На књижицу за новољетни дар, Лука Милованов

Лирски субјект је песник који размишља шта је адекватан поклон за децу. Ово је преломни
тренутак у књижевности за децу, јер он при избору поклона размишља о томе шта је он
способан да им пружи, али и каква је природа детета, шта деца воле. Тако је ова песма, као
поклон, јасно и недвосмислено намењена деци. То видимо и из тога што је песма пуна
деминутива (дечици, птичицу, китицу, лутчицу, итд). Лирски субјект је рад да да деци неку
„лутчицу“, што је метафоричка ознака за дечију игру. Мотива дечје игре једнан је од
основних мотива књижевности за децу. Он као поклон одбацује: птицу (јер није птичар),
рибу (јер није рибар), цвеће (јер не сади цвеће и није пролеће). Шта је поклон лирски субјект
не открива до самог краја, када се испостави да је сама песма поклон. Он као песник њима
може да поклони песме за децу. Он ће деци писати „лијепу, шарену, малену књиживцу“ –
чиме говори да се у писању за децу мора водити о обиму и интермедијалности (укључивање
других медија и видова изражавања у књижевности за децу).

Рибарчета сан, Бранко Радичевић

Песма Рибарчета сан (Циц) испевана је из перспективе дечака. Пева о суочавању

инфантилне свести са стварношћу и разочарењу које оно доноси, али кроз знатно блажу
ситуацију; однос јаве и сна. Наиме, рибарче се, лешкарећи у чамцу, препушта сањаријама о
богатом улову, али убрзо, са буђењем, схвата да је све „санак пусти“. Песма има следећу
структуру:

● увод (полази од природе, леп је дан, рибарче седи у чуну),

● опис (ухватио је рибу, ставио је на жеравицу, гладан је и једва чека да је поједе),
● буђење (таман да загризе рибу – пробудио се).

Инфантилна, наивна свест суочава се са реалношћу – типичан романтичарски мотив на

примеру наивне свести.

Дете и тица, Бранко Радичевић

Ова песма део је триптиха „Ране“ који говори о суочавању са смрћу у различитим животним
добима. Смрт је у књижевности за децу табу.

Тема ове песме је како дете прихвата смрт, односно суочавање детета са смрћу. Атмосфера
пре смрти птице је идилична: мајка преде, синчић седи пред њом и игра се са птицом. Одмах
1
се јавља мотив игре као конститутивни мотив књижевности за децу. Дете је одушевљено
птицом, јавља се усклик одушевљења: Гле шарени реп! О како је леп! У том тренутку
испусти птицу, она одлети, а мачка је за врат шчепа. Сада се ситуација контрастно мења –
дечак пада у тугу због птице. Зове мајку у помоћ: Не дај мамо да поије, не дај мамо, јао јао,
али од мајке нема одговора у песми. То је тако зато што родитељ не може да заштити дете од
смрти, она је већа од самог родитеља и пред њом је сваки човек немоћан. Суочавање детета
са смрћу обавља се док дете сахрањује прицу. Док затрпава птицу, затрпава и своју
бољетицу. Овде, за разлику од следеће песме у „Ранама“ смрт не представља велику
празнину, док закопава птицу, дете закопава и своју тугу. Ту се види терапеутска улога
сахране, али и однос инфантилне свести према смрти.

Мелодија к пролећу, Захарија Орфелин

Ова песма није првобитно намењена деци. Лирски субјект је одушевљен природом у
пролеће, у рефрену видимо да читав свет кличе пролећу. У питању је дитирамб, па се може
водити и као песма за децу. Елементи књижевности за децу: ономатопеја, пошто пева о
свему што је живо, јавља се мотив животиња, јављају се младунци животиња, све је лепо, као
да се обраћа свету детињства.

Песма о песми, Ј. Ј. Змај

Ова песма носи јасно уверење самог песника коју друштвену улогу и психолошки значај
може песма да има:
1. Као успаванка – песма мири дете, а оно што му жели је рајско;
2. Појање у цркви – повезује слабе са богом, види се трансцедентни карактер поезије;
3. На гробљу – улога песе је да пружи подршку живима, уклања бол и тугу, јер мртви нису
само мртви, од њих долази бољи живот, јер представљају узор живима, нашу прошлост;
4. Свадба – дочарава рајске среће пару;
5. Песма се пева у раду – труд, патњу и самоћу слади – па се радије ради;
6. Мајка и син одвојени певају једно другом, песма путује и повезује их;
7. Гуслар – одржавање историје и традиције. То што се Србин одржао крај свих зла –
песма га је одржала, њојзи хвала: могуће и као преношење националног идентитета кроз
народну поезију, али и као мотивациони фактор у пресудним тренцуима;

