НАРОДНА ПРОЗА

Усмену прозу као особени род

чине две комлексне категорије:
◦ Приповетке ◦ Предања
◦ По Вуку: мушке и женске;
 Демонолошка или митолошка;  
◦ Мушке „су оне у којима нема чудеса,
него оно што се приповиједа рекао би  Етиолошка;
човјек да је заиста могло бити” (новеле,
шаљиве приче и анегдоте);  Есхатолошка; 
◦ Женске „су приповијетке оне у којима  Културно-историјска предања.
се приповиједају којекаква чудеса што
не може бити“ (бајке, басне, приче о
животињама);
◦ Критеријуми за поделу: тип фантастике
и удео реалистичких елемената, као и
дужина (развијеност композиције) и
удео хумора у приказивању јунака и
развоју радње.
 Женске приповетке
 Басне – засноване су на алегорији. У њима се животиње понашају као
људи, а циљ им је да илуструју неко морално начело. Животиње имају
устаљене особине (лисица – лукава, мрав – вредан). Обично се састоје
од једне епизоде. Лафонтен, Езоп, Доситеј.

 Приче о животињама имају развијенију композицију од басне и

другачије приказује јунаке. Ликови нису, као у басни, сведени на
доминантну особину, већ је присутно и једноставно психолошко
нијансирање (Међед, свиња, лисица).
 Бајка
 Народна приповетка фантастичне садржине.
 Има развијену композицију састављену од низа епизода између којих се не мора
успоставити чвршћа узрочно-последична веза.
 Радња је смештена у далеку прошлост и апстрактне пределе, у опису хронотопа
карактеристична је фантастика.
 Свет бајке је једнодимензионалан, а стварно и нестварно се налазе у истој равни.
 Ни главни ни споредни јунаци нису именовани нити потанко психофизички
представљени, а њихови поступци нису мотивисани. У том смислу они су
једнодимензионални и типизирани. Именовани су као царевић, најмлађи син или
неко момче.
 Динамична компонента јунака огледа се у његовој покретљивости, јер се епизоде
могу одвијати испод земље, на дну мора или језера, на небу, у чардацима змајева,
далеким царствима.
 Главни јунак бајке може да прелази границе међу световима, сукобљава се са
фантастичним бићима, стиче чаробне предмете и магичне моћи. Све се догађа у
истој равни: змајеви, аждаје, вештице и зачаране лепотице не долазе из неког
другог света у јунаков свет, већ насељавају простор у којем се и он креће кад
иступи из сигурности свог дома.
 У бајци постоји низ искушења и провера које јунак превазилази и бива награђен
благостањем.
 Независно од броја и распореда епизода, завршетак бајке мора донети срећу и
благостање позитивиним јунацима.
 Натприродна бића у бајкама:
 Змајеви су српска специјалност. Најчешће су антропоморфизовани.
 Виле су задржале свој старински карактер демона природе, често се јављају у
множини.
 Аждаје
◦ АЖДАЈА - змијолико чудовиште, обично с више глава које, према
веровању и предању, живи у језерима и дубоким водама; може бити
синоним за змаја, халу, ламју. Среће се у веровањима и фолклору
балканских Словена. У народним приповеткама, јунак се бори с а. поред
језера, сече joj уши или je убија. A. je непријатељ људи, животиња, она
жели да уништи сунце и месец, да затвори воде. Она покушава да врати
свет стање мрака и хаоса, угрожавајући човекакако на социјалном, тако и
на космичком плану. Она угрожава град, тражећи људске жртве, и њу
убија св. Георгије (ламја). Противници а. су змај, царевић, св. Илија, св.
Георгије, св. Сава, Милош Обилић, Краљевић Марко, ђакон Стеван итд.
Из тела мртве а. настале су поједине животиње - змије, гуштери,
мишеви,мушице.
◦ ЗМАЈ - митолошко биће необичне снаге са змијским и људским обележјима, које може да лети и да се
преображава у разне облике. Назив з. истог je порекла као и име змије и у вези je са земљом (земаљски, који
пузи по земљи). Среће се код свих Словена: срп. хрв., слов. У приповеткама и епским песмама з. Може
имати и лична имена: Балачко (из Вукове епске песме Женидба Душанова), Баш-Челик (у истоименој
Вуковој приповеци),Младен (из Вукове приповетке Стојша и Младен).Постоји веза између изгледа з. и
његовог порекла. По веровању, з. као змијолико биће постаје од змије или шарана под одређеним условима.
Змаја у људског облику рађа жена која живи с мужем или са змајем. По раширеном веровању, з. настаје од
змије кад наврши 100 година - тада joj израсту крила као у птице (Пољице у Далмацији); од змије кравошице
кад наврши девет година (Конавли); од смука када наврши 40 година (Ловешки крај); од смука, ако га нико не
види 40 година, коме израсту крила (Македонија); од змије, која 30 година не види светлост нити чује
никакав глас, настаје прождрљиви огромни змај полоз (Украјина). Према предању и епским песмама, змајски
синови су и познати јунаци: код Срба - Змај Огњени Вук, Краљевић Марко, Милош Обилић и други.У
народним приповеткама, з. може имати царство, дворац у злату, понекад жену и децу. Нпр. царев син
прогони з. до планине, па прошавши кроз пећину долази на онај свет, где je змајев град на орозјој нози, лијеп
да му пара нема. Најчешће спомињано обележје з. јесте похотљивост и с тим повезано отимање девојака или
њихово приморавање да му постану љубавнице. У бајкама, ова функција се остварује отимањем Цареве
кћери, у епским песмама то може бити и преваром јунакове жене са змајем. Према једној српској приповеци
(Вук СД 3:109-110), човек који je нашао закопано благо, суочио се са з. који je спавао на њему.
 Мушке приповетке
 Новеле припадају мушким приповеткама, у њима нема никаквих чудеса, лишене су
фантастике.
 Као и бајка и новела има развијену композицију, али међу епизодама постоји чвршћа
каузална веза. Догађаји су реалистички мотивисани, а и када се јављају фантастични
елементи, они се приказују као да долазе споља у живот човека. Описана чуда отуда
слушаоци треба да прихвате као чуда, док се у бајкама ништа не приказује као да је чудо,
јер су у свету бајки чуда сасвим уобичајна, па и нису чудна.
 Хронотоп је реалистички описан, смештен у сеоски или градски амбијент.
 Јунаци су у извесној мери психолошки изнијансирани. Неки су и шаљиво интонирани
(Еро, Насрадни-хоџа).
 Новеле говоре о некој необичној згоди из живота, за коју се раније није чуло, која је нова
(отуда и назив итал. novella, новост).
 Девојка цара надмудрила, Све, све али занат, Лаж за опкладу, Зла жена, Свету се не
може угодити…
 Шаљиве народне приче – одликују се једноставном структуром.
Тематски обрађују један догађај, једну ситуацију, људске мане, слабости,
страсти. Краће приче од бајке и новеле засноване на комици речи,
ситуације. Данас су опстале у форми вица, анегдоте.
 Анегдоте су краће приче у којима се описује догађај из живота неке
историјске личности. (О Марку Краљевићу, Милошу Обилићу, Вуку
Караџићу).
• Легендарне приче тичу се настанка неких места или се везују за
светитеље и хероје. За разлику од бајке, виша сила доминира над човеком,
а прекршаји моралног кодекса увек бивају кажњени.
 Предања

