Lirske balade zbirka koju su objavili Vordsvord i Kolridz je a-tipina zbirka,

i to se vidi odmah i po naslovu i akcenat je na iznoenju emotivnih stavova, oni

poseu za jednim eksperimentom koji se sastoji u tome da su oni predoavali
neke kranje obine dogadjaje ali su to radili na nove naine koji do tada nisu bili
poznati. Pesme su metriki i jeziki pojednostavljene nego ranije. Vordsvord je
pisao o ivotu na selu i o nekim obinim temama ali na neobian nain, a Kolridz
pie o natprirodnim elementima i prikazuje to kao obino neto, koristei matu.
To su pripovedne pesme, imamo naraciju, jer svaka pesma koja predje dvdesetak
stihova prelazi u naraciju. To su pesme o ljudima, prirodi, dogadjajima na selu ...
pesme su date izmedju pripovedanja i lirskog zapisa, impresije. Tu je pesma o
Ludi, pesma o apustenoj devojci sa detetom i slino...to su neke neobine teme.
Pesme koje govore o samoj prirodi su uspesnije, one su misaone, u smislu da je
priroda data kao uiteljica ivota i tako posmatra prirode ui i o sebi i svojoj
prirodi. Dat je konstrast izmedju prirode i grada. Priroda je data kao pribeite
gde ovek moe da se odmori i pobegne od svega. Imamo jedan utopijski odnos
prema prirodi, kada se priroda doivaljava kao neko stanje sree i potpunog
sklada, harmonije. To je idealizovan stav prema prirodi, jer sama priroda nosi
dosta toga stranog ( oluje...). Jedna od najznaanijih pesama Vordsvorda je
pesma Sunovrati ovde se govori o kretanju lirskog subjekta koji luta bez pravca
i cilja i ugleda narcise, imamo i jezero kao stajau vodu ( to je karakteristino za
njega, a za Kolridza nije ). Govori da se narcisi kreu neodredjeno, i to su pokreti
nalik na igru, nalik na ples, i iz neeg neorganizovanog prelazi u organiozovano.
Pominje i kosmos, zvezde, a ovek je predstavljen kao neko ispod zvezda. Oblak
moe da vidi i ono gore i dole, i subjekat se sa njim izjednaava da bi mogao da
vidi i gore i dole. Pesnik je to video naricse- prvo ih vide a kasnije pocinje da ih
stvara. Pesnik je jedan a posmatra mnotvo narcisa ( kontrast). Narcisi su deo
ivotnog veselja. I on nakon ulnog opaanja vidi ih dublje i do toga doalzi
odjednom, to je neka oduhovljena dimenzija. Inae je i radost jedna od kljucnih
reci u njegovoj poeziji. Posmatranje unutrasnjim okokm ulno deava se na
kraju tree strofe. Na kraju dolazi do promene i prostorne i vremenske. Javlja se
sadanjost. Na kraju dolazi i do ispunjenja. I pesnik se veseli. Zapravo ova
pesma, mada opisuje jednu sliku narcisa u prirodu, govori o pesniku i imgainaciji i
stvaralakom procesu. On pokazuje kroz liriku kako u praski funkcionie ono o
emu je pisao ( o stvaralakom procesu ). Pesnik je neko ko luta ( vidimo u prvoj
strofi ), zatim se usrsredi , neto iz prirode mu privue panju i on je tu zadrava i
on uspeva da to to vidi, uporedi sa drugim stvarima i onda stvara drugu
stvarnost. Okruen prirodom, pesnik je neko ko percipira. Taj proces se nastavlja
u samoi i usamljenosti i on sve to vidi unutrasnjim okom i seca se onoga sto je
video i tako se njegovo srce puni i tako se vraa radost i tada on pocinje da plee
uz narcise.
Inae, osim ove pesme Vordsvord esto pisao i pitanja koja je sebi postavljao
npr.ta ovek treba da uradi povodom toga sto je osudjen na smrt i kako se sa
tim izboriti tj.kako biti radostan kada ovek zna da ce umreti. Odgovor je u
duhovnoj sferi - da to duhovno moe oveka da zatiti. On postavlja pitanje koji
je to deo coveka koji je besmrtan i istice da je covek smrtan i pronalazi iziaz u
imaginiaciji, u onom duhovonom. Nasuprotom tome sto je covek tuzan - on
stavlja radost, pa kazemo da je radost kljucna u njegovoj poeziji. to se tice
Kolridza, on objavljuje i jedan svoj tekst, 17 godina nakon Vordsvordovog
predgovora, ( 1817. ) gde iznosi svoju peotiku i kritiku nekih Vordsvordovih
stavova. Taj tekst je zamisljam kao predgovor knjizi autobiografija litelaria. I to

