Bilo je jutro, malo poslije izlaska sunca kada narod u okolonom selu blizu Zenice ustaje i

krmeljavim očima locira štalu, koja je izvor svih prihoda tog jadnog, napaćenog i krmeljavog
naroda. Tom narodu je svaki dan izgledao isti, ali ovaj će pak biti poseban. Dok je bivši radnik
rudnika u Zenici ulazio u štalu, kako bi pogledao svoje kravu u njene krupne oči, čin
komunikacije koji kravi daje doznanja da je vrijeme za gozbu, a gazdi daje doznanja da bi
trebalo naći dobrog bika za oplodnju.
To jutro čuo se vrisak, ali nije bik zaskočio kravu, nego je to bio trenutak rađanja jednog insana.
Rumena žena u kuhinji, krenuvši da napravi kahvu za svog muža koji razmišlja o biku, pukne joj
vodenjak. Vrisak je skamenio i gazdu i kravu, opet su se pogledali.
Fast foward, rodio se Semir efendija, mislim tada još nije bio efendija, bez obzira što je imao
toliku glavu da bi mu svaka ahmedija bila knap. Da ubrzamo, rodi se jedan seoski momčić velike
glave, krupna tijela i još krupijeg apetita. Što je taj volio pokajmačit kolač, krava bi dvaput više
davala mlijeka, samo da je znala.
Završio je Semir tako osnovnu školu. Hvala Bogu pa je kajmak bio dobar, pa se mogao podmitit
profesor Bosanskog jezika. Pokajmačiše oni lektiru „Na Drini Čuprija“, nek im Ivo halali.
Veli ti poslije srednje Semir efendija, opet nije tada bio efendija, ali je volio pokajmačit, na
pravom je putu. Elem' hoće on medresu. Babo ni da čuje, valja štalu održavat, a majka vrisnu
više nego onaj put kad ga porađala, sva sretna, jer je taj trenutak drugo čovjekovo rađanje, kada
postaje efendija.
Mati je nekako oca prevarila, reče da mogu mlađi sin i kćerka s njom sve stić, nek se krive
dječija leđa, talenat kajmačenja ne smije propast.
Upisa ti Semir medresu, nekako jedva. Allah dao pa je domar u medresi bio dobar prijatelj
Semirovog babe, imali su zoološko poslovanje, naime je taj Muzafer imao dobrog bika. Krenu
Semir efendija, sad pravi efendija, u pustolovine hodžinstva.
Kako bijahu siromašna porodica, Semir je u medresi poprijeko gledao sve one kojima je babo bio
neko i nešto, te se zakle i Bogom i Allahom da kad on bude hodža, reis, muftija ili pak
koordinator za podjelu paketića u Odjelu za brak i porodicu, nikad neće nepravdu dopustiti.
Fast foward, opet, eto ti Semira završio medresu. Došli su svi, majka, otac, brat, sestra, ostala
mnogobrojna porodica i kravu bi poveli, al' je Muzaferov bik uradio svoje, pa ne može.
Dobi vala Semir i svoj prvi posao, sad ide pravo kajmačenje. Naravno, priroda ide u krug, pa
tako i derviši, pa i imamska mjesta. Penzionisao se hodža iz Semirovog sela, odlična prilika za
Semira.
Neće ti Semir bit hodža dvije godine, eto ti rata, ne pade mu kašika u kajmak, nit' sjekira u med.
Hvala Allahu, Semir pregura rat nekako. Imao je onako krupan glas, posljedica vokalnog
umijeća dozivanja krave kad krene bježat, pa je vazio u vojsci ko' veliki, a Boga mi i bio je
povelik.
Rat je Semiru dobro došao, popeo se na poziciju u rijasetu - Ured za hutbe i vazove.
Sa te pozicije sve dalje je bilo lahko, pa i to da sve ispod sebe gledaš mrkim pogledom. Samo
onog gore, ne mislim na Boga, nego na Semirevog nadređenog, gledaš ko da je pokajmačena
lepina.
Rat je kod svakog imao posljedice, a kod Semira ona najgora, amnezija. Zaboravi Semir
medresu, odbojnost prema nepravdi, zaboravio je Semir i kravu, al' hajde ona je davno crkla.
Doduše nije zaboravio Muzafera, pa mu je unuka negdje tamo ne neku televiziju progurao, ista
ona zakletva Bogom i Allahom, da je momak super i da ga treba primit.
Postoji jedan momenat priče, u koji se moramo retrospektivno vratit. Semir ide u medresu prvi
put, u autobusu uči ilahija pod nazivom „Dosta mi je Allah moj“, a Semiru na oči suze. Fale
Semir efendiji i majka i babo, brat i sestra, fali mu i krava, ona čak možda i više od ovo zadnje
dvoje.
Opet u sadašnjost. Semir u svom novokupljenom autu marke „Audi“ ulazi u parking medžlisa, u
autu stara dobra ilahije „Dosta mi je Allah moj“.
Dosta je tebi, moj Semir beže, Allah.
Al' ti nije dosta kajmaka.