2
У песми нема ничег лошег – у њој влада љубав, мелем, нада. Онај ко не схвата значај поезије
– џаба је за њега Бог послао, он ће такав и „подивљати“, док се рајској срећи слади душа
живља. Песма се завршава захтевом да негујемо песму зато што је толико моћна да се њом
може укротити љут тигар. Али песма не сме бити пуста игра – ту видимо каква поезија треба
да буде: света, чиста, богомдана, племенита, обасјана, истинита. Мора тећи из дубине срца.
Таква песма опстаје. Захтева: не скрнави је лажном душом – светиња је, а прогонте ли такве
песме, чисте, свете – збогом надо, збогом срећо, збогом свете.

Срце дечје, Ј. Ј. Змај

Песма садржи педагошку ноту. Почиње питањем, а затим лирски субјекат кроз низ поређења
одговара на питање какво треба да буде дечје срце. Песник жели да срце деце буде чисто,
бистро, смерно, верно, свеже, чило и весело, да буде као птица на грани, као да се кани да се
дигне на небо и здружи с анђелима. Овде видимо да срце детета није од овог света, толико је
глорификовано да је попут анђела који је дошао на земљу. Слика детета у овој песми је
идеализована. Из ње се види љубав песника према деци. У исто време, жеље које лирски
субјект даје деци представљају педагошку компоненту – како срце детета треба да буде.

Ала је леп овај свет, Ј. Ј. Змај

Ова песма је дитирамб. Лирски сибјект је највероватније дете. То претпостављамо на основу

тога што само док смо мали можемо на овај начин посматрати природу и свет око себе. Свет,
поток, цвет, њива, хлад, наше целокупно окружење одушевљава нас просто својим
постојањем, лепо је само по себи и у нама буди одушевљење. Песма показује одушевљење
лирског субјекта природом. Хумана нота у том одушевљењу је да га лирски субјект дели са
својим другом.

Поздрав деци, Ј. Ј. Змај

У име покренутог листа Невен, Змај поздравља српску децу „расејану“ по далеким земљама.
У њој даје неку врсту националног програма за децу. Истиче српство и заједништво – сви
сте браћа једне крви, дика роду свом. Утиче на развијање патриотских и родољубивих
осећања код деце. Деца су поново представљена као нада и будућност – Од вас народ мног
чека, многи тешки рад. Он их види као наду.

3
Ово је програмска песма, јер говори какве ће бити песме које ће се објављивати. Биће збиље
и поуке, биће хране млађаном духу, песме и попевке, игре, шале.

Песма се завршава жељом да та идеја уроди плодом, да Невен пролиста, процвета и доноси
деци здрав и једар плод.

Песма о Максиму, Ј. Ј. Змај

У овој песми Змај је остварио најјачи хумор – заснован на игри речима. Песма је пуна
бесмислица, апсурдне слике, контрасних мисли и врцаве досетљивости и духовитости. Све у
песми је чудно, изобличено и пуно контраста (хартија тако бела – чисто црна). Иако је песма
ведра и забавна, Змај је и на крају песме увео педагошку компоненту кроз ироничан подсмех
онима који не знају да читају.

Пура Моца, Ј. Ј. Змај

Песма је писана из угла одраслог. То је педагошки модел поезије за децу – старији поучава.
Змај даје разне последице – указује деци да не желе да буду као он. Указује им речима „То је
онај“ – одмах се види да ће дати лош пример: бежи од куће (у патријархалном друштву отац
се поистовећује са кућом), „лола“, много га бију. Кад је у школи спава/прави проблеме.
Батине постоје као васпитна мера за такво понашање. Затим га шаљу на занат: Занат је
златан оном ко је мио, али Моца није баш ни за шта био – јак стих, јер га избацује из
друштва. Последица: отац му је умро од туге и бола, мучи мајку што „дембела храни“, пада
на маргину друштва – пуши, има „очи подмуке ка у какве звери“ (очи које су огледало душе
описују се тако да нас уплаше), коцка се, лаже, псује. Лирски субјект му не предвиђа
блиставу будућност: Потраје ли тако, тај ће још и красти. Циљ је да пренесе педагошку
поруку другима, да не буду као он.