ne biva predgovor vec cela knjiga. Ovde Kolridz govori dosta originalno o
imaginiaciji i razlici imaginacije i maste. Sam Kolridz smatra da postoji 2 vrste
imaginacije, primarna i sekundarna. Primarna imgainacija po njemu predstavlja
neku vitalnu snagu, neki princip po kome je sazdan univerzum. To bi bila neka
stvaralacka, boanska mo, a sekundarna imaginacija je odjek primarne,
izvedena iz primarne, ali su razlicite po stepenu, prisutna je u manjoj kolicinin od
primarne ali je ista po kvalitetu kao primarna, i ona je konkretn ija, bavi se
objektima. Primarna je neki stvaralaki princip na kome poiva svet, priroda i
svet se stalno obnavljajuj i nastavljaju da ive, ta sila koja sve odrzava, to je taj
dinamicki princip zivota ( npr.smena godisnjih doba, kada se priroda sama iz
sebe obnavlja ) a sekundarna je to isto ali u ljudskom duhu. Taj princip je dat i
coveku ali na drugaciji nacin i u manjem obimu.

Medjutim, dok imaginacija razlae objekte, objekte koji su mrtvi, i stvara

novo jedinstvo koje je ivo, i to vodi ponovnom stvaranju, mata je
sutinski razliita i mata je neka mehanika mo, mo sabiranja
elemenata, ona nastaje iz secanja ili asocijacaja, i mata samo pravi jedan
puki zbir i to nije neto novo. Mata kombinuje ili re-kombinuje i matu
poseduju gotovo svi ljudi. Ona nije stvaralaki princip. Ako neko ima
talenat, on se vezuje za matu a imaginaciju ima genije i to je ta razlika
talenta i genija. On kritikuje i stavove koje je Vordsvord izneo. To su
tavovi o jeziku, tematici i metru. Oni su imali neke razmerice pa su se
razili, to je bilo oko neke ene. ( postojala je veza izmeu Vordsvordove i
Kolridzove svastike ) Kolridz se protivi Vordsvordovim temama o seoskom
zivotu, on kaze da birajui teme iz seoskog zivota, bira realnost a Kolridz
smatra da ne treba birati ono sto je realno vec ono sto je verovatno.
On smatra da je seoski ivot grub i teak i to je neko puko postojanje i
nema neki kvalitet koji ce dati ivotu. Ni svakodnevni jezik po njemu nije
idealan jer nije ustaljen gramatikom. A gramatika je univerzalna jezika
logika i on smatra da poezija mora potovati gramatiku. On ne zeli da se
govori nepravilno i on smatra da jezik poezije mora da ima pravila.
Vordsvord kaze da je metar pridodata dra ( moze a i ne mora ) a za
Kolridza je to sutinski oblik poezije. Kaze da metar treba da bude
sastavni deo stvaranja ali da ne bude kao neki okov stvaranja , da ne bude
sputavajuci. Emocija i metar treba da budu u jedinstvu. Po Kolridzu,
poezija i proza se dosta razlikiju. Po njemu je proza neki potpuno drugaiji
jezik. I ne priznaje izjednacavanje peozije i proze.
to se tice njegove poezije, u lirskim baladama objavljene su samo 3
njegove pesme ( O starom mornanu, Kubla i Kan ... )
Kubla i Kan - pesma se moe podeliti u tri dela. Imamo 54 stiha i to je samo
deo, jer je on to sanjao, ali kada je hteo da zapise, dosao mu je prijatelj i
prekinuo ga i nakon toga on se nije svega secao. On kae da je ovo sanjao jer je
citao knjigu Putovanja. Kubla Kan je istorijska licnost i on je sagradio dvorac o
kojem je Kolridz ovde i govorio. Pesma je sacinjena iz nekoliko slikovitih vizija,
dosta ima nejasnih znacenja, zato imamo i vise tumacenja ove pesme. Pesma je
zapisana kao snovidjenje. Ceo sadrzaj bi se mogao svesti na 2 vizije ( izmedju te

