5.

Definicija tragedije

Na početku 6. gl. Aristotel najavljuje da će govoriti kasnije o umeću oponašanja u heksametrima, odnosno o epu,
i o komediji, a sada započinje raspravu o tragediji, koja se u Poetici proteže do 22. glave. i zatim sledi znamenita i mnogo
komentarisana Aristotelova definicija tragedije (VI 1449 b1, 25):
„Tragedija je oponašanje ozbiljne i celovite radnje primerene veličine ukrašenim govorom, i to svakom od vrsta
ukrašavanja, posebno u odgovarajućim delovima tragedije. Oponašanje se vrši ljudskim delanjem, a ne naracijom, i ono
sažaljenjem i strahom postiže očišćenje takvih osećaja.“
U tumačenju Aristotelove definicije tragedije poćićemo za komentatorima koji dedukciji pretpostavljaju
indukciju i raščlanjuju definiciju tragedije na pojmove od kojih je sastavljena:
1. „Tragedija je oponašanje“- mimeza. Oponašanje se uvodi već u 1. gl. Prvo njeno važno ostvarenje Aristotel
vidi kod Homera (4. gl: „jedini ne samo da je dobro izveo oponašanje nego i u dramskom obliku“). Vrhunac
razvoja mimeza postiže u tragediji, odnosno mimeza vrhuni u tragediji u kojoj je: a) dijalog potisnuo lirske
delove, i b) usvojen primeren razmer.
2. „Radnja“ (práksis) ne znači neki slučajan čin, već postupak sa ciljem, koji započinjemo imajući u vidu cilj i
ostvarenje tog cilja. Radnju može vršiti samo čovek. Tako shvaćena, radnja je slična pojmu izbora ili
opredeljenja (proáiresis) iz Nikomahove etike, jer samo postupci koji se čine sa ciljem jesu radnja, a da bi
postupci bili svrhoviti, akter se mora opredeliti. Tako karakter nastaje izborom i prirodno proizlazi iz radnje.
Radnja je ozbiljna (spudáia) u značenju plemenitosti, uzvišenosti i moralnosti.
Radnja je i celovita kad postupci otpočnu sa ciljem i kad se taj cilj ostvari. U 7. gl. se to objašnjava time da fabula mora
da ima svoj početak, sredinu i kraj.
3. „Primerene veličine“- o tome Aristotel govori u 7. gl. gde zaključuje da celovita znači da se celina fabule može
lako držati u pamćenju. Dakle, bitna je dužina fabule.
4. „Ukrašenim govorom“- Ukrašeno je osnovno značenje grč. reči hédyzma, koja znači i začin. Otuda neki
prevode ovo mesto i kao začinjen govor, tj. zaslađen govor, čak zašećeren. Po tim se ima u vidu klasično
shvatanje stila i pesničkog jezika u antičkoj retorici, odnosno u njenoj disciplini- stilistici, a to je shvatanje da je
poetski jezik ukrašen govor stilskim postupcima, kakvi su npr. tropi i figure. Govor (léksis) je za Aristotela
sredstvo mimeze, pored ritma i melodije.
5. „I to svakom od vrsta ukrašavanja, posebno u odgovarajućim delovima tragedije“. Delovi tragedije su dijaloški
i horski. Dijalozi su posebno ukrašeni ritmom, a horske pesme i ritmom i melodijom.
6. „Oponašanje se vrši ljudskom radnjom, a ne naracijom“, je suštinska razlika između epa i tragedije. O
dramskom oponašanju se govori u nastavku 6. gl. kada Aristotel kaže da pesnik prikazuje sve oponašatelje
(glumce) kako rade i delaju, tj. oponašaju ljude koji delaju, tj. da tragedija nije oponašanje ljudi nego ljudkih
dela i života (VI 1450 a1, 5).

/U nastavku tumačenja definicije tragedije posebna jedinica: problem katarze/