Za razumevanje Apolinera značajan je njegov članak "Novi duh i pesnici".

Govori o stremljenju
ka novom, nepoznatom i neistraženom, ali bez kidanja veza sa prošlošću, potrebi i želji da
tehnika filma utiče na pesnički jezik; poezija treba da je sveobuhvatna u temama; da je
simultana; novi duh dopušta književne eksperimente; smeh dobija puno pravo i doprinosi
stvaranju novog lirizma; duboko istraživanje unutrašnje i spoljašnje stvarnosti; iznenađenje;
poezija će biti proročka; pesnik bog koji stvara. Treba istražiti snove.

"Most Mirabo", pesma o prolaznosti, čiji stihovi o vremenu koje kao Sena pod Mostom
nepovratno protiče, blagog su ritma i nostalgični. Pesme: "Mrazovci", "Pelivani", "jasen",
"Rajnska noć", "U zatvoru Sante", "Bolesna jesen" pokazuju da je Apoliner uzimao građu iz
života za svoja dela, iz biografije. Uz to, okretao se prošlosti, mitologiji i folkloru, nekim ličnim
uzorima (Žari, Vijon, Žakob). Putovao je po Evropi i upoznavao mnoge narode i kulture, što daje
pečat njegovim delima.

Prihvatao je uticaje raznih pokreta, u kojima je i sam učestvovao, ali je uvek bio iznad svih.

Dok se nekada pesnik pita ko je, traži samog sebe, s druge strane je onaj koji sve povezuje, u
kome se sve susreće.

U nekim pesmama Apoliner je kubista koji razlaže stvarnost prema svojim potrebama, u drugim
on ostaje veran tradiciji.

"Alkoholi" i "Kaligrami" su zbirke sa uticajima Verlena i Lamartina, stihova u klasičnom metru

sa rimom, slobodan stih. Sve je u poetskoj slici, kojom se misli i izražava suština. Mešaju se
tonovi, od tragičnih do zanosnih, neguje princip iznenađenja, ima i komičnog. U "Kaligramima"
je sve to izraženije. a "Alkoholi" su nostalgičniji, sa prisutnijim motivom prošlosti, prolaznosti,
koji su njegova opsesija.

(Sa opsesijom kratkotrajnosti života i proticanja vremena stoje u vezi pesnikove sklonosti i
zamisli koje se tiču simultanosti, u želji da se bude svuda u isto vreme i tako najintenzivnije
postoji, jače koristi život u kom sve prolazi".

PROZA

Ona se tešk odvaja od poezije kod pesnika.

1927. g. anonimno je štampao pornografski roman "Jedanaest hiljada prutova" u kom su se,
između ostalih, našli kralj i kraljica Obrenović.

"Čarobnjak koji truli", prozno-pesnički tekst, sa osnovom u srednjem veku, govori o ljubavi,
smrti, usamljenosti, položaju pesnika u društvu, ali je Apolinerova biografija. Teme, slike i likovi
iz ovog dela javljaće se u svim kasnijim.

U "Kaligramima" je oseća potreba nove poezije da obuhvati moderan život, u svoj raznovrsnosti,
kontrastima i protivurečnostima. Meša slike prošlosti i budućnosti, spaja nespojivo.
Pored ljubavnih, ratnih i drugih pesama, postoji naročita vrsta pesama, tzv. "pesme-razgovor"
sastavljene od odlomaka običnih, svakodnevnih razgovora s ulice, iz kafane ... - "U ponedeljak u
Kristininoj ulici", gde se percepcije pesnika mešaju sa slikama koje se u njemu rađaju, svedočeći
o njegovoj invenciji, radoznalosti.

Apoliner je nastavio posle "Alkohola" da se bavi večnim temama: ljubav, smrt, prolaznost,
žaljenje za prošlošću.

U "Kaligramima" značajna je tema rata, ne samo kao patnje i stradanja, već i kao izvora ljudske
solidarnosti i egzaltacije koji postaju zanosan vatromet, uzvišen u blještavoj stravičnosti.

Razvija se estetički. kao za slikare kubiste, stvarnost je za Apolinera polazna tačka, materijal koji
koristi za sopstvena dela.

"KALIGRAMI" je objavljena 1918. U želji da stvori "lirske ideograme", to jest da spoji crtež,
slikarske elemente s a poetskim, Apoliner je uneo nešto više od dvadeset "kaligrama" u kojima je
naročitim rasporedom redova i slova dočarao predmete o kojima je govorio (kiša, mandolina,
karanfil, bambus, vaza sa cvećem, konjsa glava, golubica, vodoskok...).

Poreklo kaligrama vodi preko francuskog 16. i 17. veka do antičke knjižnosti. Apoliner ga je
razvio.

KUBIZAM

pravac u slikarstvu s početka 20.st. Raskida sa tradicijom imitativnog načina predstavljanja

predmeta, koji su sada ne onakvi kakvim ih vidimo, već prikazani u svojoj suštini. Kubizam se
rađa kod Sezana, ali ga sprovode konkretnije Brak i Pikaso. Polaze od crnačke plastike koju
geometrizuju, a zanima ih odnos forme i prostora i istražuju svođenje oblika na osnovne
geometrijske sadržatelje.

Apoliner sve to naziva kubizmom, pod čijim uticajem nastaju "Kaligrami". Kubistički metod
istovremenog prikazivanja vrši uticaj na roman 20.ih godina. Stejn smatra da kubistička
književnost, osim diskontinuiteta u zbivanju treba da često menja strukturu. Kubizam vidimo kod
V. Vulf ("Jakobova soba"), M. Prusta ("U traganju za izgubljenim vremenom"), DŽ. Džojsa
("Uliks"),

Aktuelan je u Francuskoj pre Prvog svetskog rata i neposredno posle. Bio je kubista, naslednik
simbolista i preteča nadrealista. Nežan elegičar romantičarski okrenut prošlosti, koji nikad nije
hteo da prekine sa tradicijom.

Prve stihove je objavio 1901. godine, a prvu zbirku pesama "Basne ili Orfejeva pratnja" 1911.
Najbolje njegove zbirke, i najpoznatije, jesu "Alkoholi" i "Kaligrami".
Most Mirabo

U središtu lirike francuskog pesnika Gijoma Apolinera su Pariz i žena. Poznata pesma Most
Mirabo je potresan zapis kraja njegove duge ljubavne veze sa jednom od najvećih evropskih
slikarki XX veka, Marijom Loransen. Za ovu pesmu je sam Apoliner napisao da je tužna pesma
duge prekinute veze. Pesma je napisana 1912. godine i svrstana u njegovu najpoznatiju zbirku
Alkoholi, koju je objavio 1913. godine.

Pesmu Most Mirabo prožimaju razmišljanja o izgubljenoj ljubavi. Svojim gorkim ukusom
izražava samu suštinu i poimanje ljubavi. U njoj su dominantne tri teme: čovek, ljubav i vreme.

U pesmi Most Mirabo simbolično se spajaju teme prolaznosti vremena i kraja ljubavi sa tokom
reke Sene. Most Mirabo ispod koga stalno protiče reka Sena je prostorni i nepomični elemenat,
simbol spajanja dve obale i uspostavljanja veza među ljudima, ali uvek u sprezi sa vremenom.
Reka Sena je simbol prolaznosti, i u pesniku budi sećanje na prošlu ljubav iza koje je ostao bol.
Sa vodom i vremenom sve odlazi, i na mostu ostaje samo usamljeni pesnik, dok njegova ljubav
postaje samo uspomena.

Kratkim stihovima, refrenom koji se ponavlja pesma Most Mirabo govori o klasičnim temama,
fatalnosti proticanja vremena i ljubavnom bolu. U refrenu "Nek sat izbija i noć krene sve nose
dani osim mene", koji se ponavlja četiri puta, nakon svake strofe u pesmi, Gijom Apoliner
naglašava vreme i prolaznost svega. Refren slikovito prenosi nezaustavljiv protok događaja, koji
prolaze pored čoveka, fiksiranog svojom nesrećom. Iz pesme je izbačena interpunkcija i tako su
se povezali misao i sećanje, prolaznost ljubavi, prostor i vreme, predmet i život, i proticanje vode
koja simboliše vreme i nepovrat.