Гаша, Ј. Ј. Змај

У овој песми Змај осликава дечији порок: лењост. Као и Пура Моца, и Гаша добија осуду
песника због свог лењог понашања. Песма има педагошку компоненту која је експлицитно
исказана – указује другој деци како не треба да се понашају, како завршавају они који су
лењи. Рефренски се понавља: „Гашо, Гашо, лењи Гашо, шта ће с тобом бити“. Он исмева и
карикира Гашин однос према раду: хтео је да буде ковач – гвожђе му је тврдо, хтео је да шије
– игла га боде, за пекара су му вреле пећи, за месара му је тешко сећи, итд. У последњој

4
строфи лирски субјект говори: Гаша је много тога започео, ништа није завршио, прошло је
време, остарио је и сада, када гладује услед своје лењости, жали за протраћеном младости.
Песма се завршава поуком да онаме ко не зна за рада и заната неминовно следи гладовање и
јадовање.

Материна маза, Ј. Ј. Змај

У овој песми Змах излаже подсмеху размажено понашање, исмевајући понашање Материне
мазе. Дечак Лаза је толико размажен да га цело село познаје као Материну мазу. То
сазнајемо одмах на почетку песме. Затим следи низ његових понашања која су искарикирана
(када сви устану он и даље спава, кад му кажу устани, боли га глава, не уме да се обуче, не
сме да се умије, када се огребе виче: „Изић ће ми црева“, итд.). Искарикирано Лазино
понашање изазива смех, а надимак који је добио шаље јасну поруку како се не треба
понашати.

Купање, Ј. Ј. Змај

У овој песми педагошка компонента је експцлицитно изражена, а улога Змаја је двострука:

он истовремено наступа као песник и као лекар, који жели да и деца и одраслси заволе
купање и схвате његов значај. Главни мотив у песми је купање малог Лаке. Своје педагошке
интенције Змај изража помоћу осликавања идиличне атмосфере купања кроз песму. Песма је
препуна лепих слика везаних за купање. Сам почетак: „Ал'је то дивота кад се ко одкупа“,
говори о лепоти купања. Даље песниик објашњава са становишта лекара значај купања као
вид превенције болести. У идиличну слику купања уводи се и свет животиња: куца и маца.
Колико је купање лепо показује се и кроз однос Андреје, старијег брата, према купању, који
једва чека да се купа. Андреја мора да се стрпи, док мајка не спреми за њега „другу воду
млаку“, где Змај опет имплицитно говори о значају мењања воде при купању. Мана ове
песме је што је у њој све речено, не постоји ништа што треба открити.

Зимска песма, Ј. Ј. Змај

У овој песми дочарана је лепота дечије игре на снегу и супротстављена је страху (који,
вероватно, углавном долази од одраслих) од хладноће. Показује како за децу хладноћа није,
и не треба да буде, препрека веселој игри на снегу. На самом почетку песме, песник подсећа
да зима за малу, здраву децу није ништа опасно (није лав). Затим позива оне храбе, „момак
ко је“, да изађу на снег – тамо може само нос да им поцрвени. Последње две строфе описују
5
лепоту игре и клизања на леду. Ред деце на леду претвара се у „живу железницу, то је трка,
то је лет“. Деца говоре: „Збогом птице крилаице, наш је сада читав свет“, јер су у својој
зимској игри у потпуности слободни.

Мали брата, Ј. Ј. Змај

У овој песми истиче се контраст света детета са светом одраслих. Говори о дечјој игри и
описујући игру показује се однос детета према свету одраслих. Игра је наивна, а Брата драги
предмет идентификује са живим бићем. Сат је сада играчка коју брата кроз своју игру
„оживљава“. То је песнички поступак – антропоморфизам: неживи свет се оживљава по
узору на човека, чиме се његово функционисање приближава човеку (Зашто сат куцка? Мора
да је гладан!).

На крају сваке строфе следи песников глас који симпатише са дечаком због његове
уживљености у своје откриће. Брата, пошто је дете, не зна вредност злата, њему је златни
предмет подједнако подесан за игру као и сваки други, ако не и више због неких својих
других особина (светлуца, на пример). У свету одраслих то је вредан предемт. Последњим
коментаром – „Ал ће бити гужве“ лирски субјект, као одрасли, скреће пажњу на могуће
последице ове наивне дечије игре.

Мали коњаник, Ј. Ј. Змај

У овој песми главни мотив је игра. Песма је изузетно мелодична и певљива. Дете се у овој
песми заиграло, а у игри столица представља коња. Тим је поистовећено живо и неживо –
нежива столица преставља живог коња, захваљујући дечијој машти. Дете само себи ствара
свет игре захваљујући својој машти. У песми постоји супротност реаности и дечије игре.
Дете је из перспективе посматрача стварног јахања за игру обезбедило све реквизите, па се у
потпуности уживело у улогу коњаника (седло од мараме, узде од канапа, бич од очева
штапа). Међутим, свет ралности не одговара на дечју игру, па дете немоћно да у потпуности
оствари имитацију коњског каса кори „коња“: Раго једна, баш си лења, зар те није срам, ако
нећеш ти да скачеш, ја ћу цупкат сам.

