Državni univerzitet u Novom Pazaru

Departman za Filozofske nauke

Master Vaspitač u predškolskim ustanovama

Uticaj bajke na razvoj govora

Seminarski rad iz predmeta Savremeni metodički pravci u razvoju

govora

Mentor: Doc.dr Daliborka Popović Student: Ilma Plojović 130007-19

Novi Pazar. decembar, 2019. god

 UVOD

Bajke su obeležje detinjstva, i kao takve, poseduju posebne čari koje deca i odrasli
cene od davnih vremena. One su, takođe, bitan element dečje književnosti kao grane
književnosti. Već od 17. veka pričaju se priče i bajke, s ciljem da bi deca i odrasli uživali
slušajući zanimljive radnje i upoznavajući nove likove. Mnoge bajke imaju svoje varijante,
raspon varijanti bajki u mnogim zbirkama ne može se ni predočiti, jer one predstavljaju
kolektivni i kreativni doprinos stotina hiljada, pa čak i miliona ljudi, pripovedača i pisaca
širom sveta (Ratković, 2007.)

Ovu temu sam odabrala jer mi je veoma bliska, u detinjstvu sam slušale razne priče i
bajke u vrtiću i kod kuće. Uživala sam istražujući i saznala sam mnoge zanimljive činjenice
koje dosada nisam ni znala da su karakteristične za bajke. Koristila sam se metodom
pretraživanja naše i strane literature.

U seminarskom radu prikazaćemo šta su to bajke, kako su se razvijale bajke kod nas i
svetu, koje vrste bajki postoje i navešćemo neke karakteristike bajki.

2
 BAJKA – KRALJICA PRIČE

Bajka je bitan element dečje književnosti, a definisana je kao književna vrsta s vrlo
prepoznatljivim načinom izražavanja, što podrazumeva da ima tipičan početak i završetak,
formulaični izraz, ponavljanja i varijacije istih motiva. U bajci se prepleću dva sveta, onaj
čudesni s onim stvarnim, no ta se dva sveta međusobno ne preklapaju. U narodnim bajkama
nema psihološke karakterizacije likova, nego se sve vrti oko borbe Dobra i Zla. Prepreke i teži
zadaci likova koji su na strani Dobra karakteristične su za narodne bajke, i oni svoje uspehe
neretko ostvaruju uz pomoć čudesa (Visinko, 2005).

„Bajka je jednostavna prozna vrsta prepoznatljiva po čudesnim pretvaranjima,

jedinstvenom zbiljskom i nadnaravnom svijetu, ponavljanju radnje, prepoznatljivim likovima,
sukobu dobra i zla, nagradi i kazni, postavljanju uvjeta i kušnji, odgađanju nagrade te
čarobnim predmetima i čudesnim pretvaranjima“ (Pintarić, 2008:7). Pojmovi čudesno,
čarobno i nadnaravno govore mnogo u određenju bajke, govore o njenoj posebnosti i lepoti
među ostalim pričama, stoga je opravdano nazvati ju kraljicom priče (Pintarić, 2008).

Crnković (1987) bajku svrstava pod širi termin, a to je priča. „Priča je, dakle, nadređen
pojam svim ostalim tipovima ili podvrstama kao što su narodna priča, umjetnička priča,
bajka, legenda, saga ili predaja, fantastična priča, itd.“ (Crnković, 1987: 8). Mnogi umesto
pojma priča koriste reč bajka. U našoj folklorističkoj terminologiji bajka je samo jedna vrsta,
odnosno deo priče ili pripovetke. Pod tim pojmom podrazumevaju se pripovietke u užem
smislu/priče o životinjama, bajke, legendarne, novelističke, šaljive pripovetke (Crnković,
1987 prema Bošković-Stulli, 1963). Nadalje, izraz bajka je neprikladan za modernu
fantastičnu priču u kojoj je čudesno daleko od bilo kakve veze s čaranjem ili bajanjem iz
usmene i narodne bajke. Poznato je da narodna bajka nije stvorena za decu, ali isto tako da su
mnoge narodne bajke prikladno štivo za decu. Umetnička dečja priča razvila se iz narodne, a
najpoznatije dečje priče obradili su glasoviti dečji pisci, između ostalih i Perrault, braća
Grimm i drugi (Crnković, 1987).

