Bela griva

AUTOR: RENE GIJO

“Bela griva” prekrasan je roman o neraskidivom prijateljstvu između jednog

dečaka i divljeg konja. Ova priča Renea Gijoa osvojila je mnoga dečja srca od
1959., vremena kad je napisana, pa sve do danas. Baš poput većine dečjih
romana ovog pisca i ova govori o prijateljstvu i suživotu između čoveka i
životinje.

Životinja je u romanu prikazana kao biće sa vlastitom voljom i zakonima po

kojima živi, što bi mi ljudi trebali da poštujemo. Pisac naglašava upravo tu
razliku između čoveka i životinje, u ovom slučaju konja, koja treba da bude
poštivana. Ni čovek ni konj ovde nisu prikazani kao superiorni, već jednaki, a
oni koji se pokušavaju nametnuti kao vladari, bivaju poraženi. Ljudi koji žele
da zarobe konja, negativci su romana. Glavni junak romana, dečak Folko, ni u
jednom trenutku ne želi da vlada konjem. On želi da u njemu stekne prijatelja i
upravo tako ga tretira. Zato se konj jedino s njime i zbližava. Jedino
dečaku dopušta da ga mazi, kasnije jaše i k njemu dolazi kada mu je potrebna
pomoć.

Ovaj roman jako je dirljiv i pronalazi put do srca svakog čitatelja, bez obzira na
dob. Suosećamo ne samo s dečakom, već i sa samim konjem. Ne možemo
ne navijati da upravo Bela griva pobedi u prevlasti za vlast nad krdom, niti da
umakne lovokradicama i gardijanima. Sam kraj svakom čitaocu bar malo
slomi srce, ujedno tugujući zbog tragičnog završetka, ali i osećajući mir jer
znamo da će odsad konj i dečak zuvek biti skupa.

Vrlo je lako uživeti se u ovu priču, jer roman obiluje živopisni opisima. Svaki
događaj detaljno je opisan, a mesta dočarana tako da ih možemo videti kao
da su pred nama. Glavna ideja romana definitivno je to da čovek i životinja
mogu da žive u miru, kao prijatelji, ali samo ako čovek poštuje životinju, njene
nagone i slobodu.

Sloboda je motiv koji se provlači kroz celi roman. Iako je dečaku teško pustiti
konja da živi daleko od njega, on to ipak čini, jer to je dokaz prave ljubavi.
Konj celo vreme mora da se bori za svoju slobodu, jer je mnogo onih koji
pokušavaju da ga ukrote. Na kraju slobodu, zajedno s dečakom, plaća
životom. Tema ovog romana je ljubav i prijateljstvo između konja i dečaka, a
celi roman posvećen je osvešćavanju čoveka da mora da bude dobar prema
bićima s kojima deli ovu planetu.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: sredina 20. veka

Mesto radnje: Francuska

Kratak sadržaj

Dvanaestogodišnji Folko oduvek je hteo da postane krotitelj divljih konja tj.

gardija. To se činilo kao neostvariv san, budući da je dolazio iz porodice
ribara. Njegov deda je očekivao da će mu unuk nastaviti porodičnu tradiciju i
jednog dana krenuti njegovim stopama. Folko je imao jedan stari, crvljiv
čamac kojim je plovio močvarom blizu koje je živeo kad bi bio kod deda u
vikendici. Jednog dana, u svojoj plovidbi zadržao se mnogo duže nego što je
običavao. Doplovio je do kopna gde je često mogao da vidi krda divljih konja.
Obožavao je promatrati te prekrasne životinje, ali sada ni jednog nije bilo
tamo.

Tek predvečer, kada je počeo da pada mrak, Folko je iza žbunja ugledao
prekrasno ždrebe. Sreli su im se pogledi i dečak ga je dozvao, vrlo umiljatim i
toplim glasom. Pošto je konj ima prekrasnu belu grivu, dečak ga je tako i
nazvao. Dečak je Beloj grivi tiho pričao, a ždrebe kao da je razumelo da mu
dečak neće učiniti ništa nažao. Nije ga se prestrašio, niti otrčao, sve dok nije
čuo zov svoje majke, bele kobile. Ždrebe je tek tada otrčalo majci.

