2011 - Есеј о Илијади (Слободан Филиповић)

Есеј о Илијади
стр.1
стр.2
Слободан M. Филиповић

ЕСЕЈ О ИЛИЈАДИ
АУТОРСКО ИЗДАЊЕ
Београд, 7520. 2011.
стр.3
стр.4
САДРЖАЈ
7 Пролог
11 Времеплов
23 Итихаса
33 Животопис
39 О језику
45 Грађански рат
55 Плагијат
63 О боговима
68 Митолошки и други описи
75 Тројански коњ
80 Илијада и народна песма
84 Поговор
стр.5
стр.6
ПРОЛОГ
Р
ашку или Тракију су Јелини сматрали домовином
Муза (Ђ. Гемиста), изворно рашанских Низа (Низејки)
и „земљом светлости“, што и данас чува народна
песма у стиху: „српске земље Рашке светле“. Песник Илијаде
је Рашанима или Пелазгима дао придевак “божанствени“,
a Херодот и Плиније за њих сведоче да нису били само
земљорадници, већ и вешти морнари, оружари и градитељи.
Отуда je М.Б.Вуле сасвим прецизно записао 1772. године у
Паризу, исто оно што и М. Милојевић сто година касније:
„Тројанци и Са(р)бини су били Пелазги (Рашани) који су Јелине
и Латине научили градитељству, поморству и словима,
дајући им многе речи“.
Почетком 19-ог века у време највећег филохеленског
одушевљења Европе, Ф. Фелмерајер велики познавалац Егеја
и Оријента, одрекао је сваки етнички континуитет „Грка“
закључивши да су Срби пранарод данашње Јеладе. Тај
пранарод је швајцарски историчар А. Пикте установио као
Сорабе, Сербе и Рашане, са заједничким именом Срби, који је
пре 4000. година обитавао на простору од Индије до крајњих
граница Европе. На бескрајном простору постојале су различите
државе Срба, са заједничким језиком (А. Гиљфердинг). Сто
година после Фелмерајера на почетку 20 века, Д. Жунковић је
поново изрекао исту историјску истину која је нажалост још
увек научна догма: „Данас је принципијелно и погрешно све
науке и еманације култура, приписивати “грчком“, јелинском
и римском пореклу“ (Николић). Јер, хронологија „најстарије
Грчке“ је дело самовоље и бесмислица (де Бунсен).
стр.7
А. Шилов такође изражава сумњу у јелинску верзију

Момировог мита, подсећајући на Херодота и његову тврдњу
да јелинска цивилизација почива на рушевинама Пелазгиона,
који је основао митолошки Хиперборејац. Нема сумње да
„присвајање целокупног наслеђа тројанске културе започиње
управо превођењем Илијаде (и Одисеје), са „непознатог“ језика
на јелински. Она не само да постаје аутентична јелинска већ
је и Римљани као такву преузимају“. (Б. Вукушић).
Изворни текст спева Илијаде документован је још у
античко време на писму Брига, најбројнијег племена Меда
(Миза) старинаца Хелма познатијих као Пелазги или Рашани
(Херодот, Диодор, Елијан).1 Приближно четири века после
настанка спев је преведен, али је у циљу присвајања над њим
извршена редакција (560. с.е) у духу јелинског језика (Елијан,
Пешић). На почетку 19-ог века немачки лингвиста Л. Пасоф је
поново одредио српски као језик Илијаде, на основу анализе
сачуваних делова изворног текста, а М. Грант и В. Вист су
такође потврдили аријски језик спева као облик српског
(словенског) писма.2
1 Име Пелазги је од аријског балáкша, белац, по боји Белог мора
(Пелашко, Егејско) чије су обале насељавали. Епонимни Рас и Рашани
(= Раси, Роси или Руси) су од ариј. раши, Коло небеско („Сварогов
точак“). „Пелазги и Рашани су Срби“ каже Р. Латам, а антички Срби
и Рашани (Расени, Аорси), Раси, Роси или Руси су исти народ. Једина
разлика међу њима је у томе што је српско име опште. Овај народ
је најчешће познат као Аркађани, Дардани, Меди, Хиперборејци,
Пелазги, Илири, Тројанци, Сарбати (Сарбини, Срибали), Венети,
Скити, Симбри, Кимери... са заједничким именом Арији алијас
„Индоевропљани“.
2 Сви Словени су Срби јер је српско име старије и опште, али сви
Срби нису Словени зато што је ово друго име племенско, идеолошки
наметнуто као опште. Словени су Фисонци из Подунавља (Псеудо-
Цесарије) или Сарбати (Пасхална хроника) које Равенски зове Срби.
Сви Словени су Илири (Нестор), које зову Срби (Касијус, Плиније,
Страбон, Димлер, Алтајм: А. Мори). Њихови преци су Венети и
Сарбати (Рајић, Новаковић, Готлоб, Аделунг, Манерт, Бергман ...), а
они су од Меда и првородни на Хелму (Соловјев, Ливије).
стр.8
Зашто се онда са преводом Илијаде на јелински језик

чекало више од четири века? Из простог разлога што Јелини
у време настанка спева Илијаде нису ни постојали, а камоли
имали писмо. Чак ни преправљена верзија Илијаде нигде
не помиње „Грке“ или Јелине, чија су „писања сумњива и
неприхватљива“ (Бошар). Хвалисавост и претеривање Јелина
датује писмо читавих седам векова пре њиховог настанка,
али је Плиније сасвим поуздан у сведочењу да је оно настало
тек око 600 године с.е. Између осталог, то доказује и превод
Илијаде на јелински, а својеврсну потврду даје и Платон у
наводу мисирског свештеника из Саиса, који је рекао Солону
прилком посете Мисиру да су „Јелини као деца, која су у
прошлости живела у мраку, јер су тек недавно добили писмо“.
Двадесет пет векова после присвајања спева и прераде
текста од стране Јелина, европски романтизам је уз помоћ
Ватикана етнички изједначио Јелине са Грцима, приписавши
плагијат јелинске верзије спева Илијаде „старим Грцима“ који
никада нису постојали, ни као народ нити као држава. Погрдно
име „Грци“ је ушло у употребу са римском окупацијом Јеладе
146. с.е., а прва „грчка“ држава основана је тек 1829. године,
од када је једанаест пута територијално проширивана. Тако
су у грађанском рату Хамових потомака Данајаца и Тројанаца
победили „Грци“, три хиљаде година после Илионске војне,
уз помоћ европске елите. Овај духовни криминал претворио
је јелински фалсификат у „грчку“ тапију европске културе,
која обезвређује како елементарну логику тако и европски
хуманизам.
Западноевропска наука је из политичких разлога
повампирила “Грке” или помоћне војне чете Хурита и других
странаца на Хелму, изједначивши их етнички са Јелинима.
Тако је башибозук по Рашкој земљи који је нестао са историјске
сцене у „мрачном добу“ проглашен за „носиоце европске
културе“. Становништво Хелма је аутохтоно (Живанчевић)
у континуитету са кромањонском расом, па је филолог из
Базела Ј. Латач био у праву када је рекао: „За Европљане је
бављење Тројом пут откривања сопственог порекла“.
стр.9
Да лицемерје политички корисне научне бесмислице о

„старим Грцима“ буде потпуно, скоро сви европски народи
изворно припадају истом дардано-тројанском роду, о чему дају
потврде и њихове легенде, које по свом тројанском пореклу
стоје у директној вези са прасрпском екуменом Хелма.
стр.10
ВРЕМЕПЛОВ
С
пев Илијаде је најстарије сачувано уметничко дело
европске књижевности, настало уз помоћ Низе3
коју су Јелини касније претворили у Музу. Тема
спева је грађански рат пелашких Данајаца и Дарданаца,
а предмет радње опсада светог Илиона, због чега Хорације
назива песника Илијаде „писац Тројанског рата“. Ератостен4
је позивајући се на Хекатеја датовао Илионску војну од
1193-83. године, a догађаји у Илијади просторно обухватају
Медитеран и стари свет. Спев је вековима дотериван као
народна песма и фалсификован, да би на крају ипак остао
јединствена народна школа и најтрајнији споменик културе
образоване Европе.
Аристотел је за Илијаду рекао да је то узвишен и једноставан
спев, док је Одисеју по заплету и мењању судбина сврстао у
етичку врсту. Тема Илијаде је опсада Илиона која је трајала
десет година, али сјајно идејно решење литерарно смешта
радњу спева у последњу годину рата, која се приближно одвија
у трајању од 50 дана. Тематски гледано, Илијада је тројански
спев у коме Ахајци имају активну улогу у Илионској опсади,
3 Аријски нишá (низа), систем одгоја, учење, теорија, визија > јел.
Nуsa, име античког Ниша, по којој је добила име доиља и дадиља
бога Бака. Од Низа или Низејки, врсти вила, Јелини су извели реч
Mūsa (Moуse), Муза. Код песника Илијаде Низа се јавља како у
једнини тако у множини.
4 Ератостен је био Сарбат (Халдејац) из Либије, а не Јелин. Постоје
различита датовања Илионске војне: Сосибиус, 1171., Вергилије
око 1250. године с.е., Псеудо-Еродот 1270., Тинај, 1334., док је Глоц
смешта у 18 век с.е. Неки датују Илијаду четири века касније у осми
век с.е., што има за циљ прикривање њеног јелинског плагијата, јер
даје легитимитет Јелинима који су тек тада настали као народ.
стр.11
док се Одисеја рачуна као ахајски спев (Ристановић), у коме

су Одисејева лутања дата по митолошкој матрици привидног
годишњег пута Сунца,5 овоземаљски материјализована на
илирској обали (Финли). Одисеја је заправо периплус, врста
бродског дневника за разлику од Илијаде, а антички пери
плуси Јадранске обале су Псеудо Скилакса из Каријанде
и Филона из Библоса (Ристановић), чију тачност потврђују
мерења најсавременијим инструментима.
Географија спева Илијаде није само Хелм, већ много
шири простор од Иберије до Леванта, где је у време Илионске
опсаде постојала веома жива сувоземна и поморска трговина.
Песник Илијаде добро познаје сеоски живот, јер је друштво
његовог времена сеоско, али исто тако градски и морнарски
живот. Место догађања у Илијади је тврдиња Илион на обали
мора, личности су претежно историјске са родословима и
регијама одакле потичу. Песник Илијаде не само да познаје
многе историјске народе и њихове регије настањености, већ
обичаје и начин живота. Илијада познаје многе народе, а
Одисеја само четири. Ахајци имају 1000 бродова „морепловки“
или „брзопловки“ под Илионом, док се морнарица Тројанаца
нигде не помиње у спеву! Објективан разлог ове нелогичности
спева је јелинизација учесника Илионске војне. Историјски
извори не познају тако бројну јединствену војну силу из тог
времена, а укупан број од хиљаду бродова само је симболика,
преузета из српског мита где је хиљада рајски број.
За разлику од Илијаде, други спев описује лутања Одисеја
после Тројанске битке, које митолошки пресликава Сунце
божије на свом вечитом путу преко небеског свода. То
потврђује и тумачење пергамске школе, које каже да лутање
Одисејево није по унутрашњем већ спољашњем мору (Океан),6
5 Одисејева мајка је ћерка коринтског бога Сунца, а он има 12 бродова.

6 Океан су небеске „воде“, од ариј. удакам, вода, које круже око
земље (Ил. 14, 202), у ведској представи раса, митски поток, који
окружује планету земљу (океан рађања и смрти у Бхавад Гити).
Сунце и звезде рађају се из свакога дана из Океана и поново у њега
падају, са обе стране Млечног пута.
стр.12
коме припада небески Олимп. Одисеја, као и песма о Бановић

Страхињи има за потку идентичан мотив „небеске свадбе“,
јер, Сунце божије сваког пролећа разгони зле просце своје
жене Природе, по сценарију вечите митолошке (годишње)
обнове света и живота.
Укупно има близу 28000 стихова шестереца оба спева
подељених на 24 певања, према словима јелинског алфабета
што се приписује лесандријском филологу Зенодоту. Момир
је топлије и позитивније оценио Тројанце у Илијади, као што
су им били наклоњени Сапфо и Еврипид, па и сам Див или
Дјаус алиас Зевс, који не скрива своје симпатије према њима,
па му се Ахајци жале: „Оче Диве...како угађаш ти Тројанцима
обесним овим“. Придевак Див је од ариј. дева, Бог, по коме
је јел. Dio, Dios, а Зевс од ариј. дјаýс, сјај, небо, небески свод
или бог Неба са придевком „Румени бик“, од кога су настали
називи у јонско-атичком дијалекту: Зеус (Спарта, Коринт,
Беотија): Зас (Олимпија): Деус (Родос): Сдеус (Лезбос): Сзевс
(Крит).
Илијада по унутрашњој структури драмски пресликава
вечиту аријску митолошку тему борбе светлости и таме, која
је у свакодневном животу пренешена на борбу добра и зла:
Леже бурета два у Дивову двору, из једног
даје дарове зле, а из другог дарове добре.
24, 527-8
Овај дуализам лепо појашњава критска легенда, која
каже да је острво настало тако што су две змије Ила и
Ида истоимене планинским масивима, изашле из мора.
На Или која је вишља рођен је бог Неба Дјаус алиас Зевс,
у пећини, на чијем улазу од тада стоји крст, статив са три
лика божија који симболишу Свето тројство. По предању,
ове змије су покретачи развоја света, у коме Ила симболише
светлост, добро и напредак, а Ида таму, зло и назадак.
У српском миту се пореде Правда и Кривда или Божо
(Добро) и Црњо (Зло), имена Сунца божијег, које све греје
подједнако: „Изађе цар иза планине, обасја круном и зле и
криве“? Сунце. Митско поимање света идентификује на
стр.13
13
родне непријатеље са злодусима Нава или „оног света“ и

свакако припада старохелмском источнику, а настанак
спева Илијаде представља његово размеђе у облику
сорбеизма на почетку „мрачног доба“, које претходи
постанку Јелина више од четири века. Сорбеизам је епоха
која је добила име по Сорбеју, српском принцу песнику и
оцу песништва (Пиндар), зачетнику мистерија (Еврипид,
Аристофан) или духовном оцу јелинизма и хришћанства.
Етимолошки, Сорбеј је истоветан српском имену, а долази
од аријског сáрва, име за народ или бога Нава, преузет од
хетског облика Урпеј, одакле је настало јелинско Орfеýс, Орфеј.
Пре Илионске војне и дорских сеоба време се рачунало на
октеније (okteateris, Страбон), које постоје код Илира у време
Августа, више од хиљаду година касније. Будимир с правом
поставља логично питање, одакле Илири ма и Рашанима овај
хронолошки систем кад су класични народи рачунали време
по Олимпијадама? Одговор је веома једноставан, Илири су
старији од Латина (Вергилије) и Јелина на Хелму (Шухарт,
Мак), о чему има доказа у илирским елементима прејелинског
културног речника (Будимир) као и староиталског, јер је у
питању исти народ.
Првобитну Илијаду, Одисеју и Хесиодову Теогонију, бројни
циклици (киклици) 7 придружили су својим песмама, па су оне
чиниле циклус прича од постања света до смрти Одисејеве.
Нажалост, оне нису сачуване али је епски песник Арктин
најстарији циклик из Милета до пунио и комплетирао Илијаду
у 8 веку с.е. Арктин у поеми Аеоптида каже да је Ахил убијен од
стране Хектора и спаљен, а његов прах посут по острву Змија
на ушћу Дунава, где му је одржана страва и подигнут тумулус
(Н. Дурсе). Арктиново сведочење је савремено настанку Јелина,
7 Реч киклик (циклик) је настала од од ариј. чакра, круг, точак > јел.
kуklos, kirkos. Најпознатији су Арктин и Кекроп (Милет), Херсија
(Орхомен), Еумел (Коринт), Лесхо, Каркин, Паније, Крео фил, Продик,
Дифил, Агија, а налазимо их на Делу, у Халкиди, Сикаону, Додони...
стр.14
а временски претходи два века настанку њихове писмености

(Плиније) и преводу Илијаде са српског на јелински.
Плиније Старији такође каже да је Ахилов тумулус на „Хајдучком“
острву („Ленце“, „Бело“, „Ахилово“), удаљеном 50 римских миља од
делте Дунава, а то исто износе П. Мела, Паусанија, Дионисије из
Битиније и Аријан из Никомедије, док Платон у Федону исто каже,
да је гроб Ахилов на Белом острву. Маркелин помиње лековите воде
овог острва, а Паусанија као лековито острво нарочито погодно
за видање рањених јунака. По легенди, Ахил је видао ране са
Хајдучком травом која се на латинском зове Ахилова (лат. Аchilea
Millefolium). Она расте углавном на Хелму, а највише у Румунији,
Панонији, Ист. Србији и Бугарској (Јаконић). Страбон као и Момир
наводи споменик Ахилов у Троји, али не каже изричито да је тамо
и сахрањен, већ само да је спаљен и да се његове кости налазе
похрањене у златној урни.
Први писани траг у књижевности о Момиру је из седмог
века с.е. код елегичара Калина из Ефеса, а глас о његовим
песмама стигао је у Атину за време Ликурга. У време Пизистрата
спев Илијаде је преведен и преправљен, у целости сложен, па
су га певали рапсоди првобитно дворски певачи. Име им
долази од ариј. прасада, двор, у вези двора > јел. rapsodoi.
Момирови спевови су били предмет интересовања рапсода,
који су приче јуначке износили у омиљеном шестерцу, где се
њихова чврстина одлично слагала са брзом променом ритма.
Они су мистично казивање свештеника певача пресадили у
ведрину свакодневног народног живота. Рапсоди су певали о
славним делима јунака из прошлости и нарочито су неговали
Момирове песме, па су се звали „момириди“. У шестом веку је
у Јелади законски уређено рецитовање Момирових спевова,
о свечаности Панатенеја основаних 556. године с.е., али тамо
где се држава законски умеша да брани науку или уметност
обично је у питању нелегитимност. Панатенеје су извођене
сваке четврте године на специфичан начин, при коме су
стихови обликовани простим настављањем рецитовања
сваког наредног извођача.
стр.15
Првобитни спис спева Илијаде преведен је на јелински

и преправљена у време тиранина Пизистрата (Елијан).
Вероватно да је један део преправки Илијаде био политичке
природе, јер владавина Пизистрата означава почетак
трговачке демократије. Она представља крај феудалне епохе у
којој је Момир био „противан хаотичној олигархији и самовољи
феудалне властеле“ (Ђурић), па властеоске самовољнике
назива лакомцима, грабљивцима, испичутурама и народним
изелицама. Али, присвајање Илијаде је плански извршено са
вештим замагљивањем чињеница, које су приказане према
потребама Јелина. Елијан наводи пример како је Пизистрат
наредио да се из Илијаде избаце делови о Амазонкама бројним
свеште ницама богиње Кеве, иако се у спеву износи да је
краљицу Амазонки убио Ахил под Тројом. 8
Прва дела на јелинском написана су око 600. године с.е.
каже Плиније, а први превод редакције Илијаде на јелински
урађен је за време македонског краља Амните I (540-498).
Један од преводилаца је био Ономакрит који је по налогу
Пизистратових синова вршио прераду и прилагођавање
Сорбеја и Момира политичким интересима Јелина (Деретић).
Пизистрат је претходно одредио четворицу зналаца, да изврше
званичну рецензију текста, али је оптужен због промене
текстова. Страбон је сматрао да су Илијада и Одисеја поуздан
документ, а догађања веродостојна, па је директно оптужио
Пизистрата за уметање текстова при преводу спева Илијаде, а
за ове плагијате има бројних доказа, како у јелинској верзији
спева тако код појединих јелинских писаца.
8 Амазонке су од ариј. мануша, жена, које су звали Сарбаткиње, а

биле су свештенице богиње Кеве (Велике Мајке) < ариј. (= бригијски)
кéвала, богиња Мајка, РВ X, 51 > јел. Kibele. Кева или Сербона је
имала за фетиш црни метеорски камен, који је по налогу Си(р)
билских књига пренет у Рим, где је поштована као Дијана Сербона,
касније само Дијана.
стр.16
Културно наслеђе Пелазга није просто преузето од

