
слабо срце. Али није био тренутак да мисли на то. Приближавала се Роберту;
већ је скоро била стигла до њега, већ је била пружила једну руку да га ухвати,
када је један талас баци у страну на једну стену. Удар није био жесток, али
је погодио баш у срце, у оно срце које је изгледало да хоће да пукне, и њено
тело поче да се окреће вртоглаво. Осети да малаксава и нејасно виде како
мрак постаје све гушћи око ње. Затим није знала ништа друго.
„Велику бујицу треба прелазити последњи“. Није разумела речи; не би
их никад разумела.
Мисионар, кога један вртлог баци, праћакајући се изађе на обалу. Сад
је био трезан и страховито уплашен. Видео је како му Сузанино тело пролази
испред носа, али није гледао у воду, пео се уз обалу као коза, потресен језом
и муцајући самом себи:
– Велики Боже, каква лудачка мисао! Христе, како лепа мисао!
Дођавола, баш сам свиња; могао сам се удавити. Треба да идем што пре да
се пресвучем. Хвала Богу, здрави смо и читави.
А Сузана, однета таласима, ишчезе у мраку мора.
 XXVII

После две недеље Харве Лејт сиђе с планина и врати се у Санта Крус.
Било је рано поподне. Оркан је сада био прошлост, ветар је био престао,
земља се пушила под ведрим небом. Уђе у варош, обиђе око трга где је
пијаца, пређе „Пласу“ и пође ка кеју. Ишао је журно, не гледајући ни десно
ни лево. Прешавши царинарницу, уђе у биро бродарског друштва и обрати
се чиновнику који је давао обавештења.
Овај, неки фићфирић с умазаном косом и брковима освајача, погледа
га са безобразном радозналошћу и уздигавши једно раме одговори:
– Господин нема среће, друга лађа је отпутовала јуче.
– А када ће поћи идућа?
– Ех, кроз десет дана.
Харве, иако наљућен радозналим погледом чиновниковим, захвали му
мирно и изађе. Врати се истим путем али полако. Пролазећи поред једне
кафане застаде, задржан својом сликом коју виде у једном огледалу. Имао је
муке да себе позна. Његово лице с брадом коју није бријао петнаест дана,
било је лице неке друге особе; једна ципела му је била пукла на врху; његово
извештало одело, прљаво од блата и поцепано на једном колену, не би
обукао ни неки адраповац. „Боже, каква слика!“ помислим гледајући себе у
огледалу.
Прелазећи поново поред „Пласе“ седе на једну клупу. Код његових
ногу, у једној гомилици бачене хартије, трулело је неколико љусака од
краставаца посутих плавим сјајним мувама. Одбачени као и он.
Ако ништа друго, сад је могао да седи мирно. Оно вече кад је беснео
оркан – пре колико дана или година? – после одласка Сузаниног из Куће
лабудова када се вратила Арону, било му је апсолутно немогуће да седи
мирно, јер је био мучен неком нервозом која му није давала мира; ишао је по
празној соби горе-доле, док су старе дашчице у патосу шкрипале. Његова
душа није хтела да ради; окретала се и увијала као кедрови на ветру. Било је
немогуће чекати повратак Коркоранов. Немогуће говорити с маркизом.
Немогуће остати у тој соби, по којој је ходао горе-доле као лав у кавезу.
Сишао је у трем, отворио врата, упутио се кроз врт у правцу планина, али
без циља. Пред њим се уздизао Врх, нејасно оцртан у сумраку, и изгледало
је као да му даје знак да дође. Имао је чудно осећање као да би можда тамо
горе, на оном Врху тако уздигнутом изнад пакости земље коју лижу прљави
таласи мора, опкољеном облацима и очишћеног драгоценим свезнајућим
ветровима, човек мора наћи мира. Могао би да наслони чело на небески свод.
Могао би имати мира; могао би да остане у месту.
Тако је почео да се пење ударивши, да би се изнурио, најстрмијом
страном. Није водио рачуна о киши, предавао се потпуно једној неодложној
мисли о потреби да се уздигне, да стигне на Врх. Пузао се уз неплодне
планине посуте кречњачким отисцима биљака међу сувим жбуњем отровног
веролиља; предео је био боје рђе а испресецан понорима у којима су се
нагомилавали талози песка и камења између којих је расла индијска смоква
и зачуђени чокоти који су се ту шћућурили, неразмрсиви као и његове мисли.
Прешао је једну за другом безбројне терасе стења. Горе, стално горе, ради
освајања Врха, у мраку који се згушњавао, у киши и на ветру, испод грома
који је изгледао да се котрља низ падине планине! Стиже до пећина. Чувених
пећина Ел Телде, топлих, сувих, испред којих се пред сваком од њих налазио
мали квадрат ељде која пушта жиле у лавин пепео.
Пси су лајали; људи дотрчаше. Била су то људска лица која су га
загледала са сумњом, лица становника пећина. Неодређене сенке које су
измилеле из пећина, вичући, гурајући се око њега; људи ниског раста,
збуњеног изгледа, који су говорили језик који он није разумевао. Принудише
га да се склони у пећине, једва осветљене жеравицом која је изумирала по
заклоњеним угловима. Провео је целу ноћ у једној од њих, док је оркан
бесомучно беснео око гребена планине.
Ујутру је могао да оде да је хтео. Али је остао. Био је душевно мирнији;
његово тело је било скрхано умором. Мали дивљаци су му наметнули своје
простосрдачно гостољубље. Дали су му да једе једну врсту качамака. Чим би
се сунце појавило, у свакој пећини је било по једно туце деце, голишана,
мајушних и плашљивих као веверице. Седећи на сунцу, Харве их је
посматрао како се играју. Стекавши у њега поверење, вртели су се око њега,
пели су му се на колена. Пустио их је да раде што хоће не смешећи се, не
бранећи се од њихових покретљивих руку; пустио их је да се забављају.
Чудна пустоловина ту, тако близу Врха на који се није попео. Свако вече
говорио је самом себи: сутра одлазим. Али сутрадан није одлазио. Зашто да
оде? Куда да иде? Никоме није требао. Нико га није желео. Ускоро ће Мери
да однесу из Санта Круса, као што су је однели и из Куће лабудова. Тек кад
буде сигуран да је отпутовала, тек тада ће сићи у варош.
Баш данас. Данас је био уверен да Мери није више била ту. Ево га опет
у Санта Крусу; и то самог. Уздахну и сакри лице међу руке. За десет дана
нема лађе. Палмове гране су му се лелујале више главе, фонтана је скакутала
жуборећи и прскајући, сребрне рибице пливале су у мраморном басену код
његових ногу; с времена на време је приметио како га пролазници гледају.
Један стари просјак који је прошао вукући ноге и који је продавао срећке
чувао се добро да му не понуди срећку. Харве је осетио чудно задовољство
кад је видео како га чак и просјаци заобилазе.
Тада виде једну сенку како се издужује према његовој клупи, како
оклева, стаје, и осети једну руку на свом рамену. Тргнувши се погледа. Био
је Коркоран.
Коркоран! Са шеширом на потиљку, ногама раширеним, изгледом
добричине и осмехом који разоружава. Али око тог осмеха је била једна
сенка неверице, и његов осмех звучао је готово као јецај.