dve vizije je druga strofa ). Prvi deo ima oko 30 stihova, i stih je dosta dugacak i
spor, zatim ode veoma kratak deo ( taj prelazni deo od 6 stihova ) i onda
dolazimo do druge vizije ( a treceg dela ) pripovedanje u prvom licu ( na
pocetku je bilo u trecem ). Prvi deo je pripovedacko-opisni a drugi lirski. U prvom
delu imamo opis palate i velikog vrta koji je Kubla uredio za uzivanje i detaljan je
opis vrta, vrt je poput raja. U opisu vrta se javlja nesto stravicno, cudno, izvor
reke postaje provalija i to je nagib i kao neki vodopad i to stvara jezu i osecaj
neceg cudnog. Usled te buke Kubla i Kan cuje proricanje da ce ici u rat. A reka se
moze tumaciti i kao covekov zivot zivot je kao tok reke. Palata ima podrume i
ona ima ledene podrume, iako je palata suncana. I treci deo je nesto zlosutno,
remeti sklad i harmoniju. Daje se neki vlastiti dozivljaj koji je sam lirski subjekat
iskusio. On govori da je video devojku u snu koja peva o planini i smatra kada bi
uspeo da ozivi tu muziku u sebi, on bi umeo da napravi tu suncanu palatu. Jedno
od tumacenja je i da je to pesma o vestackom raju, tj.da je tu predstavljen
vestacki raj opisuj dovodi do raja ali taj raj sadrzi i pakao. Raskosni vrt i
palata docaravaju uzivanje u lepoti. Imamo kontrast hladno / toplo tj.suncana
palata lezi na ledu i u tom kontrastu i jeste lepota. Devojka koja peva pesmu je
nebeska muza poezije i ona predstavlja neko nadahnuce, ono sto dodje, nadahne
pesnika i ode i to nadahnuce se ne moze kontrolisati. Pa se moze reci da ova
pesma govori o caroliji poezije i sta je poezija za pesnike. Borhes je napisao tekst
Kolridzov san i govori da je on sanjao ovu pesmu i govori da jevladareva dusa
prodrla u dusu Kolridza ne bi li ta gradjevina ponovo bila napravljena, makar
recima, da bi bio vecan. iz prvog sna nastaje gradjevina a iz drugog ova pesma.
I tako Borhes odaje vrstu priznanja Kolridzu.

Pukin
rodjen je 1789. do 1837.je ziveo, ubijen je u dvoboju. Potie iz ugledne ruske
plemicke porodice i ona je najstarija porodica u Rusiji, ali je vremenom
osiromasila, tako da nije imao neke velike koristi. On je inace po majci bio
potomak Arapina Hanibala koji je iz Afrike doveden u Carigrad, i tu ga kupuje
ruski grof koji je radio za Petra I i kada se vratio u Rusiju, ovaj grof je Puskinovog
pradedu poklonio caru i tako ide njegovo poreklo. U detinjstvu je poceo da uci
francuski jezik, isao je u gimnaziju, kolovao se u Liceju, tada najboljem mestu.
Poceo je da pise stihove veoma rano, prvo posvecene buni i borbi za slobodu i
biva proteran i bio je nadgledan. Kada se vraa iz progonstva on je morao da
podnosi na uvid sve sto pise,to je podnosio je ceru Nikolaju. Imao je dvoboj sa
francuzom Dantesom, do sukoba je doslo zbog njegove zene. Dobio je pismo u
kom je obavesten da je rogonja jer ga je ena varala. Belinski je pisao o Pukinu i
uopste o nekome ko je prethodio celoj ruskoj knjievnosti. Uticao je na mnoge, na
Gogolja, Tolostoja, Dostojevskog... uticao je na slikarstvo, muziku, kompozitore...
on se smatra klasicistom, jednim od najistaknutijih romaticara a opet tvorcem
ruskog realizma. Medju prvima je poceo da pise na narodnom jeziku, distancirao
se od popularne romanticarske poeyije u evropi i mesao je romantizam sa
satirom i sa dramom, ali se vratio narodnom ruskom jeziku. Ogledao se u svim
mogucim vrstama, pa je i tu postavio kamen temeljkac. Pisao je lirske pesme, i
po tome je najpoznatiji. Pisao je pripovetke, roman u stihu, drame ali i romane sa
istorijskom tematikom, ali i putopise... pisao je slobodarske ode, i zbog toga je
imao probleme, zatim poslanice prijateljima sa tim nekim slobodarskim idejama i

