Доживљаји мачка Тоше

АУТОР: БРАНКО ЋОПИЋ

Анализа дела
„Доживљају мачка Тоше“ књига је познатог писца и песника за децу и младе
Бранка Ћопића. Овај писац, најпознатији по својој басни „Јежева кућица“,
збирци поезије за децу „Башта сљезове боје“ и збирци прича „Доживљаји
Николетине Бурсаћа“ и у овој причи доноси пуно смеха, забаве и лепих поука.
Ћопић је изузетно успешан писац за децу јер успева да им причу пренесе уз
забаву, хумор и досетке.

Овога пута прича се врти око домишљатог, али помало несташног мачка Тоше,
који једнако лако упада у проблеме, као што се из њих и извлачи – највише уз
помоћ својих пријатеља. Мачак Тоше могао би да буде направљен по узору на
несташну децу, која некада не могу да си помогну и држе се подаље невоље.
Али у томе је лепота детињства – и лепота живота – да некада не морамо
играти по правилима. Некада је смисао у забави и наравно, добром друштву.

Па тако у овој причи имамо описано пријатељство иначе великих ривала – пса,
мачка и миша. Необична пријатељства догодила су се случајно, али су се сви
унутар њега удружили како би помогли једни другима и сами себи. Управо ово
је једна од главних поука прича о мачку Тоши – проблем који не може решити
човек сам, може се решити са пријатељима. Међу пријатељима увек има нетко
тко боље решава неке ствари, нетко тко нешто уме, док неко други може да
реши и да уме нешто друго. Сви имамо своје слабости и врлине, а у друштву
оне могу помоћи свима. Важно је само и да тражимо помоћ и да је нудимо
када је нетко тражи од нас.

Ова прича је басна, јер у њој животиње имају одлике људи – попут њих говоре,
склапају пријатељства и савезе, боре се против зла, али задржавају и неке
одлике животиња. Те одлике могу се сматрати и метафором за неке људске
особине. На крају видимо да смо сви различити, сватко је за нешто добар, али
на крају смо најјачи са себи сличним, добрим људима.

Унаточ тако врло важној поуци, цела прича испричана је врло хумористично.
Види се да аутор има изузетно велику машту, јер не само да смешта ликове у
неке чудновате ситуације, него су и њихови дијалози те приповедачев монолог
изузетно довитљиви и смешни. Прича лако може да постане омиљено штиво
многе деце, али и одраслих, који ће засигурно знати да цене овакву
литературу.

Анализа дела
Књижевни род: епика

Књижевна врста: басна

Време радње: непознато

Место радње: млин, река, шума, њива, планина, шпиља

Тема: покушај мачка Тоше да се врати својој кући

Идеја: уз пријатеље можемо да се извучемо и из највећих проблема

Препричано дело
Увод

Доживљаји славног мачка написани су уз помоћ његова дневника. Дневник је

пронађен из кућице пса Жуће, која се налазила испод крошње једне трешње.
Дневник је био оштећен, шта је био јасан знак да је са својим власником
прошао многе пустоловине. Био је и умазан сланином и нагрижен од мишева.
На његовој последњој страни стајао је натпис да је тај дневник запленио и
прочитао пас Жућо и да му се ништа од прочитаног не свиђа.

Прва глава

Једно мршаво магаре вози кола, а на колима је један бесни чича и један џак.
Џак се миче као да је нешто у њему и чича с њим прича, али џак не одговара.
Чича прети џаку да ће сада да га баци у реку. Назива џак свињом и онда почне
да тражи најбоље место где може да га баци. Сиђе с кола и размишља како му
је један вир у реци превише плитак, један је сигурно препун рибе, један му се
не допада јер је препун сенки… Чича је све тужнији и чини се као да му је
више жао него што се љути. Открива нам да је у џаку мачак Тошо који је, место
мишева, појео његову сланину. Чича се попне на кола и крене даље низ реку,
тражећи најбоље место за бацити мачка, али што су вирови на реци дубљи, то
је чича тужнији.

Друга глава

У Тошином дневнику описана је Тошина страна приче након што се нашао у

џаку. Ова несрећна судбина снашла га је посве неочекивано. Лепо је живио код
чича-Трше, ловио мишеве, скитао се и ловио рибице, иако се боји воде. У то
време у млину је почело да нестаје много ствари, за што су кривили њега, иако
каже да он за то није био крив. Тако је било и са сланином, тек што ју је
шапном додирнуо – сланина нестане! И тада се иза мачка створи чича-Триша,
па га оптужи да је он сланину појео. Мачак каже да је то био миш, па га чича
пита што је није отео мишу?! Мачак каже да јест, па је зато сада заједно с
мишем у његовом трбуху! Исто се догодило и с рибом и са сиром, који су му
сами ускочили у уста. И тако је мачак Тоша, ни крив ни дужан, на крају
завршио у џаку!