3
 Istorijski pregled

Reč bajka dolazi od arhaičnog glagola bajati (vračati, čarati, pripovedati), a ima dva
značenja: u književnoj teoriji bajka je pojam za književna dela u kojima se isprepliću
nadnaravni i stvarni svet; u razgovornom smislu bajka ima podcenjivačko značenje jer se
upotrebljava umesto reči izmišljotina, prazna priča (Pintarić, 2008).

Svetska bajka
Za narodne bajke se ne zna ko ih je napisao, autor je nepoznat. Kod umetničkih bajki
autor je poznat i zna se kada je i gde bajka nastala. Istorija svetske umetničke bajke počinje u
17. veku, s francuskim klasicistom Charlesom Perraultom. On je isticao da je narodna
književnost vredna, posebno bajka, i da upravo ona može biti predmet salonskih razgovora.
1696. godine objavio je bajku Uspavana lepotica, a godinu dana kasnije zbirku Bajke iz
starih vremena s poukama ili Bajke moje majke guske. Perrault je imao mnogo sledbenika, a
najpoznatija njegova sledbenica je Jeanne-Marie LePrince de Beaumont, koja je napisala
Lepoticu i zver. U romantizmu se ceni bajka, stoga pisci nastoje oponašati narodnu bajku, ali
je i bogatiti i tražiti nove puteve. Među najznačajnijim autorima romantičarske bajke su
Johann Ludwig Tieck, Wilhelm Hauff, Aleksandar S. Puškin, Gustav Schwab, Jeanne-Marie
LePrince de Beaumont i braća Grimm. Hans Christian Andersen otvorio je put modernoj bajci
koju će usavršiti Oscar Wilde (Pintarić, 2008).

„Prijelazni oblik narodne bajke u umjetničku, koji neki nazivaju literarnom narodnom
bajkom (Perraultove, Grimmove priče), lako je definirati. Tu se narodna bajka ne mijenja,
nego dotjeruje (od brojnih varijanata iste bajke bira se bolja, iz drugih varijanata unose se u
izabranu bolji detalji, krati se, jezično se dotjeruje, a mogu se u nju uvući i kraći opisi te
poneki trag determiniranja lika i sl.)“ (Crnković, 1987:11).

Bajke su u drugoj polovini 20. veka doživele iznimno veliku popularnost u Severnoj
Americi i Europi. Tome je doprineo i sam Disney, koji je ekranizovao neke od najlepših
dečjih bajki. Decu u školama se potiču da čitaju bajke i priče, i takođe da izvode predstave i
igrokaze na temelju onoga što su pročitali. U dečjim vrtićima, predškolskoj deci čitaju se i
pričaju bajke primerene njihovu uzrastu (Bacchilega, 1997).

4
 VRSTE BAJKI

Kao što smo već saznali, po postanku se bajke dele na narodne i umetničke. Po odnosu
prema tradiciji, bajke se dele na klasičnu i modernu (Crnković, 1987). Navesćemo i
karakteristike fantastične priče.

