Pesma o pesmi

AUTOR: JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ

Jovan Jovanović Zmaj je jedan od najvećih liričara srpskog romantizma. Iako je ime Zmaja u
srpskoj literaturu asocijacija na književnost za decu, svojim bogatim i raznovrsnim opusom, on
je ušao u srpsku književnost kao izuzetno značajan pesnik. Svojim radom i delom u književnosti
skrenuo je pažnju kulturne javnosti na teorijsku misao o literaturi.

Iako je poznat po dečijoj poeziji ne može se odvojiti od rodoljubive i misaone (refleksivne)

poezije koja je veoma značajna. Kao i svi veliki evropski pesnici toga vremena i Zmaj je pevao
po ugledu na narodnu poeziju. Znao je šta je njegov narod održalo u životu i čemu bi trebalo
ispevati pohvale. Inspirisan pesmama narodnih pevača on se bogatio i razvijao.

Teme i žanrovi koje je Zmaj koristio su veoma raznovrsni. Njegov opus predstavlja “literaturu u
malom”. Na različite životne izazove reagovao je lirskom, satiričnom, političkom, refleksivnom,
humorističnom poezijom. Pisao je poeme, balade, parodije, priče, bajke, basne, anegdote, dramu,
sve ogranke tadašnje poetike.

Zmaj je bio manji romantik nego Đura Jakšić i Laza Kostić, ali više od njih vezan za pesničku
tradiciju. Branko Radičević i narodna poezija su dva osnovna činioca koja su uticala na razvoj
Zmajeve poetike. Do kraja je ostao veran tom osnovnom žanru njegove epohe. Uz privrženost
narodnoj poeziji vezao je i porodične osećaje i ono je jedno od njegovih glavnih preokupacija.
Rodoljubiva i subjektivna lirika je značajna po tome što je Zmaj u njoj dao angažovanu poeziju.
Privlačila su ga savremena politička zbivanja, a ne romantični snovi o prošlosti, slavi i veličini
predaka.

Zmajeva “Pesma o pesmi” je programska pesma i spada u intimnu poeziju pesnika, u onu poeziju
u kojoj nam pesnik izražava svoja lična osećanja i svoje doživljaje. Zmaj je u mnogim pesmama
bio pesnik kolektivne inspiracije. io je veoma angažovan u društvenim i kulturnim zbivanjima
svoga doba. Zmaj iznosi stav da njegova poezija nije utočište i prostor za beg od nedaća koje se
dešavaju u svetu. Sama suština poezije sastoji se u tome da je ona okrenuta čoveku i njegovom
životu, odnosno ljudima. U pravo se ta misao iskazuje u pesmi.

Pesma o pesmi – analiza pesme

U pesmi je pesnik nadahnut značajem stvaranja, stvaranjem poezije, inspiraciju je pronalazio

svuda oko sebe. Pesma kao motiv nalazi se svuda oko njega, u svim životnim situacijama. U
nekim stihovima pesnik nam ističe značaj poezije, dok nam u drugim ističe blagorodnost pesme.
Želeo je da nam pokaže koliko je pesma značajna u našem životu i koliko ona može da osnaži
pesnikovu dušu.
Za pesnika je pesma smisao života i on nam želi preneti svoju veru u to da pesma u sebi ima
samo humani karakter. Pesma za njega ima moć da upravlja ljudima i ljudskim životom. Da mu
pomogne u nevolji, da osnaži ljude kada treba, da zbliži i pomiri, da podrži ljude u setnim i
srećnim trenucima njihovog života.

“… Gde je bola, gde je jada,

– Pesma blaži;
Gde se klone, gde se pada,
-Pesma snaži;
Gde su ljudi, dobre ćudi,
-Pesma s’ori;
Što ne možeš drukče reći,
-Pesma zbori;
Gde utehe nema druge,
-Pesma stiže;
A gde sumnja sve obara;
-Pesma diže…”

Iz ovih stihova vidimo da je pesma verni pratilac čoveka, i u dobru i u zlu. Kada padnemo,
klonemo duhom, tu je pesma da nas snaži. Kada u nekim situacijama ne možemo iskazati naša
osećanja, tu je pesma da uz pomoć nje pokažemo naše prave emocije. Kada nam ništa ne može
pružiti utehu, tu je pesma da nas teši. Kada su ljudi veseli, vedra duha i dobre ćudi tu je pesma da
ih još više razveseli.