Овде видимо поступак анимизам: стварима неживе природе придају се жива својства.

Циганин хвали свога коња, Ј. Ј. Змај

6
Лирски субјект је циганин, који покушава да прода свог коња. У свом монолошком
портретисању коња хиперболише његове особине, због чега постиже потпуно супротни
ефекат – буди код нас смех. Примери: тражи да му не гледа у зубе, јер не може остарити,
може сваки једнек да прескочи и уздуж и попреко, види остраг ко и спреда, види ноћу ко на
дану, он је бржи од олује. Овде се јавља стилска фигура, амфиболија (Амфиболија је
стилска фигура која означава двосмисленост). Њом се постижу хумористични и сатирични
ефекти. Нпр. када Циганин за коња каже да види дању исто ко и ноћу, он не лаже, јер коњ
заправо ништа не види. Није се родио тај који може да прескочи јендек уздуж и попреко, и
сл. Амфиболија се овде јавља кроз хиперболисани опис коња. Цига ни у једном тренутку не
лаже. Кроз портетисање коња истовремено се портретише и тежак живот који Цига живи –
шатор је цигански дворац леп, коњу су седласта ребра, не мора да једе ако му не даш, итд.
Међутим, тежак положај Циганина не осећа се захаљујући његовом оптимистичном, веселом
наступу.

Пачија школа, Ј. Ј. Змај

У овој песми дато је исмевање неуспешне наставе. Учитељ и школа представљени су као
патке. Достојанство и важност учитеља изложени су подсмеху, а неуспех карикатури.
Паткова „ученост“ завршила се у празнословљу – ставио је наочаре, прозивао их, записивао у
каталог, шетао се са озбиљношћу крутом, учио их и књихом и прутом, али неуспело.

Кад би, Ј. Ј. Змај

У овој песми повезује се неповезиво, контрадикторно. Сваки стих полази од препоставке шта
би било, кад би било. У тој машти, повезују се неспојиве особине – кад би јелен имао крила,
кад би лутка знала шити, кад би увек био мај, кад би Дунав био врео, итд. Последица оваквих
измаштаних спојева је увек одлична – јелен са крилима био би дивна птица, лутка која шије
могла би да шије детету хаљине, пећи не би биле потребне, имало би рибље чорбе на претек.
Завршетак песме представља завршетак измаштане реалности – оно што не може бити, о
томе нема смисла ни мислити. (Ипак, има смисла говорити, јер су те измаштане идеје које
изокрећу нашу свакодневну реланост дечијом логиком забавне).

Дете и бака, Ј. Ј. Змај

7
У самом наслову види се контрасни однос старог и младог који чини основу на којој се
формира суштина песме. Песма описује моменат суочавања инфантилне свести, чије се
мишљење заснива на перцепцији тренутног, фасцинацији садашњим стањем ствари, која не
размишља о дугорочним променама, са старењем и смрћу. У првом делу песме девојчица
посматрајући стару баку питањима која поставља указује на то да је почела да размишља и
да не може да схвати да је њена стара бака некада била девојчица, као што је она. Зато јој и
поставља питања: да ли је могла да исправи леђа, да ли је била смеђа, да ли је имала кратку
хаљину, да ли је ко звао „душо моја слатка“, да ли јој је неко дао лутку, шта се десило са том
лутком. Пошто је бака тужна, девојчица наивно поставља питање – да ли јој се лутка
сломила, па јој је зато жао, иако се кроз овај стих индиректно помиње бакино жаљење због
своје старости. Из ових питања произилази прво суштинско питање: зар свако мора да
остари? Из схватања да је њена бака некада била млада, произилази и сазнање да ће и она
некада остарити. Одатле логично произилази питање: Да ли ћу и ја тако остарити? Девојчица
схвата да ће и она бити седа, смежурана, згурана, бледа. Пита „Да ли морам“, јер се суочава
са нечим што се не може избећи. Песма кулминира питањем: „Зар се то не може живети
довека?“ где се лирски субјект суочава и са својом смрћу.