– Он главом! – муцао је – он, кога свуда тражим већ толико дана!
У том тренутку осмеха нестаде.
– Једва верујем својим очима, једва сам вас познао, мислио сам да…
часна реч, Харве... страшно ми је мило што вас видим.
И бучно обриса нос. Затим, постепено, осмех се врати, онај стари осмех
утехе и оптимизма. Џими је изгледао да ће да се баци око врата нађеном
доктору.
– Он главом – понови, тарући руке да их запосли некако – он и нико
други до он. Реците ми, за име Бога, шта радите? Шта вам пада на ум да
ближњега тако плашите?
– Нисте очекивали да ме видите да се опет појавим, је л‘ те? Каква
глупост. – Није знао шта друго да каже у том тренутку. Није замишљао да
неко може бити срећан да га опет види. На крају крајева, треба признати да
пријатељство има вредности.
Коркоран се спусти на клупу; његове светле очи још су зрачиле
радошћу због сусрета. Говорио је сав обузет радошћу.
– Разуме се, требало је да то очекујем од вас, који изгледате нарочито
рођени да разочаравате оне који вас воле. Претурио сам целу варош тражећи
вас, претресао сва села. Вере ми, почео сам да мислим да сте и ви свршили у
води.
Харве га погледа упитно, а Џими обори очи. Волео би да није додирнуо
то питање.
– Можда не знате шта се догодило са Сузаном.
– Сузаном? – понови Харве.
Џими оклеваше, а затим, погребним гласом извести га о Сузаниној
смрти.
– Нису јој више никад упецали леш – заврши. – Сада је тамо негде на
дну мора, сиротица. О, не могу да вам кажем колико ме је цела та ствар
потресла. У њеним очима била је увек нека варница трагедије. Била је то
девојка која се одавала са сувише ревности стварима којима је тежила,
можда баш зато и није никад постигла ниједну.
Харве га је гледао чврсто, разрогаченим очима, пуним ужаса. Јадна
Сузана, тако осетљива, тако пуна свете ревности! Морао је нешто несвесно
мрмљати, јер Коркоран одговори полугласно:
– Доиста јадница; сад не осећа више ништа тамо на дну.
Тамо на дну. На дну мора; међу алгама и коралима, са полузатвореним
бледим капцима.
„Ако ми пружите ту јединствену прилику, преклињем вас дајте ми ту
јединствену прилику...“ – опруженим рукама је преклињала, жудна да окуси
мало среће.
При тој помисли Харвеа обузе језа.
– Каква трагедија! – промумла, као говорећи за себе. – Дубоко сам
ожалошћен.
Затим после неколико секунада упита:
– А брат?
– Уф, тај! Невероватно. Дао се на спасавање туђих душа. До гуше је
запао у скрушеност. Хоће да убеди Нашег Господа да је његова сестра вољно
умрла да би њега вратила у стање милости. Мора човек да се згади. Донео је
хармонијум у Санта Крус, узео је под кирију један локал и придикује на сва
уста! Пева химне да све пукнете од смеха, са сузама у очима. „Осана,
алилуја“. Верујте ми, просто да добијете жутицу.
Прођоше два минута. Затим Харве упита:
– А ви?
Џими узе бурмут, али с изразом покорности који ипак није могао да
сакрије његово задовољство самим собом. Гурну скромно само један палац
у отвор прслука и одговори:
– О, ја, ја сам збринут. Наследник дон Балдазара, с пола туцета
жућкастих слугу на мојој служби, а ја ћу их учинити виткима, то вам јамчим.
Довешћу, за краће време но што се изговори, плантажу у савршен ред.
Стекао сам живот милорда, и није да се хвалим, али сам га заслужио.
Харве се насмеши само уснама, али је био задовољан, заиста
задовољан.
– Утолико боље Џими – рече полако – то ме заиста радује.
Џими се испрси, и да би сакрио узбуђење, скочи на ноге.
 – Али има још нешто што ће вас обрадовати много више. Ходите, време
је да идемо; ја сам вам испричао своју историју, сад је ред на вас; хајд’мо у
хотел.
– У хотел?
– Тачно. У хотел. Хоћете ли овде да седите до доласка лађе? Опаметите
се за име Бога и ходите.
Ухвати га под руку, поможе му да устане и убедљиво га поведе преко
трга. Уђоше у хотел.
Коркоран пређе трем као да је газда, спусти се у једну фотељу и гласно
викну вратара.
– Ево ме, сењор.
Црнац пожури на позив, сав у златним гајтанима и поклони се.
– Замолите сер Мајкла Филдинга да ме почасти својим присуством.
Разуме се, ако му је згодно. Али реците му да је у питању важна ствар.
– Молим.
Харве потскочи као од пуцња. Сав нагнут према Коркорану упита:
– Шта? Зар су овде? У Санта Крусу? Нису отпутовали?
– Ех, да су отпутовали, како бих могао да се пријавим сер Мајклу?
Али је и сам био збуњен. Сакрио је ту забуну шапућући:
– Мир, мир, молим, не бежите тангентом.
Харвеове усне биле су чудно побелеле.
– Али ја сам мислио... Две недеље... Било како му драго, ја нећу да га
видим, а ни он неће да види мене.
– Ту се варате, драги мој – изјави Џими, наслонивши се на наслон и
посматрајући своје ципеле које му је један од његових шест слугу углачао до
савршенства. – Вере ми, има луду жељу да се с вама упозна. А како и не би,
зар му нисте спасли леди? Свуда вас је тражио, и он као и ја. Сјајан тип,
видећете. Такав се не среће ни на петнаест дана хода. А гори од захвалности.
– Нека задржи за себе, ту своју захвалност.
– Оставите, немојте бити тако рогобатни. Хоћете ли или нећете да се
вратите у Лондон? Не верујем да сте одлучили да се убуђате на обалама
архипелага, шта?
Нагло прекиде и главом поздрави више пута и нарочито једног
господина који им је, сишавши са степеништа, прилазио.
Харве је хладно одмерио Мериног мужа. Доста висок, широких рамена,
снажне грађе, с изгледом непоколебљиве сигурности. Све црте лица добро
моделиране и сразмерне: нос прав, образи савршено избријани, велика жута
коса добро зачешљана. Имао је неусиљен израз љубазности, којега као да
неће и не може да се ослободи. Нарочито су му очи, оптимистичке, плаве
боје, изгледале да се осмехују на свет, налазећи да је диван, заиста диван.
Приближио се с изразом узбуђене веселости, готово јурнувши с
испруженом руком ка Харвеу.
– Сјајно – узвикну – просто сјајно! То доводи све у ред, апсолутно све.
Најбоље решење које се могло замислити.
Примаче столицу до самог доктора и пре него што је сео, повукао је
панталоне на колену, те настави са срдачном озбиљношћу:
– Пре свега реците ми јесте ли ручали?
Харве се укочи. Је ли озбиљно мислио на ручак или се шалио? Погледа
га сумњиво. Слага:
– Да, ручао сам.
– Штета, заиста штета. Онда ћете доћи на вечеру с нама. Та шта,
остаћете увек с нама од сада па убудуће, одбијам апсолутно да вас и на један
минут изгубим. Задовољство је видети вас најзад. Велико задовољство.