Трећа глава

Чича-Триша и даље је возио мачка у џаку, али некако му је било жао бацити га
у воду. Триша је живео у свом млину сам, а млин је био „тамо где је ђаво реко
лаку ноћ, тамо где се смркне пре нег сване, тамо где чак и пут залута и без
трага се изгуби у кланцу иза млина.“ Мачак је и старо магаре били су Триши
једино друштво и навикао се на њих. Заједно би јели ручак у подне и живели
своје живота. Долазио би им и пас Жућо, сваки дан направивши замку за
мачка.

Одједном мачак, возећи се тако, нањуши пржене рибице, намирише иих и

Триша, па се заједно с магаретом одлуче стати у крчми и сви заједно ручати!
Четврта глава

Дружина стигне до крчме на чијим су вратима била нацртана два магарца, а

изнад био натпис на којем је писало: Крчма код три магарца. Зашто су онда на
вратима била насликана само два? Питали су се дошљаци, па им је крчмар
одвратио да је трећег магарца послао по ракију и ускоро ће се вратити.

Триша одлучи најпре се напити у крчми, да отјера тугу, а онда ће бацити

мачка у воду. Триша и крчмар напили су се заједно од неке љуте ракије.
Напили су се толико да су чак и Месец што је сјао на небу позвали да пије с
њима, а када се овај ње одазвао, одлучили су љествама да се попну на орах и
дохвате га. У сред пијанства Триша се досетио да још мора и мачка да баци у
воду, али онда више није био сигуран треба ли он бацити мачка или мачак
треба да баци њега у воду.

Пета глава

Ујутру, чича Тришо кренуо је да тражи свог мачка низ реку. Свугдје је
завиривао и питао рибе јесу ли га виделе. Један сом му је рекао да имају они и
паметнијег посла него да траже неког мачка у џаку. Тришо се побојао да су
мачка однеле птице, кад га нема ни на земљи, ни у води. На крају се вратио у
крчму и одлучио ставити оглас у којем каже да тражи мачка у џаку. Крчма је
већ била облепљена разним огласима. Крчмар и Тришо саставили су оглас у
којем су били описани и мачак и џак те је био потписан са „Ожалошћен: Чича
Тришо“.

Шеста глава

Из Тошина дневника сазнајемо да је чича Тришо, док је био пијан, узео џак с
мачком унутра и размахивао се њиме као да ће га бацити у воду, а онда га
оставио поред ријеке усред ноћи. Када је чича отишао, чуо је мачак како вани
разговарају два миша, један је био пољски, а други водени. Водени миш рекао
је пољском да је неки пијани човек остави џак на његовој обали. Пољски је
одмах помислио да је у џаку нека храна – жито или можда чак и месо.
Најприје су попипали, а онда и прегризли џак. Мачак је искочио и престрашио
их, а онда сам себе кудио што није причекао и пустио мишеве унутра, па их без
пола муке уловио.

Док је мачак кудио сам себе, чуо је како се приближавају два зеца. Један од
њих упозорио је другога да би требали да се сакрију, јер овамо сваке вечери
долази пас Жућо и лови крчмареве мачке. И они су примијетили џак, па
помислили да је унутра купус, али када су видјели мачка и они су побјегли.
Након тога мачак је задремао, а пробудили су га људски кораци, али не од
чича Трише. Човјек је видио мачка уснулог у џаку, па га узео са собом.

Седма глава

У месту Преварантовцу одржава се чувени вашар, где се продаје, вара и

подваљује све и свашта: „Ту се продаје лањски снег, вук у јагњећој кожи, седла
за краве, коњски нокти, рогови уместо свећа, бурад без дна и слична чуда.“ На
вашар је стигао и један скитница са џаком на леђима. Почео је да призива
људе виком, говорећи да продаје младог лава и џаку. Лав није већи од лакта,
али зато скаче, риче, лови птице и све остало што лавови као велике мачке
раде.
Човек који је продавао беле мишеве није му веровао, па је тражио да вирне у
џак. А када је унутра видио длаку, мало се трже и један му миш упадне у џак.
Почео је звати у помоћ за свог миша, али људи су наоколо мислили да га је
престрашио лав, па је читав вашар у паници почео да бежи од страшног лава.
Затворили су на крају читав градић.