Мали Јова, Ј. Ј. Змај

Песник слика дететову особину – прерушавање у одговарајућој ситуацији. У оваквим

песмама дете није улепшано, негативне особине посебно су истакнуте и пластично
обликоване. Сликајући дечије понашање песник се доброћудно смеши, али уз тај осмех иде и
продоран поглед. Према благим манама он је благонаклон (као Малом Јови), а према тежим
строг или ироничан. У животу уопште, а посебно у дечијем, постоје ствари које не иду. Ово
се односи и на песму Мали Јова и на песму Како би.

Дечак Јова једи се што је мали и кроз игру, прерушавање постаје стари деда. Попео се на
столицу да буде висок, нагарио науснице пошто нема бркове, ставио неочари, од кудеље
направио седу браду, огрнуо дедин прслук. Овако дете кроз игру силом постаје стари човек.
Сада када је стар, очекује од других да се према њему понашају као да је стар. Ова дечија
игра другима изгледа смешно. Опет постоји мотив игре и сукоб дечијег наивног света маште
и света одраслих. Јовино понашање код других изазива смех, што њему смета, а песма се
завршава дедином поуком (педагошка компонента) – да свако време има своје и да свако
треба да се дичи оним што му је од Бога дато (тј. да не треба да желимо да будемо неко
други).

8
Пера као доктор, Ј. Ј. Змај

Главни мотив у овој песми је дечја игра у друштву. Двоје деце се играју: један је лекар, а
другоме се лутка разболела. Девојчица којој се лутка разболела позвала је „доктора“, јер
„лутка има температуру“. Деца овде подражавају говор и понашање одраслих. Да је доктор
дечак Пера, сазнајемо из наслова. Он се и понаша као прави доктор: има озбиљно лице,
проверава температуру, дрма шеширом, озбиљно констатује да болест није озбиљна и које
лекове треба лутка да пије. На крају јој саветује и лимунаду у великим чашама, а ако јој се не
пије, попиће је заједно. Тако Пера окреће ову игру у заједничко освежење, јер лутка,
наравно, не може да попије лимунаду.

Гушчар Лака, Ј. Ј. Змај

Песма је испевана из перспективе детета гушчара. Говори о његовом животу: он чува од

јутра до мрака два пара гусака. Радује се трави, јер ће гуске имати да једу, иако он гладује.
Његова ситуација је тешка, али је он стоички подноси. Срећан је што оне имају шта да једу:
то ће му донети храну у будућности, а поред тога представља и друштвено пожељно
понашање сиромашних. Он није ојађен и озлојађен, него срећан због онога што има, иако
има мало.

Птице на прозору, Ј. Ј. Змај

Песма почиње идиличном ситуацијом – зима је, у соби је топло („пећ ваљано греје“), а на
прозору седе братац поред сеје. Прозор овде представља границу између два света: топле
собе и хладноће напољу, света имућних и света сиромашних. На прозор долазе две „кукавне“
птице. Успоставља се паралелизам између света људи и света птица: две птице брат и сестра,
наспрам дечака и девојчице. Птице уместо да певају, проговарају и жале се на тежак живот:
говоре да није сваком лако, ко нема крова нема ни хране, а да они и не знају колико људи и
птица има који немају. Затим позива децу на помоћ речима „Птице птицама, а људи
људима“. Ова песма код деце треба да развија солидарност и емпатију.

Песма је заснована на алегорији, па птице говоре.

У новом капуту, Ј. Ј. Змај

9
У овој песми доминира педагошки елемент – циљ му је да критикује охолост и хвалисање и
научи децу емпатији. Потцењује гледање са висине на друге. У томе Змај иде толико далеко
да своди дечака на капут – он је „холи капутлија“. Сирота деца, међутим, не завиде дечаку на
капут, јер имају чисто срце, које има много већу вредност од материјалне вредности капута.
У последњој строфи све симпатије окренуте су сиротој деци.

Змај у овој песми показује друштвено пожељно понашање сиромашних (што је, опет,
идеализација деце) – да не завиде, и упућује на пожељно понашање богатих – да не буду
хвалисави. То је двострука педагока функција.

Суштина коју преноси песма је да нису битне материјалне, него духовне вредности.

Дед и унук, Ј. Ј. Змај

Сам назив говори о континуитету кроз генерације, путем усмене традиције вредности се
преносе на нова поколења. Деда је унука метнуо на крило и пева му уз гусле о српским
јунацима и биткама. Кроз усмену традицију он му преноси вредности: храброст, поштовање
историје и традиције. Овде видимо везу са Песмом о песми: „Песма нас је одржала, њојзи
хвала“, тј. видимо значај књижевности за опстанак народа у тешким тренуцима. Гусле су
деди важан предмет, јер да није било њих песма не би остала запамћена. У песми се три пута
помиње српство: видимо да је деда изузетно традиционалан. У тренутку када дедино око
засузи, долази до катарзе песме, превладало га је осећање поноса. Говори детету да целива
гусле, како какви свети предмет, међутим, детету није јасна ситуација – зашто љуби гусле.
Опет долази до сукоба света деце и света одраслих, дете нема искуства ни знања о томе, оно
још увек не може да разуме значај гусли и епских песама. Деда, иако је склон да развија код
унука патриотска осећања, не оптерећује га оним што не разуме. Традиција се прихвата а
приори, а патриотска осећања изграђују се временом. Зато дета и каже унуку да он не разуме,
али да ће му се касти само.