Мери ће бити очарана, апсолутно очарана. Доста се бринула последњих
дана.
Харве се осећао јако нелагодно. Чинила му се несхватљива толико
мирноћа; толико различито од оног што је очекивао. Је ли могуће да неко
сме, или мисли, да Филдинга обавести о чињеницама? Одједном га запита
металним гласом:
– Ваш пријатељ Кар није вам ништа говорио о мени?
– О, Кар!
Филдинг се срдачно насмеја.
– Никад га не слушам. Добричина; одлично јаше, али је ветропир. Прек
младић. Немате појма колико су ми његови телеграми...
– Нисам мислио на његове телеграме, него на друге ствари...
Филдинг је мислио на друго, гледајући пронађеног доктора с
испитивачким али благонаклоним погледом. Рече:
– Оковратници ће бити једина тешкоћа. Који број носите? Ја носим 42,
готово ме срамота да кажем. Али све остало могу вам прибавити, рачунајући
ту и ново новцато одело, још неношено, које је Мартин – он увек има дивне
мисли – ставио у кофер. Све, имате: бријач, четкицу за зубе, сунђер, потпуну
опрему. – Набра чело шаљиво. – Једина тешкоћа оковратници.
 Харве осети да то није била поза. Сер Мајкл, између озбиљног и
шаљивог, заиста се бринуо за питање оковратника. Све се очекивало од
стране Мериног мужа, али не та врста очитог потсмевања. Обори своје очи,
и замишљен посматраше ћилим.
– Збиља – настави Филдинг – нисам вам још захвалио. Боже, било је
чудо, право чудо, Мерино оздрављење. Међутим, то су ствари о којима се не
разговара радо. Знате, врло јој је добро; ускоро ће моћи да устане. Кроз који
дан биће у стању да путује; аеропланом, разуме се. Затим, у Бакдену, пољски
ваздух ће је потпуно опоравити.
Заћута а затим додаде још живахније:
– Ви, докторе, разуме се, поћи ћете с нама. То се подразумева. Допашће
вам се Бакден, у то сам уверен. Лепо месташце. Ове године ми је пошло да
руком једно укрштање ружа, које бих волео да вам покажем. Новина. Није
нимало ружна. Идуће године ћу је поднети Вртарском друштву.
Харве је слушао седећи и не трепћући. Цело питање му је изгледало
неразумљиво, чинило га је немим. Је ли могуће да Филдинг не зна? Па ипак,
та насмешена непомућена душевна равнотежа... Чему служи, ако не да
продужи запетост једног стања ствари непријатног за све? Желео је да нађе
да је антипатичан, али није могао. Био би му одвратан цели тај срдачан начин
да је могао посумњати у његову искреност, али је био сувише отворен да не
изгледа сасвим природан. Филдинг је имао све: господство по пореклу, леп
изглед, беспрекорно понашање, а нарочито ону учтивост која осваја... Па
ипак, као да је мирно био уверен да нема ништа. Било је немогуће наћи да је
антипатичан.
Најзад Харве промрмља:
– Жао ми је, али не могу да примим позив. Ви се вратите аеропланом,
ја лађом, а кад будемо једанпут у Лондону, мало је вероватно да ћемо се
видети...
Филдинг се енергично успротиви:
– Шта вам пада на ум, драги мој? Не знате шта говорите. Ви се нећете
вратити лађом; верујте да се још и не гради та лађа која треба да вас врати
кући; ви ћете се вратити с нама аеропланом.
Удари се по бутини и скочи на ноге енергично:
– Ходите са мном. Није време за ћаскање. Имам за вас спремљену собу.
Треба вам да се добро окупате, а затим ћете пробати моје одело, и чим будете
готови, отићи ћемо заједно да посетимо Мери. Ходите горе. Свега неколико
степеница.
 Док је говорио, врата што се окрећу зашушташе, и уђе Елза праћена
Дибдином и Каром. Кад угледаше Харвеа, све троје застадоше згранути, а
било је нечег глупог у чуђењу које су испољили. Затим пођоше полако
напред.
– Прави уметнички потез – примети Елза која се прва прибрала, и поче
да загледа Харвеову браду – потез који је био потребан да узбуђење због
сусрета буде упадљивије.
– Упадљивије и епско – додаде Кар са сарказмом (још је имао ожиљак
испод левог ока). – Требало би да бризнемо у плач и да му се бацимо око
врата.
– Мир, Вилфреде – заповеди Филдинг. – Хоћеш да изгубиш службу?
Јеси ли био да видиш апарат? Јеси ли говорио с механичаром? Одговарај,
идиоте!
– Дабоме да сам био. Станфорд каже да је скоро готов, само нека
стварчица има да се регулише, не знам тачно, довод уља, мислим. Каже да
ће бити готов за идућу недељу. Ако време буде лепо, разуме се.
– Добро – промрмља Дибс као да је рецитовао – надајмо се да ћемо
моћи брзо да изиђемо из ове заражене рупе.
Филдинг се окрете и погледа на онај свој убедљив начин.
– Ти, Дибс, вратићеш се лађом, разуме се. Јеси ли чуо, Дибс?
– Лађом? – упита дахћући Дибс.
У гласу се осећао ужас.
– Дабоме, има само четири места у апарату, осим Станфорда.
– Али... четири... мислим... па има нас тачно четворо.
Његове разрогачене очи гледале су наизменце Филдинга и Харвеа. Чак
је испустио монокл и остао с отвореним устима у ставу крајње утучености.
Очајно се сручи у једну фотељу.
Елза се тресла од звонког смеха. Седе на наслон исте фотеље и изабра
једну цигарету из табакере. Али када Филдинг ухвати Харвеа испод мишице,
подиже главу и гледаше их кроз облаке дима, док су се удаљавали.
– Куда идете? Да начините малу посету нашој болесници?
– Не – одговори Филдинг – идемо да тражимо оковратнике.
 XXVIII

Сада када су сви ослушнули, хука мотора једва се чула у унутрашњости

кабине: мало јаче него зујање. А и кретање се једва примећивало; бачени у
простор брзином од две миље у минуту, изгледало је да просто лебде у
ваздуху изнад оног неизмерног перја облака. У поређењу с напорним
путовањем при одласку, повратни лет је ишао брзином муње.
Свега два дана од Санта Круса. Узлетели су у четвртак пред подне. Дан
је био ведар и тих, сунце слабо, вода зелена и глатка као стаклена плоча.
Држали су у тајности час поласка, тако да је Мона Лиза, отворивши свој
прозор, истурила напоље своју плаво обојену косу с узвиком:
– Мајко моја, та они су отпутовали! Сто му громова! А нису се
смиловали да прођу овуда да нам кажу збогом. Мислили смо да су боље
васпитани, је ли, Кука? Запамти добро да треба двапут да размислиш пре
него што се упустиш с извесним људима. Дај ми једну кап „црначке крви“,
брзо: доста ми је да их погледам па да ми се смучи.
Мисионар, кад је чуо хуку мотора, скочио је и изјурио на улицу и
истеглио свој дугачки врат да би видео тачкицу која се губила на видику.