U isto vreme, nedaleko od Folka, nalazile su se konjokradice. Primetili su

konje i hteli da ih se dočepaju, ali su čekali da dečak ode kako ih ne bi otkrio.
Kada je sve bilo čisto, dvojica čergara krenuli su na konje. Borili su se dugo s
majkom kobilom, jer je pružala neverovatan otpor. Na kraju je su i ona i
ždrebe bili svladani, ali kako je ona bila vrednija, odnesli su nju, a ždrebe
ostavili u žbunju. Ždrebe u žbunju pronašao je Folko. Hteo je da mu pomogne,
ali ždrebe više nije verovalo čoveku. Bilo je prestrašeno što mu pristupa
ljudsko biće, jer je mislio da će mu nauditi baš kao i konjokradice. Nekako se
samo oslobodilo iz žbunja i otrčalo prema mirisu koje je ostavila njegova
majka.
Sve ovo što se dogodilo, Folko je ispričao svom malom bratu te starom
krotitelju konja Antoniju, koji je bio dečakov veliki prijatelj, iako je bio starac.
Kao mlad, Antonio je bio čuveni krotitelj konja, a sad je toliko onemoćao da
bez dečakove pomoći nije mogao ni da se uspenje, niti da siđe s konja. Kada
je Antonio čuo dečakovu priču i brigu za malo ždrebe, odlučio je da mu
pomogne da ga pronađe. Ujutro su pošli u močvaru da traže ždrebe. U
šumarku su pronašli Belu grivu, koji se pojavio kada je čuo da Antonijev konj
rže. Odazvao se na tako poznati zvuk. Antonio je odmah prepoznao kako je
prekrasan taj konj i rekao kako će jednog dana da bude vođa svog krda.
Obojica su se divili lepoti ždrebeta i odlučili da ga spase.

Vreme je prolazilo, a Folko je odlučio da će pomagati dedi u ribolovu za vreme

sezone, kako bi ga udobrovoljio i možda naterao da se predomisli u
vezi odluke da mu unuk postane gardijan. Ali dečak nije mogao da savlada
svoju ljubav prema konjima, pa je svaki slobodan trenutak pričao o njima i
nastojao da sazna što više informacija o konjima. Tako je saznao da su neki
konji i suviše svojeglavi, pa čak i napuštaju krdo kako i živeli samostalno.

Folko se vratio u dedovu kolibu pokraj močvare čim je sezona ribolova počela
da se približava kraju. Odmah je otišao u močvaru da potraži Belu grivu, ali
nije znao da je tamo Antonio s nekoliko mladih gardijana, koji su pokušavali
da ulove konja. Skoro su u tome i uspeli, ali konj je poslednim zrncima snage,
nakon dugotrajne borbe, uspeo da pobegne. Sutradan je Folko takođe morao
da ide u ribolov. Hteo je da sve što prije odradi kako bi stigao da ode da
potraži Belu grivu. Uspeo je da ode u močvaru taj dan i čim je stigao, pred
njim se pojavila Bela griva. Nije s bojala, ali su se tada pojavili gardjani i
nasrnuli na konja.

Ovoga puta konji nije bio uplašen. Nije bežao nego je krenuo na gazdinu
kobilu, pa ih oboje oborio. Gazda imanja beše mnogo ljut, pa kaže da će tu
prokletu životinju prepustiti kome god da je želi. Na to je prišao Folko i stidljivo
ga upitao da li će ga čak i njemu dati ako ga želi. Gazda j promotrio malo
bosonogo dete, a gardijani su se smejali. U čudu je pitao tko li je taj mali, ali je
na kraju pristao da mu da konja, ali samo ako ga sam uhvati. Tako je gazda
pokušao da se naruga Folku, ali je ipak pred svima obećao da će mu dati
konja, ako uspije da ga ulovi. Folko se nije dao smesti i odmah je uzeo konop
i krenuo za konjem.

Kada ga je pronašao, počeo je da ga zaziva imenom, na što je konj odmah

počeo da striže ušima. Prepoznao je svoje ime – Bela griva. Folko se
pripremio i oprezno bacio laso. Ulovio je konja, ali je ovaj bio jači. Potrčao je i
počeo za sobom vući dečaka. Dečak nije bio dovoljno jak da zaustavi konja,
ali nije hteo ni da pusti laso. Konj je vukao dečaka kroz blatnjavu močvari u
naposletku se zaustavio. Pogledao je prema dečaku i nije vidio neprijatelja,
samo malo blatnjavo biće koje ga gleda pogledom prijatelja. Folko polagano
ustane i krene prema konju. Kada mu je došao skroz blizu, počeo je da ga
najpre miluje, a onda ga zagrli i provuče ruku kroz grivu. Priljubio je dečak
svoje lice uz lice konja, jedno blatnjavo, drugo belo i tako je Bela griva prvi put
dopustila dečaku da ga miluje. Folko je pozvao konja i njih dvoje su hodali
močvarom, jedno pored drugoga. Nije trebalo da veže konja, jer je Bela griva
poslušno pratio Folka.