стране Јелина, већ је прилагођено њиховом духу, па тек
онда проглашено јелинским. Склоност Јелина да присвајају
туђе посведочена је још у античко време. Мисирци су Грке
сматрали лакомисленим и варалицама, јер су митологију при
казивали као сопствену историју (Диодор), а слично мишљење
су имали јеврејски коментатори Библије и историчар Флавије.
Латини су чак имали изреку „Лажеш као Грк“ (Деретић), па у
администрацију нису узимали Јелине већ искључиво Армане
(Цинцаре). Платон у „Републици“ коментарише Песника
Илијаде у негативном смислу, а неки кажу да је препоручивао
паљење Момирових књига, исто онако како се залагао
за Демокритове. Ипак, он се јавно извинио Момиру због
промене текста Илијаде приликом превођења, „правдајући“ то
вређањем националних осећања Јелина. Да ли у та осећања
спада и бајка о слободи као виртуелна стварност? Јелини су
певали о слободи али својој сопственој, јер област Атике је на
врхунцу атинске моћи имала укупно 320.000 становника, а од
тога преко 200.000 робова!
Орфичари су Момира сматрали брбљивцем, будалом и
непријатељем Јелина, али никоме из античког света није
падало на памет да одриче његово ауторство Илијаде. Чак
ни Зоилу из Амфипоља у Рашкој (Тракији), који је био познат
као пакостан критичар Момира. Ниједан антички писац
није негирао то ауторство, а поготово не његово постојање.
Ту свакако не спада заједљива примедба Ератостена из
лесандријског културног периода Лагића, коју је Дројзен
„погрешно“ назвао „јелинизам“. Ту примедбу је изнео филозоф
Ератостен у погледу компликованости географије Одисеје:
“Подручје Одисејевих лутања откриће онај ко нађе кројача,
који му може сашити врећу за ветрове”. Заједљива еристика
Ератостена првенствено се односи на чињенице спева и
нема никаквих додирних тачака са ауторством, а још мање
са постојањем песника Илијаде. Кројачи по Ератостену
су ипак нађени, а то су М. Финли оснивач момирологије
и М. Ристановић са књигом “Златно руно Јадрана”, која
стр.17
доказује првенствено помоћу метеоролошких, хидролошких

и геоморфолошких констелација да је Јадран географска
одредница (М)омирових стихова. Крунски доказ су антички
периплуси или врста бродских дневника који се узајамно
потврђују са стиховима спева, што је директан доказ да је
географија Илијаде и Одисеје истинита и важећа.
Клевета одрицања Момировог ауторства па чак и
постојања, настала је тек пре неколико векова, иако су
наговештај дали Ксенон и Хеланик из другог века с.е., који су
насупрот Аристарху сматрали да је Момир аутор Илијаде, али,
не и Одисеје. Ф. Еделан је половином 17 века први „утврдио“
да Момир није аутор песама које му се приписују, док су Р. Вуд
и Д. Обињак прихватили ово одрицање ауторства, а немачки
идеалисти довели у сумњу чак и његово постојање. Вуд и
Обињак су извели закључак, да спевови Илијаде и Одисеје
нису могли бити написани пре седмог века с.е., јер Јелини
нису тада имали писмо.
Крајем 18 века немачки филолог А. Ф. Волф је 1795.
године утврдио у својој “Прелогомени” да се (М)омир “није
ни родио”, јер један певач није могао да изведе идејни план
тако опширних песама, па је песник Илијаде постао “зборник
радова”. Многи истраживачи су следили ову претпоставку.
И. Ђорђић (Ђурђевић) је сматрао да Момир није ни постојао
и да је аутор Питагора, јер историјски гледано, ниједан
истраживач није старији од четвртог века с.е. Слично је
мислио Е. Роде, да подаци о песнику Илијаде нису стара
традиција, већ комбинације учених људи. Да Момир није ни
постојао сматрали су Ђ. Вико и Будимир, а међу тумачењима
ауторства Илијаде најнеобичнија је тврдња неког С. Бутлера,
како је Илијаду написала жена.
У одбрану Момирог ауторства устали су Хегел, Шилер и
Ниче, али озбиљан и свеобухватан приступ модерној моми
рологији омогућио је тек њен оснивач М. Финли, који је
објавио 11 књига о Момировим спевовима. На његове радове
ослања се М. Ристановић, са изричитим захтевом на мулти
дисциплинаром приступу у проучавању Илијаде и Одисеје.
стр.18
М. Ристановић истиче да начело аутономије руши све шпеку

лације механичког спајања у тумачењу Момирових дела, а
доказ аутентичности за њега је управо принцип доследности
у изношењу чињеница, које збуњују истраживаче својим
енциклопедијским карактером.
Немачки идеалисти су потпуно супротно пророчанству
еритрејске си(р)биле Херофиле из Људеје (Лидије), доказивали
да Момир „није ни постојао“.9 Претпоставили су да је у питању
идеално средиште неке јонске школе, јер, један човек тобоже
није могао да изведе план тако опширних песама када још
није било писмености. Овом претпостављеном тврдњом
научни империјализам је нанео доста штете (м)омирологији.
Спев Илијаде ипак остаје чињеница, у односу на претпоставку
„неке“ замишљене песничке школе. Поготово, што она намеће
логику немогућег, јер нико, па ни научни империјализам не
може открити оно што не постоји. Ако Момир није „ни постојао“
шта је онда Шлиман открио? Ова логичка супротност директно
квалификује Шлиманов налаз као археолошки маркетинг,
иако малоазијска Троја свакако стоји у вези легенде о настанку
спева у Јонији, што је касније ишло на руку политичким
потребама Јелина. Уз непомирљивост супротних ставова ова
теорија има и делимично тачну поставку о писмености. Тачно
је да Јелини нису имали писмо, али су га имали Пелазги или
антички Срби старинци Хелма, на чијем језику је првобитна
Илијада и била написана.
Треба подсетити све оне који неће да знају, да су (М)омирови
преци пореклом егејски Пелазги са Пелопонеза, за који Есхил
и Софокле кажу да је земља Пелазга. Италикус каже да су
Спартанци, Сарпати или Сарбати истог порекла с Бригима
и Дарданима, а Расени (= Меонци) и италски Сар(б)ини су
9 Си(р)била је од ариј. сирпирилá, придевак жене бога Нава, по којој

су назвене свештенице пророчице бога Сербона. Људејска Херофила
(< ариј. шура, херој + √ пил, неговати ) прорекла је Илионску војну и
песника Илијаде.
стр.19
исто што и Спартанци. Песник Илијаде је у својим спевовима

за идејну матрицу користио народне песме из постојбине
својих предака, које су певале о старој слави краљевских кућа
(Ренак) са Апије, касније названог Пелопонез. Међу Јоњанима
М. Азије постојала је народна песма Пелопонеза, из које је
песник Илијаде узео јуначке приче за грађу и створио епски
спев коме је на руку ишао меки јонски говор. То што је узео
не умањује његов геније, напротив, представља врхунац једне
епске традиције, која је прекинуо геноцид Јелина приликом
насељавања Јоније, који потврђују Херодот и Паусанија.
Тако су Јоњани или бивши Спартанци појелињени, а касније
и „погрчени“.
Посебност Момирових дела наметнуло је аналитичко
посматрање, које се изродило у закључак да је Илијада дело
више аутора са теоријом проширења, односно додавања мањих
целина спеву које су му дале данашњи облик. Аналитичари су
тврдили да један човек није могао да напише скоро 28. 000
стихова,10 па су се трудили да докажу унутрашњу поделу
спевова на делове песама склопљених из појединих рапсодија
које имају неједнаке делове и одступања у тону, језику или
логици (Флашар). 11
10 „Песник буне“ Филип Вишњић знао је напамет поред народних и

преко 5000 сопствених и прерађених стихова, а К. Херман наводи
да је Мехо Колаковић знао наизуст 60.000 стихова десетераца!
11 Један такав аналитички пример постављен је у 11 певању Или
јаде, када Ахил гледа како одвозе рањеног ахајског јунака (Махаон),
па шаље другара Патрокла да види ко је рањеник. У повратку,
Патрокло се намери на другог рањеника кога смешта у његов ша
тор и пази га. У 15 певању Патрокло још увек чува рањеника, а
затим се враћа уплакан код Ахила који га пита шта је разлог
његових суза. За аналитичаре је неприхватљиво што Ахил не пита
за првог рањеника, па то сматрају „разламањем“ спева. Даље,
сматрају да су ови стихови уметнути из неке старије верзије која
претходи чак и почетку Илијаде. Ове примедбе су Н. Вулић и М.
Флашар оповргли убедљивом логиком, која има сасвим супротно
тумачење. Наиме, Ахил је у деветом певању рекао да ће се борити
само ако Тројанци допру до ахајских лађа. Тај тренутак се ближи
стр.20
Илијада и Одисеја су уметничке творевине сублимисане

народним стваралаштвом и зато су чврсте као камен „станац“.
Будимир са правом пита да ли постоји нека научна или
филозофска расправа у којој нема противречности? Иначе,
Н. Вулић ову врсту противуречности коју истичу аналитичари
сматра формалним и безначајним, јер их обичан слушалац не
може приметити пошто су оне нормална појава у народној
поезији. Одређене противречности се пре свега могу тумачити
формалним разликама у митолошким објашњењима. При томе
не треба сметнути са ума ни песничку слободу у изражавању.
Леп пример постоји у Енеиди, где се на једноме месту каже да
је Тројански коњ од јеловине, на другом од јавора, а на трећем
од храстовине. Треба ли на основу ове противуречности да
закључимо како је Вергилијеву Енеиду писало три непозната
аутора? Не може се отети утиску, да сви досадашњи коментари
ауторства и постојања Момировог генија, могу како то каже
Будимир да се сведу на стару српску пословицу: “Добар коњ
има стотину мана а рђав само једну“. Не ваља, никако.
Од времена настанка Илијада побуђује пажњу слушалаца, па
је била омиљена литература од свог постанка до дана данашњег.
Она је најстарији европски уџбеник, а овај спев су нарочито
волели Скендер-бег Црнојевић и Лесандар, који је један примерак
Илијаде нашао у Персији код Дарија. Лесандар је у циљу ширења
културе дао налог, да се књиге са српског преводе и штампају на
јелинском, због тога што је то био трговачки језик старог века
(Деретић), али је тиме нехотице олакшао фалсификовање спева
Илијаде и културног наслеђа античких Србa.
Најстарији преписи Илијаде и Одисеје су из десетог
века, а налазе се у Венецији и Фиренци. Лајденски рукопис
у 16 певању, а то је у погледу драмске радње свакако важније од
рањеног јунака (Махаона). Према томе, овде није у питању напу
штање мотива у драмској радњи, већ потпуно обрнуто, излагање
прати драмску радњу по редоследу важности догађања! М. Флашар
још упозорава да етички став Аристотела треба разликовати од
херојско–мегданџијског погледа Момирових јунака, где је вредност
морално исправног човека није независна од суда јавности.
стр.21
Илијаде је руски превод из 14 века, са оригиналног текста

из библиотеке Мономаха цара Источног српско-римског
царства по Уговору цара Тиберија. Петрарка је половином 14
века превео један рукопис Илијаде у Фиренци, који се чува
у Марковој библиотеци у Венецији. Интересовање за Илијаду
је поново порасло када је Димитрије Халкокондил штампао
Момирове песме 1488. године у Фиренци.
Карл Шпителер швајцарски епичар и добитник Нобелове
награде за књижевност 1919. године, написао је за српске
народне епске песме 1915. године у књизи „Наше швајцарско
полазиште“ (Цирих): „Срби имају славну и јуначку прошлост.
Њихово народно песништво не изостаје ни у чему иза осталих
сличних творевина, а њихове јуначке песме надмашују све
остале. Њихова народна поезија по лепоти нема равне, а
њихова јуначка поезија је чак изнад свих...јер тако дивне епске
песме као што су српске, ниједан други народ није спевао још
од Момирових времена.“ Он је написао и дело „Олимпијско
пролеће“ инспирисан српским десетерцем. Шпителер је
нехотице указао на оно што је одавно записано још у времену
ан тике, да су Момирови јунаци Пелазги (Рашани) или анти
чки Срби (Јаконић).
Момирови митови нису престали да постоје ни три хиљаде
година после Тројанског грађанског рата и опсаде Илиона.
Они и данас живе у српском народном предању, како у епском
стваралаштву тако у свакодневном животу.
стр.22
ИТИХАСА 12
С
тари Хелм или „првобитна“ Европа су „миродржне
вериге“ света за које знају Илијада и Луча Микро
козма. „Светлост знања“ је отишла на Исток, а
није дошла, како се погрешно мисли и нетачно представља
у владајућој научној теорији. Археолог Шухарт и антрополог
Серђи су пре Пешића, Николића, Гимбутасове и Хартмана
сматрали да она долази са Запада, тачније Подунавља Хелма.
О томе такође сведочи и Кикеро отац западног културног
речника, који за своја дела каже да је користио старохелмске
источнике. Где су онда нестали ти старохелмски источници,
заједно са њиховим творцима старинцима Хелма, Пелазгима
или Рашанима? Они су једноставно проглашени за јелинске
(„грчке“) и пресвлачењем у јелинско рухо избачени из културне
историје света. Р. Салинас је ову културну отимачину про
коментарисао тачном констатацијом, да су Јелини апсолутно
све узели од Пелазга, али да су „кратког“ памћења, па ништа
у њиховој култури није пелашко.
Орбини је био у праву, када је рекао да су народи Илирије
говорили српски језик пре појаве „Словена“ у њиховим
провинцијама. О томе сведочи и П. Мела који је још у античко
време забележио да су Сарбати један род, са више народа
и имена. Племенска и народна имена Аркађана, Дардана,
Пелазга, Рашана, Меда, Брига, Венета, Срибала, Сарбата, са
општим именом Арији, само су нека имена античких Срба, са
преко 750 различитих назива (С. Миљковић) у последња
четири миленијума. Од петог века она се своде на јединствено
12 Аријско итихаса буквално значи „тако је било“, а односи се на

причу о догађајима из прошлости, историју или легенду од које су
Јелини направили реч thesis, теза.
стр.23
име Словени у циљу замене општег српског имена, а бројна

племена античких Срба „нестала“ су нетрагом са историјске
сцене. Овај историјски феномен управо је највећи сведок
континуитета културе античких Срба, јер, од времена
Илијаде на простору између Црног мора и Алпа нема грубих
дијалектолошких прелаза ни данас, више од три миленијума
после Илионске војне и свих погрома! Ово се наравно не односи
на Арбанасе, који су у 11 веку насељени у области Рабан, са
дозволом српског краља Војислава (Аталиота, Деретић). То
потврђује шиптарско народно предање, као и говор ових
кавказаца састављен од 16 разлачитих језика (Ларусе).
Шарл де Пејсонел је у осамнаестом веку рекао да је српски
језик један од најраспрострањенијих језика, цитирајући
Генсеруса и Року који су тврдили да је тада чак 60 народа
говорило српски језик (Јаконић). Р. Миле у студији о расама за
српски језик наводи да одзвања обалама Дунава... и да је дан
данас заједница језика на Хелму..”Све што живи на великом
простору од Будима па до Солуна и Јадранског мора и говори
једним језиком, један је српски народ” (Доситеј).
Историјска је истина да Лепенски Вир и Подунавска
култура старохелмског источника (Кикеро) постоји у конти
нуитету од барем седам хиљада година пре настанка Јелина.
Старинци Хелма стоје у вези тракасте керамике која је
пореклом из Подунавља и протоилирска (Шухарт), повезана са
Трипољском културом и Курган теоријом. 13 Винча је културна
матрица света (Гимбутас), а подунавска (старохелмска) и
тројанска култура су идентичне (Д. Гаковић). Не може се
прикрити чињеница да пелашки Тројанци припадају култури
Лепенског Вира и Винче, а да је Илионски војна размеђе и
крај те чудесне претројанске или старохелмске културе, која
се четири века касније на историјској сцени појавила као
„чудо у Јелади“.
13 Руско курган, хумка са каменом прекривена земљом, настала је

од имена Гаргарон за јужни врх свете тројанске планине Иде.
стр.24
Песнику Илијаде је познато „златно доба“ митског времена

човечанства, али, историјски, осим тројанског наслеђа
Јелинима такође претходе вискоцивилизовани уметнички
домети критске културе, коју је Јелада у великој мери
присвојила. Гревс износи да многе древне обичаје Плутарх
и други писци повезују са Тезејевом посетом Криту. Рецимо,
најстарија загрејевска позоришта су са Крита, саграђена у
градини са каменим седиштима и тремовима, која су Јелини
касније усвојили, каже Џ. Фајн. Институција позоришта
се данас сматра „грчком“, иако је драма као култна радња
изворно служба божија, обредни литургијски чин, од ариј.
драмма, лутати, скитати, одакле је и македонско (медско)
Драма, место одржавања Олимпијских игара.
„Поједностављена слика културног порекла Јеладе,
матице њеног језика, мита, религије, технологије, обичаја...
упућује на то да је јелински национални карактер произашао
из наслеђа Микенске цивилизације. Али таква слика грчке
представе је фактички искривљена и историјски анахрона“
(Вукушић). Декоративни стил краљевских гробница у Микени
сличан је Ватинском, а исто ветности (у одевању ) Јеладе, Микене
и Миноја су наслеђе старохелмске цивилизације (Гимбутас).
Исто тако има и супротности у одевању, сахрањивању, оружју
или употреби гвожђа у култури Микене и Ахајаца Илијаде
(В. Риџвеј). У књижевности нема помена ахајског продора
на Хелм, па овај књижевни „заборав“ сведочи да Јелини као
народ тада нису ни постојали, иако јелинско предање зна за
повратак Сербонића алијас Хераклића, у време које Хесиод
назива „Гвоздено доба“.
Континуитет старохелмске културе потврђују и Финлијеви
радови, који откривају једно развијено друштво богато
књижевношћу и уметношћу, у периоду од приближно 400.
година, у времену од опсаде Илиона до појаве Јелина на
историјској сцени у осмом веку с.е. Момиролог Финли је
доказао постојање једне послетројанске цивилизације у овом
„мрачном добу“, идентичне оној коју слика хроничар Момир,
а овај временски период се „погрешно“ назива „хеленски“ јер
Јелини тада нису ни постојали.
стр.25
Јелини су мешавина народа настала тек по завршетку

„мрачног доба“. Отуда је право питање ко су заправо Пелазги
(Рашани), Грци и Јелини? Одговор је веома једноставан,
Пелазги су антички Срби старинци Хелма, „Грци“ нису
етнички појам већ малобројне помоћне војне чете Хурита из
Азије док су Јелини исти они Пелазги који су примили језик од
малобројних Хурита и србизирали га.
Пелазги или Рашани су старинци Хелма, а по сведочењу
самих Јелина њихови преци и прарод људски (Асиос, Хекатеј,
Херодот), што налази потврде у предању дарданских Аркађана.
Еуринома и Пелор (= Офион)14 су за свој дом изабрали небески
Олимп,15 а Пелазгима оставили легенду о томе да су настали од
Офионових зуба. Први човек на земљи је био Пелазг из земље
Аркадије, а аркадски Пелазги или Рашани су прастановници
Хелма и М. Азије (Кречмар), пореклом од Меда (Аполоније
Родоски). Страбон сведочи да су пре „Грка“, постојала племена
Дриопа (Древљани), савременици Минијаца које називају
Аргонаути, Кикони (Цакони, Цичани) „копљаници“ са култом
Аполона и Лелеги, који су су били ратничко племе Вара (< ариј.
пāла, чувар) и први професионални војници на свету, чувари
критске таласократије Средоземља (Деретић). Јелини их зову
Кари о чему сведочи промена њиховог имена у спеву Илијаде,
прилагођена јелинском изговору:
Кар(ц)и што варварским језиком зборе.
Који држаху Милет и Меандрове вале.
2, 867-8
Јелини су у Милету тек од седмог века с.е., а изворни спев
познаје само Варе (Вали, Пелазги), па је њихов јелински облик
имена млађи барем три века од песника Илијаде. Спев Илијаде
је препун оваквих примера промене назива, јер је целокупни
именослов прилагођен јелинском изговору. Исто тврде ле Бон,
14 Пелор је ариј. пулирика, змија, а Офион од ахи, змија, а обе

етимологије истоветне су имену Илира и Ахајаца.
15 Олимп је од ариј. √ ламб, смирај сунца, на западу где по српском
миту почиње доњи свет.
стр.26
Ламартин и Деретић, који каже да су у историјским изворима