Склопивши своје млечне ручерде, мрмљао је: „Исусе, Исусе, та отпутовали
су! Сад сам спасен од искушења. Хвала нека је Господу! Сад ћу ја свима да
покажем да ли ће моја мисија претрпети неуспех. Алилуја, алилуја.“ И
великим скоковима, као велики питоми зец, завуче се у свој нови локал и
поново се загњури у хармоничне таласе свог хармонијума са свим жаром
искупљеног грешника.
Само је у Кући лабудова јављен одлазак – разуме се, и Дибс је знао за
одлазак – али то маторо гунђало, непромењен у гробној срдитости,
апсолутно је одбио да присуствује одласку. Међутим у Кући лабудова се
један огроман стони чаршав лепршао на копљу од заставе, у дворишту су
стајале две мајушне фигуре: једна мала црна женка мрава и један огромни
сиви мрав, машући рукама свом снагом; а поред тога се видела светлуцава
тачкица, која је могла бити отсјај неке бурмутице.
А аероплан је отишао летећи величанствено изнад острва, које је
лежало све у зеленилу мора. Врх је ишчезао последњи. Прву ноћ су провели
у Лисабону. Ујутру су одмах отпутовали додирујући Опорто, Виго, Лујо,
пресекавши угао Кантабриских Алпа, пројуривши кроз залив до Бордоа. Све
је било тако просто, тако удобно, па ипак тако брзо. Одлазили су; враћали су
се кући.
 Када се попеше на широку Гарону и полетеше на север према Нанту,
ваздух је био хладнији. Како је брзо прошао последњи дан пута! Ево Сен
Малоа са песком код Парамеа који је изгледао као снопови жита растурени
по гумну. Али се могао видети само један минут. Све се губило, у мору, у
ваздуху, у тихом бескрајном зујању.
Филдинг је објашњавао пут с искреним одушевљењем. Имао је дивну
карту, шестар с повијеним крацима и био је необично радостан због своје
способности да управља експедицијом тачно по реду вожње. Тачност је била
његова слабост. Била је у његовој младости једна књига од Верна и један
џентлмен по имену Фог. Стићи на време било је за њега победа духа над
материјом. Сада је седео поред механичара и саопштавао му је изрично своје
мишљење, чикајући га да порекне његову нетачност.
– Не чини ли вам се Станфорде? Да или не?
Харве, седећи у дну кабине, лутао је погледом изван прозора на који је
наслонио раме. Облаци су били влакнасти и танки, као да се поцепао јастук
и просуо све перје у море. Каткад би се појавила нека бара сива као шкриљац.
Сунце је сијало, али без топлоте.
Одлазили су; враћали су се кући. Кришом окрете главу и баци поглед
на Мери. Гледала је укочено испред себе, прстима стављеним лако на књигу
коју је имала на крилу, бледуњава, мршава, о, тако мршава и ћутљива!
Изгледала је доста добро, али код ње тако младе тај изглед, тако лишен
животне снаге и тако мрачан, није био природан. Оковратник од крзна
скривао јој је један део главе, трепавице су бацале сенке на образе.
У њој се извршила једна фина али врло чудна промена. Показивала је
чудну озбиљност, као да је стекла осећање задовољства, и то озбиљно, које
јој је дотле недостајало. Изгубила је оне брзе инстинктивне покрете, ону
љупку својствену живахност. Изгледала је свесна да је постала зрела.
Није више била она некадашња девојчица, одушевљена и у исти мах
зачуђена; постала је жена.
Је ли осећала да је Харве гледа? Он не би могао одговорити на то
питање. Мучила га је та неизвесност, због које се осећао тако спутан да није
могао да се креће, и која се није никад ублажила, чак ни за ова два дана лета,
ни за пет последњих дана у Санта Крусу. Обоје су се бојали да се погледају;
укочени, утегнути, никада ни за тренутак сами, мрзели су и једно и друго
баналне речи које су, кад су били у друштву, били принуђени да говоре.
Обоје су очекивали једну прилику, коју су, међутим, и једно и друго изгледа
покушавали да избегну, прилику која се никада није јавила. Сад је он
загледао кришом да би је својом вољом принудио да се осврне, да му добаци
само један поглед, један кратак поглед – то би му било довољно.
 Али Мери се не осврну. И даље је укочено гледала испред себе, с
бледим лицем обојеним сенком трепавица и брадом уваљеном у меко крзно.
Филдинг се врати у кабину, неусиљен, динамичан, и седе поред Харвеа.
– Магла се диже – рече, и метну пријатељски руку на наслон Харвеовог
седишта – требало би ускоро да видимо Ла Манш.
– Је ли?
– А затим онај рај Солент; тамо ћемо пристати. Мотор само пева.
Станфорд каже да ћемо кроз један час стићи. Тачно по реду вожње. Бићемо
у Бакдену за чај.
Погледа сат на руци.
– У пет и четврт бићемо тамо. С једне стране ми је жао што је свему
крај. Био је диван лет. Полазећи, пре три недеље, био сам у псећем
расположењу; страх, вероватно; било како му драго, мрзим да будем сам.
Али нас четворо чинили смо успешан квартет, зар не? Био бих расположен,
што се мене тиче, да га поновимо.
Елза се уплете, уморно, говорећи преко рамена:
– Ја не, хвала, ни за један милион.
Зевну. Замисли се.
– Једна једина ствар ме је спасла од превременог краја: изглед Дибса
кад смо га оставили на цедилу на острву. Његова њушка, последњи поглед
који нам је послао, није био човечански поглед. То је једина ствар која ме је
одржала у животу.
Филдинг се насмеја, без сенке љутње, и рече:
– Будите храбри, Елза, чим дођете кући, бићете добре воље. Јесте ли
мислили на то? Енглеско пролеће, мирисни песак, цветни вртови...
–... људи с кишобранима који псују ветар, аутобуси који вам прскају
блато у очи, и никад не видети ниједан такси. Али ваш оптимизам иде на
живце, драги Мајкл. Хоћете ли један савет? Идите, пилотирајте мало и
пошаљите ми Станфорда, хоћу да видим да ли ме воли.
Она пакосно погледа Харвеа.
– Не видим зашто треба само Мери да монополише велику љубав.
Мајкл се насмеја јаче но икад. Метну другу руку на задњи наслон
Мерине фотеље – везујући је тако, са смешном љубазношћу, са Харвеовом –
и рече јој:
– Је си ли чула, моја мала? Износи на глас, тебе и твоју славну љубав.
Харве то прими за зло, али Мери, мека и пасивна, није испољила ни
најмање узбуђење; њено лице остаде апсолутно непокретно. Што се тиче
Елзе, она баци на Мајкла поглед пун задивљене радозналости, и оборивши
главу, промрмља:
– Примерно. Савршен џентлмен.
Мајкл престаде да се смеје, затим извади кутију са цигаретама и понуди
Харвеа; овај одби.
– Шалу на страну – настави љубазно – пријатно је вратити се кући, зар
не? Кад је човек далеко од куће, боље цени своју земљу. Једва чекам да вам
покажем Бакден. Сећате се да сам вам говорио о једној ружи; то је прави
специјалитет, екстра. И показаћу вам моја склоништа. То ми је слабост. То
је био већ започео мој отац, а ја сам продужио. Правим збирку
стогодишњака, као што други скупља лептире. Имам једног, једно старо
завештање, који ће кроз три месеца напунити сто две године...
