A za kraj ostavismo filmove koji traže zaobilazne načine na koje bi prikazali stvarnost,

odnosno koji na istu nemaju nikakvih pretenzija. Primjer prve je Služio sam engleskog kralja
(Obsluhoval jsem anglickeho krale) Jirija Menzela, nostalgična fantazija o ambicioznom
provincijskom konobaru koji hoće postati milijunaš. Film, na žalost, nisam odgledao do kraja,
ali prva je polovica bila krcata onim specifično češkim stereotipima u kojima se ljudska
priroda istražuje u komičnim situacijama, s obaveznim dodatkom lijepih Čehinja koje se ne
srame pokazati svoje atribute. Pa tko voli...

Služio sam engleskog kralja

Utorak, 7. oktobar 2008. 13:21 

Obsluhoval jsem anglickeho krale (2007)

Režija: Jirži Mencel
Uloge: Ivan Barnev, Oldrih Kajzer, Julija Jenč
Distribucija: Sinears

I dobro, kukao sam i kukao zbog jednoličnog i predvidljivog bioskopskog repertoara na kojem se u poslednje
vreme mogu pronaći samo holivudske komedije i srodni žanrovi, sve dok na kraju, eto, nisam uspeo da iskukam
nešto zaista zanimljivo, originalno i primamljivo. U stvari, malo je reći da je češki film ''Služio sam engleskog
kralja'' primamljiv – meni barem, ovo je poslastica na kakvu sam dosta dugo čekao. Pre svega, istoimeni roman
Bohumila Hrabala je sasvim sigurno jedna od mojih najomiljenijih knjiga, u svakom slučaju jedan od najzabavnijih
romana koji sam ikada čitao. Iskreno, sve čega sam se dohvatio, a da je potpisao Hrabal, uglavnom mi je bilo
fenomenalno, a onda i u takvoj konkurenciji, ''Engleski kralj'' je bio apsolutni hit. Naravno, davno je to bilo kada
sam se družio sa ovim romanom, dosta toga sam i zaboravio, ali mnoge slike su ostale vrlo jasne: gozba za
abisinijskog cara, banja za očuvanje čistote arijevske rase, natkonobar u praškom hotelu Pariz, i još poneka
sličica. Dovoljno da se uzbuđeno posvetim gledanju ove pomalo zakasnele premijere u beogradskim bioskopima.

Žarko sam želeo da ovaj film pogledam sa svojim prijateljicama S. i T, pre svega jer sam znao da i one, baš kao i
ja, zaista obožavaju ovaj čudesni roman. Međutim, T. već godinama ne zalazi u beogradske bioskope, a sa S.
nikako nisam uspeo da usaglasim termin. Te idemo u školu u različitim smenama, te ovo, te ono i na kraju smo
morali odvojeno da gledamo film. Svejedno, siguran sam da nam se krajnja ocena ne bi mnogo razlikovala.

Hrabalov roman je neverovatano delo, napisano u samo nekoliko rečenica, ili ga se ja barem tako sećam.
Nekoliko vrlo dugačkih rečenica, skoro kao da čitamo neki Markesov magijski realizam. Ne samo strukturalno. U
stvari, ovaj roman je čak i mnogo komplikovaniji nego što se to može zamisliti, pa mi je otud i Mencelov pokušaj
bio izazovniji. Ah da, tu je bio i Mencel. Još jedan fantastičan Čeh. Trijumfalni ''Strogo kontrolisani vozovi'' i
''Striženo-skraćeno'' takođe po Hrabalu, pa onda i ''Selo moje malo'' i svašta još.
Da, bio sam vrlo zagrejan za ''Engleskog kralja''.

Jan je tipičan hrabalovski junak. Dečak koji nije obdaren preteranom visinom, ali jeste, shodno tome, tipičnim
hrabalovskim nadimcima – Prcek, Pikolo i sličnim. Janu to ne smeta da meteorski napreduje u životu. Vezan je za
ugostiteljstvo, uči za kelnera i to od najboljih. Ćutljiv je i ne previše upečatljiv, ali to ne samo da mu ne smeta da
bude uspešan na poslu, već i da bude neodoljiv za najatraktivnije žene, neretko i za glavu više od njega.