sa nekom vrstom protesta protiv samovlaa u Rusiji, zatim pisao je elegije dok
je bio na selu, kao i anakreontske pesme gde su mu karakteristicni antiki motivi,
pisao je i epigrame, i to je bilo usmereno protiv dravnika, a pisao je i romanse.
Tada je vladao obiaj upisivanja u spomenare u albume i neki smatraju da je to
bilo vaznije od svega drugog i da su ti pisani stihovi i da se tako razvila
gradjanska lirika. Ove pesme su dale povod teoretiarima da je Pukinovo
pesnitvo nastalo iz te albumske poezije. Ovde postoje nii oblici imaju lirskog
subjekta i znacajni su za romantizam. On je eleo da napravi neku sintezu
pesnistva do tada ali on i nije imao neke znacajne prethodnike.
Pukinovo stvaralastvo moemo podeliti u tri faze. Prva faza je taj rani period
kada je on boravio u Liceju I ta faza traje do 1820.godine, tj.do progonstva.
Druga faza je faza progonstva od 1820. do 1823. A potom je vraen ali mu je
zabranjeno da napusta imanje svoje majke. I tu ostaje do 1826.godine. I na kraju
imamo pozni period od 1826.do 1836. Pre svega je pisao lirske pesme, ode i
poslanice, i to je nesto sto stvara do 1820. Imamo dosta patriotskih motiva zbog
cega je i prognan. Ove pesme su nastale u poeku negovog drutveno-politickog
razvoja, tada nije bio toliko kritican tako da postoje pesme i o svetloj buducnosti
Rusije, ima pesama o Napoleonu, tada ga odlikuje iskreni optimizam, ali i u ovom
period raste razocaranost i javljaju se elegine pesme, peva o nesrecnijm
ljubavima a kasnije se javlja i protest protiv feudalizma u Rusiji i on se priklanja
Dekabistima i njihovim idejama. Oni su bili pripadnici plemikog sloja i bili su
protiv carskog rezima. Dekab po decembru jer cu tada osnovani. Pukin
otovreno pokazuje simpatije prema njima i otvoreno kritikuje drustveni poredak i
poziva na borbu protiv njega. U ovoj fazi on pie Odu slobodi i poziva na ustanak
protiv cara i njegove samovolje i ovde imamo neku vrstu zazivanje muza, on ih
zove da mu pomognu da ostavri svoj zadatak, hoce da opeva slobodu sveta.
Zatim isnosi svoja razmisljanja o zakonima i govore da oni ne bi trebali da gue
ljudske slobode. On uz ovo navodi i istorisjke primere, navodi pogibiju Luja XVI i
Pavla I. I poziva ih da se sklone pod sigurnu ruku zakona I tako osiguraju mir i
stabilnost prestola. Ova sloboda je utemeljena protiv svetskih tirana koji su iznad
zakona, jer oni koji su iznad zakona ceka ista sudbina kao i francuskog Luja XVI. I
na kraju zavrsava recima: vama presto daje zakon a ne priroda. Veoma
eksplicitno govori da tirani sveta treba da drhte a da narod , treba da ojaca i da
ustane u pobunu. U pesmi Cadajevu? - tu se govorI o zastiti slobode koja ce doci
do Rusije, zatim u istom period imamo pesmu Selo, prvi deo ove pesme podseca
na opis ruskog sela a u drugom delu o negodovanje o robovima i o polozaju
seljaka. Drugi deo je opsta suprotnost prvom, dusa pesnika nije vise relaksirana
prirodom. U ovom period nastace i njegov prvi deciji spev. Ovde se ismeva
klasicizam koji je lazni i sentimentalizam koji je vladao ruskom poezijom. U
srednjem period je vreme progonstva i on govori o junacima, a oni su buntovnici,
iz tog perioda se izdvaja pesma Kavkaski zarobljenik. Inace je takva vrsta poezije
bila neobicna, ta vrsta teme je bila nepoznata u to vreme. Osim tih ranih
klasicistickih uzora presudni i uticaj na Pukina bio je Bajron, znaci romantizam, I
on sam je bio paradigma za romanticarskog pesnika. Bajron je bio olicenje
slobodnog duha a Puskin je i sam osetio tu temu prgonstva, sam Pukin je bio
prognam u june ruske krajeve, I on se licno identifikuje sa Bajronovim junakom.
U pesmama se javlja i poetizacija progonstva i progonjenika, tokom boravka na
jugu napisao je jednu pesmu , 1820. god Karadjordjevoj cerci, opet se ovde
romantizuje lik Karadjordja. Tako on vidi Karadjordja, kao junaka. Pukin je
boravei na jugu sreo srpske izbeglice, koji su mu govorili o propasti prvog

srpskog ustanka, tu on dosta slusao o Karadjordju i ta pesma je deo tog dijaloga.