На гробу Хајдук-Вељковом, Ј. Ј. Змај

Дечја игра на гробу Хајдук Вељка прераста у руковање, услед дечјег осећања поноса што су
се нашли на гробу таквог јунака. И јунак се радује њиховом руковању, што се осећа кроз то
што је грање заиграло. Деца на почетку песме играју се на гробљу, јер не разумеју његов
значај, немају страх и поштовање према том месту (битан мотив игре, али у другом
контексту; супротставља се свет деце и одраслих, али се спаја у поступку руковања).
10
Одједном стају, чули су неке глас, гледали озбиљно преда се, и у њима се јавља неки пламен
мали – продуженост осећања поноса, симбол хероике предака у потомцима. Крактеристика
ове песме је недореченост, а њена мањкавост: тешко да би деца заиста поступила тако на
гробљу.

Страшљивац, Ј. Ј. Змај

Наслов песме у контрасту је са њеном суштином. Песма говори да ко се боји у мраку – рђав
је то знак. Упућује нас на Песму о Максиму, која има исту поруку. Онај ко се боји сам у соби
плаши се онога што не постоји, а Змај децу у обе песме поучава просветитељским
вредностима – треба се ослонити на разум и њиме одагнати различите бапске приче. Змај
говори да Страшљивац никад неће бити Србин ни јунак. На овај начин он истиче српство као
нешто што је пожељно, што деца желе, а у исто време исмева страх од натприродног. Говори
деци: ако желите да постанете јунаци, не смете се плашити вештица.

Три хајдука, Ј. Ј. Змај

У пола ноћи Ферух-паша се буди из сна и говори Кади да иако хајдучки пепео труне већ 3
године, он и даље нема мира, долазе му у сан. Колико је то општи страх и трепет видимо из
речи жене, која га саветује да не иде тамо ноћу, да ће сутра послати Муја. Он се насмеје на
женине речи, говори да се ни живих не плаши, а камоли мртвих и да само жели да их пита
зашто га походе у сну ноћу. Све је страшно: светлсот дрхти на његовом бледом лицу, брава
шкрипну, тамница је ледена, јакреме мемла дави, грозне гује се грозе кад се сете неких мука.
У тој тамници седе три костура три хајдука и пред њима три пехара. Први има пехар крви,
јер је имао жену, када су га убили остала је сама, кренула је са ножем његовом двору и они
су је из пушке убили. Каже: „Наздрави ми Феруз паша“, њему сама крене рука и нога, попије
чашу. Кости смејаше се: Бог да прости. Други има пехар вина, његова мајка, након што је
убио хајдука, питала је како може да откупи роба. Он јој није рекао да је мртав, она се
мучила да сакуп новац, а кад јој је рекао да је мртав, свиснула је од муке. Исто пије, исто
смех, исто Бог да прости. Трећи хајдук, чаша суза, његов син је плакао гладан, жедан, па на
крају умро јер му је отац у тамници. После трећег пехара паша пада мртав, кости се смеју:
Бог да прости.

Ово је родољубива песма. Кроз лик Феруз-паше сазнајемо о њему самом: какви су му греси
према хајдуцима, али и какви су хајдуци – он их се и мртав плаши. Тим се велича јунаштво

11
хајдука. У тамници греси су градацијски поређани. Паша је приказан као негативан јунак
кога прогањају његови греси и на крају од њих страда. Змај се овде ослања на народну епску
поезију: сталан број три, ликови су хајдуци, постоји фабула. За Змајев период нарочито је
важно да велича хајдуке, јер су они блиски његовој реалности и значајни за то време –
ослобођење Србије.