I kako vreme prolazi, Jan je sve bolji i bolji, sve uspešniji i na poslu i kod žena. Vole ga i nadređeni konobari, vole
ga vlasnici hotela, a izgleda da ga vole i uvaženi gosti. Abisinijski car pre svih, za gozbu u kojoj je caru priređena
pečena kamila punjena antilopama punjenih prasićima punjenih jarebicama punjenih ribama punjenih
jajima...sigurno sam nešto i zaboravio, ali je bez obzira na to bilo bajkovito slasno. A onda dolazi i predratno
vreme i sve izvesnija invazija Nemaca. Jan upoznaje Lizu, koja je zaljubljena u Hitlera i ubeđena u
supremacionističku ulogu sopstvene rase, ali dok je Adolf odsutan, ni češki kelner nije loša prilika. Počinje rat, Jan
je i dalje isti onaj Jan, nezaineteresovan, apolitičan, naivan i zaljubljen, ali je i sve manje Čeh, iako jedan drugi
junak u ovom filmu lepo konstatuje – ''Mi Česi ne vodimo ratove''. Ipak, konačno ispunjava svoj dečački san i
postaje milioner i vlasnik hotela, ali na scenu stupa i najnovija vlast, komunisti. Za svaki milion, po godina
zatvora. Ovo nije i kraj filma.

Engleskog kralja nikada nisam pročitao u originalu, a trebalo je. Ne umem naravno, ali slušajući Mencelov film,
shvatio sam koliki je to propust. No i ovako, srodni slovenski jezik zvuči kao idealan saundtrek za sve ove
mencelovštine i hrabalovštine. Tepanja, deminutivi, deminutivi deminutiva koji postoje verovatno samo u ovom
jeziku, grdnje, peckanja, sva ta svojevrsna poezija koja se možda ne razume u potpunosti, ali se sasvim dobro
naslućuje. I zbog ovoga mi je falila S. da me bolje sprovede kroz film. Ali dobro sam se i sam snašao.

Prva polovina mi je bila gotovo idealna – Mencel koristi slapstik, svoje najjače oružje – i tu film izgleda kao neka
burleska. Slike koje se smenjuju izgledaju kako ih je autor verovatno i zamislio, ali scenama kao da ipak
nedostaje neki produžetak. Kao da one već pomenute Hrabalove rečenice ne mogu do kraja da se isprate. Nisam
mislio da ću ovo ikada napisati, ali ovom filmu je falilo da bude malo duži. Ili, još bolje, da bude serija. To bi
nekako bilo najpravednije, pa bi i svaki restoran, hotel, car, kralj, konobar ili devojka mogli da dobiju svoju
epizodu.

Druga polovina filma je sporija, mračnija i depresivnija, iako i dalje bajkovita. Napornija u svakom slučaju.
Melanholična, sa puno političkih i socijalnih komentara i aluzija. Na trenutke čak i banalna. Nekako postaje
istorijska lekcija, ogled o ljudskoj prirodi, ali na sreću, sve vreme je i dalje poezija.

Konačno, mora se reći i to da je ''Engleski kralj'' pravi praznik za oči. Produkciono možda i jedan od najskupljih i
najraskošnijih čeških filmova, u svakom slučaju delo u kojem Prag izgleda kao nikada do sada. Čarobno. I dalje –
''Služio sam engleskog kralja'' je film u kojem padaju mnoge predrasude: češki humor je odjednom duhovit i
smešan, češka hrana atraktivna, a češki muškarci čak i hrabri i odvažni! Samo kod Hrabala i Mencela.
Hrabal Bohumil

U prošlu subotu navršilo se 10 godina od tragične smrti velikog češkog pisca Bohumila Hrabala. Milan
Kundera, poznat po odstupu i distanci prema zbivanjima u zemlji iz koje je potekao, napisao je tada
sledeće: “Nekad, kad jednom bude zaboravljena ruska okupacija, govoriće se da je to bilo veliko doba
za češku kulturu u kome je živeo Bohumil Hrabal i napisao Služio sam engleskog kralja i Previše bučnu
samoću.”