On zanemaruje istoriju i stvara pravog junaka, njegova cerka vodi skruseni zivot i
ona iskupljuje dela svoga oca pred nebom. Ovde imamo romantizaciju,
romanticarsko vidjenje zivota i to jedinstvo suprotnosti. Sa jedne strane
andjeosko bice cerke, sa druge strane strasno, zlocinacko bice oca i zapravo ta
suprotnost izmedju surovosti i nenosti. On ovde govori o Karadjordju kao nekom
ko se sveti, ali sa druge strane jako nean u porodicnom okruzenju. Ipak danas
se kao najbolje delo smatra njegova poema Cigani, zivot u civilizaciji i zivot u
prirodi. Tu je glavni junak Aleko, on odlazi u izgnanstvo i zaljubljuje se u ciganku,
Zefiru. Ali ona voli mladog ciganina, Aleko ne moze to da podnese i Aleko ubija
tog mladica. Nije rodjen za divlju sudbinu, i da sam bude slobodan. Pukin ovde
daje osudu individualizma i osudjuje navike vladajue klase. U ovoj poemi su
likovi romanticni junaci, daje se ideja slobodnog zivota, ali Aleko ne moze da
nadje mir u tom ciganskom taboru, koji je romantizovan i biva proteran jer ne
postuje osnovni zakon a to je zakon slobode. U tom svetu je najvrednija sloboda I
ocigledno da ne moze biti deo tog sveta. Ujedno imamo tu pricu o krizi
Pukinovog romanticarskog raspolozenja, on shvata da se taj romantizam, u koji
on u jedno vreme verovao, ne moze objasniti. Cesto je isticano da Aleko ne
uspeva jer trazi apsolutnu slobodu, razlozi za to su psiholoski, ali i ti istorijiski
razlozi. Imamo psiholosku motivaciju i postupak junaka se vezuje sa njegovim
karakterom i sa istorijom, tako da vec ovde imamo nagovestaj romantizma.
Pukin je dosta konciznije, snazniji, zreliji je kao pesnik i probija u stvarnost, tako
da se zbog toga pesma moze tumaciti na razlicite nacine. Pesma govori o tom
traganju coveka za srecom. Dolazi na majcino imanje i pise jednu tragediju, Boris
Godunov, cuvena njegova tragedija, on je napisao izmedju 1824. i 1825. godine.
Centralni lik je naslovni lik drame, covek dubokih protivrecnosti, koji je nalik tome
kako je Pukin romantizovao Karadjordja. U ruskoj kulturi postoje ti fenomeni
samozvanaca, samozvanih careva, on je bio pustolov, vatren i hrabar junak, ali
se kolebao izmedju dva osecanja, ljubav prema zemlji i strasna teznja da vlada. I
ovde se pokazuje kako ga ta zelja da vlada skrece sa pravog puta i vodi u
tragediju. Ovo je istorijska drama. Sam Puskin kaze da je tragediju pisao po
ugledu na ekspira. Radnja se odvija u Poljskoj i u Rusiji , obicno su istorijski
likovi shemantizovani I pre svega u sluzbi istoriji, on ovde daje jedan upecatljiv
karakter, pre svega Borisa koji je predstavljen kao drzavnik a sa druge strane kao
ubica. On dosta naglasava lokalni kolorit, i vrlo pazljivo slika rusku sredinu iz 16.
veka i dovodi na scenu narod. Cesto se naglasava epizodicnost koja otezava
izvodjenje drame. Puskin je zeleo da ovom tragedijom da jedan dramski sistem
koji ce Rusiju osloboditi klasicizma, fizickog izgleda jer je klasicizam jos uvek
vladao, zato se i poziva na ekspira koji rui sva ta pravila i ovo svoje delo je
Pukin nazvao romanticarska tragedijia, odrice se podele na 5 cinova, umesto
toga pise 23 male slike. Mea komicno i tragicno. Aleksandrajski stih, koji je do
tada klasicno koriscen, zamenjuje stihom od 5 stopa, nemamo samo govor u
stihu, uvodi prozni sistem. U ovom trecem proznom period Pukin ce stvoriti niz
lirskih pesama, gde ce opet izneti svoj politicki program, pre svega ideje o
prosveti, o reformama koje su neophodne za rusku kulturu. Ruska kultura je
napredovala i u te pesme spadaju neke od njegovih cuvenih pesama, npr. prorok,
pesnik, jesen ili spomenik. Tu ce Pukin analizirati pesnicki rad, a zatim ce
govoriti o ulozi pesnika u drustvu, o pesnikovim sposobnostima i o potrebi da se
pobegne iz visokog drustva.