сва македонска имена потпуно јелинизирана.
Антички писци за Јелине тврде да су то исти они Пелазги,
који су само променили име предака (Тукидид), а Херодот
каже: „Народ атински био је пелазгијски који је „погрчен“ и
научио је нови језик, „Грци“ су се мада слаби много увећали
захваљујући бројним Пелазгима“. Још каже: „Затим је
настао „грчки“ језик увек употребљаван са њим (пелашким),
како се мени чини. Пошто су се отцепили од Пелазга, будући
слаби од малог броја у почетку, повећали су се (Јелини) у
мноштво народа, захваљујући прилажењу многих Пелазга и
многих других варварских народа“. О томе сведочи Дивова
лоза Дардана у Илијади, чији су потомци тројански Јелини и
Латини, Ерихтоније оснивач Атине и Енеј родоначелник лозе
Јулија:
Вођа Дарданцима беше Анхисов честити синак
Енеја, кога роди Анхису Афродита дивна.
2, 819-20.
Вођа Дарданаца је божанска порекла као што то приличи
јунацима: „Што гођ има у Срба јунака /свакога је подојила
вила“.
Сократ такође сведочи, да су Јелини узели многе речи
од Пелазга, а Аристотел је први изричито тврдио да су Јели
ни мешавина народа. Они су у Јелади примили хуритски
језик, али су га заузврат србизирали у тој мери да се он данас
убраја у аријске језике (Чајлд). Јелини су произашли језички
и културно од пелашког или илирског стабла (Робер), а Илири
су антички Срби (Страбон, Дион Касијус, Апијан, Плиније,
Алтајм...). Народи Илирије су Далмати и Сарбати (Еусебије),
па се Долчи пита да ли су Илири постали од Сарбата или ови од
Илира? Катон јадранске Венете сматра потомцима Тројанаца,
а Херодот колонистима Меда (Будимир), док Апијан каже да
су Јелини називали Илирима народ од Македоније и Рашке
(Тракије), преко Подунавља до Паноније и Јадранског мора,
па све до Алпа.
Свакако, да су јелинска вера, уметност, друштво и
обичаји пелашки, али Јелини себе рачунају у старинце
стр.27
иако је непобитна чињеница да су Пелазги и Вари старији

становници Јеладе (Бенгстор). Све што је било пелашко
постало је јелинско. Између осталог, Јелинима се приписује
и „весела служба животу“ иако је чак и она прејелинска.
Микена, Тиринт и остали егејски градови су били окружени
киклопским зидовима, које су градили Пелазги, а припадају
минојско-микенском културном кругу. Постоје блиске везе
минојског Крита, Микене, Мисира и Асирије, пре свега у
трговини и уметности, које се разликују само по декоративним
елементима, техници рада или стилу. Ако асирска уметност
одговара „идеји снаге“, онда минојско-микенска изражава
„идеју живота“ (Ренак, Талбот). Ту идеју је наследила Јелада,
као и целокупно културно чудо старохелмског источника,
које је променивши власнике постало „чудо у Јелади“. Нико
не спори јелинску специфичност, али је то далеко од разлога
да историја почне са њима. Идеју о веселом свакодневном
животу старохелмског источника, Јелини су једноставно
преузели, али је она код њих добила такмичарски карактер,
па су победници духовног и телесног надметања крунисани
пред Скупштином целе Јеладе. 16
Што се тиче старих „Грка“ они нису етнички појам нити су
икада били народ, већ хуритски војници за чији језик В. Рамсе
каже да је из Анадолије и горњег тока Прата (Еуфрат). То није
етничко већ погрдно име за помоћне војне чете, које су на
Хелм дошле из Азије заједно са Хамовцима или Сербонићима,
повратницима са Истока који су у јелинском предању познати
као Хераклићи. Грци су били помоћне војне чете, како на Ист
оку код Нина Беловог тако код Јустинијана (Деретић).17
Њихово народно име је непознато, а нестали су са историјске
сцене пре три хиљаде година у „мрачном добу“. Погрдно име
16 Какву је психолошку тежину имао јелински мото „бити најбољи
по сваку цену“, најлепше је приказао Кикеро у анегдоти о неком
Загори (Расправе у Тускулу), који је доживео да му два сина буду
Олимпијски победници у истом дану. Пријатељ му се обратио речима
да му је сада време да умре, иначе неће доспети на небо!
17 Име „Грци“ се овде преносно односи на Јелине.
стр.28
„Грци“ пренели су Римљани окупираним Јелинима 146. године

с.е. Зато Јелини не воле ово име Грци, па своју земљу зову
Хелада а себе Хеленима, који се историјски могу пратити тек
од прве Олимпијаде 776. у осмом веку с.е. (Хипија из Елиде,
Дуруи).
Грци и Јелини су два различита имена за која не зна спев
Илијаде, оба по српској етимологији, са том разликом, што
прво постоји од осмог века с.е., иако је лично име Јелин старије
од Илионске војне. Друго име Грци је погрдно и млађе скоро
хиљаду година од Илионске војне. Пре Римљана име „Грк“
се јавља само два пута: помиње га Тукидид у Пелопонеским
ратовима, као и Аристотел, обојица антички полусрби. „Стари
Грци“ као народ су обична али корисна измишљотина у циљу
прикривања политичких интереса, због чега је почетком 19
века име Јелини произвољно поистовећено са именом „Грци“,
које се изворно односи на помоћне војне чете Хурита.
Име Грци долази од аријског √ гр(у)ч, украсти, оробити, па
је Грк у значењу „разбојник“, „сецикеса“ (у срп. од овог корена
су „грч“ и придев „горак“). Забележено је и као лично име
градоначелника филистејског града Ашдоде кога је протерао
Саргон (Недомачки). М. Милојевић за Грке каже да „они нису
орали ни копали већ отимали од других“, што налази потврде у
ст. рус. елинъ, поган човек, варварин, татарин (Фасмер). Тукидид
такође сведочи да су робљење и пљачка били главни извор прихода
раних Јелина. Жунковић реч „Грк“ тумачи у значењу „ратник“, а
Николић у Античкој Србији наводи једну стару српску хронику
о кроћењу дивљег коња Дучепала. У њој Филип даје свом сину
Лесандру надимак „Грк“, што треба схватити у преносном смислу
са значењем „лукавац“, „довитљивац“, јер Лесандар је запазио да
се Букал плаши своје сенке, па га је узјахао окренувши га према
сунцу. Отуда је и изворно име коњу од ариј. букала, узнемирен
коњ. 18
18 У јелинској верзији имена Букал је преименован у Букефала (ариј.

баха, бик (= гó > býs) + капала, кефало, глава > Boykefalos), јер је тобоже
имао флеку на грудима у облику главе бика.
стр.29
Јелада је кажу добила име по Јелину сину Деукалиона,

али песник Илијаде зна само за тројанско лично име Јелин,
које носи брат Касандрин и „Пријамов син у птица најбољи
гатар“. Име Јелин је титуларно, етимолошки од аријског хели,
сунце, по коме су добили име „оштрооки“ Хелије и тесалски
Хели или Сели (јел. Selloi) који постоје у Илијади, а по којима
неки изводе јелинско име, заправо од истоимене реке Селеје.
Тесалски Јелини су Пелазги, као и Мирмидонци или Ахајци
који су добили име по Јелиновом сину Ахају. Зову их још и
Аргејци, по Аргу пелашком и „коњодавном“:
Који су били из Арга, у пелашком живели крају.
Из Фтије и Хеладе са женама лепим
те се Мирмидонцима зваху, Хеленима (?) и још Ахејци.
2, 681-3
Песник Илијаде не зна за „Грке“ нити Јелине, јер су ова
имена настала тек после Илионске војне, па је овај погрешан
превод „Хеленима“ нетачан (злонамерно или из незнања), а
треба да стоји Хелима (Селима).
Фтија и Хелада су главни мирмидонски градови у Тесалији
која је постојбина Пелазга (Херодот, Страбон). Ларису су
основали Пелазги (Хеланик) и она је мајка пелашких предака
(Софокле). На новцу из Ларисе је Ахилова глава, па Вергилије у
Енеиди зове Ахила придевком „Ларишки“ Пелазги су били од
Тесалије до Крита, а Херодот као и Момир назива Пелазгима
Атињане, Јоњане, Еолце, Аркађане, Тесалце. Син епонимног
Јелина је Ахај, по коме су се сви Јелини названи Ахајци, али
библијски Елиша нису Ахајци већ Еолци или Ајоли (Флавије),
који су старином такође од Пелазга (Херодот, Страбон). Ајоли
су Пелазги (А. Мори), од ариј. сарá, бог Ветра > лат. Aeolus, јел.
Aioles, одакле је и назив за ветар Еур(о).
Осим Ахајаца, Херодот у Јелине убраја Јонце, Дорце
и Еолце, који су такође сви изворно Пелазги. Херодот за
Јонце каже да су се звали Егејски Пелазги док су живели на
Пелопонезу. Они носе име по епонимном претку Аполоновом
сину, по коме је добило име и Јонско море. Епонимни Дор је
син Јона и унук Аполонов, а Дорци потомци Мисираца. Име
стр.30
Дорци, Даорси, Таорси, Таури или Таври је од ариј. тавура,

бик, сазвежђе Бик. Тукидид за Дорце каже да су се населили
80 година после опсаде Илиона, у време када се Аркадија
звала Пелазгија (Плиније).
Да је прича о „старим Грцима“ као народу измишљена,
доказују и етимологије имена из њихових легенди и космогоније
са митским личностима „позајмљеним“ од Пелазга, као што су оне
о Прометеју и Деукалиону. Јелинска прича о Прометеју преузета
је из симболизма пелашке митске приче о „живој ватри“, од ариј.
прамат’а, име бога Нава, у значењу „Мучитељ“, како се зове
и горњи штап за добијање живе ватре који се врти и трењем
даје искру. Титан Прамат’а је оличење „Живе ватре“, који је по
пелашком миту донео ватру људима. Код Јелина је Прамата
постао Прометеј, јел. Promēthеýs, литерарни „крадљивац“ ватре
и једини јелински општечовечански херој, кога је Сербон алијас
Херакле ослободио мука којом су га казнили богови.
Прометејев син Деукалион је јелински Ноје, који је по савету
оца саградио дрвени сандук у потопу. По предању, Деукалион
је довео Грке или Хурите из Азије али и то стоји у супротности
са причом како је његов отац Прометеј, јер то је домаћи бог
старинаца Пелазга са Хелма? 19 Деукалион је појелињени митски
цар Дукљан(ин), који по предању живи у некавом виру (везан
за глог), па стоји у вези посвећења „живе воде“. Етиолошка
легенда за њега каже да је преварио врага и преместио сунце
са дна мора да сија на небу, што је у предању само песничко
поређење за смену ноћи и дана у ротацији земље. Дукља(н)
етимолошки стоји у вези небеских вода и долази од аријског
дакáргала, „водени ток“, испитивање тла у вези извора (<
дака, дага, вода). Деукалин је јелински Ноје, спашен са својом
женом у ковчегу који се насукао на планину Парнас, што је
пелашко име од ариј. парнаса, предео изнад воде, како се звао
брег Делфског пророчишта, који су контролисали Спартанци.
19 Једино логично објашњење је да су Грци преузели Прометеја још

у Азији, међу Филистејима или азијским Пеластима, па га донели на
Хелм.
стр.31
Први хегемон Јеладе био је Филип Македонски, а први

Јелин ромејски владар Источног српско-римског царства тек у
деветом веку (Деретић). Ово царство које је опстало скоро хиљаду
година после пада Западног римског царства, а познатије је као
Ромеја по унифицираном називу Римљани за све становнике
римске државе, у којој су сви они са правом грађанства носили
то име јер нису биле признате друге нациналности. У XVI веку
„велики изумитељ“ Волф је назвао Источно српско-римско
царство или Ромеју измишљеним именом Византија, а почетком
XIX века приликом стварања прве грчке државе, њен устав је
прогласио за Грке све оне који су били православне вере. Да
су Јелини мешавина народа показују и њихове бројне реформе
језика кроз историју, настале услед немогућности међусобног
споразумевања, а вршене у правцу вештачког удаљавања од
српског језика.
Сасвим је јасно, да се свест бивших Пелазга о културној
баштини предака померила за припадношћу новоствореној
народној свести Јелина. Тако су спев Илијаде и целокупна
култура античких Срба постали јелински. Све што је било
тројанско јелинизирано је, али проблем је управо у томе што
Јелада „није“ наследила ништа тројанско. Чињеница, да су
примили културу од Пелазга није Јелинима уопште сметала да
своје духовне учитеље прогласе за варваре, како би историја
почела са њима.
стр.32
ЖИВОТОПИС
Ж
итија кажу да је божије деловање поезија, а песма
дело Његово. Отуда „песници вуку нит ка небу“,
РВ I, 155, па зaто барда или песника Т. Карлајл
сврстава у једног од шест врста хероја: божанство, пророк,
песник, духовник, књижевник и краљ, придевак за хероја код
Келта. Да је реч песник магијског порекла, а његов посао да
препозна вољу божију или Усуд каже и Његош у Лучи:
Будалама кад би веровали,
Поете су поколоње лудо...
Званије је свештено поете,
Глас је његов неба влијеније (одјек).
Многи сматрају да је живот песника Илијаде „историјска
фикција“, иако он има бројне биографије још у старом
веку. Из неког разлога се сматра, да оне немају ниједан
поуздан податак из његовог живота, што очигледно није
произвољно закључивање већ скривена намера. Први попис
Момирових биографа дао је црквени отац Татијан, док је прву
хронолошку биографију написао лекар Хермоген из Смирне
за време Хадријана (Ђурић). Неки кажу да је песник Илијаде
рођен у време Илионске војне (Хеланик), други за време
беотске и дорске сеобе после Илионске војне (Кратет) или 100
година касније (Ератостен). Аристарх наводи време јонских
сеоба, 140 година касније, док Псеудо-Херодот одређује тачно
168. година после опсаде Илиона или 622. године пре похода
Ксеркса, што је превисок датум у односу на прво одређење.
Песник Илијаде је био из Мајоније (Меоније) једне од покрајина
државе Бригије (Фригије), па га Овидије назива Мајонац, а њих
сврстава у Расене. Будимир такође наглашава, да је песник
Одисеје Мајонац а не „Грк“. Ко су Мајонци (Меонци) или Бриги,
по којима се Преспанско језеро некада звало Бригијско? Мајонци
стр.33
су Расени (Италикус), 20 а ови Пелазги (Хеланик са Лезбоса,

Плутарх, Мирсал). То је народ Рашана (Пелазга) уз Македонију
и у М. Азији, где су пресељени (Еродот). Страбон их помиње код
Охридског језера, а Аполоније Рођанин на северном Јадрану.
Бриги су од Меда који су хетске расе (Рогозин) а Меди од Аријаца
који су сами себе звали Срби. Они су митски народ који је
човечанству даровао ватру. Налазе се у десетој књизи Риг Веде,
а у старом веку су их сматрали за богове. Дали су човечанству
писмо и број, први законик, изумели су разбој (натра, кросна,
тара, брдо), котву (ленгер), кола и точак, а знали су тајну прераде
гвожђа, па су у М. Азији и на Истоку познати као Халиви или
Калиоци.
Хети су од Пелазга (де Кара) и доминирали су М. Азијом
током другог миленијума старе ере. Хетију је на следила Бригија,
а ову Људеја (Лидија), тако да су антички Срби (Пелазги или
Рашани) имали у М. Азији три државе у континуитету, од
почетка другог миленијума до појаве Јелина на историјској
сцени у осмом веку с.е. Меонија је покрајина Бригије у регији
Јоније, која се у библијској географији зове земља Јаван (=
Јован) од ариј. јавана, јахач, освајач, Европљанин, касније
мухамеданац или било који странац, како су сви источни
народи звали Арије овим именом.21 По Јованима је настало
име Јонци за Егијалске Пелазге, док су живели на Пелопонезу
(Херодот). У епонимној легенди о настанку Јонског мора, каже
се да је Јон био племић са Јадрана (Апијан) по коме је настало
ово име. Они су у М. Азији (Јонији) то име задржали све до
јелинског геноцида у VII веку с.е. приликом насељавања Јоније.
20 Италикус одређује Римљане као Дарданце и Бриге, а Са(р)бине

као илирске Дорце. Сви заједно су Рашани, а култура Апенина
пелашка (Мишле).
21 Херодот каже да су Рашани (Расени) и Сарбати (Меди) исти народ, а

асирски цар Тиглат Пилестар II оставио је запис о „Сербану“ у Вавилону
(Вардуну), где су присутни и Рашани, када су Мосхи и Раси владали
Халдејом (Кембел). Како су Зервани искварен облик од Сербани, овде
имамо помен два најстарија облика српског имена (Деретић).
стр.34
Да је песник Илијаде био пелашки Бриг тврди и Псеудо–

Еродот, који даје његов кратак животопис. (М)омирова
дедовина је у Куми < аријски кума, језеро (јел. Averno),22 где
је била једна пећина, за коју се у старом веку држало да је
улаз у доњи свет, па је чувала најпознатија Си(р)била старог
века. Момиров деда Менелопо, син Итачанина Критоновића,
населио се у Куму око 150 година после Тројанске битке (1033.
године с.е.). Еусебије Цесарејски бележи да је Кума основана
1050. године, што значи да је у то време била привлачна
за насељенике, па и (М)омирове претке са „кршне“ Итаке.
Најпознатији итачанин је Одисеј („Луталица“) који сам за
себе каже да је у четвртом колену Илир или антички Србин.
По Плутарху и Ликрофону са Халкиде на Еубеји име Одисеј
је синоним за пелашког краља Наноса, оснивача расенске
Кортоне на Апенинима (Пешић). То је лукави и мудри
лажљивац, чије лажи чак и богиња Атина хвали, а његово име
Одисеј је од аријског √ ход, инф. ходате, ходати, скитати, тако
да он у српском језику има буквално значење „(Х)одије“,као
оличење Сунца божијег, које је вечити „путник“ на небу. Ово
име носи још један учесник Тројанског рата, а то је Одије,
у „каталогу бродова“ вођа Хелизона (Халива) из далеке Алибе
(Алеп) рудника сребра у Сирији.
Момиров деда Менелопо узео је за жену Омиретову
ћерку, са којом је добио кћер Критеиду. Она се после смрти
родитеља преселила у Смирну где је на обали реке Мелете
ванбрачно родила сина, који је добио име Мелесиген по месту
рођења, односно реци са божанским именом. Временски се
овај биографски детаљ не слаже са записом Херодота: (М)
омир је био Пелазг, од мене старији више од 400 година, али
се уклапа у историјски легитимитет Јелина који се добија
ако се Тројански рат помери за четири века. Ипак, нека
друга посредна сведочења дају за право Псеудо-Херодоту.
22 Постоји и малоазијска Кума или Кима, рус. Кима, јел. Cime, лат.
Cуme, један је од градова еолске (Aeolis) колоније у Људеји, насељене
у 8 веку с.е., која је наследила 12 јонских градова.
стр.35
Савременик песника Илијаде био је сатиричар Архилох за

кога се зна да је живео око 1000. године, па ако на време
досељавања Момировог деде са Итаке у Куму додамо један
пас (Критеидин), а то је 1033.-25. добијамо 1007. годину, као
приближан датум рођења песника Илијаде, који се разликује
занемарљивих осам година од навода Псеудо-Еродота.
Ова рачуница има за основицу Ератостеново датовање
опсаде Илина (1183.), а обе посредно потврђује узајамно
допуњујућа лоза Јулија и легендарно оснивање града Рима
753. године с.е. Наиме, (М)омир у Илијади каже да се лоза
Пријамова гаси а Енејева ће управљати Тројанцима, по речима
Посидона „земљотресца“:
Али ће снажни Енеја Тројанцима владати једном.
20, 307
Илијада пева о силном благу Илиона које је Енеј заједно
са библиотеком пренео у будући Рим, који је сачувао свест
о свом дарданском пореклу. По легенди се то догодило пре
Хекторове погибије, а по Вергилију побожни Енеј је избегао
после „разарања“ Троје. Како лоза Јулија од Енеја до Ромула
има 17 пасова (Ливије) или шест колена, што укупно износи
425. година, па легендарно оснивање Рима по овој рачуници
пада са занемарљивом разликом у 757. го дину, с.е. 23
(М)омирова мајка се у Смирни касније преудала за неког
Фомиоса који је био учитељ младежи и брижан очух, па је
Критеидиног сина примио као свог. После смрти очуха Момир
се прихватио трговачког посла, на коме је бележио све што је
видео и чуо. На једном од путовања у Иберију и Тиренију при
повратку га заболе очи. Убрзо је ослепео, а у Смирну се вратио
слеп са именом „Хомерос“, што на језику Куме значи „Слепац“,
слеп човек. Исто значење „слеп“ даје му Прокло, затим, следе
23 Сматра се да је оснивање Рима везано за помрачења сунца познато