Hrabal je od mnogih smatran za “najčeškijeg od velikih čeških pisaca”. U literaturu je stupio kao autor
s nesvakidašnjim posmatračkim talentom i darom originalnog i poetičnog pripovedača. Njegovi
junaci, koje naziva pabiteli (od engleske reči pabi, to jest kafanica, krčmica) povremeno se ponašaju
nerazumno, kao da su malo skrenuli, dosta izmišljaju ali uspevaju da nađu lepotu tamo gde je niko ne
bi na prvi pogled tražio. O tim svojim “nepatetičnim junacima”, kako ih karakteriše književna kritika,
sam autor kaže: “Tamo gde sam ja izneverio kao čovek, izneverili su i moji junaci. A ono na šta sam
ponosan, to su obične ljudske sitnice na koje su ponosni i moji junaci.”

Umro je u 83. godini, posle pada kroz prozor, s V sprata Ortopedske klinike u praškoj bolnici Bulovka.
Pao je prilikom hranjenja golubova, što je njegovu smrt ispunilo surovom simbolikom i neizbežnim
upitnikom – bilo je to slučajno ili je pisac “odleteo za golubovima”, izabravši sam svoju smrt? A, kako
je jednom rekao pokojni pesnik Brana Petrović, “nije tačno ni da je hranio golubove, oni su hranili
njega – u gospodskom siromaštvu i slavi starosti. Mrvicama svetlosti hranili su njega golubovi
njegovog grada. Da mu ojačaju krila. Da bude jak kada poleti”. Policija je, kao što se od nje može
očekivati, zaključila da je u pitanju “nesrećni slučaj”.

Pogreb je bio 12. februara 1997. u strašnickom krematorijumu u Pragu. Obredna sala je bila prepuna
ali su mnogi imali osećaj da je sve to malo i ispod značaja trenutka. Iz vlade je bio samo ministar
kulture, pokojni Pavel Dostal. Predsednik Vaclav Havel izvinio se, bilo je to samo mesec i po od teške
operacije kancera pluća, koju je jedva preživeo, ali je tamo vidno falio. Ni vlada, ni parlament, nijedna
nacionalna institucija ničim nije pokazala da je umro jedan od najvećih čeških pisaca. A da je u
Francuskoj – napisao je tim povodom pokojni pesnik i kolažist Jirži Kolar koji je veliki deo života
proživeo tamo – ili nekoj drugoj zemlji umro pisac tako srastao sa svojom zemljom, vlada bi sigurno
proglasila dan žalosti.

Dan žalosti nije proglašen, a Hrabal bi sigurno bio poslednji koji bi nešto tako poželeo. Ali, poštovanje
se ne izražava po želji onog kome se upućuje. Takvo poštovanje je, u stvari, kako ovim povodom piše
literarni komentator časopisa “Tiden” Jirži Penjas, konsenzus koji govori o vrednostima onih koji je
izražavaju. Upravo tada su se češko društvo i njegova elita najbrže udaljavali od osećanja i pažnje
prema vrednostima koje društvo drže kao zajednicu i daju mu duhovni kvalitet. A tokom “godina koje
su pojeli skakavci”, pri svoj toj društvenoj bedi, možda i zbog nje same, Hrabalovo delo ljudima je to
davalo. Nudilo im je uživanje prazničnog doživljavanja sveta kao mesta lepote i grozote, surovosti i
nežnosti koje se osvetljava čudotvornošću umetničkog čina. A to je ono što čitaoce vezuje doživotno i
što nadilazi ideologije i politike.

I zato je bolje što Hrabal nije otišao na konvencionalan način, što nije postao predmet državnog
poštovanja i slavljenja, što se ulice ne nazivaju po njemu i ne postavljaju mu se spomenici... Bio je sve
drugo samo ne oficijelna figura, punokrvni plebejac, prijatelj pijanica po kafanama i sam jedan od
njih, ali istovremeno umetnik koji duboko oseća i razume duše svojih bližnjih i duh svog vremena.
Učio je od drugih i od života, kao što je učio druge.