U ovom periodu, Pukin je praktino slomljen, jer mora da slui carskom

dvoru i u nekoliko navrata u svojim pesmama pokusava da odbrani nezavisnost
pesnika od drustva, od ukusa gomile i opire se kroz svoju poeziju enama cara
Nikolaja, da ga prakticno pretvori u dvorskog pesnika. U tom smislu je naglasen
taj larpurlartizam-umetnost radi umetnosti, i to ce mu kasnije biti zamerano, ali
on time pokusava da se spasi od tih realnih okolnsti koje ga okruzuju i on istice
da pesnik nije rodjen ni za korist ni za bitke,vec za nadahnuce i zvuke slatke i
molitve, to je u pesmi koju je naslovio Pesnik i gomila. Dok je u tom prvom
periodu bio angazovan sada se zalaze da pesnik bude nezavistan i da ne pise za
korist nekoga.
Medjutim, ne treba zaboraviti ni da je opozicija pesnik-narod prakticno
romanticarska i da je to takodje jedan deo romanticarske poetike, tako da Pukin
odbija svaku utilitarnost, svaku vrstu koristi pesnistva koja ne dolazi od tog
nekog individulanog stava i izbora pesnika.
Jedna od znacajnijih pesama iz ovog perioda je pesma Prorok, nastala 1826. Na
prvi pogled cini se da pesma nema nikave veze sa pesnikom, odnosno da se tu
govori o biblijskom proroku i da je to zapravo razrada jednog biblijskog teksta,
meutim, u unutranjem smislu ona je veoma bliska pesmama o poeziji i pesniku
jer je re o duhovnim sposobnostima koje pesnik mora da ima kako bi mogao da
stvara. U ovoj pesmi lirski subjekt govori o svojim oseanjima i mraku po kom
gazi kada se pojavi estokrili serafim, to je praktino vrsta anela i on mu daje
dar sposljasnjeg posmatranja tj. vidovitost i daje mu dar dubokog razumevanja
prirode, odnosno da prodre u najdublje strane zivota. Takodje dobija od andjela i
dar govora, dar saoseanja i uzbudljivu vatru koja pokrece na stvaranje. Na kraju
serafim kaze da ide po zemljama i morima i da svojim recima rasplamsava srca
ljudi. Dakle, s jedne strane se ima utisak da se govori o proroku ali zapravo se
moze tumaciti i o tom nebeskom daru koji ima pesnik i koja je njegova uloga.
Jos jedna vazna pesma se zove Pesnik, nastala 1827. godine. U ovoj pesmi
imamo suprostavljanje lepe reci i sujetnog sveta. Dakle govori se o sitnicarskom
zivotu u sujetnom svetu i pesniku koji treba da sluzi lepom reju. Dakle lepa re i
ta sujetna gomila su dva kontrasta i on kaze da u sredini visokog drustva dusa
spava hladnim snom. Dakle to je ta potreba da covek pesnik bude izdvojen iz
drustva,jer je tu dusa uspavana.
Sam cin stvaralastva i potreba za stvaralastvom ovde se vide kao nesto sto
istiskuje raskid sa zabavom,sa brigama koje vladaju u drustvu i zbog hladnoce
pa zbog toga pesnik treba da ode odatle i da se izoluje. Otro se kritikuje nain
ivota u kome pesnik, kako on kae, ami u svetskim zabavama, tui se od
ljudskog glasa. Dakle, ako on ami u svetskim zabavama on gubi ono
najosnovnije a to je zapravo ljudski glas i zbog toga pesnik odbija da sluzi takvom
drustvu, ne zeli da taj dar podvrgne toj vrsti kontrole. Takvom drustvu
suprostavlja se dakle nadahnuce stvaralastva kao i nezavisnost pesnika. U
poslednjoj deceniji stvaralastva Puskin od onog pesnika preporoda, vedrine,
optimizma, bunta itd. postaje zapravo pesnik nekih sumornih misli,
nezadovoljstva, elegicni usamljeni pesnik, misli dosta i o prolaznosti zivota i
njegova poezija postaje slojevitija, postaje vie misaona.
Tu se izdvaja i pesma Jesen, nastala 1833. godine. Ova pesma znaajna je zato
to je u njoj dat prelaz ka realizmu i takoe se ova pesma gleda kao opis

pesnike inspiracije i imamo tu realistiku notu koja postaje sve znaajnija. U ovoj
pesmi se govori o pesnikom stvaralatvu direktno, znai nemamo nikakve
mitoloke anologije kao u pesmi Prorok. Nema pominjanja muza, boanske reii
nego direktno pesnik predstavlja neka realno doivljena oseanja, pa zato
govorimo o realizmu ali ne govori o nekom tajanstvenom nadahnuu, mati i
slinom, nego konkretno o slikama stvarnosti koje ga pokreu.
Zatim imamo pesmu Spomenik iz 1836. godine, dosta je znaajna i esto
tumaena. Tu se opet istie veza izmeu stvaralatvu i realnosti i tu on potvruje
svoju drutvenu ulogu. On kae da je uveren da e umreti, da e ga narod slaviti
i da e glas o njemu se proneti po celoj Rusiji, kao i da e ga znati u itavom
svetu. Nimalo skromno ali sa jasnim uvidima u ono to se na kraju pokazalo
tano, jer kako kae : Lirom sam bodrio svih dobrih tenji glas, u veku okrutnom
opevao slobodu, za sunje uvek zvao spas. Dakle, on sam sebi u ovoj pesmi die
spomenik, zato se tako pesma i zove i pokuava da same svoje zasluge, zasluge u