 Демонолошка или митолошка предања. Вјеровања ствари којијех нема.

Пажња је усмерена на демонска бића, њихов изгле, простор и време деловања.
Догађај се излаже као развијена епизода – фабулата, или као лични доживљај –
мемората.

 Етиолошка предања. Постање гдекојијех ствари. То су казивања о настанку

небеских тела, света, човека, вода, стена, градова, смештена у далеку прошлост.

 Есхатолошка предања. Казивања о смаку света, апокалиптичним доживљајима

и Страшном суду.

◦ Културно-историјска предања. Јунаци и коњи њихови. У њима се објашњавају

елементи појединих биографија, судбине породице
 Кратки говорни облици

 Понегде су придружени прози, а негде поезији. Заједничка одлика им је

једноставност структуре.
 Загонетке. Традиционална говорно-мисаона игра. Састоји се из метафоричног
или непосредног, вишесмисленог питања које има само један одговор признат
у традицији. потиче из најстаријих времена (старојеврејске пословице
уБилбији, арапске).
 Природа ствари посматран се из изненађујуће перспективе и открива се
поређењем.
 Загонетка представља врсту погађачевог испита знања и оштроумности.
(Божје саздање, људско створење, змија оседлана (мост); Гором иде не шушка,
водом иде не брчка (сенка); Једна груда воска, целом свету доста (Сунце).
 Пословице. Исконско искуство формулишу у кратком прозном исказу или у
метрички организованој фрази. Пословице представљају индивидуално
стваралаштво, језгровите закључке из личног или општег животног искуства, из
књижевности, Библије, старооријенталне и грчко-римске традиције.
 Извори пословица су често поенте из краћих усмених врста – басне, анегдоте,
шаљиве приче. Пословица може да буде на крају песме у функцији поуке: Тешко
свуда своме без својега, Женидба Душанова.
 Пословице се изражавају најчешће помоћу метафоричке слике, а поруку открива
тек преносно значење целог исказа – Гвожђе се кује док је вруће. Некад се налази
у императиву: Испеци па реци.
 Морал пословица често није високог реда, већ прагматична порука како да се
преживи – Умиљато јагње двије овце сиса.
 Заклетве, клетве, благослови, питалице.
 Баш-Челик