Pesma je ispevana u dijaloškom obliku. Pesnik postavlja pitanja i sam odgovara na njih. Ovo nije
klasičan oblik dijaloga i ovakva pitanja nazivamo retorskim pitanjima. Na ova pitanja odgovore
nalazimo u samoj analizi pesme.

U uvodi nam se kroz dijalog donosi događaj u kom “tvorac sveta” šalje svoju najmiliju ćerku
Poeziju među ljude,. Pesnik nam govori da je kletva to što su ljudi bez srca, što su im grudi
prazne. Silaskom Poezije među ljude, sunce je obasjalo i razvedrilo taman i tmuran svet. Govori
nam se da čovek ne bi bio ono što jeste da pesma ne postoji na ovome svetu.

“… Jedan drugog bolno gleda:

“Ovako se živet neda!
Ta mi kanda nismo ljudi;
Prazna srca, prazne grudi,
U praznini muke s’jaše,
Zar nas kletve dotle prate?”

“…Na taj vapaj, na te glase

Tvorac sveta smilova se:
“Siđi dole kćeri moja
Najmilija!”
A kći siđe, -to je je bila
Poezija;
I na zemlji ko da novo
Sunce sinu,
Te razvedri praznu tminu…”

Pesnik nam kroz čitavu pesmu ističe značaj pesme i poezije uopšte. Majka kod kolevke detetu
peva. Vidimo da je pesma uz nas od samog rođenja. Ljudi se raduju kada im se u porodici i među
prijateljima neko rodi, a majka nas posle pesmom uspavljuje. Ono što se pesmom želi čedu,
pesnik poredi sa rajem:

“…Eno majke kod kolevke

Čedo tija,
Čedo spava, a majka ga
Pesmom nija…”

Pesma se čuje i u crkvi, na liturgiji. Peva se veri i u slavu Boga. Nad mrtvim čovekom takođe se
pesma poje, tom pesmom se ispraća čovek na onaj svet. Za tu pesmu pesnik govori da je i to
pesma nekih boljih dana, da je to pesma “pouzdanja”, nadanja da postoji neki drugi i bolji život.

“…Ta i grob je tek kolevka

Boljeg danja,
-I zvona su samo pesme
Pouzdanja…”

Pesma je nezaobilazni deo svakog veselja. Na svadbama pesma dočekuje mladence. Ratar na
polju uz pesmu završava svoj posao. Uz pesmu je sve lakše, svaki posao se lakše završi i zato je
pesma tu da nam pomogne.

“…Pesma trese pred mladence

Rosno cveće…”

“…Eno ratar s’teškim trudom

Ore rado;…”

Mobe su se održavale uz pesmu, na selima se uvek orila pesma na livadama i pesnik nam
pokazuje koliko je važna naša tradicija. Majka sina dočekuje iz daleka uz pesmu. I tako se sa
pesmom putuje kroz čitav svet. Na još jednom mestu nam se navodi koliko je pesma stara i
koliko dugo je prisutna u čovekovom životu, koliko je narodna poezija bitna. To su stihovi:

“…Pod stoletnim hrastom sedi

Guslar stari,
Prošlost vraća, duše krepi,
Srca žari…”

Pesme su svedok prošlih dana, one su održale ljude. Pored svih nedaća tu je pesma da pomogne
ljudima i pesnik joj izriče pohvalu. U pesmama nema mržnje, u njima vlada ljubav. Pesma je
izvor vere i nadanja. Pesnik nam govori da treba i mi sami da negujemo i čuvamo pesme, to nije
samo posao pisaca.

Stihovi na kraju nam ističu svu blagorodnost pesme. Pesnik za nju kaže da je sveta i čista. Bog
nam je podario tu moć da smo razumna bića i da možemo da stvaramo poeziju. Zbog toga je
pesma “bogodana”, plemenita. Prava je ona pesma koja je istinita, koja je potekla iz duše i iz
zdravog srca.

“…Pesma mora biti sveta,

Biti čista,
Baš ko zveuda u visini,
Plemenita,
Mora biti obasjana,
Istinita…”

Pesnik nam govori da takve pesme treba negovati. Da ih ne treba kvariti, jer pesma je za njega
svetinja. Takođe nam govori da pesme ne treba odbacivati, jer time uništavamo sreću, nadu i
čitav svet.