Харве више није слушао. Био је уверен, хладно и коначно, да је упознао
Филдинга. Филдинг је био, као што је рекла Елза, џентлмен у пуном смислу
речи – реч одвратна у њеном старинском облику – али то није сметало да
Филдинг буде у највећем степену све оно што се под том речи подразумева.
Врло доброг карактера, пријатан, врло учтив, неспособан и мрава да згади.
Било је немогуће да тај човек има непријатеља на свету. Није узимао ствари
озбиљно: то је била основна црта људи његове врсте. Никад се није
препирао. Ако му се противуречило, напуштао је спорно питање, насмејао
се и мислио на нешто друго. Према Мери је имао велику наклоност, али
ништа више. Љубомора – није уопште знао шта је то. Више пута је Харве
имао намеру да му погледа право у очи и каже: „Чујте: ја волим вашу жену“.
Али би то било излишно; онај се не би ни у сну сетио да одговори: „Хеј, шта
то значи?“ или „Какав безобразлук!“ – него би одговорио мирно с
најсимпатичнијим осмехом: „Нимало ме не изненађује; тако је слатка жена:
жена број један“. И понудивши кутију, рекао би: „Пробајте једну од мојих,
турске су али меке.“ Природа тако неумољиво уравнотежена имала је,
мислио је Харве, нешто срамно. Боље је ударити главом о зид, него о тај
попустљиви перјани јастук.
–... а морам рећи да оно што би се и мени допало више од свега било
би да доживим бар осамдесет. Али да се не уморим, да се разумемо, то је
лепо. Али тешко.
Згњечи у пепељару пикавац цигарете и наже се ка Мери:
– Је ли ти добро, мала моја? Ниси сувише уморна? Да ти није одвећ
топло?
Мерино лице изгледало је мање него икад када одговори:
– Да, Мајкл, хвала.
 – Скоро смо стигли – знаш?
Погледа напоље и узвикну радосно изненађен.
– Ево... Та да! Да! Стижемо.
Кличући од радости, пружио је врат и показивао кажипрстом; нико
осим њега није показивао много интересовања.
– Ево Свете Катарине. И Вентнор иза ње. Ево утврђења. Хазлар! Дивно.
Шта је: Станфорд је угасио мотор?
Погледа на сат и јурну напред, да му Станфорд све исприча.
Прође пет минута. За то време је Вентнор порастао и пут склизнуо на
лево. Сад су летели у кривини. Солент, испрва сребрна пруга између острва
и копна, сад се све више ширио што су више губили висину. Светла
површина им се пела у сусрет. Затим осетише мек и миран удар, хидроплан
се наже над воду, затим диже њушку у правцу мола, а изнад њега се дигоше
усправно два пераја. Пропелер се још окретао с комичном спорошћу док
потпуно не престаде да се окреће. Зауставише се на стотину метара од места
искрцавања: тишина, заглушујућа тишина. Станфорд уђе у кабину свукавши
рукавице, праћен Филдингом. Био је диван с црном чупавом косом.
Елза га погледа.
– Је ли вам жао што је свршено?
– Није.
– Није! – мајмунисала је Елза. – Зар је то све што могу да добијем од
вас? Немате душе, мислим, али сам у једној ствари убеђена: имате зејтина на
врху носа.
Филдинг ухвати Мери за мишицу и рече јој узбуђено:
– Погледај! Ево где долази Мартин!
Јак чамац се одвајао као стрела од обале и јурну према њима; пристао
је уз хидроплан док је Станфорд отварао прозор.
Из дна кабине Харве, с равнодушним лицем, посматрао је све
појединости тог призора: Филдинга, Елзу, Мартина, који су сви заједно
говорили, Мери, која се смешила на Мартина, али није рекла ни речи.
Последњи је стекао руку Станфорду, последњи је сишао у чамац. Био је
оштро, мучно свестан свега. Да би надвладао хуку мотора на чамцу, Мартин
је урлао:
– Мислио сам да дођем овамо, сер Мајкл, лакше је него у Хазлару, јесам
ли добро учинио?
– Сјајно, Мартине, сјајно!
– Мислио сам да је лакше за леди...
 Његов глас, напрегнут преко своје нормалне јачине, закрешта и
прекиде се; његове избледеле плаве очи жмиркале су пуне узбуђене среће.
Био је то сув човечуљак, али жив, с дугачким носем, с лицем детета или
коња. Џентлмен једног џентлмена; све је куцало једном трајном и ропском
оданошћу: оданост феудална.
Сад су били на зеленим степеницама старог мола; пењали су се на
копно. Одмах иза места искрцавања чекале су старе куће у реду, пролазио је
клатећи се понеки стари трамвај, скупљало се и гледало много људи,
понизни, страшно понизни, и чекали на аутомобил.
Ево га, поносит, сјајан: огроман Ролс-Ројс, плав, затворено плав,
разуме се, озбиљан. На вратима је стајао крупан, укочен, један човек у
ливреји који је изгледао као да је побегао из музеја Тисо, и који затвори врата
с најтишим шумом, затим се баци на своје седиште код волана. И сад су били
у покрету, увијени у скупоцене бунде, с Мартином напољу, поред возача
који је нечујно мењао брзине
Куће насеља летеле су бежећи, док су кола јурила на чичестерски друм,
и енглеска поља отворише се као лепа књига илустрована у боји.
– Нису ружна, наша поља, а?
Филдинг је кликтао.
– Али чекајте да видите Сусекс, који је наш прави комадић. Видећете.
Да. Жива ограда била је пуна пупољака, четвороугласта, мала поља
имала су зелену превлаку; котеџи су вирили између дрвета; све је било чисто
и у савршеном реду као леп нов брош. Али Харве није уживао у лепој књизи
с илустрацијама у боји. Мислио је. „Зашто сам дошао? Како сам то изгубио
сву своју одбрану: нељубазност, сарказам, мргодност?“ Седео је поред Мери,
тако близу да је осећао како јој се од дисања покрећу слабине. Филдинг је
наваљивао.
– Седите ту, глупаче!
Било је мучење. Она је гледала укочено преда се. Зар неће више никад
видети тај поглед кога је био тако жељан?
– Хлеб и масло на ватри – наставио је Филдинг – ни то није рђаво.
Седео је на покретном седишту и изрицао своје примедбе, показивао је
граничне каменове, с изразом сопственика који се враћа кући после отсуства
од године дана.
– Ниси сувише уморна, мила моја? Приредићемо један пријем, да
прославимо твој повратак у гнездо.
Мери прошапута:
– Не мислиш ваљда да позовеш гомилу људи, Мајкл?
 – Боже сачувај! – протестова он – сачекаћу док ојачаш; засада, чим
стигнеш, метнућемо те одмах у кревет. Али, с временом, скочићемо који пут
до Лондона, шта велиш? Нешто се мора учинити, то су ствари које нам
помажу да идемо напред.
Кола су наставила да клизе у тешкој сладострасној тишини, прешавши
Кошам и Харвант. Друге стране илустроване књиге.
– Скоро смо стигли – понови Филдинг – сад смо већ скоро стигли.