 Иницијална формула – типичан почетак бајке. Уз то и сталан број три – три

сина и три ћерке.

 Очев аманет на самрти. Својеврсна забрана о коју се синови не смеју огрешити.

 Просци: фантастичне, непојмљиве, натприродне појаве, персонификоване

страховите силе.

 Најмлађи син се истиче – опомиње браћу на очев аманет, и тиме се мотивише

давање сестара фантастичним и непознатим просцима.

 Мили Боже, чуда великога – епски десетерац у ткиву бајке.

 Први заплет: како ће сада наћи сестре када не знају ни ко су им мужеви ни где
су их одвели. Почетак путовања и пустоловина.
 Бораве на хтонским просторима – планини, језеру – местима на којима
се појављују нечисте силе и натприродна бића. Три пута се појављује
аждаја, мегдан са чудовиштима сви прећуткују, али доказ (уши) сачувају.
Три аждаје приказане градацијски, свака је гора од претходне и има по
једну главу више. Трећи син – троглава аждаја.
◦ Читава приповетка је у знаку броја три: три сина, три ћерке, три просца,
три ноћи, три аждаје, троглава аждаја, три чаше воде (9. врата), три
живота, три цара (змајски, соколски и орлујски), три чудесна пера, три
бежања. Број три је како видимо важан не само на нивоу мотива, већ и на
нивоу структуре и композиције. Тројство је уписано у структурно начело
ове приповетке
 Најмлађи син се поново издваја од осталих, тражи ватру и покреће нову,
самосталну, авантуру. Од тог момента креће епизода са дивовима. Преварио је
дивове, успео све да их посече, спаси град, спаси цареву ћерку од змије. Бива
награђен од цара – даје му ћерку за жену. Ова епизода према својој структури
је целовита бајка, стога у ткиву приповетке функционише као бајка у бајци.

 Очуван мотив канибализма, који је врло стар, потиче из митских слојева –

дивови кувају људе и једу их.

 Комплексна структура приповетке: поступак бајке у бајци. У првој целини

поремећена је равнотежа нестанком сестара, а у њено развијање
инкорпорирана је читава самостална бајка о дивовима и женидби најмлађег
царевића, а потом, када се та дигресивна бајковна епизода оконча, наставља се
почетни проблем тражења удатих сестара.
 Ту се налази, условно речено, крај прве целине бајке – најмлађи царевић се
оженио у другом царству, а браћа су се вратила свом царству.

 Тада започиње још једна бајковна целина, нови проблем – царевићево кршење
цареве забране да не отвара девета врата, а затим лаковерност и помагање Баш-
Челику да се ослободи. Баш-Челик се ослобађа, дарује јунаку три живота, али му
отима жену. (овај део личи на сегмент из бајке Златна јабука и девет пауница –
јунак је и тамо отворио забрањена врата, нашао буре, дао воду и ослободио змаја
који му је потом украо жену; муке Баш-Челика личе на Танталове муке).

 Претходни проблем о несталим сестрама није решен, а јавља се нови – отета жена.

 Цар не жели да зет тражи жену, обећава да ће му наћи другу – осећамо у даљини
главни мотив из Бановић Страхиње. Многе епске песме имају дубоку митску
основу (текст Растка Петровића о Милићу Барјактару).
 Решавајући други заплет, јунак решава претходни – проналази сестре – ту паралелно
теку два бајковна наратива. Најмлађи царевић се поново истиче – змајеви само њему
неће нашкодити. Расплет са сестрама се до краја неће решити, иако се очекује да се
врате кући, као у приповеци Стојша и Младен, то се неће догодити.

 Руке шире, у лице се љубе – поново имамо залутали епски десетерац. Видимо да се
књижевни родови прожимају не само мотивски, већ и на нивоу израза и структуре.