Kada je Folko doveo Belu grivu doma, dečakov mlađi brat se obradovao. Bio
je presrećan, ali je njihov deda bio sumnjičav. Nije bio siguran da li će moći da
posve ukrote divljeg konja. Donekle je bio i u pravu, jer čim je Bela griva čuo
zov svog divljeg krda, ostavio je dečake i pojurio u divljinu za svojima.
Dečacima je odlazak Bele grive teško pao, pa su dugo tugovali za njima.

U divljine je došlo proleće, što je bilo vreme kada se konji bore za vođu krda.
Bela griva je takođe pokušavao da izbori svoje mesto na vrhu. Lako je
savladao sve starije konje, ali mu je jedan mladi pastuv zadavao problem.
Imao je cnu grivu i bio jak, pa je Bela Griva jedva uspeo da ga pobedi. Iako je
Bela griva bio pobednik i tako postao vođa krda, nakon borbe bio je teško
ozleđen. Došao je takav pred Fokovu kolibu i zarzao. Dečak se iznenadio kad
ga je video, bio je presrećan, ali onda je primetio Grivine ranjene noge. Odveo
ga je u kolibu za konje, a Bela griva je sam ušao, bez da se opirao. Dečak
zato nije ni zatvorio vrata, već je pustio konja da ostane koliko želi.

S bratom se Folko pobrinuo da izleči konja. Prao mu je rane, hranio ga, brinuo
se i milovao ga, sve samo da ga potakne da brže ozdravi. Želeo je da
njegovom ljubimcu bude bolje što pre, jer je sanjao da ga jednom i uzjaše.
Nakon nekoliko nedelja, kad se Bela griva oporavio, Folko je pokušao da ga
zajaše. Prvi puta je to pokušao u ograđenom prostoru. Prebacio mu je konop
preko njuške, što je konj mirno primio, ali kada ga je zajahao, probudio se u
konju onaj nagon iz divljine i samo je zbacio dečaka s leđa i pojurio u
močvaru.

Dečak je bio tužan što je opet ostao bez svog ljubimca. Nikako nije uspevao
da ga posve pripitomi. Nedugo nakon toga, video je krdo Bele grive, ali na
njihovom čelu nije bio njegov ljubimac nego onaj crni pastuv. Dečak se
prestrašio što se dogodilo s njegovim konjem. Već ga nedeljama nije vidio i
bojao se da mu se nešto desilo.

Nakon par dana, Folko i Antonio otišli su na svečanost u grad Arl. Kod
prijatelja Đuzepea, gde su boravili, saznali su da je on oduzeo kobilu Ritu,
majku Bele grive, jednom čergaru. Jedne večeri svečanosti, svi su otišli u
cirkus. Tamo se izvodila predstava gde su pred očima publike krotili konje.
Izveli su jednog pastuva i Folko je primetio da mnogo liči na Belu grivu.
Pomislio je da je to on, ali na kraju se ustanovilo da ipak nije. Belu grivu je
gazda imanja planirao uhvatiti, jer je odlučio da ga proda cirkusu, pošto je bio
neukrotiv pa će da bude velika senzacija. Antonio je to čuo, pa je podsjetio
gazdu da konj ne pripada njemu jer ga je dao malom Folki. Gazda se na to
samo nasmijao. Antonio je krenuo da potraži dečaka kako bi ga upozorio na
gazdin plan. Ali dečak je veća bio otišao da potraži svog konja.

Folko je tražio Belu grivu, ali su za konjem krenuli i gazdini gardijani. Zapalili
su šikaru u koju se konj sakrio, pa kad je zaduvao vetar požar se rasplamsao.
Konj je bio zarobljen u sredini vatrene stihije, pa je dečak hrabro skočio kroz
vatru kako bi ga spasio. Folko je uspeo da zajaše uplašenog konja, jer mu je
životinja verovala. Zajedno su preskočili plamene vatre i odjahali. Krenuli su
prema obali reke, jer je konj mislio da je ta ravna površina pašnjak. Gardijani
su bili presrećni jer su znali da je to prilika da ih ulove.