Труба засвира веселу кратку арију скренувши у једну споредну улицу,
и прођоше кроз једно месташце све црвено и бело, укљештено у једну
успавану долиницу. Један дуги низ патака свечано је прелазио пут; шврће, у
кецељама склоништа, престадоше да се смеју и сврсташе се, страховито
пуни поштовања. Затим скретоше понови и упутише се у једну алеју бреза
која се пружала у дужини од два километра. Харве виде тада неколико јелена
како доброћудно очима гледају кола која пролазе, и схвати да су у парку, у
парку великог поседа Филдинг, огромног, који се пружао у свима правцима
у бесконачност.
И одједном, кад су били на врхунцу једног успона, појави се Бакден.
Једна тако џиновска зграда, да није изгледала као једна кућа него три групе
грађевина подигнутих око централног дворишта. Виђен с висине, имао је
масиван сјај. Спреда су биле уређене леје од зеленог сомота, а изнад крова
дизали су се стубови дима из двадесетак димњака. На копљу фасаде висила
је млитава застава. На тераси крештао је бели паун. Све тако раскошно, тако
савршено, тако пространо, да је Харве био скоро ошамућен. Каква разлика
према Кући лабудова! Тамо је позадина старог господског насеља истакла
Мерину лепоту; док је овде величанственост изгледа незајажљиво прождире.
Аутомобил се заустави пред степеницама. Неколико слугу дојурише.
И једно туце радосних паса.
– Најзад код куће, хвала Богу! – узвикну Филдинг одушевљено.
 XXIX

Сутрадан. Вече; после вечере. Сасвим проста вечера, проста и изврсна

у исти мах; једна „поштена закуска“, да је назовемо једним од домаћих
израза Мајклових.
– Хоћемо да метнемо нешто у уста? – била је његова омиљена формула
кад се приближавао час јела, и додао је, смешећи се, али у озбиљном тону: –
Хвала Богу, можемо још да се почастимо поштеном закуском.
То вече се „поштена закуска“ састојала од витестеблских острига,
малих али дебелих, чорбе од зеца, снажне и хранљиве, ћурећих груди које су
се топиле у устима, шпаргле, мекане и сочне, једног специјалног деликатеса
пореклом из Стразбурга и једног „суфлеа“ али „суфлеа“ тако чудног који се
сам од себе пенио док је стајао ту на тањиру. Ништа ексцентрично. Али, ако
је човек и пропустио једно или два јела, није постојала опасност да се дигне
од стола а да не буде сит. Харве је пропустио више од једног, а Мери сва
изузев чорбе. Једино је присуство тројице слугу спасло обед оптужбе да је
сувише буколички прост: сви су имали адмиралске еполете и држање
великог војводе. Гледајући их испод ока, Харве није могао а да се не упита:
да ли су ти људи као и други, имају ли душу, индивидуалност, сопствен
живот? Уосталом, зар није и сам сценарио у ком су се кретали био сав
извештачен? Није било ничега уображеног, наметљивог, нека је и тако; али
све је изгледало као утопљено у богатство, у врхунац раскоши.
Ниси могао ништа да учиниш: то је било јасно од почетка. Све су
свршавали други да те услуже. Будили су те, доносили су ти чај у собу,
спремали су ти купатило, грејали су ти чаршаве и пешкире. Хаљине, рубље,
ципеле, све ти је чудесно падало с неба; све савијено, углачано, блештаво.
Бријали су те, облачили, учтиво су те молили да сиђеш да доручак. А то је
био само почетак дана. У друге часове, што год би ти пало на ум, могао си
добити ако затражиш. Било је то као мора. Ниси могао да извадиш ниједну
цигарету, а да не видиш како ти одмах приносе предусретљиво упаљену
шибицу.
Харве је загледао с мрачним лицем огроман пањ који је пуцкарао у
камину. Били су у великом узаном салону. Он, заваљен у једну усамљену
фотељу, Мери на другој ниској столици пред ватром, Мајкл и Елза на једном
широком дивану очарани процесом варења. Пањ је пуцкарао и прскао
варнице, али је ваздух притискивала нека опипљива тишина. На тапетима од
кинеске хартије, насликани руком, летели су сребрни папагајчићи на
небеском плаветнилу. На сликама су преци, које је насликала Лили,
доброћудно гледали своје потомке. Масе орхидеја огледале су се у сјајној
површини – углачане годинама и трудом послуге – једног ниског храстовог
сандука. Изнад камина био је један велики Мерин портрет. Харве се није
усуђивао да га погледа.
С дивана, на коме је била изваљена у оријенталској пози, Елза
фомулиса једну своју светлу мисао:
– Морам да вам кажем једну ствар. Јутрос сам се пробудила са чврстом
намером да се данас гњавим. Да ли бисте веровали? Није ми то пошло за
руком. Могла бих скоро рећи да је био дан леп као сан. Добро сте урадили,
Макл, што сте ме послали у цркву. Одлично за одмор, утешно. Сетила сам
се мисионара.
Тајац.
– Та пустоловина служиће му као лекција.
Мери, шћућурена на столици, гледала је у даљину преко зажареног
пања. Прошапута:
– А његовој сестри?
Елза испружи руку да јој се дода цигарета.
– Ето како ми квариш добро расположење, Мери. Није то лепо од тебе.
Нико није према мени учтив. Шта да радим сад да повратим добро
расположење.
Мери не одговори, али Хавре рече:
– Зашто не покушате да нешто радите, ради промене?
– Да радим!?
Елза разрогачи очи, скоро увређена.
Мајкл извади цигарету из уста и приближи је пажљиво ноздрвама да
би уживао у њеном мирису и, окренут Харвеу, рече:
– О, чујте, и ми колико нас има радимо оно што спада у наш делокруг.
– Али може ли се знати што спада у ваш делокруг? – одговори Харве.
– Седети, јести, спавати. И друге ствари које су одвраћање пажње више него
разонода. Мисиз Бенхам, на пример, прави збирку жељних љубави; ви,
збирку стогодишњака. Кад одете у Лондон, настављате да једете и спавате,
присуствујете десетини и дванаестини глупих позоришних претстава, и
излажете плави геранијум који је други човек одгајио уместо вас. Добијете
медаљу и враћате се у галопу да дођете овамо и организујете нам базар,
фестивал...
– О, то вам је сјајно –– насмеши се Филдинг – а зар мислите да ми
Бадкен не задаје посла?
 – Али нисте ви нашли тај рад, него вам је пао у крило с неба, са свима
вашим хиљадама хектара, вашим склоништима, с вашим пауновима.
Мајкл се тресао од уздржаног смеха.
– Заборавили сте порезе! Данас је проблем, верујте ми, зарадити
поштену закуску, не радећи ништа.
Харве не хтеде да одговори, али Елза добаци Мери један подругљив
поглед а затим прште у кикот:
– Дува ветар демократије. Гласићи у ваздуху који позивају на
једноставан, трезвен, озбиљан живот. Сан, уосталом, свих Менверинга,
старих морских вукова.
Нико не одговори. Тишина се продужи док Филдинг, уставши и
одрубивши врх друге цигарете, не рече:
– Немојте да ленствујемо, радимо нешто, да покажемо оном господину
да, на крају крајева, ипак нисмо бадаваџије. Једну партију билијара, Елза?
– Билијара! – понови Елза као да су јој предложили да прескаче „јарца“
у гимнастичкој сали.