 Змајеви мирисом осете да је међу њима гост – као у приповеци Змија младожења
(друга варијанта), када присуство девојке чулом мириса осете Сунце, Месец и Ветар
и кажу да су намирисали Рајску Душицу (жену).

 Мотив спријатељивања са змајевима, као у приповеци Стојша и Младен, с тим што

се овде пријатељство до краја одржава и развија тако што змајеви помажу јунаку у
борби са Баш-Челиком, док у Стојши и Младену главни јунак користи змајеве као
средство и после их издаје, да би спасио сестре.
 Змајеви се од противника претварају у помоћнике, дају чаробни предмет – перо.

 Проналази жену у пећини (хтонски простор, обележен нечистим силама и

натприродним бићима. Побегну, али их Баш-Челик стигне сваки пут. Идентична
ситуација као у приповеци Златна јабука и девет пауница – такође не могу да
утекну змају све док се њихови коњи не уједине.

 Сукоб са Баш-Челиком је продужен. Три пута бежи, три живота му одузима. Ни

трећи пут не долази до разрешења. Покушава и четврти пут, активира све три
помоћи, сва три чаробна предмета који су му дали зетови-змајеви, али ни то не
помаже. Овде је одступање од бајковних законитости – јунаку не помажу ни
помоћници ни чудесне способности. То јест, помоћ стиже касно, те Баш-Челик
расече на пола главног јунака и убије га – то је још једно одступање. На тај
начин борба са Баш-Челиком се продужава, а тиме и радња бајке.
 Васкрсење главног јунака, три зета-цара-змаја га спасавају од смрти уз помоћ
воде из реке Јордан. Ту се активира хришћански слој традиције – Крштење,
Свети Јован и Христ. Крштење је увек и ново рођење након симболичке смрти
која се огледа у потапању у воду.

 Како да савлада Баш-Челика? Неколико бајковних начина и средстава је

истрошено. Активира се мотив слабог места јунака. Жена од мужа сазнаје где му
је снага (Чардак ни на небу ни на земљи, ту сестра царевића сазнаје где је змају
слабо место; Војвода Балачко из Женидбе Душанове има слабо место – то је
иначе једини начин да се победи јунак који је јачи; Ахилова пета, Самсонова
коса, Аждаја и царев син – ту баба сазнаје где је аждаји слабо место).

 Хумористични моменат у разговору Баш-Челика и отете жене. Говори жени

погрешна места. као у причи Аждаја и царев син када аждаја зафркава бабу да
љуби погрешна места.
 Баш-Челик као да зна поетику народних бајки, те зна о чему се ради, па
неће да каже где му је слабо место (за разлику од Аждаје из приповетке
Аждаја и царев син).

 Снага је далеко, скривена у животињи која се налази у другим

животињама (принцип бабушке). Мотив метаморфозе.

 Царевић уз помоћ змајева успева да пронађе слабо место и зада смрт

противнику (дакле, на посредан начин, преко слабог места).

 Крај приповетке је збрзан и не решава проблем отетих сестара (проблем

је решен тиме што су змајеви постали пријатељи и помоћници).
 Усуд
 
 Мотив два брата у завади због зависти једног од њих. Један брат је
вредан, а пропала му кућа, док је други наставио да ленствује, а све му
добро иде и богатство се одржава.
◦ Срећа – приказана персонификовано – код брата нерадника срећа је
прелепа девојка која преде златну жицу, а његова седа, матора девојчура
 СРЕЋА - персонификација индивидуалне људске судбине. Српски назив судбине - срећа,
везан je за осмишљавање среће као сусрета у добри час, односно срећног случаја. Срећа
изгледа као врло лепа девојка која преде златне нити. Она чува поља свога домаћина,
напаса му овце, младићу помаже у тучи, детету доноси сан. Доносилац с. у кући може
бити човек, животиња, па чак и предмет - новац, прстен и др. Код Срба се несрећа ("не-су-
срет") појављује виду седе старице с мутним очима. Срби сматрају да се сопствена с. не
може променити - ако je човек несрећан, не може му се помоћи. У српској причи богаташ
ставља на мост новчаник с парама, желећи да помогне свом сиромашном суседу, али je
овај зажелео да баш тада прође жмурећи преко моста и тако новац није ни приметио.