Klasična bajka
Reč klasičan odnosi se na antički svet, onaj koji je svojstven klasici, klasicizmu. Pojam
klasične književnosti označava književnost starih Grka i Rimljana u užem smislu, a u širem
smislu uzornu književnost. Pojam klasične bajke odnosi se na bajke koje su utemeljile
umetničku ili autorsku bajku u svetskoj književnosti. Takve su bajke od 1696. do 1888.
godine pisali Charles Perrault, Jeanne-Marie LePrince de Beaumont, Jacob i Wilhelm Grimm,
Aleksandar Sergejevič Puškin, Hans Christian Andersen, Aleksandar Nikolajevič Afansjev i
Oscar Wilde. „Osim prema vremenu nastanka klasična se bajka prepoznaje prema jedinstvu
stvarnoga i zamišljenog svijeta, stereotipnoj kompoziciji, sukobu dobra i zla i pobjedi dobra,
uvjetu i kušnji, odgođenoj nagradi, ponavljanju radnje ili dijaloga, po dvorcima i kolibicama,
likovima kraljeva i kraljica, drvosječa i postolara, divova, zmajeva, neobjašnjivim
događajima, čarobnim predmetima i riječima“ (Pintarić, 2008:9). Klasične bajke u našoj
književnosti od 1863. do 1922. pisali su August Šenoa, Vladimir Nazor, Ivana Brlić-
Mažuranić i Josip Cvrtila (Pintarić, 2008).

Struktura klasične bajke

Struktura klasične bajke može se predočiti ovako: Uvod bajke je stalan ili stereotipan,
sastavljen od nekoliko rečenica koje otkrivaju najneophodnije pojedinosti o mestu i vremenu,
događajima i likovima. Nakon toga sledi zaplet, u kojem nastaje sukob ili suprotstavljanje, ili
se pojavljuje neočekivani događaj koji izaziva napetost. Nakon zapleta sledi uspon ili niz
događaja koji najčešće teku uzročno-posledično. Vrhunac radnje je najdramatičniji događaj u
bajci, konačan sukob i obračun dobra i zla. On je prepoznatljiv i po tome što otvara dva puta
kao rešenje situacije: jedan, koji je logičan sled dosadašnje radnje (pobeda zla), i drugi, koji je
suprotan (izbavlja iz nevolje onoga koji je dobar i otvara put prema nagradi).

5
 Deo u kojem se otkriva kojim se putem radnja razvija, naziva se obrt. U tom trenutku
više ne postoji napetost i iščekivanje, nego nastupa smirivanje. U raspletu se samo donose
neke informacije ili odgovori na pitanja koja su nakon obrata ostala nedorečena. Često
govore o nagradi dobrih i kazni zlih (Pintarić, 2008).

Moderna bajka
Preradu klasične bajke započeo je Hans Christian Andersen započinjanjem in medias
res, umesto uobičajenog početka: Bilo jednom davno… Moderna bajka obogaćuje
pripovedačku tehniku, opisi likova, mesta i vremena su sadržajniji i bogatiji, češći su
funkcionalni pejzažni opisi i stilske figure, postupci likova su motiviraniji. Moderne bajke se
od klasičnih razlikuju u odabiru likova (uloga lika može biti sve i svašta – stvari, igračke i
slično) i po izostavljanju nagrade i kazne. Oscar Wilde bajku je postavio na visoku estetsku i
jezično-stilsku razinu, što je vidljivo u pripovedačkom postupku, izboru tema i motiva,
oživljavanju i antropomorfizacijama, specifičnom prepletanju čudesnog i stvarnog i još
mnogo toga. Stoga se može reći da je on izmenio modernu bajku.

U našoj književnosti modernu su bajku pisali Vladimir Nazor, koji pokazuje bliskost s
Wildeovim bajkama i Josip Cvrtila, koji pokazuje bliskost s Andersenovim bajkama. Kod
Jagode Truhelke se vidi povezanost s Čepekovim bajkama. Pun procvat moderne bajke
doživljavaju u delima Sunčane Škrinjarić, Nade Iveljić, Višnje Stahuljak i Zvjezdane
Odobašić, Ante Gardaša, Snježane Grković-Janović, Želimira Hercigonje, Jadranke Klepac i
Vjekoslave Huljić (Pintarić, 2008).