U pesmi nam je Jovan Jovanović Zmaj doneo svoj stav i svoja razmišljanja o pesmi i poeziji
uopšte. Poezija za njega predstavlja čitav svet i ceo njegov đivot . Svet ne bi bio ovako lep i ne bi
postojao da nema pesme. Pesnik nam povezuje pesmu i čitav naš život, vidimo da smo je
pronašli u svim segmentima našeg življenja. Ona nam je potpora i podrška u svim srećnim i
tužnim trenucima. Pesma treba da bude poučna i da nas natera da razmišljamo o životu, da
oplemeni našu dušu i srce. To je osnovna snaga koju pesma nosi sa sobom.

Beleške o autoru

Jovan Jovanović Zmaj jedan je od najvećih pesnika srpske književnosti. Poznati je kao jedan od
najvećih lirskih romantičara, a mnogi ga znaju i kao jednog od najboljih pesnika dečje poezije.
Zmaj se rodio 1833. godine u Novome Sadu. Tamo je završio osnovnu školu i niže razrede
gimnazije. Više razrede pohađao je u Halašu i Požunu. Nakon mature, Zmaj je u Pešti upisao
studij prava, kojeg je nastavio da studira u Pragu, a diplomirao je u Beču.

Nakon studija Zmaj se vratio u Novi Sad. Tamo je dobio posao gradskog podbeležnika. Već tada
počeo je da piše pesme i tako je oko sebe okupio verne čitaoce. U kasnim dvadesetim godinama
Zmaj je dao ostavku na radnom mestu, kako bi pokrenuo vlastiti časopis Javor.
S 28 godina upoznao je tada sedamnaestogodišnju Ružu Ličanin. Među njima buknula je
obostrana ljubav, pa su se njih dvoje vrlo brzo oženili i dobili svoje prvo dete, sina Mirka. U to
vreme Zmaj je počeo da piše ljubavne pesme koje će kasnije objediniti u ciklus “Đulići”,
njegovu najpoznatiju i najlepšu zbirku (ljubavnih) pesama. Inspiracija za te pesme bila mu je
skladna porodična sreća i ljubav prema supruzi i deci.

1863. godine porodica se preselila u Peštu, gdje je Zmaj radio kao nadzornik Tekelijanuma. Tada
je upisao medicinski fakultet. Dok je studirao, Zmaj je pokrenuo humoristički list Zmaj po kome
je ovaj pesnik dobio nadimak po kojem ga i danas najbolje znaju. Zmaj je inače satirično
pročitan datum 3. maj – datum održavanja majske Skupšine, za vreme koje su Srbi u Sremskim
Karlovcima dobili autonomiju, ali njome nisu bili zadovoljni.

Nakon što je postao doktor medicine, Zmaj se s porodicom vratio u Novi Sad i tamo otvorio
lekarsku praksu. U Pančevu je pokrenuo još jedan list, Žižu. Za sve to vreme, Zmaj i Ruža dobili
su još troje dece, ali ni jedno od njih nije preživelo detinjstvo. U početku sedamdesetih godina
19. veka Zmaju je umrlo troje dece, među kojima je bio i najstariji sin. Uskoro mu je umrla i
supruga Ruža, ostavivši Zmaja samog s najmlađom ćerkom. Zmaj je tada posvojio još dve
devojčice.

Tada je počeo da piše svoj tužan, elegični ciklus pesama “Đulići uveoci”, u kojima je iskazao svu
bol zbig gubitka žene i dece. Ali nesreća se nastavila – s vremenom je umrla i njegova najmlađa
kći, a par godine pre Zmajeve smrti, umrle su i dve ćerke koje je posvojio. Sve to vreme Zmaj se
nikada nije ponovo oženio, niti dobio još dece. U žalosti zbog svih tih gubitaka pisao je pesme i
dečje pesme, koje se danas smatraju najlepšima u srpskoj književnosti.

1882. godine izdana je njegova velika zbirka pesama “Pevanije”, a zatim i “Druga Pevanija”.
1890. godine Zmaj je živeo u Beogradu i tamo radio kao dramaturg u Narodnom pozorištu. Na
tom je poslu bio do 1898. godine.

Jovan Jovanović Zmaj umro je 1904. godine u Sremskoj Kamenici.