◦ Срећа је везана за осмишљавање индивидуалне судбине као дела, неке количине

добра, среће, која се при рођењу дарује човеку одозго, а удељује му се из заједничке
количине среће, која припада целом друштву. Одговарајуће схватање с. може се
упоредити с представом о хлебу, који je изломљен на комаде. С. долази сваком
човеку на рођењу и прати га током целог живота, одређујући његову судбину,
богатство, такође и врсту послова који ће му донети богатство.
 Усуд – онај који дели срећу људима.
 На путу до Усуда свраћа у три куће (сталан број) и у свакој од њих постоји
проблем за који газде моле јунака да приупита Усуда.
◦ 1. Има свега, али не може своју дружину никако да засити, отац и мајка не
могу да му умру, даје им само кости од јела.
 Овај мотив подсећа на песму Марко Краљевић и бег Костадин – једно од
нечовјештава бега Костадина је то што не поштује старе родитеље.
 Снажан детаљ: две старе оклепетане вешти, сухе као авети.
◦ 2. Говеда им иду унатрашке.
◦ 3. Вода га пита зашто нема рода у себи.
 Разговор са водом – персонификација, фантастичан елемент.
 Очуван мотив људских жртава реци, врло стар, припада митском слоју.
 Пустиник (пустињак) – у функцији помоћника. Казује јунаку где је двор Усуда и каже
му правила у опхођењу према тој сили – мора да чини све што Усуд чини и да не
поставља питања, све док то први не учини Усуд.

 Усуд сваког дана добија вести о броју рођених душа и дели им срећу тако што баца
новце и говори – како мени данас, тако њима довека! Међутим, сваког дана новца је
све мање, тако да људска срећа зависи од тога у који се дан роди. Када новца сасвим
нестане, круг се понавља.

◦ Веровање да се срећа добија на рођењу. Усуд има у себи одлике суђајнице, и других
божанских бића која су задужена за одређивање судбине, у крајњој линији – Бога.

 Јунаку је из виђеног јасно у чему лежи његова несрећа. Усуд му даје савет како да је
се ослободи – да узме братову ћерку Милицу, односно особу која је рођена у срећни
дан, и да говори да је све њено. Дакле, несрећном човеку се не може помоћи, већ он
може да стане уз другога који је срећан, па да на основу тога лепо живи.
 Ово сазнање темељно мења схватање почетног односа међу браћом -
мислило се да је кућа богата јер је један брат радио, да је од њега
зависило, а да лењи брат ништа не помаже. А сада је јасно да је кућа
била богата независно од количине труда једног од браће, већ на основу
тога што је овај лењи брат рођен у срећни дан.

 Све породице су на неки начин згрешиле или и даље греше и зато им се

догађају чудне и необјашњиве ствари – грех непоштовања родитеља;
грех похлепе – најгору овцу дају за жртву; вода још никог није удавила –
старо веровање, везано за приношење жртава води.

 Срећан завршетак – све се доводи у равнотежу.

◦ Аждаја и царев син
 Изразито динамично и врло убрзано приповедање и смењивање догађаја на
самом крају, када у лову на аждају, у њој вепра, у вепру зеца, у зецу голуба, у
голубу врапца активира све помоћнике: псе, хрте, соколове.

◦ Међедовић
 Обједињује механизме бајке, предања, шаљиве приповетке и епике.
 Међедовић има одлике различитих типова јунака из различитих народних
прозних врста: митског бића, епског витеза, позитивног јунака бајке, шерета,
лажова.
 У Међедовићу сходно томе постоји више жанрова и уједно њихових пародија.
◦ Немушти језик
 Спаја одлике басне, бајке и шаљиве приповетке. Бајка је обгрлила законитости басне – говор
животиња мотивисан је јунаковом фантастичном способношћу. Дакле, одлика басне је то што
животиње говоре, али та ситуација подређена бајковном елементу који се огледа у јунаковој
чудесној способности.
 Кршење забране, карактеристично за бајку, овде на крају ипак изостаје, сменио га је комични
обрт – то је одлика шаљиве приповетке.
Зла жена
 Почиње као шаљива прича, за коју је карактеристичан типизирани приказ жене као лење,
глупе, језичаве и зле. Шаљива расправа мужа и жене искоришћена је као експозиција
развијенијег бајковног склопа. А касније пародирање јунака (превара ђавола,
хиперболизација женског зла) нарушава поетичке законитости бајке.
 Ђаво је истовремено и спасено лице и саветодавац, и противник и жртва.
 Жена, присутна само на почетку, постављена је као противник и мужу и ђаволу.
 Њено спомињање на крају главном јунаку служи као вид помоћи. Таквим триком он
испољава проницљивост и мудрост, одлике карактеристичне за јунаке новела.