Fantastične priče
U fantastičnim pričama vrši se pomak s neke napete aktualne i posebne tačke u irealno,
što znači da se radnja odvija u mašti ili snovima likova. U fantastičnoj priči gradi se nadrealni
ili irealni svet kakav nigde drugo ne postoji, koji predstavlja unutrašnju stvarnost i odbacuje
pojavnu stvarnost. Junaci u takvim pričama su najčešće deca (Carrollova Alica, Jelka Ele
Peroci). Mogućnosti u fantastičnoj priči su veoma široke, za razliku od mogućnosti u bajci
koje su ograničene (Crnković, 1987).

Utemeljiteljem fantastične priče smatra se Lewis Carroll s delima Alisa u Zemlji čuda
(1865.) i Alisa s one strane ogledala (1872.). Model fantastične priče obuhvata: povezanost sa
savremenošću, glavni su likovi deca, pojava nestvarnih likova, neverovatne situacije i
povratak iz nestvarnog u stvarnost (Pintarić, 2008).

6
 KARAKTERISTIKE BAJKE

Vrijeme i prostor

Bajka se događa u neodređeno vreme, često se odnosi na vreme kada je čarobnjaštvo

bilo normalna stvar. Većina bajki započinje frazom: „Bilo jednom davno…“ Radnja se odvija
na udaljenim i skrivenim mestima „tamo tamo daleko“, iza sedam brda i dolina. U dvorcima
žive kraljevi, kraljice, čarobnjaci i opasni zmajevi. Ponekad se radnja odvija u šumi gde žive
patuljci i zle veštice, divovi, vile i drvoseče (Pintarić, 2008).

Teme
Bajke su u prvom planu slika moralnih ljudskih ponašanja. U njima se izražava vera u
dobro, koje se može dostići jedino uz mnogo muke i odricanja. U početku je zlo jače, no kako
vera u dobro jača, tako moć zla opada i na kraju se skroz gubi. „Klasične bajke pričaju i
svjedoče kako je siromašan postao bogat, kako je pravda pobijedila nepravdu, ljubav mržnju,
a poniznost bahatost“ (Pintarić, 1999:13).

Poučnost
Mnoge bajke promiču ljubav, poštenje, umerenost, mudrost , poniznost, veru i mnoge
druge kvalitete. Osuđuju zlo, oholost, mržnju i bes. Kao što je već navedeno, u bajkama se
ceni dobro, ali to dobro se ne dostiže bez muke. To je korisno za decu predškolske dobi, da od
rane dobi usvajaju poželjna ponašanja i pravila. U nekim bajkama nepravda ipak prevlada
nam dobrim, ali vera ponekad obrati čoveka (npr. u nekim modernim bajkama Oscara Wildea
i Vladimira Nazora). Likovi se kroz priču razvijaju, rastu iznutra. Fantastične priče
naglašavanju detinjstvo i odrastanje, kao i igru (Pintarić, 2008.).

7
 Likovi
U bajkama su najčešće likovi odrasli. Prema socijalnom statusu, likove možemo podeliti
na bogate i siromašne. Bogati su kraljevi i kraljice, kraljevne i kraljevići, bogati trgovci, itd.
Siromašni su skitnice, ribari, drvoseče, mlinari i slično. Prema svetu iz kojeg dolaze, likove
možemo podeliti na stvarne i nadnaravne (veštice, vile, divovi, patuljci, zmajevi). Likovi
mogu biti i pojave, svemirska tela, personifikovani predmeti, životinje, biljke, čak i apstraktne
imenice (ljubav, smrt ili duša) (Pintarić, 2008).

Nasilje
Iako se smatra da su bajke primerene deci, to ne vredi za sve bajke. Postoje podvojena
mišljenja oko toga trebaju li se neke bajke čitati deci predškolske dobi. Neki misle kako
uopšte ne treba čitati deci bajke u kojima postoje scene s nasiljem, dok drugi smatraju da
upravo takve scene treba čitati i davati primer protiv nasilja. Scene nasilja karakteristične su
za klasične bajke, u modernim bajkama i fantastičnim pričama ih uglavnom nema. Mnogo je
primera nasilja u bajkama: Crvenkapica – vuk pojede baku i unuku, Lepotica iz usnule šume –
kraljevićeva majka ljudožderka, obeduje unučad i snahu, Snežana – maćeha naređuje lovcu da
ubije Snežana i donese joj njena pluća i jetru,… (Pintarić, 1999.)