Rodio se 28. marta 1914. u Brnu kao vanbračno dete, kasnije ga je usvojio poočim, nimburški pivarski
sladar. Mali Bohumil rado je čitao a zavoleo je i priče koje su pričali odrasli u pivari. Po završenoj
gimnaziji studirao je prava na Karlovom univerzitetu u Pr agu koje je, zbog zatvaranja visokih škola
tokom nemačke okupacije, dovršio 1946. Tokom rata radio je kao skretničar na železnici, što je izrazio
i u svom stvaralaštvu, na primer u noveli “Strogo kontrolisani vozovi” (po njoj je Jirži Mencel napravio
istoimeni film, koji je 1968. dobio “Oskara”)

Posle rata promenio je niz zanimanja, od 1959. radio je kao kulisni majstor u pozorištu

S. K. Nojmana. Istovremeno je pisao, najpre za svoju dušu i za prijatelje. Prva knjiga mu je izašla 1963.
godine – zbirka priča “Biserka na dnu”, koja je odmah dobila nagradu “Čehoslovački pisac” za najbolje
delo godine. Sledili su: “Pabiteli”, “Časovi plesa za starije i napredne”, “Strogo kontrolisani vozovi”...
Potom postaje pisac koji od pisanja i živi, mada mu je prostor za objavljivanje bio dosta ograničen pa
se morao okrenuti inostranstvu i samizdatima.

Njegovo stvaralaštvo privlačilo je i danas privlači, dramatike i filmske autore. Popularni su postali,
posebno pored pomenutih “Strogo kontrolisanih vozova”, filmovi “Ševe na žici”, “Svečanosti
visibaba” i “Striženo-košeno”. Po njegovom najslavnijem romanu “Služio sam engleskog kralja”,
njegov verni učenik i interpretator Mencel je nedavno snimio film koji se upravo ovih dana, nimalo
slučajno, prikazuje u Češkoj.

U doba takozvane normalizacije (periodu posle sovjetske vojne intervencije 1968. u kome su stvari
vraćane u staljinističku normalu) isključen je iz Saveza pisaca, ostao bez posla, nije mogao objavljivati,
a njegove knjige su nestale iz knjižara i biblioteka. I kada je stega popustila, njegove knjige su
štampane u nedovoljnim tiražima i brzo nestajale iz prodaje. Dela su mu objavljivana na 24 jezika,
između ostalih i na srpskom odnosno hrvatskom, u bivšoj SFRJ, gde je bio jedan od najomiljenijih
pisaca iz srednje Evrope