А џак је у међувремену узео један сељак коме су медведи сваке године крали
кукуруз с њиве под планином. Мислио је да је то његов џак с прасетом. Када је
дошао под планину, сусретну га разбојници и покушају га опљачкати, али када
су видели џак, мислили су да је у њему лав, па су побегли. Сељак Брко донесе
џак до своје њиве, па каже „лаву“ да остане будан и да поједе медведа који ће
вечерас доћи на његову њиву.

Осма глава

Мачак Тошо и бели миш што му је упао у џак, лежали су преплашени једно до
другога у џаку на ливади. Мачак обећа мишу да га неће дирати јер им обома
прети велики медвед ждероња и требали би да против њега удруже снаге и
смисле како да се извуку из ове невоље. Миш закључи да се могу извући само
кроз рупу на џаку, коју ће он проширити. Почне марљиво да гризе џак, најпре
малу да се он може провући, а онда и довољно велику да и мачак може да
изађе.

Заједно одмакну од џака када чују непознато завијање. Неки пас је плакао у
страху, питајући се ко ће њега да заштити од медведа. Иако пас и мачка
никада не сарађују заједно, миш каже Тоши да у тешким данима и они могу да
постану пријатељи. Зато одлуче помоћи псу. Пас је био везан и звао се чича-
Бркин Шаров. Био је овчарски пас који се у пет година службе чак седам пута
борио са виком, а пре месец дана доведен је одавде. Тада почињу његове
невоље, јер овде се свако вечер с планине спушта страшни медвед, звани
Крушкотрес Кукурузовић.

Медвед свако вечер тресе крушке и једе кукуруз, па на крају запрети псу да ће,
када нестане крушака и кукуруза, појести њега. Пас сваку вечер рачуна колико
је крушака остало, па је израчунао да му остаје још десетак дана живота.
Мачак, миш и пас одлучне направити план како насамарити тог медведа и док
се овај спустио с планине, план је већ био готов.

Девета глава

Медвед Крушкотрес Кукурузовћ био је велики и страшан, сијао је језу где год
би дошао, а ноћас је био још горе воље јер су га тај дан изболе пчеле од чега му
је још увек зујало у глави. Одмах је дошао да пса Шарова, узео га за врат и
потресао. Пас му каже да му је боље да бежи јер га трже две делије – мачак Лав
и миш Пророк. Испричао му је да је мачак Лав толико страшан да је растерао
цели један варшар и опустошио град, а миш Пророк може да прориче и
прошлост и будућност, а за њега је већ прорекао да ће, ако се врати на ову
њиву, бити затворен у велику пчелињу кошницу. Након тога уловит ће га чика
брко и од њега направити будну.

Медвед одлучи више не долазити тамо, али му Шаров каже да ће га мачак Лав
још те вечери уловити и појести. Медвед се престраши и побјегне у шпиљу, јер
се на њиви није имао где сакрити. Од среће су се мачак, пас и миш почели
смијати. Почела се смијати и стара крушка па је побацала око себе све своје
плодове и добро изударала пса Шарца.
Десета глава

Након шта су се решили медведа, пас, мачак и миш су позаспали од умора, а

када се мачак пробудио – опет је био у џаку! Нетко га је носио на леђима и
гунђао да ће му показати како се тресу крушке. Ушли су у неку кућу која је
мирисала по сланини. Мачка Тошу је из џака извадио неки Брко и рекао жени
да јој је донио мачка да лови мишеве. Жена се побојала да ће јој тај стари
мачор само красти сланину, али Брко каже да ће га добро потковати, па неће
моћи никуда. Брко пронађе љуске ораха и залијепи их мачку на шапе. Од тада
је морао ходати сасвим опрезно да не падне, а и тако су му ципеле лупале
толико да су се чуле до комшије.

Те ноћи мачак није могао уграбити сланину, али је чуо мишеве Сланинка и
Брашнова и покушао их уловити. Али мишеви су били бржи. Ујутру је Брко
тукао мачка јер га целе ноћи будио. Овај му каже да је ловио мишеве и да му
скине ципеле ако не жели да га буди. Како не би могао да улови сланину, Брко
је мачка везао за канап како и без ципела не би могао до сланине.