– Зашто да не? Има нас четворо. Ја ћу поћи и наредићу да се припреми;
вас троје доћи ћете кроз два минута.
Упали цигару и пође вратима.
Гледајући га где одлази, Елза уздахну и подиже обрве.
– Како је досадан, тај Макл. Дао се на посао баш у тренуцима
најживљег интереса. Били смо скоро на тачки да додирнемо језгро питања.
Шта да се ради? Али сада се морамо помирити с тиме да се одрекнемо
одговора.
Баци поглед на оно двоје и насмеши се. Затим устаде, и зевну, и тромо
пође ка вратима не додавши ни речи.
Остадоше сами. Први пут од оног јутра у Кући лабудова. Сами. Тако
неочекивано, да Мери обузе језа. Била је потпуно непомична, као да се бојала
да се покрене. После дугог времена подиже лагано очи на њега, али га је
гледала чврстим и правим погледом. Ишчезе као чаролија све што се
догодило у дане између оног јутра у Кући лабудова и садашњег тренутка, и
задржавши дах, узвикну:
– Али Елза има право: шта да се ради?
Њене велике очи биле су тамне, намрштене, а на њиховом дну
светлуцала је њена нова зрелост. Ватра јој је стварала рефлексе у коси, на
врату, на рукама, тако белим према црнини једноставне хаљине коју је
носила. Лице, још бледо, било је споља мирно, али усне су дрхтале од бриге.
 Харве није одговорио. Није учинио ни покрет. Његове очи приковале
су се за њене с изразом глади. Мислио је да им је обојима дужност да
прихвате дискусију; да знају. Она настави шапућући:
– Одлагати не вреди. Морамо ситуацији гледати у лице. Ти ме сад
познајеш боље. Сад видиш, разумеш, разумеш зашто сам осећала потребу да
одем, да видим простији живот. Овај ме притискује. Елза се шалила, али је,
у основи, рекла истину. Никада ми се није допадао овај живот, али никад с
тиме нисам била начисто као сада. И ти си имао све разлоге да кажеш оно
што си рекао о раду. Пробудио си нешто у дну мога бића. Време је да
престанем да дам да са мном поступају као са тајанственом девојчицом, а
нарочито да уздишем за чаробним вртовима. Сад сам друга жена. Тако
различита од оне која сам била. Имала сам само осамнаест година кад сам се
удала за Мајкла; ништа нисам знала. Али видиш га и ти – глас јој је био
сасвим тих – видиш и ти како је добар према мени.
Прекиде и укрсти прсте тако снажно да постадоше бељи од њеног лица.
– О, страшно је волети те толико а не знати шта да радим!
Са срцем које му је јако куцало, Харве одговори као у сну:
– Већ си дошла мени једанпут, у Кући лабудова.
– Знам, знам – одговори – али тада нисам мислила... била сам болесна,
нисам могла да размислим, дала сам да ме вуче нагон...
– Има друга ствар коју треба да имаш у виду. Сад смо ти и ја
сједињени...
– Знам, знам, на то сам мислила толико пута. Припадам само теби. Али
шта може да се уради? Нисам слободна да урадим како бих хтела. Не бих
могла, апсолутно не бих могла да учиним нажао Мајклу.
– Мислиш да би много патио?
– Не знам. Неспособна сам да замислим. Не би разумео, видиш; почео
би да се смеје кад бих почела да говорим о том предмету. Потпуно је
бескорисно говорити му, схваташ и ти, је ли? Да ли би требало да одем без
иједне речи? Да ли би то била храброст или кукавичлук? Толико сам на то
мислила, да ми је мозак очајно збуњен? С друге стране, ти знаш, ја сам ти
рекла на лађи, како мрзим све што је... прљаво... бестијално. Узети
љубавника и варати себе да човек познаје срећу док... док пласт сламе гори
а затим... се не угаси. То су ствари које човеку уливају страх! Ја сам
покушала да себи створим идеал, и покушала сам да живим на његовој
висини. Али, нажалост, сада идеал не светли више; не разликујем више
добро од зла. И цело време себе мучим мислећи... како ћу да живим без тебе?
Њен глас, колебајући се, изгуби се у тишини салона.
 Харве јој узе руку и прошапута:
– Твој идеал светли и даље, Мери. Све произлази из добра. А ја те
волим.
Затим се врата отворише, и поново уђе Филдинг. Застаде правећи се
изненађен. Закашља се. Осмехну се.
– Зар нећете да пођете вас двоје да одиграте једну партију? Елза је
одлучила да се игра париска; ако нисмо у четворо, онда је досадно.
Не губећи осмех с лица настави:
– Извините ме ако прекидам... и тако даље и тако даље. Немате воље
можда да играте? Не мари ништа, не мари ништа, дођите ипак, кад будете
свршили, ако вам чини задовољство.
Мери изгледаше као да јој је изненада позлило, те с обореним очима
рече, чудно јасним гласом:
– Уморна сам, Макл, мислим да је боље ако легнем.
Филдинг поскочи.
– О, извини, баш сам магарац! Ово је прво вече што проводиш на
ногама, како то да на то нисам помислио? Прашташ ми, је ли? Сад ћу да
зазвоним, причекај. Шта могу да учиним за тебе?
Она се одвоји од ватре и упути се ка вратима, једнако с обореним
очима, и промрмља, стално с оним тихим, болним гласом:
– Мислим да је боље ако легнем, ако ти то не смета.
– Па дабоме, дабоме!
Понуди јој руку, утучен. Био је узбуђен, часна реч, узбуђен. Треба да
је отпрати горе. Степенице, дођавола, како је могао да не мисли на њих!
Изиђоше заједно.
Харве је остао дуго гледајући у затворена врата. осећао се парализован.
Само да је могао да уради као са Каром! Али шта је могуће учинити противу
благости једног Филдинга? Немогуће, с друге стране, издржати још један
дан у оваквом положају. Једино је могуће отићи, куд било, и одмах. Скочи
на ноге и приђе прозору који се отварао на терасу, раздвоји завесе, отвори
прозор и јурну у врт. Хладан ваздух није му освежио чело. У мраку је свуда
видео Мерино лице. Пође алејом. Осећао је за собом испружену огромну
кућу као велику успавану звер, и хитао је да од ње побегне што је могуће
даље. Био је као њоме опседнут. Чинило му се да су му уста, уши и очи пуне
вате. Кад је био на крају алеје, и прошао вратареву кућу, и нашао се на друму,
осетио се као сужањ који је побегао из затвора. Одједном чу писак
локомотиве и виде како се њена црвена светлост увукла под кров једне
станице. Потрча као бесомучан. Стигао је кад је кондуктер објављивао
полазак за Лондон, а воз већ био у покрету. Скочи у једна кола и спусти се у
један угао.
 XXX

Један комад готово угашеног угља пао је с решетке и произвео шум

који је тишину собе учинио свечаном. Био је то ружан „кабинет“, сјајан и го,
Харвеовог стана у Винсентстриту. Његов пријатељ Исме, упола опружен у
једној фотељи, с ногама на гвозденој огради пред камином, закашља се да
прочисти грло пре но што проговори. Имао је нешто да каже, али је
избегавао да наруши ту тишину. Погледа кришом Харвеа који је седео с
друге стране камина под лампом, која је својом жућкастом светлошћу
непристрасно осветљавала намештај рђавог укуса и монументалне
конструкције изнад камина, прашњави писаћи сто уза зид, велике шоље за
кафу, празне и лепљиве, и отрцани ћилим од два шилинга и једанаест и по
пениа квадратни метар.