Pretpremijera dugo očekivanog filma "Služio sam engleskog kralja" u

Pragu

Mencel i Hrabal ponovo zajedno

Danka Nikolić
Krajem prošle godine u Pragu se odigrao događaj koji je u Češkoj očekivan i
najavljivan kao filmska senzacija godine u najmanju ruku, a u nekim slobodnijim
prognozama govorilo se i o događaju decenije. Naime, u praškom najelitnijem i
najstarijem kinu Lucerna pretpremijerno je prikazan film "Služio sam engleskog
kralja"rađen po slavnom istoimenom romanu Bohumila Hrabala. Režirao ga je
po sopstvenom scenariju takođe jedan od najslavnijih živih čeških reditelja -
Jirži Mencel.
Predistorija realizacije ovog filma duga je punih dvadeset godina (početni
razgovori u vezi sa ekranizacijom romana vođeni su još 1986. godine). Zatim, u
aferu koja je potom počela da se plete i komplikuje oko autorskih prava na
snimanje filma tokom te dve decenije umešana su četiri imena najrenomiranijih
čeških reditelja (sada već pokojni Karel Kahinja, zatim Jirži Mencel, pa Jan
Svjerak i na kraju i Jan Hržebejk). Dalje - Jirži Mencel se sa svoje dosadašnje
četiri adaptacije Hrabalovih novela i romana (od kojih su "Strogo kontrolisani Č
vozovi" pre 40 godina dobili Oskara) smatra najtemeljitijim i a
najpreciznijim interpretatorom Hrabalove literature. I konačno, taj vrsni znalac r
Hrabalovog dela, a i Hrabalov prijatelj, posle 12 godina odsustvovanja vratio se š
filmskom stvaralaštvu i to poduhvatom za koji je, dakle, smatran najpozvanijim, i
odnosno najkvalifikovanijim. j
Da li se dogodio i izuzetan događaj? Odgovor bi možda mogao da zvuči s
nepravično, ali - opšti je utisak da se događaj u češkoj kinematografiji ipak nije k
dogodio.Videli smo mencelovski rafiniran, mencelovski perfecionistički, o
-
b
o
g
a
t
a
blagoironičan, precizno odglumljen film, videli smo nekoliko antologijskih kadrova,
udahnuli doslovnu čaršijsko-
-bogataško-građansku atmosferu Prve Republike (između dva rata) - ali
hrabalovsko umeće pripovedanja u slikama koje su sve neverovatnije od
neverovatnih, taj šarm hrabalovske literature ("kad nemoguće postane stvarnost")
koji je njena osnovna i najveća lepota - ona je ostala neiskazana i neprenesena u
film. Jer, dok je u romanu priča podređena piščevim literarnim bravurama koje
neodoljivom akrobatikom nadmašuju važnost fakata i događanja, u filmu priča,
naravno, ima preimućstvo, ali bez te hrabalovske ingeniozne igrarije rečima i
slikama, bez autentičnog hrabalovskog literarnog duha film povremeno gubi dah, ili
- tačnije - nema one iskre što pali, što vuče, kojoj se ne može odoleti.
Filmska priča se, kao i priča u knjizi, proteže od vremena Prve Republike do,
negde, sredine šezdesetih godina prošlog veka. Glavni junak je kelner Jan Dite (u
češkom dite znači - dete), koga pratimo od njegovih početaka kao "pikola" što uči
zanat u nekom provincijskom, poluseoskom hotelu, do izlaska sa robije u
komunističkoj Čehoslovačkoj zbog kolaboracije sa Nemcima. U međuvremenu je
maleni čovečuljak Dite "zahvaljujući sreći da mu se uvek dogodi neka nesreća" (što
bi rekao Hrabal) služio u sve luksuznijim i luksuznijim hotelima, peo se na sve viši i
viši rang ugostiteljske hijerarhije i tako bivao sve bliže i bliže svom jedinom
istinskom životnom cilju - da postane milionar. Tom cilju priložio je i deo života za
vreme okupacije kada se oženio Nemicom i uz nju postao saradnik Trećeg rajha.
Potom slede godine robijanja.
Mencel je u scenariju napravio hronološki obrt, pa film počinje izlaskom Jana Diteta
sa robije i događaji teku u retrospekciji. Zbog velikog vremenskog raspona, od
najmlađih "pikolskih" dana Jana Diteta do njegove šeste ili sedme decenije života,
Mencel je uzeo dva glumca za isti - glavni lik. Mladoga Jana Dite igra bugarski
umetnik Ivan Barnev. Onog starijeg, što izlazi iz kazamata i u nekoj zabiti - gde je
poslat da po kazni održava planinski put i gde se priseća svih peripetija, uspinjanja
i krahova svog života - igra češki glumac Oldržih Kajzer. Svaki ponaosob napravili
su dobre likove, ali pretopljeni jedan u drugoga, iz mladosti u starost - gotovo da
nemaju ničeg zajedničkog, gotovo da su se postavili jedan prema drugom kao dva
zasebna karaktera. Tu je još cela plejada sjajnih čeških glumaca i - odlična,
poznata i priznata već u Evropi, mlada nemačka glumica, Julija Jenč.
I u knjizi i u filmu veći deo prostora posvećen je životnim dogodovštinama Jana
Diteta u predratnom periodu. I za Hrabala i za Mencela ambijent češke provincije,
a potom praške koloritne postaustrougarske atmosfere bili su privlačniji, slikovitiji,
zahvalniji za obradu. Raskošne secesionističke hotelske dvorane i restoranske sale,
češke lepotice u dražesnim kostimima 30-ih godina, vrtovi, bazeni, kupleraji sa
srednjoevropskim šmekom treće i četvrte decenije prošlog veka - to su slike što
ostaju zapamćene iz ovog poslednjeg pokušaja slavnog češkog reditelja Jiržija
Mencela da Hrabalovo "nemoguće što postaje stvarnost" pretopi u žive slike.
Ovoga puta, reklo bi se, to mu nije pošlo za rukom u potpunosti. A možda to
uistinu nije ni moguće.

JIRÍ MENZEL, FILMSKI REDATELJ, OSKAROVAC, O SVOJIM NAJDRAŽIM

REDATELJIMA I GLUMCIMA, HRABALU, ČEŠKOJ NEKADA I SADA...

ČESI SU SREĆOM HERETICI

Tatjana GROMAČA
2. kolovoza, 2007.