Једанаеста глава

Миш пророк, након што је псом Шарцем и мачком Тошом отјерао медвједа,
завукао се у мишју рупу и тамо га је дочекала читава породица мишева. Када
им је испричао да има мачка који га штити, мишеви су одлучили именовати
га за војводу. Миш пророк им је након тога говорио како се најбоље чувати од
мачака. Прва лекција била је да од мачака треба бјежати, друго га мачкама
треба објесити звонце око врата како би га чули да долази, а онда су се требали
договорити тко ће то учинити. Четврто их је научио да никада не треба губити
наду, па ни када су везани, а пето да су у страху велике очи. Миш пророк је од
осталих мишева чуо да би мачак Тошо могао бити код Брке. Одлучио је то
отићи провјерити.

Дванаеста глава

Миш пророк пронашао је мачка Тошу код Брке. Прво га је одвезао како би
мачак могао уграбити сланину: „мачак Тошо заборави на слободу и баци се на
сланину као… као вук на јагње, као во на купус, као лав на магарца, као
Турчин на Беч, као скакавци на Банат.“

Мачак је био гладан јер ових последњих дана скоро па ништа није јео. Када је
био сит, с мишем је побегао из Бркине куће, равно до кућице пса Шарова.
Мишеви су сматрали Миша пророка изузетно храбрим кад су га видели како
јаше мачка. Брко је ускоро излетио из куће и кренуо према њима с тољагом у
руци, јер је знао да је мачак Тошо јео његову сланину.

Тринаеста глава

Тошо и Шаров су стали бежати пред тољагом чича-Брке. Скоче у високу папрат,
па Брко пројури поред њих, мислећи да су умакли путем. Чича Брко је мислио
да су се животиње сакриле у пећину, исту ону у коју је побјегао Крушкотрес
Кукурузовић, па је и он ушао у њу. Од уснулог медведа, мислио је да су пас и
мачак, па га распалио тољагом. Медо се пробуди и Брку се спусти срце у пете,
па појури према излазу из пећине, а медвед појури за њим.

Шаров и Тошо за то време кренули су у неке нове пустоловине.

Четрнаеста глава

Шаров и Тошо стигли су до реке, близу крчме гдје је чича Тришо изгубио џак са
својим мачком. Пролазећи поред крчме, чули су како се крчмар и крчмарица
свађају око Тоше. Пас Жућо се наоколо хвалио да је баш он дошао Тоши главе,
а чича Тришин и даље је туговао за својим мачком. Зато се Тошо радостан
одлучи вратити кући.

Када су дошли пред млин, чули су Жућу како се хвали да је баш он јурио мачка
Тошу све до краја свијета и онда га потјерао на граници свијета и залупио
врата за њим. Тошо дође пред њега и назове га лажљивцем, а када Жућо крене
на њега, нападне га Шаров и Жућо побегне.

Када је чича Тришо видио свог мачка, скочио је од радости. Било је ту грљења и
љубљења и на крају је направио велику гозбу мачку у сласт.

Опроштајна глава
Прошле су године, а чича-Тришин млин и даље је без престанка млио пшеницу
и кукуруз. Чичи Триши коса је већ постала посве бијела, ваљда од свег тог
брашна, а мачак Тошо и пас Шаров и даље су се шетали око воденице и пазили
на незнанце и дошљаке. Пас Жућо више се није усудио да им долази,
заобилазио је Тошну кућу у широком луку. Сваке године, на дан мачкова
повратка, чича Тришо и крчмар пију заједно.

Анализа ликова
Мачак Тошо – лукави мачак који највише на свијету воли сланину, а када је
украде и поједе, увек има неко оправдање и све покушава да убеди да то није
урадио. Управо то га је довело у невоље јер је његовом господару било доста
његових неподопштина и одлучио је да га баци у реку. Али мачак има пуно
живота и из сваке лоше ситуације извукао се својом домишљатошћу. Како би
преживио, чак је на страну ставио и своје ривалство са мишевима и псима.
Мачак је заправо био добар, само је волио да ствари иду како је замислио.
Волио је да упада у невоље, да се пење на дрвеће и проматра рибе. Иако је
волио рибе, бојао се воде па их никада није ловио. Волео је и да лови мишеве,
али драже му је било јести сланину, кобасице и сличне делиције. Иако је био
злочест, мачак је волио свог господара, а када је видио како злих људи има,
заволио га је још и више. На крају се мачак показао и као добар. Иако
својеглав, остао је пријатељ с псом Шаровом, али вечити непријатељ псу Жући.