Мој отац трамвај вози, Александар Вучо

Отац, инвалид, целог дана ради, пажљиво вози да никога не озледи, оштети или прегази.
Његов притисак здравом ногом на кочници означава вредност људскости, сачуване у свету
хипокризије и експлоатације. Дечакова љубав према оцу избија као сентиментални вид
саучешћа и као хвала, а као побуна против друштва у коме инвалид напорно и одговорно
ради да би бројним људима омогућио да несметано и на време обављају своје послове. У
овој песми доминира љубав и поштовање дечака који су тројаки: према родитељу,
поштовање човека у раднику и радника у оцу. Песма је саздана на принципу контраста, јер
слика људе који здраве ноге одмарају путујући и човека који ради стојећи на болесној нози.
То да он вози и вози, стално се понавља, чиме се наглашава његов бол који је трајан и
континуиран, јер је његов посао такав. Овој социајлној идеји супротставља се хумана идеја о
возачевој пажњи да никог и ништа не повреди и прегази. У вези са његовим радом осликава
се и међуратни београдски живот и однос грађанске класе према радничкој.

Подвизи дружине Пет петлића, Александар Вучо

Сестра Калавестра – као зли дух будно прати дешавања у манастиру и интернату. Она је
оличење принципа строготи, крутости и дисциплине. Она и манастирска атмосфера у
контрасту су са животом вам манастирских зидина. Петлићи, дружељубиви и отворени,
контраситрају манастирским сестрама, које су оличење мира, покоравања аскетизму,
манастирским догмама. Притом, представљене су готово као вештице, језиво, страшно, што
се најбоље исказује у страху девојчица из института.

Мирино бекство: Први покушај је био да расте, расте и расте и као Алиса прескочи ограду
(сестре је ујеле и она је спласнула). Хуморни моменат: од беса сестрама су пукле везице
којима се везују часрапе, па су им спале чарапе и подигле се сукње, и отерале све девојчице у
своје собе.

12
Ждера Њоре пример је сиротих и гладних, а живот га упућује на побуну и обрачун као
једини излаз. Представник радничке класе. У песниковој речи о њему и у слици утољења
његове глади (кад једе лубенице) налази се најжешћа осуда капиталистичког система у коме
најамни рад није довољно плаћен да би могао да измири неке основне животне потребе.
Њему када ступи „гладно вече“, машта како је постао риба кит, па да је успео да поједе своје
„бесне газде“, па би најзад били квит. Када пропадне због њега план: како реагују они који
немају да једу у додиру са храном – једном руком лубеницу „стеже“, а другом сече кришке.
Религија: критикује је као моћног чиниоца грађанског друштва. Сестре су готово као
вештице, а то се види и кроз Мирин пародичан Оченаш.

Вучу у је социјални оквир смао оквир, њега инересују дечији односи и дечје морално
одређивање према неправдама. Деца му служе као носиоци нових друштвених снага и идеје
ослобођења човека из тамнице заблуда, лицемерја и мистике.

У Петлићима индивидуализоване ликове дечака Вучо даје у групи, правећи тако портрет
групе.

Сан и јава храброг Коче, Александар Вучо

Моћ чигре: Захваљујући чигри коју је понео, Коча се спасава људождера Тозе Мозе. На
насиље, он одговара игром (јер је дете). Чигра делује омамљујуће, зачарала је и разоружала
непријатеља, који почиње да игра, а игра прераста у ритуални плес.
Коча је храбар, хуман (одлучио је да по сваку цену крене на пут да спаси Папуанца Али
Балија, напада крокодила који је напао пилота Срету, теши улпашену Палмоливу усред
смрти деке), промоћуран, маштовит, сналажљив (убеђује срету да скрене са пута да би
спасили папуанца, употреби чигру у дбрани од папуанаца). Има потребу да помогне – израз
људске помоћи, солидарности, пријатељства.
Занимљив је опис када Коча из причје перспективе посматра панораму свог града, а поједине
слике добијају чак и хуморни призвук – не зна да ли је свиња свиња или пола чварка.
Специфична струтура поеме је у томе што постоји у осам махова модификовани рефрен, у
коме песник истиче Кочин страх, али и одважност. Он носи људске црте – у опасним
ситуацијама и најхрабрији се препадну. То показује да ситуација јесте опасна, али и Коча
храбар, јер у њу свеједно улази. Он јунаке суочава са серијом опасности: крокодил, кит, лава,
канибали, суочава своје јунаке са страхом од угрожености, али и сугерише да су све тешкоће
савладиве и да се у сукобу с њима не смемо превладати паником и малодушношћу.

13
Крај поеме: затварањем једног искуственог круга, он је са плана фантастиног и страшног
ушао у осећање носталгије, пријатности и задовољстав услед повратка своме тлу.
И овде, као и у Пелићима, нема одраслог. Вучова деца као и да немају родитеља, сами
одлчују и делају. Његова деца се самоваспитавају, на поуке одраслих се не ослањају.