Bajke braće Grimm u izvornom obliku prepune su seksualnih i nasilnih scena, s mnogo
žrtava, nasilnika i ubica. Upravo su one tokom vremena bivale prerađivane i prilagođavane
dečjem uzrastu. Doduše, i danas se u nekim izdanjima i slikovnicama može pronaći poneki
ovakav detalj, verno dočaravajući stil i umeće braće Grimm (Tatar, 1987.).

S vremenom pisci i ljudi menjaju priče i ponekad ublažavaju okrutne scene (Pintarić,
2008.). Hrvatski pisac Josip Cvrtila ublažavao je bajke i nastojao ih „očistiti“ od nasilja. U
njegovoj verziji Ivice i Marice, maćeha nije zla nego dobra, a umesto zle starice pojavljuje se
dobra vila koja pomaže u nevolji (Pintarić, 1999.).

8
 Verzije
„Bajke su baština cijeloga svijeta.“ (Pintarić, 1999: 19). U različitim kulturama u svetu
postoje verzije mnogih bajki, navesćemo neke; Trnova ružica, Crvenkapa, Pepeljuga, Palčić,
Snežana, Ivica i Marica, priča o siromašnom ribaru i zlatnoj ribici. Perrault je napisao bajku
o uspavanoj lepotici koju je nazvao Lepotica iz usnule šume, a braća Grimm su je preradili i
nazvali Trnovom ružicom. Priča o siromašnom ribari u zlatnoj ribici ima brojne varijante,
svaka je posebna na svoj način; braća Grimm – Ribar i njegova žena, A. S. Puškin – Bajka o
ribaru i ribici, A. N. Afansjev – Zlatna ribica, japanska verzija – Urašima i kornjača.
Možemo zaključiti da postoji mnogo verzija nekih bajki, a to je samo dokaz da svaku bajku
shvati na svoj način, neko dodaje vlastite elemente, neko izostavi neke scene; ali sve to na
kraju rezultira remek delom, najlepšom bajkom za decu (Pintarić, 2008.).

9
 Uticaj bajki na razvoj govora dece

Književnost ima važnu ulogu u životu deteta. Ona je među prvim umetnostima sa
kojima dete ima priliku da se sretne još u najranijem detinjstvu. Preko uspavanki, a kasnije
basni, pesama i bajki ono prvi put čuje svoj maternji jezik upotrebljen u umetničkoj funkciji.
Bajke, kao najstariji oblici usmenog narodnog stvaralaštva, neguju tradiciju i kulturu jednog
naroda, u njima je sve moguće, pomalo liče na snove, i kao takve podstiču na maštu i
razmišljanje. U svom maštovitom obliku, svojom jedinstvenom formom i jezikom, bajke na
najneposredniji način pomažu detetu u najvažnijem i najtežem zadatku u njegovom odrastanju
- da pronađe svoj put i smisao života. Bajka nudi značenja na toliko različitih ravni i
obogaćuje detetovo postojanje na toliko načina, da nijedna knjiga ne može pružiti doprinos
mnoštvu i raznolikosti takvih priča u životu deteta.
Za decu predškolskog uzrasta veoma je važan razvitak pojmova koji je povezan sa razvitkom
rečnika. O tome treba takođe voditi računa prilikom izbora teksta za decu predškolskog
uzrasta. Kod dece se razvijanje mišljenja kreće po relaciji od konkretnog ka apstraktnom, od
nejasnog ka jasnom, od nepreciznog ka preciznom, od posebnog ka specifičnom, od
izražavanja pojma o sebi ka opštem izražavanju lica, od prostog ka složenom, od opisa ka
definiciji, i slično. Sadržaj jedne bajke možemo koristiti za različite oblasti ili područja
delatnosti sa decom, kao i za različite oblasti iz maternjeg jezika, čime razvijamo govor. Često
dolazi do nepoznanica i nepoimanja osovnih jezičkih izraza, do pogrešnog rasuđivanja i
ograničenog iskustva deteta. Razlika između razumevanja i shvatanja reči (jezičke
kompetencije) i moći korišćenja reči (jezičke performanse) smanjuje se sa uzrastom.

Bajka ima veliku važnost u obrazovnom procesu dece predškolskog uzrasta zbog svog
specifičnog jezika i poruka, nudeći mogućnost prepoznavanja lepote umetničkog izražavanja,
negujući osećaj za kategoriju lepog u književnim delima i pripremajući dete za upoznavanje
sa drugim književnim žanrovima. Kroz svet bajke dete ulazi u svet književnosti i dobija
osnove za oblikovanje ličnosti.

10
 Osnovni razlog zašto bajka predstavlja prvi književni žanr sa kojim bi trebalo upoznati
decu, po mišljenju pedagoga, jeste taj što se preko bajke deca upoznaju sa unutrašnjim
problemima i putevima njihovih pravilnih rešenja, vezanih za emotivno i intelektualno
sazrevanje deteta kao ličnosti. Bajka prati razvoj deteta, participira u razvoju dečje ličnosti i
deo je mentalne slike deteta. Rad na upoznavanju dece u predškolskoj ustanovi sa bajkom
utiče na pravilno usmeravanje emotivnih reakcija deteta, kao i na njegovu povezanost sa
ostalom decom u grupi razvojem međusobne komunikacije (razmena utisaka). Ono što je za
vaspitača važno prilikom rada sa bajkom jeste da razvije interpretativnu sposobnost i
izražajne mogućnosti. Po mišljenju Kitanove važno je da vaspitač prilikom opisa junaka bajke
utiče na razvoj dečjeg mišljenja i imaginacije (dobri car, lepa devojka, hrabar junak, zla
veštica, tamna šuma), da se deci postupci junaka opisuju njihovim ekspresivnim izrazima
(govor junaka bi trebalo da bude emotivno obojen), da bi se izazvala dečja reakcija koja je
presudna za razumevanje i usvajanje bajke (i svako književnog dela, zapravo), kao i da bajka
obavezno ima srećan kraj iz koje se može izvući pouka. Obratimo pažnju i na to da bajka nudi
utvrđene norme vladanja: humanizam, dobrotu, ljubav, pravdu strpljivost. To nam sa tačke
gledišta edukativnog rada u predškolskoj ustanovi daje mogućnost da kod dece razvijamo
empatju prema slabima i humanizam.

11
 Tekstovi nonsensne književnosti sa decom predškolskog uzrasta

Kao i za sve drugo u radu sa decom, pogotovu srednjih i starijih uzrasta tekstovi
nonsensne književnosti veoma su pogodni kao podsticaji za izmišljanje i stvaranje novih reči,
najčešće nonsensna značenja, ali ponekad i logičkog. Decu najpre upoznamo sa sadržajem
takvog teksta (metode korišćenja tekstova) pa ih onda podstaknemo na odgovarajuće igre.
Recimo, kad smo decu upoznali sa kratkim sadržajem pesme Zvonimira Baloga »Šta rade
životinje kad hoće da se rukuju« i kad decu uvedemo u igru kako se sve mogu da pozdravljaju
rukuju životinje, i biljke, i stvari itd., onda se sama deca prisećaj i, uz odgovarajuće pokrete,
kazuju da se volovi roguju, konji kopitaju, slonovi surlaju itd. već prema karakterističnom za
tu životinju. Ovde imamo, pored izmišljanja novih reči (nonsensnog značenja) još i rimovanje
tih reči, što se ponekad i u pesmu pretvori.

12
 ZAKLJUČAK

Na kraju, možemo zaključiti da su bajke neizostavan deo detinjstva svakog deteta.

Pričaju ih i čitaju roditelji, dedovi i bake, vaspitači i sama deca. Što bajka iskazuje i koju
poruku daje? Sigurno je da njen iskaz na jedan način primaju deca, na drugi odrasli slušatelji
okupljeni u pripovedačkom krugu ili u ulozi pripovedača, a na treći način ih doživljavaju
književno obrazovani čitatelji (Bošković-Stulli, 2012.).

Bajka je književna vrsta prepoznatljiva po uobičajenim počecima i krajevima,

neobičnim likovima i događajima i sukobu dobra i zla. Razvoj bajke u svetu počinje u 17.
veku zbirkom francuskog književnika Charlesa Perraulta. Kod nas, bajka doživljava procvat
na kraju 20. veka, delovanjem nove generacije književnika za decu. Postoje narodne i
umetničke bajke, klasične i moderne bajke, i pojam koji se usko veže uz bajke, a to su
fantastične priče.

Važno je to da bajke kod dece potiču kreativnost, maštu, rešavanje problema, potiču ih
na pomaganje i razvoj empatije, prosocijalnih ponašanja, razumevanja dobra i zla, osnovnih
pravila i još mnogo toga.

Slažemo se s rečima poznate hrvatske književnice Ivane Brlić–Maružanić: „Vama koji

imate povlasticu i odgovornost baviti se i družiti s djecom, priskače u pomoć bajkovita priča.
Postupajte s njom tankoćudno i tetošno.“ (Brlić-Mažuranić, 2004.).

13
 LITERATURA

1. Bacchilega, C. (1997.) Postmodern Fairy Tales: Gender and Narrative Strategies.

Philadelphia: University of Pennsylvania Press. preuzeto 9.12.2019.
https://books.google.hr/books?
hl=hr&lr=&id=RwAbsnP8F5sC&oi=fnd&pg=PP2&dq=fairy+tales&ots=XxTpl-
jY_w&sig=fjLs1z2BO2Mal7GDoXYSqtR3D4k&redir_esc=y#v=onepage&q=fairy
%20tales&f=false
2. Bettelheim, B. preuzeto 9.12.2019.
3. http://www.whiningkentpigs.com/DW/oldzines/perelandra35.pdf
4. Bošković-Stulli, M. (2012.) Bajka. Libri & Liberi 1 (2), 279-292
5. Brlić-Mažuranić, I. (2004.) Priče iz davnine. Zagreb: Golden Marketing-Tehnička
knjiga; preuzeto 9.12.2019.
http://a1450176.sites.myregisteredsite.com/web/pedeef/495.pdf
6. Crnković, M. (1987.) Sto lica priče. Zagreb: Školska knjiga.
7. Naumović, Metodika razvoja govora, 131–137; Kitanova, Vaspitno dejstvo bajke
kod dece predškolskog i školskog uzrasta 389-393
8. Pintarić, A. (1999.) Bajke: Pregled i interpretacije. Osijek: Matica hrvatska Osijek
9. Pintarić, A. (2008.) Umjetničke bajke: teorija, pregled i interpretacije. Osijek:
Sveučilište Josipa Jurja Strossmayera u Osijeku, Matica hrvatska Osijek
10. Ratković, D. L. (2007.) Ivanina kuća bajke: u Ogulinu, njihovu zajedničkom
zavičaju… Muzeologija, 43/44, 306-314
11. R. Matić (1977 ). Metodika razvoja govora dece predškolskog uzrasta. Beograd.
12. S. Milenković (2012). Metodika razvoja govora. Sremska Mitrovica.
13. Tatar, M. (1987.) The Hard Facts of the Grimms' Fairy Tales. Princeton, New
Jersey: Princeton University Press
14. Visinko, K. (2005.) Dječja priča – povijest, teorija, recepcija i interpretacija.
Zagreb: Školska knjiga

14
15