ruskom pesnitvu. Kao zasluge istie to sluenje ciljevima slobode, zatim aktivno
saoseanje sa dekabristima. Romanticarski suprostavlja svoje delo ruskoj vlastii i
ovde imamo jasnu svest pesnika kao predstavnika nacije. Znai
on je ruski
nacionalni pesnik, ali on nije pesnik jednog naroda,ve svih naroda koji ive u
Rusiji. Takoe pominje Slovene, Fince, Tunguze - inae su oni tada prvi put
pomenuti u ruskoj knjievnosti kao posebna etnika celina.
Iz ovog perioda su jo neke njegove znaajne pesme : Voleo sam vas,Pesnik,
Oblak, Utopljenik itd. Ili na primer pesma Ja pamtim divno magnovenje - tu su te
neke od njegovih najlepih ljubavi i pesama.
1830. godine on boravi u selu Boldinu i taj period se smatra najplodnijimu
njegovom stvaralastvu, tada zavrsava Evgenija Onjegina, napisace jedan ciklus
Belkinove prie. To je ciklus njegovih pripovedaka gde imamo priu Pucanj,
Meava, Gospoica kao seljanka. To su neke sentimentalne romantine prie ali
ima ironinog otklona u odnosu na te teme i tu ce pisati i tzv male tragedije,
npr. : Vitez tvrdica, Mocart i salijeri, Kameni gost, Pir za vreme kuge. Da bi onda u
poslednjem periodu pisao romane : Kapetanova kii, znaajnu poemu Bronzani
konjanik koja se smatra njegovim najveim dostignue i to je zapravo
romantiarski spev.
Jedno jako znacjno delo je Evgenije Onjegin, zavrsneno1833. godine . To je roman
u stihovima i tu je dato jos jasnije odvajanje od romantizma,od romanticarskih
uzora. On tu daje presek ruskog drustvai i to u jednom od najzanimljivijih
periodau u ruskoj istoriji i predstavljen je ruski zivot dvadesetih i tridesetih
godina 19-og veka, pa u tom smislu imamo dosta realistickog nagovestaja
realizma, prakticno su dati svi drustveni slojevi, od plemikih krugova, krugova
bliskih dvoru pa do sela i seljakog stalea. Takoe su date sve generacije i
mlade generacije odnosno period carevanja, posebno zivot u prestonici ali i zivot
na ruskom selu.
Takoe imamo taj deo kada Puskin putuje po Rusiji, pre svega po Kavkazu i
Krimu, pa imamo i taj deo opisan, tu se on priseao svojih progonstava i kada je
bio proteran. Zato moemo rei da je Evgenije Onjegin jedan drutveni roman,
gde nam se daje jedna veoma puna i bogata slika ruske stvarnosti, realne.
Bjelinski,jedan od najznacajnijih ruskih kriticara19og veka rekao je da je to
prakticno enciklopedija ruskog zivota jer su dati svi slojevi, sve generacije i selo i