Антимаху са Теја, а падало је у шесту годину треће Олимпијаде.
Филозоф Варон је предложио Тарутију да израчуна дан Ромуловог
рођења, па је овај одредио тај дан у прву годину друге Олимпијаде
(Плутарх).
стр.36
конструкције „талац“ (Ђорђић) и „састављач“ (Будимир), али

све се изводе помоћу јелинског језика.
Бесмислено је тражити порекло (М)омировог имена у
јелинском језику, када се зна да Јелини нису ни постојали
у време опсаде Илиона, а поготово што је Хомер инокосно
јелинско име. Ово име је настало је од аријског мамара,
залазеће сунце, РВ X, 55, које као придев значи „смртан“. У
истом значењу су српском лично име Момир, јелинско Momar,
нахоче (Сунце), кога рађа Ноћ без мужа, као и скандинавско
Mimir, трећи корен Игдрасила или турско Omer. Мотив
путујућег слепог певача постоји још у Ведама, али етимологију
овог имена суштински одређује спота израза у наречју Куме
као материјални доказ, јер „слепоћа“ митолошки припада
Наву или доњем свету и потпуно је независна од постојања
историјске личности. Осим тога, у медицини је познато да
губитак једног органа појачава функције осталих.
Када је Момир ослепео почео је састављати песме у Смирни,
али се због немаштине вратио у Куму своју дедо вину, а одатле
у Фокеју код неког Тесторида рецитујући за стан и храну, где је
по свој прилици саставио првобитну (омању) Илијаду. Лукави
домаћин препише његове песме и прикаже их као своје на
Хиосу. Сазнавши за његово вероломство Момир се упути на
Хиос. Неки људи су му се нашли при руци на Хиосу, а нарочито
простодушни пастир Глаук, па је тамо стекао приход и иметак
те се оженио. На Хиосу је довршио Одисеју. Из захвалности
онима који су му помогли, Момир је унео њихова имена у своје
песме. Мало по мало, разнео се глас о његовим песмама по
целој Јонији, па су му саветовали да се пресели у Јеладу. На
путу за Атину био је присиљен да презими на Самосу, где је
коледовао од куће до куће. Одатле је одједрио за Атину, али
се разболео на острву Хио, где је и умро. Сахрањен је на обали
мора. Мо миру се поред Илијаде и Одисеје приписују још нека
дела: пародија Жабо-мишји бој, Химне боговима, случајне
изреке и натписи које је сачувао Херодот.
Већ у старом веку седам јелинских градова се отимало
око порекла и места рођења Момира, иако Јелини у време
стр.37
Илионског рата нису ни постојали, а један веома леп класични

епиграм овако говори о родном месту Момира:
Не родише те доиста, ни љупке ливаде Смирне,
Ни колофонска звезда Момире, божански оче!
Постојбина ти није ни лепи Хио, ни Кипар,
Мисир није, нити обала Итаке кршне,
Аргос те не роди, нит узвишена Микена.
Нити си родом из Кекропа вароши свете.
Ти рода земаљског ниси, тебе послаше музе,
Са небеса, да будеш миље времена свих.
Атину је као отаџбину Момирову сматрао Аристарх јер је
Смирна тобоже била насеље Атине. Градови Итака, Пил и Арг
су сматрани местом рођења Момира зато што он нарочито
слави јунаке из тих места. Софист Хипија је први Киму одредио
као место рођења Момира, што је прихватио историчар Ефор.
Колофон је својатан због шаљиве песме Маргит коју је Аристотел
сматрао Момировом. Хио је својатан због тога што је Момир
тамо умро (Плиније, Плутарх). Јамбограф Семонид наводи
Момира као човека са Хија: „Једнако, као што лишће, и колено
људско се рађа“. На Хију је чак живела једна породица која се
по њему звала и неговала Момирове песме. Тражење Момировог
места рођења међу Јелинима може се упоредити са тражењем
постојбине Словена у старом веку, јер ни једни ни други под тим
именима нису у траженом времену постојали!
Најлепши одговор на збрку око Момирова порекла дао је
песник Лукијан у „Истинитим приповестима“, где каже да се
у сну састао са Момиром на „Острву блажених“, те из његових
уста сазнао да је он Вавилонац. Чак и у сновима песник
Илијаде има српско порекло, јер Јелини су Асирију звали Сур(б)
иа (Деретић) по којој носи име данашња Сирија.
стр.38
О ЈЕЗИКУ
Н
ајстарије митолошке приче Хелма преузете су од пе
лашких или рашанских писаца, блиских сродника
Венета и Дардана. Рашански песник Тамир је пре
Кадма, у XVI веку с.е. опевао завојевање Тесалије чувене по
коњима и долазак првих странаца на Хелм. У Илијади је за
Тамира везан истоветан епски мотив хвале Обилића, да пева
лепше од вила, које га због тога стрељају кроз „грло бијело“.
Низе „станарке олимпијских двора“ су:
среле Тамира, рашког певача и узеле глас му,
... јер се зарекао он и похвалио да ће и саме
натпеват Низе, те ћерке егидоносног Дива.
Срдите Низе њега ослепе и певање оно
одузму њему божанско и уметност китаре звонке.
20, 595-600
На ком је то писму Тамир писао два века пре него што је
Кадмо вратио пелашко писмо са Истока на Хелм? На истом
оном којим пише Лино пелашки песник чију песму помиње
Илијада, а Диодор за њега каже да је први користио стару
(„Кадмову“) пелазгику и дао име сваком од слова, које странци
нису могли да користе због гласовних вредности јер их нису
имали у свом језику. Уосталом, Р. Латам каже да Сарбати
говоре језик најближи аријском (санскриту), а они су старији
од Илионске војне осам векова (Еусебије).
Момир, песник Илијаде и његови савременици тако ђе
су писали на бригијском језику, употребљавајући старо
пелашко писмо. Еврипид у Алкести даје Рашанске таблице
Сорбеја, а његов савременик Тимотије написао је поему
„Бригија“ служећи се том истом пелашком азбуком и пи
смом. Сорбејеве (Орфејеве) химне нису власништво „грчке“
традиције и њених предака (Бирнуф). Немачки „Лексикон
античких народа“ каже да се на територији данашње Јеладе
стр.39
у другом миленијуму с. е. говорило једним језиком који није

био „грчки“, сагласно закључку филолошких истраживања у
„Митологији човечанства“ (Николић).
Сасвим је сигурно, да је Илијада писана језиком који ни
је био јелински, а цела њена митологија је рашког (трачког)
порекла“ (Луковић). Икономиди и Данковски су језик Илијаде
документовали као супстрат српског (словенског). Данковски
у компаративној студији „Homerus slavicus dia lectis cognate
lingua“ каже: „Момир пише једним дијалектом разумљивим
српском (словенском) језику“. Да присила у недостатку
аргумената увек иде под руку са злом намером и варварством,
сведочи и Ватикан, који је почетком 19 века књигу Данковског
о Момировим српском (словенском) дијалекту Илијаде одмах
по издавању ставио на попис забрањених књига (index librum
prohibitorum).
На том истом писму Илијаде писали су и Личани
„божански“ двa века касније. Они су пре историјске појаве
Јелина уклесали свој Законик на каменом белегу из Срба,
чији су потписници Срби. Вођа Личана „божанских“ у Или
јади био је Сибин алијас Сарпедон:
Ликијцима беше Сарпедон вођ...
Из Ликије далеке од Ксанта вировите реке.
20, 876-7
Ови стихови у српском именослову гласе:
Личанима беше Сибин вођ...
Из Лике далеке од Србице вировите реке.24
Јелински облик имена Сарпедон је од ариј. срибинда,
име злодуха зиме, вође народа Сербои (В. Вист), одакле је
и српски Сибин, који је у спеву Илијаде другар Пелагонов.
Заиста, постоје блиске историјске везе Рашке, Крита и Лике
малоазијске (Гревс) а њихово заједничко писмо је исто као и
писмо коришћено у Сарду, главном граду оне исте Меоније
24 Постоји срењевековна верзија Илијаде са српским именосло вом,

коју би требало упоредити са такође средњевековном ве рзи јом
сачуваној на Итаци, коју је изнела О. Луковић-Пјановић.
стр.40
постојбине песника Илијаде, који је био културна престоница

тадашњег света, у „сусрету“ Истока и Запада. Читавих 200
година пре него што је Платон држао предавања у Академовом
врту, у Сарду се изучавала фило зофија, право, геометрија,
астрономија, ковао први новац и настала прва атомска
теорија, коју је Леукип донео у Атину, али је Јелини нису могли
користити, док је Аристотел није превео са српског језика
(Деретић).
Сократ је осуђен на смрт јер је „кварио“ омладину, „доводећи
у питање богове“, али он је залажући се за слободу мишљења
доводио у питање нешто много важније, варварско понашање
Јелина који су увели робовласничке односе, педерастију,
извршили геноцид у Јонији и прогласили туђе за своје: „Будући
да су речи биле свакојако покретане, не би било никакво чудо
да се стари „грчки“ језик упоређен са садашњим варварским од
њега није ни мало разликовао ... Треба ли и ми да тако кажемо,
да су прве речи установили Богови, да су те речи зато тачне?
Или да смо их преузели од варвара, да су варвари од нас старији?
Платон каже у „Филозофији језика“: „Мислим да су Јелини, а
нарочито они који су са варварима саживљени, многа имена од
варвара узели“, а у Кратилу исто што и Сократ: „Многе хеленске
речи воде порекло од бригијског језика“. “Варвари“ су дакле
старији од Јелина по њиховом сопственом сведочењу, свиђало се
то некоме или не.
Језик првобитне Илијаде припада Бригима, главном
племену хелмских (балканских) Меда, у старом веку познатих
као Арији, имену од ариј. āрја (= арјамна), припадник прве две
касте, угледан, поштован човек, које Такит и Толомеј везују за
надљуде. Најбројнији Арији Хелма су Бриги, етимолошки од
ариј. б’ригу, име за планету Венеру, које као именица значи
„брег“ > Брегјани, Брежани, Брђани. Бриги су најбројније
племе Меда, најбројнијих Арија код античких писаца, које
асирски извори на Истоку зову Срби, Арими и Кимери (библ.
Гомер), од ариј. кумеру, земља Дивова и злодуха. 25 Доњи
25 У једанаестом певању Одисеје за Кимере се каже да станују на

западу Океана, северно од уласка у Нав, а то је Хипербореја, земља
стр.41
свет је под земљом, али, са „оне стране“ у Хипербореји која се

налази на северу (Пиндар).
Лесандријски поправљачи (диаскевасти) су Моми рове спевове
поделили на 24 певања, али у првобитним списима Илијаде не
постоји дигама (дупло “г”). У првом попису Момирових песама
са најстаријом пелашком („Кадмовом“) азбуком лесандријски
хроничари нису нашли ни трага дигами. Јонску епику и
народне епске песме,26 у којима се јављају и елементи еолског
језика неговали су и проносили рапсоди путујући певачи, јер су
професионални певачи заменили свештенике певаче Сорбејевог
вре мена. Спев Илијаде је писан у шестерцу (хексаметру) или
херојском стиху прејелинске епике. То је Аполонов стих којим су
прорицале си(р)биле и којим је његов пророк митски личанин Олен
саопштио божанске поруке приликом оснивања пророчишта
Делфи, имену које потиче од ариј. далб’а, точак (среће).
Шестерац Илијаде је карактеристичан по метричком
колебању, које је само по себи својеврсан сведок плагијата.
Састављен је из два неједнака дела: дактилског четворостиха и
двостиха (Адонидов), који имају супротне метричке принципе.
Први није условљен и ограничен (8-12), а други увек има пет
слогова, па метричко колебање упућује на закључак да је
Момир живео на крају времена једне епохе епског стварања
(Будимир). Отуда је спев добио специфичан печат у изразу,
тону и ритму песничког стила и постао општенародни уџбе
ник чојства и јунаштва, каже Будимир. Са друге стране
киклопа. Кимери су живели обавијени маглом и тамом, где сунце

није пробијало (Момир, Од. 10, 508). Зато је Одисеј путовао управо
на север у Хад, да се сретне са душама мртвих нарочито ратника
палих под Тројом. Небески Хад је по српској митологији на западу
смирујућег сунца, а земаљски у „распеваној Хипербореји“ како је
зове Хесиод. За Кимере Запада је наглашено како се разликују од
скитских на Истоку, али ова „прецизност“ има за циљ једноставно
скретање пажње, јер наука игнорише присуство Кимера на Хелму
где су они познати под суименом Меди или Срби.
26 Јелинско epo, epos, реч, беседа, говор, насталоа је од аријског

√ вач, реч, говор, одакле је срп. вакела, авест. vast, пер. аvaz или
лат. vox.
стр.42
он указује на контракцију вокала са накнадним дужењем,

што директно упућује на атичку политуру временски млађу
неколико векова (Будимир), односно време преправке спева
савремено насељаваљу Јоније.
Традиција Илијаде и Одисеје личи или је идентична
српском народном предању, док је језик Тројанаца и Аха
јаца сличан (Ристановић). Толико, да ће Овидије 1200.
година касније написати из прогонства у Сарбатији (на
Дунаву), где је научио језик и писао песме, да се тамо „јели
нски на гетски начин говори“. Одисеј се лако споразумева
са Феничанима или Веничанима (< Венди,27 Венети > лат.
Heneti, јел Fenetoi. Насупрот томе, савезници Тројанаца се
тешко споразумевају међу собом, док се Тројанци и Ахајци
веома лако споразумевају, а све војске Тројанског рата го
воре исти језик у више дијалеката (Ристановић). Отуда је
Одисеј Белчевски нашао велики број сличних речи Илијаде
у македонском, једној од рецензија средњевековног српског
језика. Посебан језик Илијаде је говор животиња, али осим
немуштог постоји и „сеновити“ говор, јер се „сен“ (душа или
њен део) може населити свуда: у води, ваздуху, земљи, камену,
биљци, животињи или човеку. Отуда и говор дрвећа у Илијади.
За истраживаче су Момирови текстови били енигма у
погледу лексичке, семантичке и ортографске грађе, каже
Ристановић, а то се нарочито односи на конструкције ре
ченице и њен склоп, јер језик Илијаде гради сложенице каракте
ристичне за српски језик. Посебно истраживање овде захтева
митологија Момирових спевова, коју Ристановић назива
илирском или српском. Језик Момирових песама је старо
јонско наречје, које је образац свих јелинских дијалеката.
Јелинском језику претходе јонски и еолски дијалекат. Из
јонског се развио атички дијалекат, језик образованости
старог века, а из еолског дорски, јер је језик Тесалаца био
27 Име Венди је од ариј. биндý, „уништилац“, бог Нава, што је

илирски бог Бинд, лат. Bindus Neptun, у натпису са илирске ка
мене аре у Топуском (Р. Марић).
стр.43
мешавина еолског и дорског. Критско линеарно „Б“ писмо

(Кнос, Пилос, Микена) је микенско-силабични линеар „Б“
очуван на глиненим таблицама, који је сличан Момировом
језику (Финли). Нејелинска цивилизација Крита има писмо на
глиненим таблицама, које је слично оном у микенском Пилу,
где се налазе нека од имена богова и јунака Илијаде.
С. Робер за српски језик каже, да по обиму самогласника
и срећном споју меких и тврдих гласова најхармоничнији и
највише херојски, истовремено најнежнији и најмужевнији од
свих српских (словенских) језика. Виала де Самиер је написао
„Путовања по Црној Гори“ сматрајући да се тамо говори
неки дијалект „грчког“, па за илирски језик каже да је богат,
сажет, говорнички складан. За српски језик Ами Буе каже да
је „богат, лаконски, енергичан и хармоничан; он подједнако
добро пристаје мушком и женском полу и употребљава се исто
тако срећно за опевање љубавних нежности, као и великих
крвавих подвига бога Марса; српски сједињава број са мером,
он је звучан, отмен, говорнички снажан, то је уједно исто тако
језик јунака као и говорника“.
Анализа језика и текста Илијаде су тема за себе, веома
обимна. За реченичку конструкцију Момирових спевова,
аутор књиге “Златно руно Јадрана” професор М. Ристановић
каже да су несавладива за савремене „Грке“, па је то основни
разлог лошим преводима на европске језике. Одговор лежи
у семантици Момировог језика, која је потпуно другачија од
структуре свих других језика, онолико, колико је српски језик
специфичан у односу на све остале европске језике.
стр.44
ГРАЂАНСКИ РАТ
К
олико је Страбонова оптужба Пизистрата и његових
редактора за плагијат озбиљна, најбоље сведоче
почетни стихови првобитне Илијаде, који по Псеудо-
Херодоту гласе:
“Певам о Илиону и Дарданији коњеплодној,
што данајском војнику много незгода проузрокова”.
1, 1-2
Ови оригинални стихови Илијаде не само да директно
сведоче о попришту Илионске опсаде, већ имају јединство
мотива, предмета и теме спева у историографској поза
дини сукоба између Дарданаца и Данајаца историјски до
кументованог на Хелму (Балкану). Оба племенска имена
Дардани и Данаји припадају Медима старинцима Хелма
(Ливије), најчешће познатим као Аркађани, Пелазги, Кимери
или Арији који сами себе зову Срби. О старијем српском облику
имена Сабири или Сафири28 даје потврде и Свето писмо, које
помиње „земљу Софир“ у Индији, а старинце Хелма (Балкана)
зове (прикривеним) семитским обликом имена Хавили уместо
Сабири, који су истоветни мисирском Хабири и арапском
Кафири.
Момир у Илијади сведочи за Дардана да је Дивов син
рођен у Аркадији, која се звала Пелазгија (Плиније). Дардан
28 Копти и Мисирци (Египћани) су Индију звали „Софир“. Постојало

је више ових Србија на далеком Истоку, а једна од њих је била Шри
Ланка (Цејлон) која се звала Сербина, баш како се каже „Српкиња“
на супротном крају света на Исланду. Маркелин ово острво зове
„Серендивус“, а Абу Рихан „Сиринди“, док су га европски морепловци
звали: «Серендиб“. Паусанија назива Цејлон „Острво Сериа“ (Острво
свиле), напомињући да на њему живе Скити и Инди. Тада се знало
да је било насељено Аријима званим „Веде“ и да су Индуси на то
острво масовно дошли пре 2. 500 година (Светлица).
стр.45
је по предању из Аркадије, а његови потомци са Батијом су