Konj i dečak nisu imali gde pa su skočili u reku i počeli da plivaju, ali ih je
struja preuzela i počela da nosi. Gardijani, s gazdom na čelu, počeli su da ih
dozivaju. Gazdi beše žao što je sve to učinio i hteo je da se konj i dečak
nekako spase. Ali reka je bila previše moćna. Ljudi nikako nisu mogli da dođu
do utopljenika. Samo su videli kako je dečakovo lice priljubljeno uz lice konja,
sve dok ih nije uhvatio vrtlog. Obojica su nestali u vodi, jednan uz drugog.
Folko je osetio kako ga voda preplavljuje, ali je osećao samo obamrlost i
prijatni osećaj topline. Bio je uz svog dragog konja, s kojim će da odjaše u
večnost i tako dvojicu prijatelja više nikad nitko neće moći da rastavi.

Likovi: Folko, Bela griva, Antonio, gazda imanja, gardijani, lovokradice, Folkin
brat, deda, Đuzepe…

Analiza likova
Folko – dečak kojemu je najveća želja bila da postane krotitelj konja kad
poraste. Ta želja nije izvirala iz potrebe da manipuliše konjima, da njima vlada
i da ih sebi podređuje, već je želio da im bude prijatelj i da se brine o njima.
Prvi konj i jedini kojeg je imao priliku da pripitomi bilo je Bela griva, ždrebe
kojeg je pronašao i tako ga prozvao. Zavoleo je tog konja, pa mu nikada nije
bilo teško pomoći mu u nevolji.

Folko je vrlo je požrtvovan i dobar dečak, koji je marljivo radio i napravio sve
samo da mu ostane vremena da radi ono što voli i sledi svoje snove.
Znatiželjan je i rado uči o svemu što ga zanima, iako su to najčešće samo
konji. San mu je bio da jednom zajaše Belu grivu, pa je bio jako tužan kada
mu konj to nije dopuštao ili kada bi pobegao sa svojim krdom. Bela griva mu
je uvek bio na prvom mestu i učinio je sve moguće da ga izbavi iz raznih
opasnih situacija. Na kraju ga je prijateljstvo s konjem koštalo život. Ostao je
zauvek dete koje je suosećalo s konjima i nastojalo da i oni zadobiju svoju
pravdu, pravo na slobodu i srećan život.

Bela griva – konj kojeg je Folko susreo još dok je bio ždrebe. Rano je ostao
bez majke, ali to ga nije sprečilo da odraste u snažnog i hrabrog konja. Kao
odrastao, borio se ostalim pastucima da postane vođa svog krda, a jednom je
u borbi i pobedio, svladavši crnog pastuva.

Bela griva je neobuzdiv i neukrotiv konj. Iako pronalazi prijatelja u dečaku i u

par slučajeva pokušava da bude pripitomljen, on je uvek ostao divlji konj koji
nije mogao da odoli zovu svoje vrste i sopstvenog instinkta koji ga je terao na
slobodan život u divljini. Celi život morao je da se bori za svoju slobodu, protiv
zlih ljudi koji su hteli da ga ulove i ukrote, a jednom čak i pošalju u cirkus.
Ipak, bio je dovoljno jak i spretan da sve to izbegne, uz nesumljivu pomoć
dečaka.

U tom dečaku vidio je prijatelja i jedinu osobu od poverenja, pa je jedino

njemu dopuštao da ga miluje i jaše. Jednom mu je došao i kad je bio teško
ranjen, jer je jedino njemu verovao da će ga izlečiti i spasiti. Na kraju je i
izgubio život pored tog dečaka, bežeći od vatre i lovokradice, u slobodu. Sada
će, zajedno s dečakom, biti slobodan u večnosti.

Beleška o autoru

Rene Gijo poznati je francuski književnik koji se proslavio svojim romanima za

mlade, među kojima je i roman “Bela griva”.
Rođen je 1900. godine u Kurkuri u Indiji, ali je većinu svog života proveo u
francuskim kolonijama u zapadnoj Africi, gde je proveo više od dvadeset
godina svog života. Tamo je napisao većinu svojih književnih djela, koje
najčešće govore upravo životinjama i njihovom životu, uticaju čoveka na
njihovo življenje, te odnosu koji se pritom stvara.

Studirao je znanstvene nauke i nakon studija preselio u Senegal gde je radio

kao učitelj. Napisao je romane “Kralj mačaka”, “Sirga, kraljica džungle”,
“Grška i medved”, “Jahači vetra”, “Mali izgubljeni pas”, “Putovanja balonom” i
druge. Po njegovim romanima “Lavić” i “Gospodar slonova”, 1993. i 1995.
godine snimljeni su filmovi.

1964. godine Gijo je dobio nagradu Hans Kristijan Andersen, najprestižniju

književnu nagradu za dečju i omladinsku književnost. 1958. nominiran je za
nagradu Luis Karol za roman “397. beli slon”.

Umro je u Parizu 1969. godine.