Ako je priča dobra i sadržaj dobar, onda je film dobar, to je jednostavno. Ali ako radite film i
imate za cilj biti dio nečega što vam imponira, onda nećete napraviti dobar film. Onda ćete
dobiti nagrade, ali ne i dobar film. Ima puno filmova koji su rađeni za festivale, za nagrade.
Za mene je prvi cilj gledatelj - vaš susjed koji živi u kući do vas i ide u kino. On je moj cilj, ne
festival

Nedavno je, kao gost Pula Film Festivala, sa svojim posljednjim filmom, u Puli
boravio čuveni češki režiser evropske i svjetske reputacije, Jirí Menzel.
Menzelovi boravci u Hrvatskoj nisu tako rijetki - kao kazalištarac posljednjih je
desetljeća često surađivao s ovdašnjim kazalištima, tako da je komunikaciju sa slavnim
režiserom moguće voditi na ugodnoj kombinaciji "hrvatsko - slaveni smo, razumijemo se -
češkog", a tek u rijetkim momentima komunikacijske bezizlaznosti iz "džepa se poteže"
neizbježan engleski. Veliki režiser koji je već s prvim cjelovečernjim filmom "Strogo
kontrolirani vlakovi" (1966.) osvojio Oscara za film na stranom jeziku postao je jedan od
sinonima za period koji će se nazvati "zlatno doba češkoga filma šezdesetih godina". Njegov
je filmski opus dobrim dijelom obilježen suradnjom s Bohumilom Hrabalom, temeljeći se na
"beznačajnim", svakodnevnim temama koje se pretvaraju u virtuozno režirane komedije
situacije i karaktera ("Ševa na žici", "Vikendica u šumi", "Striženo - košeno", "Svečanost
visibaba", "Selo moje malo", "Prosjačka opera", "Život i neobične avanture vojaka Ivana
Čonkina"…).
Jirí Menzel se, osim kazališnom i filmskom režijom, bavi i glumom. S čuvenim režiserom
razgovarali smo u vrijeme doručka sa suprugom Olinkom u hotelu. Menzel se možda nije
pokazao kao pretjerano blagoglagoljiv sugovornik koji voli "istrčavati" s mislima i stavovima.
Dakako, on je autor čiji opus govori dovoljno, ali je, istovremeno, i čovjek koji je daleko od
svake mistifikacije vlastitog imena i djela, nesklon zloupotrebama svog povijesnog "kredita".
- Posljednji film, "Služio sam engleskog kralja", napravili ste nakon duže pauze…
- Da. Oduvijek sam radio tako da bih dobio ponudu za film, prihvatio bih je i započinjao rad.
Nisam, znači, radio po vlastitom izboru. U međuvremenu su se stvari promijenile, sada svaki
redatelj mora sam tražiti novce za svoj film, a ja to ne znam. Ono što mislim da znam, to je
raditi filmove. I tako sam jedno vrijeme radio u kazalištu, istina, stizale su i neke ponude za
filmove, ali nisam s njima bio zadovoljan. Onda je stigla ponuda za "Služio sam engleskog
kralja" i nju sam prihvatio.
- Kako se osjećate kao netko tko je u svom poslu dobio jako puno priznanja, sputava li
vas to kada danas počinjete raditi film?
- Ne mislim da je to važno, ne držim do toga. Znam da su nagrade nešto što je sastavljeno od
dijela sreće, dijela politike, dijela šanse. Ako film ne dobije nagradu, to ne znači da on nije
dobar, siguran sam da nagrade nisu mjerilo. Znam puno dobrih filmova koji nemaju nagrade, i
puno nagrada imaju loši filmovi. To je tako. Ali evo, čitao sam da je moj film "Strogo
kontrolirani vlakovi" izabran za jedan od sto najboljih filmova na svijetu, to je lijepo, to nije
samo nagrada.