grad i ostali delovi Rusije, sve je tu, na jednom mestu. Sustina je ljubavna prica,
o Tatjani i E.Onjeginu, ali je data i slika ruskog ivota. Roman je napisan u stihu i
on sam u jednom pismu kae: Ja sada ne piem roman, ja piem roman u stihu,
djavolska razlika. U delu je prisutna tzv. Onjeginska strofa, ona je posebno za
ovu priliku stvorena i ima 14 stihova i raznovrsne rime i to joj daje sklad i
potpunost a inace je dat cetvorostopni jamb. Roman je napisan na 8 glava, on je
hteo da napisem jos sve, u jednoj je hteo da napise putovanje Onjegina po Rusiji i
drugu gde bi Onjegin postao dekabista, pripadnik plemstva koji je protiv vlasti, ali
on to nije uradio. Ostali su samo fragmenti od toga. Smatra se da je on smatra
da bi te dve celine odstupale i nije ih ubacio.On je bio nezadovoljan knj.svog
vremena i pokusao je tu da iskoraci, da prevazidje i klasicizam i sentimentalizam
i uspeo je ovim delom. Kada je rec o kompoziciji, on istice protivrecnosti koje su
ugradjene u roman, on kaze da zeli da isprica sudbinu junaka i namerno ostavlja
nedovrseno. On uzima isecak iz istorije. Glavni junaci su Tatjana i Onjegin. Njima
se moze pridruziti i Lenski. Na pocetku imamo nekoliko digresija gde se daje
prethodni zivot Onjegina, kako je vaspitan, socijalni status...itd. i tako saznajemo
da on iz Eneide zna samo 2 stiha, da zna da kritikuje Homera i Teokrita, mada
nije u stanju da razlikuje jamb od troheja, da je citao Smita... zanimljiv je opis
odlaska Onjegina u pozoriste, imamo paraleno misaoni tok Pukina i Onjegina
( obratiti panju ). Pukin je oduevljen pozoritem, dok Onjegin ima neki
snobovski stav prema popzoristu. Ovo udvajanje ugla gledanja je nagovetaj da
e u tekst ovog romana biti uvucen pisac. Imamo tu razliku Pukina kao junaka i
ovog lika o kome on pie. Pesnikova svest o sebi istaknuta je posebno u delu gde
je on dat kao stvaralac, gde je on stalno prisutan, i tu je dato da je Pukin
Onjeginov prijatelj. to se tie Tatjane, njena karakterizacija je vri opisom
sredine u kojoj ona iva to je karakteristika realista. Ona je vaspitavana na
Riardsovim sentimentalnim romanima i to dosta utice na nju. Kae se da njen
otac nikada nije itao knjige i on kae da je to neozbiljno za odraslog oveka.
Tatjana je proizvod svoje sredine, ona je vaspitavana na narodnoj tradiciji
( tumaenje snova, folklor ) ali je opet iznad tog sveta. Sa modernom knj.ona se
upoznaje nakon pogibije Lenskog. U napustenoj Onjeginovoj sobi, ona nalazi
more literature. Dosta je naglasena njena bliskost sa prirodom. Na ideju da
napise pismo Onjeginu ona dolazi dok je posmatrala mesec npr. Veoma je
sujeverna. Posebno je razradjena promena karaktera kod Tatjane nakon to ona
prelazi u prestonicu i tu je sreemo u novom svetlu. Vladimir Lenski je student,
dolazi iz Nemake, dolazi iz liberalnih krugova, na njega utie Kant i njegova
filozofija, vaspitan je pod uticajem Getea, ilera... a sloboda mu je ideal. Njegov
lik je izgradjen po romanticarskim stereotipima o pesniku. On je slika pesnika koji
pise elegine pesme a ne poznaje dobro ni sebe ni ivot. Zaljubljen je u Olgu i
Onjegin se udi kako moe da se zaljubi tako povrnu devojku i pokuava da mu
kae da je Tatjana ta koja moe biti njegova srodna dua. Onjegin ukazuje na
slinosti Tatjane i Lenskog ali do tog spoja nje dolazi. Pukin kao lik u romanu,
vidi dva moguca puta za Lenskog : put pesnika ili put nekog samozadovoljnog
spahije. Lenski je neki deo Onjeginove savesti jer je on ideal njegove mladosti i
Pukin smatra da za takvog oveka nema mesta u Rusiji, i njega Onjegin ubija
( pucajui u njega i time pokazuje da takvi ljudi ne mogu iveti u Rusiji ) .
Tatjana i Onjegin su romanticni likovi. Ona je priklonjena prirodi a on je zatrovan
civilizacijom, dosta je skeptican, ali u dodiru sa ivotom pokazuje da su njihova
uverenja neuverljiva, neudriva, ne mogu da izdrze probu realnosti, pa u romanu
imamo primetan realisticki postupak u ta spada slikanje likova, ambijenta...

roman je ispunjen i raspravama i knjievno-istorijskim problemima. Dok citamo,

moemo videti sta pesnik misli o odredjenim knjigama, pravcima... Tatjana je
odusevljena Riardsom i Rusoom. Ovde Pukin kritikuje sentimentalni roman i
kritikuje to to je enski lik uvek prikazan kao savren ili to to je zlo uvek
kaznjeno a dobro nagradjeno ( jer on smatra da to u zivotu nije uvek tako ).
Onjegin ita Bajrona, tipino romantiarski. U treoj glavi, Pukin nagovestava
mogucnost prelaska na prozu ( to je i ostvario kad je napisao Kapetanova ki ).
Ujedno, ovaj roman otvara neto to e se u ruskoj knj.zvati Roman o suvinom
oveku ovek koji oseca da ne pripada ovom svetu, oseca se suvinim, on
gleda na drustvo kriticki i ne nalazi svoje mesto u drustvu. Pukin je direktno
podstakao Gogolja da napise Mrtve duse jer mu je ispricao neku pricu ( o oveku
koji je hteo da kupi mrtve due ) i onda je Gogolj napisao roman po tome. Tolstoj
je zabeleio da ga je na pisanje Ane Karenjine podstaklo itanje Pukina. Uticao
je na mnoge pisce.