Чича-Тришин – млинар који је на почетку приче решио да ће утопити свог

мачка јер му стално краде сланину. Ипак, волио је свог мачка и унаточ свему,
није имао срца да га баци у вир реке. Како би си олакшао посао, одлучио је
мало попити, али неколико ракија претворило се у пијанчевање са крчмаром.
На крају је изгубио џак са својим мачком и био је јако тужан због свега. Најпре
га је тражио, а онда јадан и одустао. Силно се развеселио када му се његом
мачак вратио – толико да је направио гозбу за све. Након тога је сваке године
славио на тај дан с крчмаром. Чича-Тришин је добар човек, поштен и марљив,
једино што се некада љути на свог мачка.
Пас Шаров – пас Шаров је пас овчар који је годинама чувао стадом и чак се
седам пута борио с вуковима. Зато га је његов власник ставио пред њиву да се
бори и са медведом. Али Шаров није био довољно јак, па му је медвед претио
да ће, након крушака и пшенице појести и њега. Од те судбине спасио га је
мачак Тошо. Иако су њих двоје пас и мачка, ставили су на страну своје разлике
и постали пријатељи. Заједно су се борили за опстанак, а онда и наставили
своје дружење. На крају је Шаров постао пас чича Трише. Био је он добар пас,
храбар, али ипак није могао да изађе на крај с медведом, којег се једино бојао.

Миш пророк – миш који је био врло мудар и имао је способност прорицати
будућност, односно доносити добра решења на проблеме пред којима се нађе.
Био је јако паметан, што је помогло мачку Тоши да се извуче из џака. Миша и
Тошу судбина је спојила када је миш упао у његов џак на вашару. Након тога
су склопили пакт да га мачак неће појести, него ће да сарађују како би се
извукли из џака пре него их медвед поједе. Миш је касније постао војвода
другим пољским мишевима јер је био паметан и могао је много тога да их
научи. Мишеви су му се дивили што толико храбар не само да има мачка за
другара, него и што се усуди да га јаче. Када су се решили медведа, мише је
остао у својој војводини и тамо је учио свој народ преживљавању поред
мачака.

Пас Жућо – зли пас који је цело време јурио мачка Тошу. Њих двоје нису се
подносили и стално су једно другоме радили спачке. Када је Тошо нестао,
Жућо се хвалио да га је баш он потерао одатле и то све до краја света. Али када
се мачак суочио с њим, односно када га је напао пас Шаров, Жућо је побегао и
од тада у широком луку избегавао млин где је живо Тошо.

Медвед Крушкотрес Кукурузовић – велики страшни медвед који би сијао

страх где год би дошао. Сваки се дан са планине спуштао на њиву и најпре
тресао крушке, а онда јео жито. Онда би претио псу Шарову да ће, када му
нестане крушака и пшенице, појести и њега. Медведа су се сви бојали, али када
су му рекли да би и он могао да настрада, побегао је у шпиљу. Од умора је
заспао зимски сан, све док га Брко није пробудио. Онда је и њега најурио даље
од своје шпиље.

Белешке о писцу
Бранко Ћопић је књижевник који се родио 1915. године у подгрмечком селу
Хашани, мало даље од Босанске Крупе. Пошто је још у раном детињству остао
без оца, за његово васпитање кључни су били мајка и деда.

Основну школу завршио је у свом родном месту, а нижу гимназију похађао је у

Бихаћу. Након тога кренуо је у учитељску школу у коју је ишао у Бања Луци,
Карловцу и Сарајеву. Филозофски факултет завршио је у Београду.

Од 1936. године сарађивао је с „Политиком“, београдским дневником. Наиме,

још као студент писао је за поменути дневник гдје је објавио много својих
прича. У другом светском рату борио се на страни Партизана, а након рата
почео је да ради као уредник „Пионира“. Од 1951. године посветио је свој живот
књижевном раду.
Његов књижевни рад обухватио је три жанра: роман, приповетке и поезију.
Тематика у првим збиркама приповедака „Под Грмечом“ и „Борци и бегунци“
посвећена је његовом завичају, а оне описују и живот једног сасвим обичног
човека. Његова дела базирају се на тематици његова родног краја, Босне.

У свом првом роману описао је рат како га је он видио, а наслов романа је

„Пролом“. Након тог првог објављеног романа написао је целу серију исте
тематике, о Партизанима и рату. Био је препознатљив по својим
хумористичким приповеткама у којима је хумор варирао од исмевања па до
ироније и сатире.

Највећи број дела посветио је детињству, а она одишу ведрином. То су

приповетке „У царству лептира и медведа“, „Приче испод змајевих крила“,
„Орлови рано лете“.

Скоро цео свој живот провео је у Београду, а 1984. године трагично је

настрадао.