Било је вече првог четвртка који је Харве провео у Лондону после свог
бекства из Бакдена. Напољу се груба магла дизала са реке, ублажујући шум
саобраћаја, који је уосталом изумирао, јер је већ било доцкан. Заиста, сатић
од плавог порцелана на конзоли од камина изби десет журних удара,
пружајући тако Исмеу прилику коју је тражио.
– Доста – узвикну, под заштитом треперења звука избијања сата –
морам да кажем да си разговорнији него икад.
– Одиста?
– Ниси ми испричао ни половину од оног што сам хтео да сазнам.
– Мислиш?
– Признајем да ти се догодила изванредна пустоловина, али те нисам
никад сматрао као човека кадрог да такву врсту маштања.
– Одиста?
– Не. Био си од оних који хлеб зову хлеб и увек, увек си држао на дохват
руку неку научну чињеницу да је бациш на оно... оно што си звао пријатне
илузије живота.
Харве није хитао да одговори. Најзад рече безбојним гласом:
– Сад немам чињеница.
Затим, подигавши главу, изјави с већом живошћу:
– Рећи ћу ти, Исме; научио сам нешто што је развејало целу моју
резерву рационализма. Има више ствари под небеским сводом но што сам
икада сањао: и необјашњивих. Ми мислимо да знамо много ствари, али
уствари не знамо ништа ни од чега.
 – Је ли то почињеш озбиљан разговор? Куда циљаш? Не разумем.
– Ево – одговори брзо Харве са жестином – ти не разумеш, то је баш
оно. Ни ја. Али уверавам те да има ствари које нас натерују да много
размишљамо.
Исме не хтеде да одговори. Бацао је кратке погледе испод ока на
пријатељево лице, који је поново пао у своје ћутање. Најзад слеже раменима;
није имао ни најмање воље да настави дискусију која, уосталом, није била
дискусија него само брбљање да се избегне главна ствар. Шта мари,
напослетку? Главно је да се Харве вратно, физички здрав и готов, очигледно
готов, да почне испочетка.
Његово ратно лукавство је успело. Потцењујући онај простачки плави
сат, извади свој танки сат, погледа на њега и врати га у џеп.
– А шта сад намераваш да радиш?
– Оно што би ми се свидело то је нешто што би и Коркоран одобрио:
отићи одавде, без јадиковања, али певајући као лабуд. Платонова реч, ако не
знате. Велики човек, Платон, требало би да га читате, синко, ако немате
сувише посла.
– Окани се одласка, драги мој; знаш врло добро да си сад други човек.
И то захваљујући мени.
Устаде, узе горњи капут са столице на коју га је би оставио и обуче га
спорим и пажљивим покретима. Затим узе шешир и кишобран.
– А, збиља! –– узвикну тренутно се одлучивши: спремао је да понуди
посластицу коју је држао у резерви за крај – има једно празно место у
Централ метрополитену.
Заћута поново.
– Ствар те може занимати, знаш. Рекох себи: ко има да није чак кадар
да се јави на конкурс?
Харве погледа горе, у његово лице.
– Мислиш на нову болницу у Тјук стриту? Не 6и ме узели ни у сну.
Исме поче да загледа своје нокте, с оним изразом сувише велике
равнодушности коју је узимао у важним тренуцима.
– На твом месту ја бих се јавио.
Харве се осмехну жалосно.
– Имаш ли још намеру да организујеш васељену?
– Не целу, али један добар део, ако могу.
– Хоћеш да кажеш да...
 –– Хоћу да кажем да можемо тамо да те уведемо. Нисам чекао да ми
израсте трава под ногама, буди уверен. Двапут сам говорио са Крегом
прошле недеље. Разумеш ли ти или не? Да будем кратак: потребан си им.
Престаде да гледа нокте и изненада постаде дечачки одушевљен.
– Сјајна прилика, пази, да се вратиш. Локали нови, колегијум доста
симпатичан, и најмодернија лабораторија у Лондону, апсолутно
најповољнији услови за рад. Примаш ли?
У уздрхталој тишини која испуни собу, Харве као да је размишљао из
велике даљине. Рад! Дабоме да је желео рад. Прошлост је прошлост. Сада
почиње будућност.
Да – рече најзад – примам.
– Био сам уверен! – узвикну Исме, мећући шешир на главу. – Идем
одмах да телефонирам Крегу.
Осмех му се рашири по лицу; на прагу се окрете и метну кишобран на
раме као пушку.
– Кунем ти се да ће у „Викторији“ црћи од зависти.
– Али ја нећу да учиним да ико цркне, драги Исме; изгубио сам своје
кипеће свезнање. Не тражим друго до да радим, и то да радим скромно,
покушати, покушати радити, истраживати...
Али Исме више није слушао. Удар с којим се залупише врата иза њега
угуши францисканске речи новог Харвеа.
Стајао је насред собе. Последњи пламенови вијугали су се тихо на
цепаници која је изумирала. Био је уморан. Али у његовом умору светлео се,
као светлост у магли, пламен свете ревности. Учинио је добро што је шчепао
ту сјајну прилику коју му је Исме понудио. Осећао је да се у њему поново
рађа вера у остварење његових циљева. Приђе полако столу. Све као пре:
микроскоп, центрифуга, реагенске епрувете, али колика прашина! Пастер, из
свога оквира гледао га је са строгим лицем. Узе у руку једну епрувету. Осети
праву утеху при додиру који је осетио; био је убеђен да је способан да се
врати на рад.
Кућа је била утонула у тишину, и улични саобраћај био је потпуно
престао. Његова душа одлете ка Мери, а очи му остадоше непомичне у
визији слике обожаваног лица. Покуша да састави радне одломке своје
невероватне пустоловине. Али се одломци не састављаху; нико не би никад
могао да их споји. А чињеница се одиста догодила, неоспорно. Тада уздахну.
Догодила се, да, али прошла. А будућност нико не зна, али је био уверен да
ће Мери идеализирано остати отсад увек поред њега у његовом раду.
 И док је ту стајао, с лицем осенченим меланхолијом и умором који су
му се преливали из срца, зачу на пустој улици чудан шум који као да се пео
у магли чешући се о зид куће. Испрва није обраћао пажњу, али се шум
понови. Шум чудан, пригушен, шуштао је на улазу у кућу. Полако окрете
главу. Да боље чује? Да види? „Биће ветар“ помисли. Али није био ветар.
„Биће Исме, који је нешто заборавио.“ Али Исме би већ био горе досад. Срце
му се стеже.
Шкрипа на дрвеним степеницама; као да је неко дошао тог тренутка,
да је тог тренутка стао на одмориште. Није било ничег. Шта је могло бити?
Ништа. Ништа, али његово лице... било је бело као смрт, а срце престаде
потпуно да му бије. Овога пута није био шум. Него мирис. Мирис који је
ушао у собу, оштар, опојан.
Био је то мирис фрезија.

Скен: zmilosavljevic
Обрада: