Универзалне истине у Шекспировој трагедији

Душан Тришић

Главна карактеристика великих писаца јесте њихова могућност да

тренутну ситуацију у друштву опишу на такав начин да је штиво применљиво
на сваки временски период или ситуацију. Некад сам посматрао ове особине као
лоше, као нешто без карактера и без много рискантних изјава или мотива јер се
ипак свима свиђа, иначе би се бар неко увредио, пронашао на лошијој страни.
Ово мишљење се променило након Његоша и Светог писма, а Хамлет ми је
само потврдио да сам у праву.

Пре него што сам уопште узео књигу у руке, створио сам гомилу
предасуда о Шекспиру и Хамлету. Очекивао сам дело које је престављало
велики помак за књижевност у времену у којем је настало (заживело), али
потпуно неинтересантно за данашњицу. Знао сам да је Шекспир цењена
личност међу данашњим уметницима, што се некако није слагало са чињеницом
да је хришћанин. Ипак, прерано сам га одбацио једноставно јер је католичке
вере. С обзиром да сам књигу почео ујутру а увече завршио, могу да кажем да је
то било јако чудно искуство. Није ми требало пуно времена да мишљење
потпуно променим и запитам се зашто сам га тако рано осудио?

За разлику од неких других цењених писаца, Шекспир је у овом делу

величао праву, истинску храброст и јунаштво, онакву какву највише ценим и
волим - онакву која може да се види и у Библији и на Косову пољу и у
америчким вестерн филмовима. Оно што ми се баш допада је чињеница да се
јунаштво и храброст показују и на "другој" страни, у Норвешкој, док се осуђују
неке лоше ствари на "доброј", Хамлетовој страни. Наравно,, врло брзо се да
приметити да ово није рат између две државе око неке обрадиве површине, већ
рат добра и зла, независно од земље у којој су рођени и крви коју деле. Оно што
бивши дански краљ и његов син имају заједничко са њиховим норвешким
"супарницима" много је више од онога што деле Хамлет и Клаудије.
враћена.

Још једна универзална истина се испољава у томе да добро несумњиво

побеђује и правда бива враћена. Ипак, цену правде Хамлет је платио својим
животом и тиме омогућио јуначког вођу за своју земљу, иако би то на почетку
дела изгледало као тужан крај. Ово ме јако подсећа на Исуса Христа који је
својим животом платио спасење човецанства, своје земље или Земље. Ово
приказује још једну несумњиву чињеницу, да морамо да жртвујемо део себе
како бисмо остварили оно што желимо. Неко би можда рекао ако је Хамлет
превише платио да неки његов привал преузме трон, али неке сцене јасно
изјашњавају Хамлетов став према смрти, његов страx, односно одсуство истог.

Моји омиљени тренуци током читања Хамлета су били када сам коначно с
хватио колики је Хришћанин Шекспир. Све моје дотадашње предрасуде су пале
у воду када је Хамлет са гробарима разговарао о смрти. У том тренутку сам
престао да замишљам Хамлета као неког енглеског темплара и једина слика коју
сам имао у глави је портрет Николаја ИИ Романовог. Начин на који је он
описивао наша тела као неизбежну храну за црве ме је јако изненадио. Овакву
сурову истину могао је за мене да изговори само неки Рус са тужном набореном
фацом, а не неки из народа који обично не ценим за јунаштво и суровост, вец
осуђујем за супротно.

Један од разлога зашто толико страствено пишем о овом делу јесте сам
лик Хамлета са којим се у много чему поистовећујем. Још једном, бивам убеђен
у супротно и оно што сам највише осуђивао, полако постаје оно што највише
волим.