Тројан и Ил. Такође се јавља у латинском предању, а постоји и
легенда да је он Илиров син. Дардани и Илири су Срби каже Џ.
Кембел. Аркадски Пелазги, Дардани или Рашани су пореклом
од Меда (Аполоније Родоски) и прастановници Хелма (Ливије,
Кречмар), за које песник Ликрофон каже да су „старији од
месеца“. По сведочењу самих Јелина, пелашко предање каже
да су аркадски Пелазги преци не само Јелина већ прарод љу
дски (Асиос, Хекатеј, Херодот). Епонимни Дардан је од ариј.
тарутри, „освајач“, РВ VI, 66, придевак за Громовника, по
коме је јел. Teуtras, митски краљ Медије.
Данајци су присутни у Илионској опсади и већ у првом
певању изједначени са Ахајцима < ариј. ахи, змија (= гý’ја,
тајна, име за Вишњег) > Ахајци или Гуј(а)ци, етимолошки у
истом значењу као Пелор и Илири од ариј. пулирика, змија.
Име Данај(ц)и је од ариј. данају, Данаја < дану, Дана, богиња
мајка Дивова, оличење планете Венере у сазвежђу Бика > јел.
Danaoi (Момир). Они су етимолошки једнаки са Данавама
Махабхарате, хиперборјским Данунима из мисирских записа
и Дананима из староирског предања, а народ богиње Дане су
и Симбри, који су живели у Данској (Госелин) која је по њој и
добила име, а пре тога се звала Србија (Милојевић, Николић).
Стога, нормански историчар Дудо с правом повезује Данајце са
Данцима (и Ирцима), јер носе заједничко име по Дани богињи
Симбра. Кимбре или Симбре су звали Гало-Скити (Плутарх),
а Јелини су Симбре звали Кимери (Страбон). Велшани су
и данас Кимбри, које су као и Меде звали Кимери а они су
слични Рашанима (Чајлд).
Херодот каже да су Ахајци као и Дорци потомци
Мисираца, под којима се овде подразумевају Пелазги или
Рашани из Мисира, међу којима је било и нешто Хурита (Грка)
као помоћне војне чете. „Поморски народ“ су у мисирским
изворима Пеласти, Међу њима су по мисирским записима били
и хиперборејски Дануни, народ богиње Дане, као и Сакалаши,
односно Скири, потомци Сака или азијских Срба. За народе
стр.46
с мора Н. Сандерс каже да се зову Сардани и да су дошли из

Подунавља престравивши фараона Рамзеса.29 Један мисирски
запис из 1221. помиње Акиваше који су се придружили
“народима с мора” у инвазији на Мисир. Они се у таблицама
Богаз Кеја из 1325. јављају под именом Ахајаве, што је један
облик имена за Ахајце. На основу овога се може закључити,
да хуритски елеменат “Грка” досељених на Хелм потиче из
Кападокије .
Јелини изводе Дорце од епонимног Дора, сина Јона
(!), а Херодот каже: „Неки од Данајаца су се помешали са
Пелазгима у Атини, након чега су се Атињани прозвали
Јонци“. Под именом Данаји подразумевају се Ахајци, Дорци,
Јелини и Аргивљани (< Арг), сви изворно пелашког илити
рашанског порекла. Пелазги су прихватили име Данајци
(Еврипид), јер епонимни Данај је посветио у Аргу светилиште
Вучјем Аполону, па су се отуда Пелазги Тесалије и целе Јеладе
прозвали Данајцима (Гревс).
Свето писмо такође сведочи да су од синова Мисира
проистекли Филистени (= Пеласти или Пелазги) и Кафтори
(Крићани). Јевреји су Филистеје сматрали Крићанима, а
њихово народно име Феничани само је један од облика назива
за азијске Пеласте, антички морнарски народ вешт у трговини.
Феничанима су прво звали Крићане, затим Људејце, па на
крају било ког становника М. Азије (Деретић), међу којима су
и Јевреји који никада нису били морнари.
Од Сардана, Дануна, Сакалаша и и осталих азијских Пеласта
су Дорци (Даорси, Таорси), Таури или Таври. То је само једно
од аријских имена Кимера, за које Гросе каже да су запосели
руске степе пре 3200. година, а познати су у Старом завету као
народ Рос. Кимери су Арији сродни Рашанима (Чајлд), а од Арија
(Кимера) у Феникији и Палестини осим Субарејаца (Сабира) било
је Егејаца и Пелазга (Делапорт). Талас сеобе „народа с мора“ који
је преплавио Блиски Исток зауставио је фараон Рамзес 1194. с.е.
29 Име је од ариј. шáрд’а, „пркосан“, придевак бога Ветра и име

сина Сербоновог, по коме су Сарди, Серди или Сорди.
стр.47
(Чајлд). То је уједно био крај хетског царства и настанак Бригије,

насељене колонистима са Хелма.
Мисирски записи који сведоче о Пеластима у Мисиру,
уз изворне стихове првобитне Илијаде одређују Хелм као
место Илионске опсаде, где су Дорци и Данаји историјски
документовани. Р. Салинас је у праву када тврди да се утицај
инвазије данајских Дораца са севера не може искључити из
„херојског доба“, чиме се разоткрива историјско географска
основа Илионске војне. Ова тврдња је веома важна, јер
одређује Хелм као регију и поприште сукоба у опсади Илиона,
а не М. Азију.
Са друге стране, она Илионској војни даје карактер
грађанског рата, јер, Дардани и Данаји припадају истом
пелашком роду, са том разликом што су Данаји повратници са
Истока где су антички Срби имали неколико похода. Чињеница
је да су Хамовци из Европе отишли за Азију, у Вавилон, па Ханан,
а одатле за Африку, што налази потврде у томе да и дан данас
живе на сва три континента. Ова чињеница је у историјској
науци замењена са њеном последицом, која је погрешно
протумачила библијског Хама као географску одредницу за
Африку. Хам је географска одредница за Европу, јер је она
његова домовина. Данаји и Тројанци су синови Хама (Павлов)
или антички Срби, што сукоб у Илионској војни одређује као
српски грађански рат. Мисирски запис из Мединет Хаба не
само да подупире повратак поражених Пеласта кући на Хелм,
већ даје и потврде Ератостеновом датовању Илионске војне.
Аполон заштитник Дарданаца, митски је праотац Да
најаца, а учесници Илионске војне, па и Ахил кога су ва
спитавали његови Пелазги (Диодор), молили су се пелашком
Диву или Дјаусу алиас Зевсу у његовом храму у Додони:
Диве додонски краљу пелашки штоно далеко
владаш у Додони хладној, где Сели врачеви твоји,
крај тебе прљавих ногу на голој пребивају земљи!
16, 233-5
Дарданци и Данајци не само да говоре истим језиком (Ри
становић), већ имају и исте богове! Ареја, бога рата који држи
стр.48
тројанску страну, па је чак и рањен од стране Данајаца у

спеву Илијаде, призивају ти исти Данајци (Нестор):
Јунаци данајски драги Арејеве убојне слуге!
6, 67
Зар је логично онда да после молитве заједничком богу обе
сукобљене стране оду да се боре 1600 километара даље у М.
Азију, чак на други континент?
Лесандар Македонски је пре похода на Исток посетио
Илион да би се поклонио сенима Ахила. Овај податак Плутарха
је веома значајан, јер Лесандар је увек говорио и истицао
да је он Тројанац по мајчиној лози потомак свог славног
претка Ахила из Епира. Колико је он држао до свог тројанског
порекла говори чињеница да је његов војсковођа Пеукест у
походу на Исток носио свети штит из Илиона. Осим закључка
о истој народној припадности Тројанаца и Ахајаца, податак о
поклоњењу сенима Ахила индиректно сведочи да је тврдиња
Илион на Хелму! Заиста је бесмислено да Лесандар два пута
у веома кратком временском року прелази растојање од 1600
километара, што ни данас није тако једноставно. Поготово,
што су се Људејци (Лидијци) из Троаде придружили његовој
војни, јер их је спасао персијске обести, из чега следи логичан
закључак да је Троја била доминион Персије па је Лесандар
тамо могао да оде само као војник.
Нико осим Салинаса није до сада обратио пажњу на
историјски податак из петог века, у коме се каже да Илиј
(Троја) лежи у земљи Ахајаца, у суседству Пелопонеза западно
од Солуна и Македоније, у земљи Европи (М. Хоренски,
Стефан од Византа).30 Западно од Македоније живели су
Илири и Дардани, што су два имена за исти народ (Кембел).
Осим Полибија, антички писци не разликују Дардане од Илира
који као Епирци и Македонци говоре истим језиком. Страбон
тврди да је старо име Македоније Ематија (јел. Emathos), коју
30 Име Европа је од ариј. вришаб’а, бог сва три света оличен у

сазвежђу Бика. Настало је у осмом веку с.е. на Хелму, у Македонији,
центру тада познатог света. Првобитно се јавља као земљописно и
лично име у македонској лози Пердика (Деретић).
стр.49
под истим именом помиње спев Илијаде, кад богиња Хера:

Стигне у Пијерску земљу, у области Ематије љупке.
14, 226
Епонимни Аматије био је митски краљ Ематије или Медије, која
се у јелинским изворима зове Теутранија (Дарданија!) по такође
митском Теутрану, у којој је Македонија била њен доминион
или територијални део. Отуда, Џ. Меде каже да су Меди из
Македоније, где Е. Велс помиње племе са истим именом.
Песници су „насликали“ Србе у три речи: „њива, књига
и мед“, по коме је Медија добила име.31 Меди су као и остала
илиро-рашано-дарданска племена живели претежно у хелмском
троуглу Дунава, Егејске Македоније и Неретве. Песник Илијаде
у „каталогу бродова“ назива Меде именом Мишани, што се
односи на Мезију , регију Троаде у М. Азији, насељену Медима
са Хелма.32 Рогозин каже да су Меди народ хетске расе, а папа
Енеја Силвије Пиколомини у 15 веку за Србе каже да су се у
античко време звали Срибали и Меди. Халкокондил у истом веку
каже да је род Срибала најстарији на свету, а то је сталешко име
јер се у њих броје и дардански сербили, племићи Алба Лонге
(Ливије).
Из пелашке или македонске Тесалије је и прича о Химери
„бесној“ и Белерофонту који је познат Илијади. Њему богови
дадоше лепоту и јунаштво те је погубио чудовиште, које је спреда
било лав, у среди коза а позади змај. Прича о Белерофонту је
јелинизована пелашка варијанта скаске о ведском Балаору,
имену насталом од ариј. балавритра, име Громовника „убице
змаја“ Вритре. У српском спеву то је троглави Балачко војвода
из Леђана града или троглава змија коју убија Милош Војиновић,
на кога је пренешена ведска скаска о убици змијоликог злодуха.
31 Од ариј. мáд’у, мед, настало је име Мадија, одакле је Шумадија

< су, свет + мад’уџа, „производ меда“, у буквалном значењу „света
земља Мадија“ аналогно Су-Меру, Света Мера божанска планина.
32 Од ове малоазијске Медије назване Мезија долази лат. Moesia.
стр.50
Ахил је такође из Тесалског Арга у Епиру, а његово име је

од ариј. аткила, полубожанско име, са обликом Ацилаш на
српском, у глагољском рукопису Илионске војне. Диодор каже да
је Ахил Пелазг и да су га васпитавали његови Пелазги, а Момир
у Илијади да се Ахил у Додони молио Диву пелашком или Дјаусу
алиас Зевсу. Рашански бесомар Дјаус кога песник Илијаде зове
Див, имао је светилиште у Додони, чије посвећенике Страбон
зове „нехеленски варвари“. У том храму су се молили сви
учесници Тројанске битке што директно упућује на једног бога
и један језик Тројанаца и Ахајаца, из чега следи опет закључак
о грађанском рату.
Највећи јунак Илијаде је Ахил Пелејић потомак Сербона по
божанској линији и носи га на своме штиту. Овај Хамовац има
на образу јарца симбол српског бога Рата. Он свира гусле, а
његови коњи носе српска имена: Bailas, Белац и Ksant, Србаљ.
Ахил је Пелазг из Тесалије, силовит јунак, необуздан и плаховит
динарац по психофизичком склопу, који на својој одори носи
„крст са оцилима“ ( „часни крст“). Овај астрономски симбол
српског грба33 је веома чест приказ на уметничким предметима
антике. Налази се на одећи, обући, оружју, код богова, владара
и обичних смртника, али се на уметничким приказима светских
публикација редовно брише и уклања, што се види из неколико
десетина уметничких приказа у Николићевој књизи „Античка
Србија“.
Момир и његов пелашки јунак Ахил су “погрчени“, па
пошто су они променили народност, зашто онда није било
33 „Часни крст“ иконографски представља нематеријални крст

земљине атмосфере или магнетни фокусатор у коме су линије
магнетног поља земље у облику оцила. Одакле старим Србима
савршена астрономска знања? Преисторијска збирка Народног
музеја чува календар из Најеве циглане у Панчеву, о коме је писала
Љерка Опра. Урађен је на печеној глини са орлом у средини. Стар
је 3700-3500. година а на полеђини има стилизована четири оцила,
у облику холограма са осмоугаоним венцем на ординати Велике
Змије, из чије главе се свако јутро рађа сунце.
стр.51
могуће променити локацију и место сукоба у спеву Илијаде?

Поготово, што сакрална географија антике има нематеријалне
архетипове, са којима се европско просветитељство идеолошки
разишло прекинувши ову традицију (Р. Генон, А. Дугин). Свети
Или(ј)он стоји етимолошки у вези сакралне географије, јер је
од ариј. илја, једно од пет рајских дрвета, сагласно Светлом
Ирију из Влес књиге, који је у Ведама познат као Шамбала, а
исландским Сагама као Асгард.
Реченица са драмским наступом „ако је Троја постојала
она је била на Хисарлику“ литерарно лепо звучи, али ни један
од описа Илијаде не постоји у било ком археолошком слоју тог
налазишта (Салинас).34 Било је неопходно измислити лажну
Троју у М. Азији где су Јелини имали бројне насеобине, али није
чак ни потребно позивати се на географију Илијаде, јер, Троја
VIII је слој из времена јелинске колонизације скоро пет векова
млађи од Илионске опсаде, када Јелини нису ни постојали као
народ. Ово „кукавичије јаје“ условило је принцип заташкавање
истине о Троји у теоријском облику политичке завере, што је
први уочио Р. Салинас. Временом, завера се претворила у не
знање каже Салинас, јер су класичне науке постале јалове када
је у питању Троја.
Етимологија имена Троја је такође прејелинска од ариј.
атреја, име бога Нава, одакле је и српски Тројан, цар доњег
света, односно Тројан-град у предању или старо италско Truia
(Вергилијев „Тројански плес“). По називу за овог архаичног
српског бога добио је име и Тројан, син Дарданов, унук Хусов
и праунук Хамов.
Троја из Троаде на Дарданелима35 била је средиште
трговине Истока и Запада у бронзано доба, па је то разлог
њеног честог разарања. Деретић наводи С. Госелина који
каже: „Сербон (Херакле) је освојио Троју пре 3330 година, тада
је пао и Крит, био је то крај минојске династије. Мисирски
записи из тог времена говоре о нападу Сердана (Кефта) на
34 Хисар је „тврђава“ < ст. срп. хись < ариј. кута, кућа.
35 Хелеспонт је име каснијег датума, тек од половине шестог века
с.е.
стр.52
њихову земљу“. Историографско пребацивање Илионске војне

са Хелма у Троаду, чак на други континент, неки везују за пад
минојске таласократије. После пада Кноса око1400. године,
с.е. настала је борба за поморску превласт (Херодот, Малала),
у којој је Тројански савез био главна сметња Микени и њеним
савезницима (Гревс). Момир у Илијади пева о Микени граду
„пуном злата“, која је пала 100 година после Тројанске битке,
али је потребно истаћи да су Данајци колико тесалски толико
пелопонески Аргивљани (Аргејци). Агамемнон „испичутура“ је
тек за време Пелопонеског рата опеван као Микенски василеус.
Запис Хоренског о Илиону на Јадранској обали потврђује
и географија описа у Илијади. У равници Или она су биле две
реке Симонет и Скамандар са леве стране од морске обале и
брод (газ) на другој, која је имала осам притока као Бојана или
Неретва. Скамандар је реч која настала од ариј. самундрá, што
је у вези воде, Океан или име бога Нава, етимолошки једнако
имену Симонет, од ариј. шамана, име цара Нава, бога Смрти,
који обитава у води. Осам притока Скамандра симболишу
број бесмртности и пореде се са небеском рајском реком, која
тече од пупка неба до Сунца, а у сазвежђу Рак дели овај од
„оног“ света, јер из Океана извиру сви водотокови, па и реке
подземног света епирски Ахерон и Кокит. 36
Један од песничких описа ратног сукоба каже да се
Скамандар белео од стомака изврнутих јегуља, скуваних
од ватре запаљених бродова. Јегуља нема у реци Мендерес
идентификованој као Скамнадар, али имају их у изобиљу
Неретва и Бојана. Енхелејци или Јегуљари су јужни суседи
Илира на простору од Дрима и Охрида, односно од Македоније
до Боке (Шкокљев), управо предели западно од Македоније где
М. Хоренски смешта свети Илион са Јадрана.
36 Ахерон је од ариј. каруна, узрок жалости > јел. Aheron, „река

жалости“, а Кокит или Коцит од ариј. кaку, куку, узвик туге и
жалости.
стр.53
ПЛАГИЈАТ 37
Ж
итија кажу да постоје лопови и завидљивци
духовног блага, који га умањују и растачу. Већ у
Хесиодово време је постојала пракса својатања
Илијаде, па је он први који је опоменуо Јелине сматрајући
да они не треба да се заносе и поносе туђом прошлошћу и
песништвом, нити да га присвајају. Јелински мит започиње
са Хесиодом али се са њиме и завршава, у истом веку када
се Јелини први пут помињу у историји. Временом, како је
Момирова слава расла рапсоди и момириди прилагодили су
спевове Илијаде и Одисеје новом именослову према потребама
Јелина. Тако је атинско државно издање Илијаде из 560. године
с.е. поверено одбору стручњака, који је певанију о „Дарданији
коње плодној“ претворио у песму о „смрти и љубави“.
Почетни стихови данашње Илијаде која је до нас доспела у
јелинској редакцији гласе:
“О гневу ћу певат Ахилову,
какве муке Ахајцима приправи”.
1, 1-2
уместо већ наведених изворних стихова: “Певам о Илиону и
Дарданији коњеплодној, / што данајском војнику много незгода
проузрокова”. Поређење изворних стихова и плаги јата показује
да је јелинска верзија већ у првом стиху уклонила историјску
тему спева са Хелма, остављајући тиме простор за Троаду у М.
Азији. Истовремено, потпуно су промењени предмет и радња
спева, од „коњодржне Дарданије“ у тему Ахилове срџбе на
Агамемнона а затим Хектора, што стоји у вези частољубља.
37 Реч плагијат по својој споти означава душевно оболење, а долази

од ариј. √ лаџ(џ), лаж, (по)стидети, црвенети, инф. лаџџате, лагати
> лат. plagium, -arus, plagiator, јел. pláagios.
стр.54
Већ на први поглед, промењени предмет и тема исувише

су „танки“, да би били носећи у сложеној структури Момирове
Илијаде. Поготово са „увођењем“ мотива о Јелени Тројанској
која је Момирову Јеладу претворила у „сан о лепим женама“,
јер чак ни верзија Пизистратова Илијаде о њој не зна ништа.
Већ су Херодот и Еврипид са правом сумњали у постојање „лепе
Јелене“, јер она је само легенда, као што су то „Тројански коњ“
или „разарање Илиона“ у Илијади.
Промена теме и предмета у јелинској верзији спева
Илијаде, коју прате психолошки вешто подметнуте легенде
везане за спев, уз потпуну промену именослова прилагође
ну јелинској верзији Илијаде, произвела је момирско или на
јстарије питање просвећене Европе, које је у суштини питање
преправке и плагијата спева. Не може се отети утиску, да се
плагијат спева Илијаде нарочито у последња три века покушава
„аргументовано оправдати“, на сваки могући начин. Јер, тиме
се правдају и лажне историјске поставке владајуће науке, иза
којих стоје зацртани политички циљеви.
Швајцарски филолози кажу да је предмет љутње у пре
прављеној верзији спева Илијаде плагијат епа о Мелеагру,
Мемнониду или Аитопиду. Мотивација јесте иста, али Ахил има
лични избор судбине, коју у разговору са њим саопштава његова
мајка нереида Тетида:
Рано сине мој живот изгубићеш како и кажеш,
Јер после Хектора одмах и теби је суђен свршетак.
18, 95-6
Ипак, „Еринија и мрачни удес“ имају избор, јер ако се Ахил врати
кући биће дуговечан, како му мајка преноси вољу богова. Ахилов
лични избор јуначке кратковечности уместо дуговечности „у
папучама“, карактерише га као часна човека.
Појам „части“ је непознат је модерном човеку иако је у
прошлости био институција за себе.38 Ахил има исти избор као
и свети кнез Лазар, па човекољубље јунака у српској певанији
38 Част је од ариј. √ чешт, обожење, приношење, а односи се на

обред о надиру, који отвара крсну или часну (десну) страну кола
небеског, а то је страна светлости у српском миту.
стр.55
пореди Грим са Момировим херојима, уз тврдњу да је ово

поређење јединствено у епском песништву света. Зато је један
од најлепших примера просвећеног епског јунаштва Лазарев
избор јунака мученика: Ако л’ волиш царству не бескоме, / сва
ће твоја погинути војска. / Ти ћеш кнеже са њом погинути.
Како је „за часна човека срамота гора од смрти“, кнежев избор
је и поред упозорења смрт. Избор Ахила је такође кратковечност
и слава, али његово частољубље је племенито и лични став, у
односу на просвећено мучеништво кнеза Лазара које је начело
и узвишеност. Јунак или херој умире за идеал, а то је увек и
искључиво узвишен циљ. Ово поређење је само једно од многих
истоветности Или јаде и српске јуначке певаније, које због своје
специфичности захтева детаљније објашњење.
Срби су једини европски народ који има посвећење (култ)
јунака или хероја као виших бића. Јунаци су у вези са божанским
својим пореклом, али, јунаком се и постаје. Задата реч и
јунаштво имају обредну вредност посвећења: Само је Бог изнад
аманета тврдог! Овоземаљска срећа за Србе је у борби за душу
(Живанчевић), па је духовно у српској традицији несумњиво
изнад материјалног и претпоставља његово одрицање Зато,
„српске народне песме опевају а не жале погинуле јунаке, јер
их оне прослављају а не оплакују“. То је оно што свет не разуме,
па се неосновано чуди српском „величању пораза“. Одважност
и храброст су спремност на жртву, а јунаштво или херојство
искључиво духовна објава те спремности. Не може да се буде
добар за друге без штете за себе, а људске доброте нема без
великодушности према другима (Дучић). Свесна и просвећена
храброст је врхунац јунаштва или храбрости, јер, врлина остаје
то само док се негује. „Кроткост без надзора лако прелази у
кукавичлук, љубав у будалаштину, а храброст у насиље“.
Реч јунак односи се на онога ко се истиче смелошћу и
храброшћу у идеји добра, а долази од ариј. јуван, млад, што је
чест придевак богова, у значењу: добар, здрав јак. Питагорејци
су митолошки и семантички потпуно неосновано извели реч
„херој“ од јел. eros, љубав (телесна, чулна). Илијади је Ерос
непознат, а код Хесиода је главно божанство, па је Будимир
био у праву када је рекао да се реч „херој“ никако не може
стр.56
објаснити помоћу јелинског језика. Поготово, што су Јелини ту

реч преузели од Рашана (Трачана), који су тако звали сваког
покојника. „Херој“ долази од ариј. шура, храбар, херојски,
божански, потомак бога Месеца. Јунак или херој је узор како
у животу тако у смрти, „јер су неки људи храбрији пред смрћу,
него пред животом“. По Теофрасту, трагедија приказује живот
и страдања хероја чији је циљ очишћење (Аристотел). Отуда
је антички херој полубог ариј. шура-дева, РВ VIII, 70. Код
питагорејаца херој је посредник између неба и земље, богова и
људи. Код античких Срба посвећени су хероји а у српском миту
јунаци, који не умиру већ се уздижу на небо (Светлица).
Пизистратови редактори нису случајно изабрали „институцију
части“ за почетак јелинске верзије Илијаде. Мотив који се нама
данас са временске дистанце чини не обичан, представља вешт
начин увођења у драмску радњу спева Илијаде сликањем једне
архаичне етнопсихолошке црте. Она има и лепу литерарну
противтежу у божанском знаку куге са неба, којом је Аполон
морио плавооке и дугокосе Ахајце.
Поред промене предмета и теме јелинска верзија спева за мотив
узима „отмицу лепе Јелене“, али, то је само легенда, као што су то
Тројански коњ или „разарање Илиона“. Чак ни Пизистратова верзија
спева о томе не зна ништа, осим, што се у другом певању помињу
тесалијски градови Фтија „мајка јунака“ и Јелада „са женама лепим“.
Неки овај мотив пореде са минојским митом о богињи Плодности, али
прича о лепој Јелени је само легенда искоришћена као психолошко-
литерарни мамац, у складу са понашањем насилника према жени
тог времена, што је подразумевало право победника како га Нестор
и помиње у Илијади. Поћи у војну због једне жене са „1000 бродова“
чак на други континент, мотив је могућ само у јелинској варијанти
присвајања туђег спева, који сам по себи сведочи о плагијату. Да
Јелена никада није била у Троји тврди и Аполодор, позивајући се на
истоимену Еврипидову драму.
Мотив отмице принцезе има старије верзије у причи о
Хесиони сестри Пријамовој коју је отео Телемон, што је како
неки кажу прави разлог Илионске војне, а он иде у прилог
навода Хоренског о Илиону на обали Јадранског мора. Још
старија верзија отмице принцезе је истоветна сумерска прича
стр.57
из Угарита, која има свој искон у загонетци српске космогоније:

„Минда, Миндалина кључе изгу била, нашао их Месец, отело
му сунце? Роса (јутарња). Да је у питању „тројна Зора“ сведочи
улога Јелене Тројанске, коју Будимир исправно етимологише
као „Сунчицу“ или „Светлану“. Злоупотреба гостопримства
такође има паралеле у отмици Европе, Медеје или Аријадне,
али без за вршнице са ратним походом. Уосталом, Јелена
Тројанска није отета, самовољно је пошла па је сицилијски
песник Стрепсихор из шестог века „лепу Јелену“ литерарно
назвао „Утвара“, јер је причу о њој сматрао чистом измишљо
тином (Гревс): „Прича је истинита, ти ниси пловила бро
довима са много клупа, нити си била у Тројанским кулама“.
Поред промене теме и мотива спева, Илијада је у претрпела
и низ других крупних измена, о којима постоје трагови у
јелинској верзији спева, јер преправљачи нису обавили посао
како треба. Ту пре свега спада избацивање описа Ахилове
смрти. Да је Ахил погинуо под Тројом наговештава јелинска
верзија текста Илијаде на више места, не само у предсказању
„среброноге“ нерејке Тетиде божанске „мати плавокосог“ Ахила,
која преноси сину да ће под Илионом стећи славу и погинути,
али, да има избор јер ако се врати кући биће дуговечан.
Исто наговештавају и пророчке речи коња „брзоногог“ Ахила,
који носе српска имена: Балие, Белац (Појезда)39 и Ксант,
Скамандар (Пријезда):40
„Сад ћемо још те спасти Ахилеју силни
ал’ ти се пропасти дан већ примак’о.
Криви ти нисмо ми, но крив је и велики бог и јака судбина“.
19, 408-10
Пророчки стихови Ахилове смрти најупечатљивији су у
тренутку Хекторове погибије, када се овај обраћа Ахилу са
39 Од ариј. бала, бело.

40 Од ариј. самундрá, име бога Нава > јел. Ksant, које има више значења: 1.
име за тројанског бога Скамандра и истоимену ре ку: 2. назив за Србина:
3. име града Срба на реци Србици (Ликија): 4. назив за златно-жуту (српску)
боју и 5. име Ахиловог или Хекторовог коња.
стр.58
жељом да преда његово мртво тело. Овај обичај проистиче из

старовековног веровања да мртви не могу доћи до осталих
сени (душа), док се њихово тело не сахрани по обреду. Ахил
ову жељу одбија а Хектор му се пророчки обраћа:
...ал’ пази да се због мене богови на те
оног не расрде дана, кад Парис и Фебо Аполон 41
погубе тебе вична јунака, код Скејских врата! 42
22, 358-60
Ахил је значи у првобитној Илијади погинуо под Тројом
код Скејских врата, али у јелинској верзији спева не постоји
опис његове смрти, који је до нас доспео у писаном облику
само преко најстаријег киклика Арктина или као легенда.
Да је то тачно, потврђује „луталица“ Одисеј у петом певању
Одисеје када каже како је бранио под Тројом мртво тело
Ахилово од Тројанаца, засут кишом њихових гвоздених
стрела. Ово литерарно сведочење Одисеја, осим што говори о
тројанском знању прераде гвожђа, директно оптужује Јелине
за фалсификат и избацивање описа Ахилове смрти под Тројом
из првобитног спева Илијаде.
Ахајци се жале на „плашљиве Тројанце“ које богови
чувају, али сам Ахил потпуно супротно овоме њих назива
„ратољубиви Тројанци“, на чијој страни је у Илијади и сам
Арес бог рата! Пажљивијем читаоцу Илијаде неће промаћи ни
навијачко обраћање на више места спева праћено погрдним
и увредљивим придевцима, али искључиво ка да су у питању
Тројанци. Тако су „Тројанци срамотни псине“, иако се у спеву
ни по чему не разликују од Ахајаца, осим по вређању: „Тада
Тројанци потрче к’о псине што скачу на вепра“ (да узму тело
41 Парис је од ариј. пареша, највиши господин, придевак Бране,

опште равнотежне силе, чија је улога судије пренешена у јели нској
причи на на обичног чобанина, који пресуђује у божанском спору!
Име Аполон није јелинско, већ преузето од расенског Апула < ариј.
пула, бог Нава, а придевак Феб од ариј. б’aвá, „страшни“, придевак
бога Нава. Феб Аполон је исто што и Бановић Страхиња или Сунце
божије у српском миту.
42 Врата Скејска су од ариј. савјака, шувака (левица) < савја, шуј,
лево, што би у слободном преводу било „Лева врата“.
стр.59
Патроклово) или „Опет си умак’о смрти, о псино“ (обраћа се

Ахил Хектору). Без обзира што Момир топлије слика Тројанце,
приземно омаловажавање у опхођењу свакако не приличи
једном таквом јунаку као што је Ахил, па је вулгарни плагијат у
преради текста каснијег датума. Разлог навијачког понашања
у Јелина у преправљеној верзији спева је етнопсихолошке
природе, мада је сакаћење и несахрањивање лешева као и
њихово препуштање птицама и псима често у Илијади. Постоје
и примери нецивилизованог понашања са мртвима у које спада
бацање леша у Скамандар (Диомед), копање очију (Терсит) или
легендарна Ахилова некрофилија над Пентесилајом краљицом
Амазонки убијеном под Илионом.
Етнопсихолошка црта народне свести делила је јели
нски свет на Јелине и варваре,43 али је њен двоструки кри
теријум имао веома рацинална решења, која су се руководила
потребом сујете и користи. За Јелине су Македонци на пример
били „варвари“ и непријатељи, али Лесандар Македонски је
„Грк“, иако Демостен који је био полускит у трећој филипици
изричито каже: „Он (Филип) не само да није Грк, нити је с
Јелинима у било каквом сродству, већ није ни варварин из
неке земље достојне поштовања, већ је дрипац из Македоније,
одакле ни доброг роба не можеш да набавиш“.
Тукидид назива Македонце „нехеленима“ али данашњи
јелинским научници не хају за њега и кажу да је Македонија
земља „старе Јеладе“. Управо је обрнуто, иако су оба имена
Јелада и Македонија настала тек после Илионске војне. Страбон
за Илире, Ахилове Епирце и Македонце каже да говоре једним
језиком, а Дројзен такође за Македонце тврди су Пелазги,
које Мајани сврстава у протоилире. М. Милојевић каже да
43 Реч варвар је од ариј. барбара, неаријац, варварин, у смислу

нецивилизованог понашања а не националне припадности, како
су то Јелини погрешно протумачили. Пример таквог понашања и
нациналне искључивости на вишем духовном нивоу, јесте забрана
рада страним водичима на територији Јеладе због откривања
историјских фалсификата или например прикривање постојања
пирамиде на Пелопонезу старе 4. 700 година, која припада пелашкој
култури.
стр.60
је у Момирово доба цела Јелада била насељена Рашанима

(Пелазгима), чак и самој Атици, а такође и Страбон, наводећи
да се један део Мореје (Пелопонез) звао Лелегија по Лелезима,
за које Херодот каже да су пелашки Кари (Вари). Сагласно
Херодоту, Страбону и Милојевићу, песник Илијаде је далеко
пре њих записао да се цела Јелада звала Аргос Пелазгијски.
стр.61
О БОГОВИМА
Д
огађаји у Илијади теку по вољи Дива и осталих
богова, иако не зависе од њих потпуно, јер „човек
може избећи вољу богова, али не и Усуд“, па судбина
појединца лежи у његовом карактеру. Грехота, Дивова ћерка
“што свима уме да шкоди“, бачена је на „хранодавку“ земљу
да се на Олимпијску гору и звездано небо никада више не
врати. Овај божански прогон још увек памти српска народна
песма:
Завади се земља с небесима,
небо вели: На земљи је Кривда.
Земља вели: На небу је Кривда.
Изаслаше Св. Илију
да он види код кога је Кривда,
ал’ је Кривда на земљици црној.
Земаљски грех није обавезно објективна кривица, већ може
да буде религиозни преступ који подлеже очишћењу: Сунце
грије од греха нас мије! Судбина управља боговима и људима,
али мистерија живота и смрти је изнад ње. Зато су античке
мистерије биле јавне али су њени посвећеници држали завет
тајности. Етимолошки, речи “мист” и „мистерија“ долазе од
ариј. мéт’ис, место или пребивалиште богова.
Судбина такође припада вечитој литерарној теми борбе
добра и зла, а најлепши пример ове игре „светлости и
таме“ у свакодневном животу представља у Илијади лажно
оптуживање савесног и поштеног Паламеда, јер, „нема тог
добра које неће бити кажњено“. Покварен човек има вијугу
за поквареност на рачун свих осталих вијуга у мозгу, али то
није довољно само по себи јер „од свих људи човек највише
лаже самог себе“, па су највећи злочини по правилу дела која
се врше у име Бога и патриотизма. Илијада има паралелу у
клевети праведног Паламеда за издају, са клеветом Обилића у
стр.62
Косовским циклусу. Али, Паламеду је за разлику од Обилића

ускраћено право да утиче на своју судбину, па он напушта
смртнике и овај свет са речима: „Истино жалим што сам те
надживео“.
Херодот је био „лош Јелин“ јер је писао истинито, а он
претходи Сократу: „Заиста, имена скоро свих богова дошла
су у Хеладу из Мисира... а имена осталих богова, за која они
кажу да су им непозната, ја мислим да су Јелини примили од
Пелазга“. Он даје и опис култа Диониса у Мисиру где сваки
домаћин пред својим вратима закоље прасе у његову част, а
Јелини у свему раде исто. Жене иду и носе фалусе дужине једног
лакта причвршћеног за кип и покрећу га жицом, а испред
иде један фрулаш док за њим иду жене које певају песме. Ту
је и „комодос“, певац подругљивац.44 Жене из Мисира су то
научиле од Пелазга као и Атињани, а овај карневал пресликава
магијску праксу буђења природе (Јаконић).
Још су антички критичари запазили да песник Илијаде
олимпијске богове приказује као људе, са свим њиховим
врлинама, манама или страстима. Див у двадесетом певању
Илијаде наређује богињи Правде да сазове божански збор,
после кога богови лично полазе на бојно поље Илиона. „Бе
лорука“ Хера и Атина Палада полазе заједно у табор Ахајаца.,
са њима Посидон „земљотресац“, Хелмије „вођа снова“ и Хефест
божански ковач. Међу Тројанце одлази Арес „сјајношлеми“,
Аполон „стрељач“ и сестра његова Сербона алијас Артемида
„стреле што сипа“, Лета мати њихова и Скамандар валовити уз
Афродиту са „осмехом слатким“. Од целе халабуке се протресла
гора Идска, тврдиња Илион и лађе ахајске, да узнемирише
чак и Аида „што мртвима влада“.
Див „сабирач облака“ и богови Илијаде су „олимпљани“, али
небески, јер, Момир ништа не говори о олимпијским боговима,
који у време Тројанске битке нису ни били у јелинској части,
хијерархији и надлежностима. Пелашке игре које су постојале
44 Од ових израза су проистекле латинске речи comes, -itis, сапутник,

пратилац. comissator, весељак, бекрија, comitatus, пратиоци,
поворка.
стр.63
пре Олимпијских биле су посвећене Дјаусу (Диву) алиас Зевсу

који је на Хелму имао главно светилиште у Додони, где су
се молили сви учесници Тројаског рата. Јелини су обновили
Пелашке игре под именом Олимпијске и преместили их на
планину Олимп, на граници са Македонијом.45 Али, Момиров
Олимп је божански доминион на небеском своду и подра
зумева божанско станиште на небу:
Тада богиња Зора на широки попне се Олимп
Диву светлост да јави и осталим бозима вечним.
2, 48-9
У време Илионске војне главни храмови Дива били су Гаргарон
на јужном врху Иде и Додона, где су се молили сви учесници
Илионске војне свом заједничком богу Неба. Седиште Дива
је божанска планина, „ветровита“ и „гуду ровита“ тројанска
Ида, у Ведама “учитељица живота“, РВ I, 31:
Ида вреловита колевка звери
Гаргару, 46 свети где му је луг и мирисни олтар.
8, 47-8
У осмом певању Илијаде Див грми са Иде шаљући три пута
Тројанцима знамење за ратну победу, што пословично још увек
постоји код Срба јер „три пута Бог помаже“, а стоји у вези са
нематеријалним правилом броја три (Стеванчевић).
Живот на земљи је само одблесак и пандан оног на небу,
па се божанска свакодневица приказује овоземаљски:
Тако су цео дан до сунчевог смираја
бози благовали...
а кад потону веће сјајна светлост сунчана
оду на починак бози, у своје дворове сваки.
1, 601-2: 605-6
Божански пантеон учесника Илионске војне је исти, а
Тројанци и Ахајаци се заједнички моле у Илијади:
45 Олимпијаде су одржаване о летњој дугодневици, сваких 49 или 50

месеци и трајале пет дана од 11 до 15 у месецу (при пуном месецу).
Право учествовања је оглашавано за све оне који нису осуђивани
или вређали богове, а свечаношћу су руководили (Сербонићи алијас)
Хераклићи (Гревс), који су укинули Пелорије (пелашки празници са
игром) и обновили их под именом Олимпијске игре.
46 Гаргарон је од ариј. горатиг’ора, име за Нав или пакао.
стр.64
Оче Диве ти највећи владару са Иде.

3, 320
Само што су богови подељени око помоћи сукобљеним
странама у Илионској војни. Они активно учествују у сукобу
смртника на земљи, деле се у таборе и заузимају се за своју
земаљску страну у рату, где бивају чак и рањени. Међу њима
је и сам бог Рата:
Мелеме њему меке Пеон 47 на рану метне
и њима извида њега, јер Арес48 смртан не беше.
5, 899-900
Арес бог рата био је страшна гласа:
... а јаукне медни Арес
кол ‘ко уме да девет ил’ десет хиљада људи
завиче у ратном часу кад замеће свађу и борбу.
5, 858-60
Поређења ради, Стентор 49 грлени смртник из Илијаде имао
је имао је јачину гласа као 50 људи.50
Момир је приближио богове људима и смртнике боговима,
па је он „учитељ врлина“ како га назива Хорације. Ксенофон
из Колофона оснивач елејске школе из шестог века каже: „Све
су боговима пришили Момир и Хесиод што се од људи сматра
за срамоту и прекор: красти, прељубу чинити и један другог
варати“. Тако је настала изрека: „Богови су створили људе да
би они створили њих“. У тој земаљској креацији божанског,
јелински пантеон се разликује од свих осталих по броју силних
убистава, силовања, пљачки, отмица, крађа и превара, толико,
да машта обичног човека то може тешко да поднесе.
47 Пеон, епонимни предак Пеонаца од Аплоновог придевка Пеан,

настао је од ариј. пáвана, један од пет животних дахова, певање
> јел. Pavőn, Paián. Сматра се да је први пеан отпевао А. у част
победе над Питоном, па је по овој бајалици добио име. Истородни са
Пеонима су Гергизијци (Ил. 8, 304), остаци старих Теукра (Херодот).
48 Арес (Ареј) је од ариј. аришта, „неповредиви“, бог Рата, главно и
опште божанство ст. Срба.
49 Од ариј. √ стан, одјекивати, разлећи > срп. становит, стењати.
50 За Куче је запажено да им је глас необично развијен, а о неком
личанину Будисављевићу је 1732. забележено да је могао дозвати
„на две уре хода“.
стр.65
Небески живот богова се не разликује од овог којим живе

смртници на земљи, само се издваја од земаљског и јаче
истиче (Будимир). Богови имају строгу хијерархију, а постоје
и родбинске везе између богова и људи. Љубавима и мржњама
на земљи одговарају појачане и повећане љубави и мржње на
небу, где се поједини богови боре једни против других.

стр.66
МИТОЛОШКИ И ДРУГИ ОПИСИ
Х
елм (Балкан) је етимолошки једнак са именом бога
Хелмија51 „вође снова“ са чаробним штапићем
који даје и одузимао сан. Да је његов штап био од
јеловине сведочи песник Илијаде, који у четрнаестом певању
износи дардански митски мотив да се „божански“ Санак
„крије у јеловом грању“. Дрво јеле је остало позорница српског
мита, над којом епски месец најбоље сија. На јеловом пању
седи Усуд, испод јеле спава Зорило најјаче створење на свету,
ту рањени јунак лежи, хајдук се моли богу или умире епски
Марко, а Свети Сава испод јеле бива узнешен на небо.
Тројански пророци су Пријаму рекли да ће његову царевину
на Хелму упропастити син Парис,52 па малишана отправе у
јелову гору међу звери. Дете је преживело, стасало и постало
чобанин кога прозову „Међедовић“, што етимолошки стоји у
директној вези са његовим надимком „боголики“ Лесандар,
именом насталим од аријског расендра, „господар тока“ или
божански придевак Великог Медведа чувара улаза у небески
рај.
Једнога дана, код Париса „Међедовића“ или „Лесандра
леполиког“ обреше се три лепе деве (тројна Зора), са златном
јабуком и захтевом да је додели најлепшој од њих. Свима је
добро позната јелинска верзија ове митске приче у којој је
51 Од ариј. шарма, хумка, свети гробни камен, прибежиште, кућа

> јел. herme, брег са стелом и Hermes, Хелмије. Страбон каже да су
свети каменови са Хелмијевом главом на врху служили као међаши
и путни правци, по којима је цео Хелм добио име. У Илијади се на
више места помиње једна хумка у Илионској равници као гроб Илија
сина Дардановог (11,371).
52 Парис, ариј. пареша, Брана, општа равнотежна сила.
стр.67
јабука додељена богињи Лепоте, али њено изворно значење је

потпуно митолошко. Јабука расте само у рају српског мита,
док „златна јабука“ у причи о тројанском Међедовићу расте
на врху божанске планине, а то је Северњача или пупак
неба. Стари Срби су веровали да ће онај ко доспе до „златне
јабуке“ постати „господар света“, што симболично представља
„достизање знања“, односно поновно или друго рођење (ариј.
двандва).
Потка српског мита је астрономија, а јелинска верзија
тумачења мита о Парису у односу на изворну показује да
је погрешно знање горе од незнања. Да је пре нешто више
три миленијума астрономија песнику Илијаде била детаљно
позната, сведочи савршена песничка слика описа небеског
свода на петоплочном штиту Ахиловом, који је исковао бог
Ковач:
„Најпре начини земљу, па небо, и начини море
и сунце које се никад не замара, и месец пуни,
и сва светлила што се по целом размилела небу,
и Ориона џина, Плејаде, и уз то Хијаде (Бик),
Медведа, кога још зову и Кола, који се свагда
на месту окреће истом, непрестано гледа на џина,
једини он не тоне у Океан да би се куп’о“.
18, 483-9
Најлепши литерарни описи Илијаде су управо они
астрономски:
Звезде већ заходу нагле, већина је минула ноћи,
9, 252
Отуда, Ориона див-ловца „краде“ Зора због његове лепоте,
најављујући светлост новог дана, када:
Зора у шафран-руху по целој проспе се земљи.
8, 1
Тројна богиња Зора у српском миту је представљена као
ткаља, која мота вуну на мотовило, „да зора брже сване“. Њено
оличење у Илијади је Јелена Тројанска:
Ирида гласница тада белорукој Јелени дође...
Јелену Ирида нађе у соби, где велико ткање
стр.68
порфирно двоструко ткаше и у њега уткиваше борбе

3, 121-6
Какве то борбе ткаља Зора у лику Јелене Тројанске
прика зује у порфири? Вечиту борбу видела и таме! Сунчана
божанства одувек стоје као јунаци и ратници у борби са
невидовном силом ноћи и зиме: Нема ни Сунца, ни Месеца,
ни бијела данка ни јунака! Јунаци су војводе у борби добра и
зла, а често се пореде са Сунцем: О јуначе, моје јарко сунце!
Момирова синтагма „слава непролазна“ која постоји у старо
индијском епу, често се јавља у Илијади, јер, најопасније пиће
је јунаштво „цар зла свакојега“ (Будимир).
Зора је ткаља и владар северо-истока на десној или
часној страни кола небеског, која је сретна и божанска:
Тада он (Див) бозима осталим свима започне
с десна слатки точити нектар из једног грабећи чабра.
1, 597-8
Десно је добро, божанско, активно и сретно, па богиња Ке
ва алијас Хеба точи нектар боговима „олимпљанима“ у златним
кондирима, јер злато је је сунчев симбол. Десна страна стоји
у вези надира који отвара „крсну“ страну кола небеског,
најављујући зору и нови дан у ротацији земље. Зато је десна
страна сретна, па бог Ковач десном руком прихвата чекић,
а клешта левом. Атина шаље чапљу такође са десне стране,
као сретан знак Ахајцима у „амброзијској ноћи“ када је убијен
Рас на спавању. Десна страна се зове „крсна“ по „часном“ или
нематеријалном крсту земљине атмосфере који постоји само
на северној полулопти земље. Тај крст носи Ахил, а један од
његових облика је „свастика“, крст који доноси срећу. Налази
се као уметнички приказ још у култури Лепенског Вира, али
исто тако и данас као симбол на гробовима Источне Србије
или ускршњи обредни хлеб у облику свастике. За разлику од
десне сретне стране лева је несретна:
Орао из висина и налево остави војску
Ко крв црвену змију у канџама носаше грдну.
12, 1-2
Змија је симбол егидоносца Дива и кад је орао испусти на
земљу, Тројце обузе страх. У српском народу се и данас каже:
стр.69
„Лева страна крста нема“! Она је врагова, женска, пасивна

и несретна, а симболише је змија, живи симбол ноћног Огња:
„Јарко сунце змије те попиле“!
Сан и Смрт су браћа рођена, „деца Ноћи“ из другог царства
са оне (леве) стране Океана, а Момир је окренут овоземаљском
животу. За песника Илијаде живот је „гледати блиставу
светлост сунчеву“. Апсолутно исти смисао има српска
изрека: „По сунцу ти мени ходио“! Смрт је за песника Илијаде
„светлост сунчеву оставити“. Исто каже и црногорска
тужбалица забележена три хиљаде година касније:
Драгољубе, драго моје!
...сунце су ти заклонили.
После смрти сен борави у Наву, па зато Ахил након снивања
каже: ...у двору Аидову некакве душе / има, и сенке има,
ал’ никаква живота нема! Погребни обичаји, црнина, опла
кивање и нарицање над мрцом окруженог женама, шишање
косе,53 даћа, спаљивање, могиле, све што приказује Илијада
постоји и дан данас на Хелму код Срба. З. Туркуљ-Вранеш
каже, да нарицање за погинулим херојима Махабхарате и
Илијаде исто звучи као нарицање у српским епским песмама
(Јаконић).
Хектор је спаљен и погребен,54 подигнут му је хум насут
каменом и дата је даћа у част Пријамовог 55 најмилијег сина:
Најпре вином руменим угасише ломачу целу.
24, 791
Срби и данас гасе славску свећу искључиво црвеним ви
ном или хлебом намоченим у вино. Затим су кости скупљене
у златан ковчег са гримизним покровом. Потом одлазе сви
у Хекторов двор да се обредно почасте. Овај обичај и данас
постоји код Срба, али од свих позваних који присуствују сахра
ни, најчешће долази родбина или ближи пријатељи.
53 У знак жалости Ахил је одсеку прамен косе, која се по обичају

пали за душу умрлом.
54 Од ариј √ граб’, затворити > срп. гроб < гребсти, заклопити.
55 Име је од ариј. прија, пријатан > хинди Prijanka, енг. Brian.
стр.70
На Патрокловој погребној ломачи принети су коњи, во

лови, пси, овце и људи. После гозбе на погребу Патроклову
у његову част одржана је „страва“, где „Свађа и Страва и
смртоносна нађу се Кера“. 56 Страва је од ариј. свад’вара,
правилно изведен обред, а обред страве познат је и под
именом „тризна“, од ариј. тришнá, смртан, име ћерке Смрти
> ст. срп. тризна, борба надметање, помен уз извођење
витешких игара, по коме је настао ст. срп. трзан, средсело.
Витешке борбе страве или тризне су подразумевале извођење
ратничких вештина на сахрани заслужног покојника. Помињу
се у Илијади, на Атилиној сахрани, код Нестора или на
богомилским мраморима. Из овог српског обичаја развили су
се средњевековни витешки турнири по европским дворовима.
Историјски догађаји у Момировим спевовима имају
логичку повезаност, чињенице се не понављају, оне су фу
нкционалне и условљене па подлежу провери. Описи су у
складу са природним законима, а Илијада обилује подацима
који су веома различити, од познавања тајне прераде гвожђа
и измене водених маса које су три пута спорије у Јадрану
него у Медитерану (Ристановић), преко описа ратних
двоколица или “житног поља” у опсади од „сетве до жетве“
57
и обичаја прања ногу, до биљних врста које песник Илијаде
непогрешиво слика у њиховом природном станишту. Никада
палме, смокве и маслине не слика у унутрашњости континента
већ на обали мора. Ристановић нарочито наглашава сличност
и подударност вегетације Илијаде и Одисеје са оном у јужном
Јадрану.
Зачетник проучавања географије Момирове Илијаде је
Страбон, а њен корпус строго концентрисана структура име
нослова племена, покрајина, континената, планина, клисура,
пећина или водотокова чији подаци достижу енциклопедијске
56 Од ариј. кала, „црн“, име бога Нава > јел. Kéres (= Kires, Ноћ),
„Црне“, женски злодуси Ноћи и сестре Мојри, које стоје у вези смрти
и духова покојника.
57 Атичка област је увозила жито (< ариј. ситја, жито) из Рашке,
Мисира и Скитије.
стр.71
размере (Салинас). М. Ристановић је сјајном анализом доказао

веродостојност пре свега геоморфолошких, хидрографских и
метеоролошких констелација спева Илијаде.
Главни пловидбени путеви Јадрана воде његовом источном
обалом, док су сви остали споредни. Када Ахајци плове за
„стрмени“ и „ветровити“ Илион изнад кога је „гудуровита“ Ида,
копно је увек са десне стране, а ахајски борци за девет година
опсаде гледају рађање поврх копна, а смирај сунца за морем.
Песник Илијаде чак запажа беспрекорно лук сунца и упадни
угао његових зрака! Источна граница Одисејевих лутања је
непрегледан низ копнених планинских венаца, чак до његове
домовине. Одисеј тврди да по северном и северозападном
ветру путује у своју домовину, што значи правац север-југ,
где се како сам каже нашао у густом архипелагу. Постоје само
два арипелага, егејско-јонски и јадрански, први сиромашан у
изворима а други богат.
Може се закључити да Илијада и Одисеја говоре о истим
пловидбеним путевима, којима су пловили и Аргонаути.
Њихова пловидба је према Ератостену била 1225. године с.е. а
песнику Илијаде је познат мотив Аргонаута који су путовали у
Јадранску Колхиду.58 На обали кавкаске Колхиде нема острва
ни архипелага, нити трага предања о Златном руну, а Јасон
јасно каже да се из Јадрана вратио са пловидбе за „Златним
руном“. Забуни је допринео и митски краљ Колхиде, син Сунца
и бог Нава, који је био власник Златног руна чуваног у гају
бога Рата.
Језик мита јесте поетски али он има своју астрономску
функцију. У Аргонаутима се каже да је Јасон пошао на исток,
пратећи природан уплив кретања сунца према западу у смеру
казаљке на сату, Како Јасон и Аргонаути нису небеска тела,
сасвим је логично да се врате са запада из правца где су и
отишли. Јасон јесте „донео“ Златно руно, јер оно симболише
сазвежђе Овна на пролећном небу, па његово путовање никако
није лажно. Аргонаути и Јасон су сасвим овоземаљски, јер су
они кренули са Понта па преко преко Истроса или Дунава
58 Улцињ се пре Илионске војне звао Колхида и стоји у вези са

колонијом Колхиђана са Кавказа, која је ту постојала.
стр.72
стигли на Северни Јадран, а правац њиховог путовања је

северо запад-југоисток. На повратку, копно им је увек са леве
стране као и Одисеју, што значи да су путовали источном
обалом Јадрана, а Јасон је на Схерију стигао са Медејом
управо са северног Јадрана.59
Метеоролошке прилике и познавање ветрова је било пресудно
за сваког морепловца у античко време. 60 Отрантска врата
наспрам Пелопонеза су раскрница морских путева у Медитерану,
која повезује три континента. „Кућа ветрова“ налази се у
Отрантским вратима, где се граниче топле струје Медитерана
и хладне Јадрана, у којој „станују“ четири ветра: Еуро (Момир)
или источни ветар (левант, шилок, широко) који доноси кишу.
Нот или Југо, врло опасан ветар који доноси јаку буру нарочито
кад се бори са Борејом. Зефир или западни ветар најблажи је
од свих који доноси топло и пријатно време. Бореј или северни
ветар најстрашнији од свих (Ристановић).
Ветар се не покорава ни боговима ни људима, нити другим
ветровима: „ко што се Еуро и Ното у гудури пла нинској рву,“ па
су зато постојали обреди за повољне ветрове, са тачним описом
и распоредом. У Илијади се каже да је ахајска флота чекала
повољне ветрове да исплови, па се на основу претходног може
закључити да су то били јужни и југоисточни ветрови.
59 Краљ феачки Алкиној каже да се његова земља налази иза

границе која дели два света: „Живимо на крају света и нико се не
меша са нама“. Његов народ је некада становао у земљи Киклопа
у Хипербореји, а Схерија је по свој прилици острво Крф, античка
Керкира. Схерија је „земља онострана“ на самој граници „распеване
Хипербореје“, предводница душа покојника „јер се путеви дана и
ноћи додирују онде“.
60 Ристановић назива Момира „лукавцем“ истичући мимикрију и
навођење на криви пут, али ове нелогичности су производ јелинског
плагијата Илијаде.
стр.73
ТРОЈАНСКИ КОЊ
В
ергилије у Енеиди износи легенду о Тројанском
коњу о коме Илијада не зна ништа. Ова легенда
није савремена већ млађа од Илионске војне, иако
Аполонов свештеник Лаокон у Енеиди упозорава: Не верујте
коњу Тројци! Шта год да је плашим се Данајаца кад дарове
носе. Не треба сметнути с ума да је Вергилије писао Енеиду
у време бого-цара Августа из дарданске лозе Јулија, којој
је још у Илијади пророчки одређено да влада Тројанцима.
Легенда о Тројанском коњу је данас симбол преваре, највише
захваљујући Лаоконовим речима, али њен постанак је чисто
митолошког порекла.
Код старих Срба је коњ био симбол обнове света и живота
као митолошко поређење за Сунце, које се на крају годишње
путање увек изнова рађа. Илири су сваке године потапали
коња у воду, приликом магијских обреда Сатурну, богу Влаге
и мраза. Венети, познати песнику Илијаде приносили су
у обредима беле коње (Страбон). Спартанци су приносили
коња богу Ветра (Паусанија). На Родосу је бацана у море
коњска запрега у част бога Сунца, а Флор у опису једне борбе
извештава да су Меди пре битке са Красом принели коња.
Меди, које песник Илијаде зове Мишани, а папа Силвије у
15 веку Србима, својим јунацима и полубоговима су додавали
придевак „коњ“ јер то је била света животиња бога Сунца који
„језди на белцу“. Шумадија и данас има изреку: „Тога нема
куд цар коња јаше“.
Јездиоци су познати и песнику Илијаде:
Остали бози и коњици веће спаху јунаци.
2, 1
Коњ се често јавља у вези злодуха доњег света, па је
крилат, виловит, сеновит и видовит, са пророчким даром као
стр.74
Ахилови коњи. Двојност коња и јахача позната је Ведама као

„коњ витез“, а хелмској митологији и уметности у представи
„Рашки (Трачки) коњаник“, најчешће приказаној као вотиван
рељеф. У Илијади је он познат као Аид, бог Нава (= Ајет, јел.
Aitis) и „коњаник славни“ коме су посвећени висови:
Потом се вине (Хера) на снежне на горе коњика Трака,
на највише висове ал’ ногама не дирне земљу;
с Атоске горе она у валовно спусти се море.
14, 228-30
У овом опису се препознаје Света гора, која је све до 1929.
године била монашка република (Николић). Некада се звала
Аполоново полуострво по његовом храму на врху горе, а ови
стихови Илијаде нам сведоче да је Аполон био у улози бога
Нава или Коњаника. Друго име Свете горе је Атос, а настало је
од ариј. атаси, лутајући посвећеник, РВ VIII,3.
Светлост сунца вози се на колима, која вуку коњи Јездиоца
на чудотворним колима са златним точковима, РВ I, 92,
на којима свакога јутра долази „раносвана“ и „ружопрста“
богиња:
Зора у шафран плашту из вода океанских уста,
бозима вечним да светлост донесе и људима смртним.
14, 1-2
Златну кочију Зоре возе синови Неба и весници јутра, два
брата Коњаника или Јездиоца (епски Појезда и Пријезда)
који војују против ноћног душманина, пробијајући се сваког
јутра кроз камени свод небески (Нодило).61 Диоскури су
Јездиоци (Коњаници) и помоћници бојне Спарте (Гревс),
упоредни аријском предању, где Громовник са коњском
главом туче мноштво непријатеља, РВ I, 84. Аријско предање
је астрономски сагласно маглини у сазвежђу Ориона која има
облик главе коња, а стоји у вези ротације земље и свитања
новог дана.
61 Два брата једнолика Коњаника (Јездиоца) су оличења ју

тарње и вечерње светлости Сунца. Вечерњи је брат старији и но
ћни, Пријезда, а јутарњи млађи и дневни, Појезда. Они су синови
Неба, весници Зоре и митски лекари који лече „слепило“ јер доносе
нови дан.
стр.75

Стари Срби су веровали да је свод небески од камена, па је
овај митолошки мотив пресликан у легенду о Тројанском коњу
и прилагођен магијској потреби пробијања тврдиње Илиона.
Поготово што Данаји носе име по божанском придевку
Коњаника, који као придев значи „освајач“.
Илијада нигде не помиње пад и разарање Илиона, што
је легенда као и прича о лепој Јелени или Тројанском коњу.
Постоји само један једини стих у дванаестом певању Илијаде,
о узастопном рушењу тројанског и аргејског бедема, који
представља пример правог али бесмисленог разламања спева
на врхунцу ратне драме:
И кад Пријамов град би разорен десетог лета,
и кад Аргејци у милу отпловише очинску земљу,
тад закључе бози Посидон и с њим Аполон
бедем (ахајски) да сруше (?) пошто све воде наведу
што но се с идских планина одозго у море лију.
12, 15-19
После чудног разарања Илиона следи борба око ахајског
бедема, између „мртвих“ Тројанаца и Аргејаца који су „от
пловили“. Затим се борбе око Илионског бедема воде до
самога краја спева Илијаде. Уосталом, у шеснаестом певању
сам Аполон брани илионске бедеме од напада Ахајаца, а у
истом певању из Ахилових речи Патроклу разанаје се да су
тројански бедеми читави:
Кад би нам отац Див, Атина и Аполон дали,
ниједног Тројца не минула смрт, колико их има,
нити Ахајаца, него из невоље спасли се нас два
и ми тројанске свете развалили бедеме сами.
16, 97-100
Да је у питању неспретна јелинска интервенција, у
навијачкој преправци којој је било потребно и рушење про
тивне стране, показује и помен Хелеспонта присутан у овом
истом певању, који се понавља на више места у Илијади.
Ова регија је позната творцу Илијаде као Дарданели, а
име је променила у Хелеспонт тек половином шестог века
с.е. „Видовитост“ песника Илијаде није усамљен случај, јер
јименослов Илијаде је прилагођен потребама Јелина.
стр.76
Неки кажу да је олуја седам дана након пада Троје бацила