Film kao slučajnost

- Uvijek govore za vas da ste autor koji nikada nije htio ići za filmskim trendovima…
- To nikada nije bio moj svijet. Ja sam prije svega volio kazalište, a film je za mene bio
slučajnost.
- Što biste danas poručili mladim filmskim autorima iz Hrvatske ili iz Češke kojima je
važno da budu dio evropskog filma?
- Ne mislim da je dobro biti dio evropskog filma, to nije važno. Važno je znati pričati priču
slikama. Ako je priča dobra i sadržaj dobar, onda je film dobar, to je jednostavno. Ali ako
radite film i imate za cilj biti dio nečega što vam imponira, onda nećete napraviti dobar film.
Onda ćete dobiti nagrade, ali ne i dobar film. Ima puno filmova koji su rađeni za festivale, za
nagrade. Za mene je prvi cilj gledatelj - vaš susjed koji živi u kući do vas i ide u kino. On je
moj cilj, ne festival.
- Negdje sam pročitala da volite Woody Allena, Roberta Altmana… Postoje li neki
suvremeni filmski autori koje volite?
- Saura, on je Španjolac, Ettore Scola, Talijan… Sada sam gledao jako dobar srpski film,
zove se "Klopka"… Bio sam na festivalu u Valenciji, tamo sam gledao vrlo dobar španjolski
film, ne mogu se sjetiti režisera… Dobri su naši češki režiseri - Hrebejk, na primjer, pa drugi
slavenski - Istvan Szabo - moj drug, Nikita Mihalkov… Polanski je jako dobar režiser, ali
ja ne znam puno filmova. Rijetko idem u kino.
Pero Kvrgić je moj omiljeni glumac

- Dosta ste radili u Hrvatskoj, u kazalištu. Vjerojatno ste već pomalo upoznali i ovdašnji
mentalitet… Što biste rekli, postoji li neka paralela s mentalitetom Čeha, ima li
razlike…
- Razlika je. Razlika je otprilike kao između Čeha i Slovaka. Hrvatski su glumci, jer najviše
sam s njima komunicirao pa sam ih najbolje upoznao, dobri kao i slovački - temperamentni su
i imaju maštu. Češki su glumci bliži njemačkima - oni imaju mozak i spekuliraju. U Hrvatskoj
sam jako volio raditi s Perom Kvrgićem, on je moj omiljeni glumac.
- Film "Služio sam engleskog kralja", kao i Hrabalov roman, prema kojem je scenarij
urađen, govori o čovjekovoj prilagodljivosti raznim sistemima, njegovoj sposobnosti da
mijenja stavove, ovisno o okolnostima. Je li vam nešto i iz osobnog iskustva pomoglo u
radu na toj priči?
- Istina je da sam uvijek bio na strani radničke klase, na strani radnika. Rođen sam prije
Drugog svjetskog rata, sjećam se njemačke okupacije. Živim u Češkoj Republici cijeli život,
poznajem našu povijest, znam kako smo fleksibilni, kako lako mijenjamo mišljenje.
- Jesu li su vas pogledi na komunizam zbližili s Bohumilom Hrabalom?
- Da, obojica smo mislili da je komunizam glupost. To je bilo u vrijeme jakog utjecaja Rusije
na tadašnju Čehoslovačku.

Hrabal i heretici

- Za Hrabala kažu da se on nikada nije javno određivao protiv komunizma.

- A zašto i bi? On nije bio disident. Ali njemu je puno godina bilo zabranjeno publicirati i on
je to jako teško primao.
- Hrabal je zapravo bio čovjek koji je doktorirao pravo, ali nikad nije radio taj posao.
Čini se da ni kao književnik nije pripadao tom "visokom" društvenom miljeu?
- On nikada nije bio intelektualac po pripadanju. On je bio jako obrazovan, bio je doktor, a
nakon rata intelektualci su morali raditi manualne poslove. I Hrabal je morao raditi jako teške
poslove, a pisao je za sebe. Prvi je puta nešto publicirao kada je imao četrdeset i osam godina.
Njegova literatura nije bila tiskana u vrijeme komunizma u Češkoj, tek nakon.
- Negdje krajem osamdesetih, Hrabal je tiskao neke svoje članke gdje je kritizirao
komunizam, u knjizi "Pisma Dubencu".
- Ah, da, da… To je bilo negdje nakon osamdeset i devete. To nije bila literatura, to su bila
neka njegova razmišljanja. To je teško čitati danas - to su bile riječi, riječi, riječi - jedna
bujica… Meni je to bilo vrlo teško čitati.
- U Češkoj danas, na vlasti je srednje desna koalicija?
- Da, ali tamo nema ideologije, tamo je samo "zdipi i briši". Tamo su dvije tendencije - na
jednoj je strani egoizam, a na drugoj kvazi- socijalizam, ali to je samo demagogija. Egoizam
je najvažniji.
- Crkva nema jak utjecaj?
- Ne. Samo malo u Moravskoj, tamo su katolici, ali Česi su, po tradiciji, heretici i to je dobro.
Češka danas nije konzervativna.