Енеја на обалу Африке, а други да је он изградио бродове што
је вероватније. Спеву Илијаде је непознато разарање Илиона, а
Тукидид прецизно датује дорску инвазију на 1120. осам година
по паду Троје, што значи да је она пала 1128. с.е. Овај податак
је ближи таласу дорске инвазије који је изазвао јонске сеобе 140
година после Илионске војне (Аристарх), од Вергилијевог навода
о оснивању Рима 300 година по паду Троје 1256. с.е. Момзен
такође превисоко датује Енејев гробни натпис из Крешчента на
1200. годину, јер је поуздан податак да се Енејев унук Брит из
лозе Јулија искрцао 1103 године с.е. на Коситерска острва, која
су по њему названа Британска.
Временски приближно Вергилију запис Руфуса каже да је
Рим постојао већ 560. година, кад је рођен Лесандар (356. г. с.е.).
Дардани и Илири су старији од Римљана како каже и сам песник
Енеиде, па овај податак Руфуса временски обухвата Горчин, лат.
Gortina, старо име града Рима чији су први писани подаци млађи
400. година од његовог легендарног оснивања. Сличан је случај са
Атином која је као и Спарта у „каталогу бродова“, али се поставља
питање која Атина? Да ли она из Тарента или непостојећа јелинска
из Беотије? Ни једна ни друга, каже с правом Вукушић. Атињани
су пореклом Пелазги или Рашани (Херодот), а на месту данашње
Атине налазио се Пелазгион са митским оснивачем Кекропом,
док тарентска такође није постојала јер је насељена тек после
Илионске војне.62
Без обзира на временску разлику навода Тукидида,
Вергилија и Руфуса, поставља се питање о којој Троји они
говоре? У античко време је постојало 12 градова са овим
именом (Деретић), a jeднa од њих је и Нова Троја, првобитно
име Лондона кога је основао Брит. Треба прво одредити свих
12 античких Троја, па елиминацијом утврдити тражену.
Уосталом, спев бесмртног Момира се зове Илијада, а не
„Троада“.
62 Тарент је Тара у области Нове Србије, Terra nova di Sibari, са

главним градом Sibari (Николић).
стр.77
ИЛИЈАДА И НАРОДНА ПЕСМА
К
осовски циклус народних песама има исту драмску
структуру као Илијада, у тематици и мотивима који
су митолошки повезани са етичким принципима
чојства и јунаштва уз примере алитерације, каже Милан
Будисављевић у књизи „Илијада у огледалу косовских песама“
(Пешић). На основу тих песама може се дешифровати Илијада,
јер песме о Косовском боју представљају сећање на Илионску
војну. Будисављевић је потцењен и игнорисан у нашој земљи,
иако је указао на непроцењиво лексички благо (Јаконић).
Митолошка матрица Илијаде и Косовског боја има истоветно
сти, што упућује на континуитет предања, а не закључак да
ови догађаји нису ни постојали.
Сличност Момирове поезије са српским јуначким пе
смама поред Будисављевића истичу М. Ђурић, Будимир,
Латковић, Ристановић и многи страни аутори. М. Ђурић
је систематизовао неке од сличности Илијаде и српске на
родне песме, за које је заједничка црта да преовладава
управни говор. Честа је епска црта понављања изреченог и
догађаја код истих ситуација, а нарочито украсних епитета:
„сребролуки“ Аполон: „брзоноги“ Ахил: „совоока“ Атина: Аполон
„светлодавни“: „сјајношлеми“ Хектор: „коњодржни“ Рашани:
Ирида „златокрила“ и „ветронога“: „земљотресац“ славни
Посидон или „муконосница“ и „болодавна“ Илитија богиња
порођаја из кимерске Хипербореје, земље богова и Титана.
Типичност бројева у спеву је српска или како то каже
Финли култни бројеви су илирски: 3,7, 9,12, 100, 300. Три
пута гони Ахил Хектора око тројански зидова: Седморо браће
(синова Андромахе) убија Ахил или седам година Егист влада
Микеном. Девет дана хара куга, девет година траје тројански
рат, а девет дана траје свађа међу бесмртним бозима око
откупа Хекторовог тела. Дванаест пратилаца има Рас (Рес), а
стр.78
исто толико бродова Одисеј. Крит у „каталогу бродова“ носи

придевак „стотину градова“. Божанска планина у српскоме
миту је „стаклено брдо“ на коме живи 300 лабудова „дугошија“
у једноликом руху, који поетски симболишу астрономску
годину.
У опису женске лепоте Момир говори само у појединачим
цртама (стас, лице). Генерално гледајући однос према жени
је насилнички. Заробљене девојке и жене су плен пожуде и
права победника. Описи обилују богатством сребра, злата
и другим скупоценим металима, али и тканинама, као у
српским песмама „сјајно рухо и оружје“: скерлет, свила,
кадифа, ситан бисер и алем-камен, од кога се види путовати:
„у по ноћи као у по дана“. У сликању свакодневних људских
особина обраћање и разговор са животињама није реткост. Од
животиња на јчешће се јавља лав, затим коњ, пас, вук, вепар,
змија, орао... од инсеката пчеле, зрикавци, скакавци, а од би
љака најчешће маслина, оморика, храст... Честа су поређења
а описи борбе и смрти реалистички, тако да сликање једног
предмета ствара живу слику читаве радње. У контрастима
се описи сурове смрти ублажавају сећањем на минуле срећне
дане, што даје посебан песнички ефекат. Јавља се и повреда
епске објективности и неутралности, јер песник сам себи
поставља питања и самом себи одговара (М. Ђурић).
Милман Пари професор са Харварда је четрдесетих година
20. века обавио истраживања стила српске народне поезије, у
циљу да проникне у дух певача. Његов асистент Алберт Лорд
који га је пратио по Југославији записао је1985. године: „Овде
у Југославији, ако хоћете, био је део једне Илијаде, позадина
опсаде Троје“. Пари је на Харварду прикупио такозвану “Пари
колекцију“ збирку српских народних песама највећу на
свету, откривши, да српски гуслари певају песме метричке
дужине Момирових песама. Код њих је нашао и Момирове
сцене, средства и предмете поезије (Пешић). Пари је као
Икономиди и Данковски указао не само на велико лексичко
благо Момирових спевова, већ и на структуру ритма који
на својеврстан начин изражавају драматичност радње, као
производ духа илирске традицији која и данас траје.
стр.79
Да су српска митологија и обичаји свежији него јелински

пре толико векова, показује једна паралела из Илијаде.
Тројански савезник Рас је у Илијади убијен на спавању у
„амбросијској ноћи“. Његов народ су:
Рашани борци са ћубом на глави и копољима дугим.
4, 503
за које је карактеристична бригијска капа са „ћубом“, звана
рога или китара,63 која је стара је колико и српски народ а
налази се на најстаријим уметничким приказима античких
Срба. Она је обележје Тројанских јунака, део народне ношње
и војних шлемова античке Македоније, Медије, Рашке
(Тракије), Илирије и Дакије, рашанског посвећеника Сорбеја,
медских и персиских царева, па и самог бога Митре. Шлемови
македонске фаланге имали су облик китаре, а она се налази
и на главама дачких (гетских) ратника на Трајановом стубу
у Риму. Временом је постала симбол слободе и слободних
народа, па су је носили млетачки дуждеви и француски
револуционари. Одржала се у српској ношњи Сребренице све
до 19 века (Светлица).
Коњи Ресови су по опису потпуно митолошки:
... бељи од снега, у трчању подобни ветру,
украшена су златом и сребром његова кола.
9, 437-8
Дванаест пратилаца Ресових су дванаест месеци Године
(рашански арсиа, свет) а митски Рас или Рес је епонимни
предак Рашана, етимолошки у вези Свароговог точка, што
налази потврде у Влес књизи која каже да су Руси „унуци
Сварогови“.
Као што су се сви учесници Илионске војне помолили
заједничком богу Диву у епирској Додони, тако се српска
војска пре Косовског боја причестила у Самодрежи.64 Епска
63 Од ариј. шик’а, кика, шишка, китка > китара.
64 Косовску битку су Срби добили чистом војничком победом,

а завршена је у 15 часова (Деретић). Лазар је после завршетка
битке са дванаест пратилаца поново пошао у Самодрежу, где је
стр.80
традиција Срба са Хелма сведочи о континуитету јуначке

песме Момировог времена, што је својеврсан доказ по себи
који истичу многи домаћи и страни аутори. Браћа Грим су
скоро три хиљаде година после настанка Илијаде, тврдили
да се овај спев може поредити само са српском јуначком пе
ванијом. Грим, који је знао српски језик рекао је: „Српска
поезија је громадни камен“.
Велики Гете, који је такође читао јуначку певанију
на српском језику каже: „Песме других народа не могу се
поредити са српским. Народ који овако пева засењује све
европске универзитете, па и самог Момира“.
њега и дванаест пратилаца срео и лако посекао Бајазит са резе

рвним одредом војске, склоњеним током битке у циљу спречавања
династичких сукоба. Отуда, на Мраморном стубу на Космету стоји
записано о часу смрти: „...А час је био шести или седми, не знам Бог
зна“.
стр.81
ПОГОВОР
К
керо каже да је и пре Момира било песника: Тамир
Тимотије, Вемо, Лино, Сорбеј, Пронапић учитељ
Момиров, али, стихови Илијаде и Одисеје су омиљена
тема јонских приповедача и темељ народног васпитања
Јелина. На основу јонске образованости која је пелашка,
уздигла се атичка образованост као културни образац старог
света. С. Робер је био потпуно у праву када је рекао да се
јелински мит може објаснити само помоћу српског језика.
Јелини су потомци античких Срба, Пелазга или Рашана, па
имају право на заједнички културни образац са њима, али,
ако се одричу свог пелашког претка и српског имена онда
немају право да туђе прогласе за своје.
Илијада је како истичу Берар и Будимир „епска драма“,
али са више врста драмских заплета. За разлику од античких
које приказују борбу богова и људи, Шекспирових у борби
међу људима и Ибзенових где се бој бије у самом човеку, код
песника Илијаде постоје све три врсте драмског заплета,
које су по својој матрици мистеријске, баш као што су то и
српске народне песме. Илијада је епска драма у исти мах
људска и божанска, са лирским идилима у „свим њиховим
свакодневним ситницама и са свим њиховим вечним
крупницама“. Платон у „Алкибијаду“ неоправдано каже да
је песник Илијаде свашта знао али ништа како треба. Спев
Илијаде „није збирка народних песама, ни наручен дворски
еп“ (Будимир), али њен енциклопедијски приступ у излагању
чињеница даје објективност приповедања, која спаја
прошлост и будућност, богове и људе, садашњост и вечност.
Чињеница је да иза Илијаде по обиму, композицији и
уметничким квалитетима стоји дуга народна традиција усмене
јуначке песме. Није спорно ни да је Момир користио стару грађу,
али, то не умањује његов геније, на против, показало се да је
Момиров песнички таленат изнад митског обрасца и важности
Илионске војне. Управо, посебност спева Илијаде сведочи у
стр.82
корист постојања њеног духовног оца, јер његов спев је темељ

европске књижевности, који сам по себи пружа одговор на
питање зашто Илијада припада свим народима и временима.
Објективност приповедања у спеву Илијаде има општи
карактер, уз уметничку изражајност, митолошку симболику и
савршену епску технику стиха са мајсторскм композицијом
реченице и спева (Будимир). За песника Илијаде Плутарх
каже да је „однео победу над променљивошћу људског
укуса“, па се без обзира нa каснији плагијат спев приказује
„много савршенији од Аристотелова канонског принципа“.
Аристотел у Никомаховој етици каже да богови нису научили
песника Илијаде орању и копању, нити некој вештини,
али, Момир није само песник, већ географ, историчар,
теолог, метеоролог, митолог, ботаничар или астроном.
Песник Илијаде је спојио традицију и стварност па Будимир
поредећи Момиров пе снички таленат каже да је „песник
Илијаде много напреднији и трпељивији но енциклопедиста
Аристотел, учитељ Лесандра Србљанина који је прогласивши
равноправност свих људи, показао да је више научио и
сазнао животне мудрости у песнику Илијаде но у свог
учитеља и главног филозофа римокатоличких богослова“.
Митологија спева Илијаде је илирска или српска иако је
лични доживљај, али је њена симболика остала непромењена и
данас препознатљива. Песник првобитне Илијаде је постојао,
што сведоче литерарна и метричка специфичност спева, као и
његова тема историографски дефинисана у земљи Европи на
Хелму, тачније јужном Јадрану где је и одредиште Одисејевих
лутања. Сви учесници Илионске војне су исте народности,
јер говоре једним језиком и моле се истим боговима, што
њихов сукоб одређује као грађански рат хамоваца на по
четку „мрачног доба“, које обухвата време од 12 до осмог
века с.е. када Јелини још нису ни постојали. То значи, да
је јелинска редакција Илијаде плагијат, касније „погрчен“,
заједно са његовим творцем, а место и регија са Хелма и
Јадрана премештени чак на други континент, у Малу Азију.
Именослов Илијаде је такође потпуно прилагођен
јелинском изговору, али је српска етимологија ипак
препознатљива. Све се то чини недовољним, па постоји упорно
настојање да се Илионска војна, које за сваки случај „није ни
стр.83
било“ као уосталом и њеног творца, временски помери за четири

века касније. То даје хронолошки легитимитет Јелинима,
јер се они као народ први пут тада и јављају на историјској
сцени. Не може се отети утиску да је управо из плагијата
Илијаде проистекло момирско или „најстарије питање“
Европе, укључујући и одрицање постојања њеног аутора.
Одавно стоји записано да (само) „Бик поседује дво
струку снагу оштрих рогова, РВ IV, 5, а Свето писмо каже да
сунце, месец и звезде одређују све на земљи. Прекинувши са
традицијом европски хуманизам је „спустио“ небо на земљу, па
је Р. Рилке оправдано рекао да је наш свет позоришна завеса
иза које се крију најдубље тајне. Контрола писаних извора увела
је варљиви принцип да „оно што није на хартији нема га на
свету“, али је песник Илијаде и Одисеје пре тога је записао да
снови „непостојани“ две капије имају, једну од рога а другу од
слонове кости. Снови који пролазе кроз врата од слонове кости
варљиви су и не остварују се, а они што пролазе врата од рога
претсказују истину и остварују се па ма шта човек у сну видео.
стр.84
стр.85
стр.86
ЛИТЕРАТУРА
Хомер, Илијада, у преводу М. Ђурића, 1975.

Хомер, Одисеја, у преводу П. Папакостопулоса, Бгд.
1950.
Н. Вулић, Противречности у Омира и у нашој
народној поезији, Глас СКА, Бгд. CXIV, 1925.
М. Будимир, О Илијади и њеном песнику, Бгд. 1940.
Хомерова песма о смрти и љубави, Бгд. 1969.
О атинској Илијади, Летопис Матице српске,
књ. 394,1964.

М. Ђурић, Хомер у нашим књижевностима, Ск. 1954.
На изворима уметничке лепоте, Бгд. 1957.
О Хомеровом пореклу, животу и делима.
Мирон Флашар, Хомер и хеленска етика, Бгд. 1968.
М. Ристановић, Златно руно Јадрана, Бгд. 2006.
Роберто Салинас-Прајс, Слепа Хомерова публика, Бгд.
1985.
Бранко Вукушић, О тројанско словенској мистерији,
Бгд. 2003.
У преводу: Роберт Гревс, Грчки митови, Бгд. 1995.
Синиша Јаконић, из необјављених списа.
стр.87
CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-92
Филиповић, Слободан М., 1950-
Есеј о Илијади / Слободан Филиповић. -
Београд : С. Филиповић, 2011 (Младеновац : Јаворје). -
90 стр. ; 21 см
Тираж 300. - напомене и библиографске
референце уз текст. - библиографија : стр. 89.
ISBN 978-86-915017-0-9
COBISS 187005196
стр.88
стр.89
стр.90

2011 - Есеј о Илијади (Слободан Филиповић)

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

2011 - Есеј о Илијади (Слободан Филиповић)

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Есеј о Илијади

А. Шилов такође изражава сумњу у јелинску верзију

Зашто се онда са преводом Илијаде на јелински језик

Да лицемерје политички корисне научне бесмислице о

док се Одисеја рачуна као ахајски спев (Ристановић), у коме

5 Одисејева мајка је ћерка коринтског бога Сунца, а он има 12 бродова.

коме припада небески Олимп. Одисеја, као и песма о Бановић

родне непријатеље са злодусима Нава или „оног света“ и

а временски претходи два века настанку њихове писмености

Првобитни спис спева Илијаде преведен је на јелински

8 Амазонке су од ариј. мануша, жена, које су звали Сарбаткиње, а

Културно наслеђе Пелазга није просто преузето од

доказује првенствено помоћу метеоролошких, хидролошких

М. Ристановић истиче да начело аутономије руши све шпеку

9 Си(р)била је од ариј. сирпирилá, придевак жене бога Нава, по којој

исто што и Спартанци. Песник Илијаде је у својим спевовима

10 „Песник буне“ Филип Вишњић знао је напамет поред народних и

Илијада и Одисеја су уметничке творевине сублимисане

Илијаде је руски превод из 14 века, са оригиналног текста

12 Аријско итихаса буквално значи „тако је било“, а односи се на

име Словени у циљу замене општег српског имена, а бројна

13 Руско курган, хумка са каменом прекривена земљом, настала је

Песнику Илијаде је познато „златно доба“ митског времена

Јелини су мешавина народа настала тек по завршетку

14 Пелор је ариј. пулирика, змија, а Офион од ахи, змија, а обе

Ламартин и Деретић, који каже да су у историјским изворима

иако је непобитна чињеница да су Пелазги и Вари старији

„Грци“ пренели су Римљани окупираним Јелинима 146. године

18 У јелинској верзији имена Букал је преименован у Букефала (ариј.

Јелада је кажу добила име по Јелину сину Деукалиона,

Дорци, Даорси, Таорси, Таури или Таври је од ариј. тавура,

19 Једино логично објашњење је да су Грци преузели Прометеја још

Први хегемон Јеладе био је Филип Македонски, а први

су Расени (Италикус), 20 а ови Пелазги (Хеланик са Лезбоса,

20 Италикус одређује Римљане као Дарданце и Бриге, а Са(р)бине

21 Херодот каже да су Рашани (Расени) и Сарбати (Меди) исти народ, а

Да је песник Илијаде био пелашки Бриг тврди и Псеудо–

Савременик песника Илијаде био је сатиричар Архилох за

23 Сматра се да је оснивање Рима везано за помрачења сунца познато

конструкције „талац“ (Ђорђић) и „састављач“ (Будимир), али

Илионског рата нису ни постојали, а један веома леп класични

у другом миленијуму с. е. говорило једним језиком који није

24 Постоји срењевековна верзија Илијаде са српским именосло вом,

постојбине песника Илијаде, који је био културна престоница

25 У једанаестом певању Одисеје за Кимере се каже да станују на

свет је под земљом, али, са „оне стране“ у Хипербореји која се

киклопа. Кимери су живели обавијени маглом и тамом, где сунце

26 Јелинско epo, epos, реч, беседа, говор, насталоа је од аријског

он указује на контракцију вокала са накнадним дужењем,

27 Име Венди је од ариј. биндý, „уништилац“, бог Нава, што је

мешавина еолског и дорског. Критско линеарно „Б“ писмо

28 Копти и Мисирци (Египћани) су Индију звали „Софир“. Постојало

је по предању из Аркадије, а његови потомци са Батијом су

с мора Н. Сандерс каже да се зову Сардани и да су дошли из

29 Име је од ариј. шáрд’а, „пркосан“, придевак бога Ветра и име

(Чајлд). То је уједно био крај хетског царства и настанак Бригије,

тројанску страну, па је чак и рањен од стране Данајаца у

30 Име Европа је од ариј. вришаб’а, бог сва три света оличен у

под истим именом помиње спев Илијаде, кад богиња Хера:

31 Од ариј. мáд’у, мед, настало је име Мадија, одакле је Шумадија

Ахил је такође из Тесалског Арга у Епиру, а његово име је

33 „Часни крст“ иконографски представља нематеријални крст

могуће променити локацију и место сукоба у спеву Илијаде?

њихову земљу“. Историографско пребацивање Илионске војне