Детињство, Десанка Максимовић

У песми је присутан мотив дечје игре: игра као зачетак будућег рада у детету, дете као
будући човек. Дечак се сада игра, а сутра ће његову игру заменити реалност одраслог
живота. Све дечије играчке замењују се предметима које одрасли користе. Дат је контраст
велико-мало, али у исто време, они нису супротстављени једно другом, јер велико
произилази из малог, човек настаје од детета. Какво дете – такав ће бити човек сутра.

Хвалисави зечеви, Десанка Максимовић

Песникиња овом песмом описује и исмева дечју хвалисавост, обичај да се показују

храбријим него што јесу, иако су заправо плашљиви. Она то не ради директно на примеру
деце, као што то обично ради Змај, већ дечије понашање додељује понашању зечева. Зечићи
се заклињу својом руком, мајком и купусовим струком (битним малим зечевима). Говор
зечева, (заклињање) одговара дечјем говору. Они се не боје: вука, медведа, попца ни баука.
Дечји страхови транспоновани су у страхове које могу имати зечеви и могу изгледати
смешно деци. Као контраст храбром хвалисању зечева, кад шушне грм, они се разбеже на све
стране. Ово има хуморни ефекат, јер долази до обрта, наводно храбри зечеви беже и на
најмањи шушањ.

Ливадско звонце, Десанка Максимовић

Ливадско звонце буди становнике ливаде. Мотиви природе – ливадских животиња,

карактеристични су за дечију књижевност, а нарочито књижевност Десанке Макисмовић.
Ливадско звонце вероватно се односи на неки цвет који обликом подсећа на звонце. То
звонце „бим-бам“ (ономатопеја), буди ливадске становнике који се спремају за рад. Звоно
подсећа да је већ дан, а то је време рада. Педагошка компонента дата је преко понашања
животиња које су вредне. Прави се паралелизам са светом људи – ујутро је, и људи се, па и

14
деца спремају за школу и посао, а ова песма тера нас на машту како то изгледа у ливадском
свету.

Над књигом бајки, Десанка Максимовић

Песникиња се директно обраћа детету. Песма показује колико је сензибилитет песника у

складу са дететовим погледом на свет, који одговара правилима која владају у бајци.
Песникиња говори да и она види чудно и чудесно у свету око себе који је другима обичан. За
њих је све у свету живо, оживљава се мртва природа. И она, као и деца, верује у правду и
срећан завршетак у коме добри победе, чему нас уче бајке. Бајковита стварност присутна је и
у животу песника и у животу детета. Уверава децу да ће добро свакако победити, да је
неопходно само да никада не изгуби наду. Као својеврстан доказ говори да за победу доброг
нису потребни чак ни помагачи присутни у бајкама (прут чудотворни, чизме крилате, златни
кључи). Не говори да ће живот бити лак, пред нас живот ставља многе тешке ситуације које
су наизглед безизлазне, али баш тада, не смемо изгубити наду, јер ће добро баш тад појавити.
Песма подстиче веру у добро, правду, наду у животу. Завршава се сетним тоном или
оптимистичном надом да „за љубва детету“ ће свет остати онакав како га оно тренутно кроз
своју наивну свест доживљава. Нажалост, бајке писац може да обликује како жели и да у
њима преноси најлепше вредности, али када уђе у свет одраслих, у реални свет са реалним
животним проблемима, одрасли је немоћан да дете заштити.

Вожња, Десанка Максимовић

Ово је описна песма у којој се описује сеокси пејзаж док се лирски субјект у друштву вози
кроз њега. Описују се природне лепоте кроз метафору и поређење. Коњи лете, беже, ко
потоци после буре. Топла, блага вечер пада – све је благо. Цвеће сања – предвече је.
Понављањем и нежним опсиима стварност почиње да личи на сан, осећа се мир. Пролећу
куће. Небо је нежно, меко. Читава природа изгледа мирно док пролази покрај лирског
субјекта.

Ближи се, ближи, лето, Десанка Максимовић

Лирски субјект „разговара са природом“. Осећа се његово јединство са природом, осећа се

пријатно у њој, препознаје све знаке лета. Мана: доживљај природе је посредан, није кроз

15
очи детета, него кроз очи песникиње – она говори шта види и шта осећа, а не како дете
реагује и осећа се у природи. Поглед песникиње на природу сличан је дететовом, велики
занос обичним, који видимо у Змајевом „Ала је леп овај свет“. Присутна је метафора:
кукурузи су златна коса, зрикавци јој говоре – чују се у лето, миришу ливаде, поља,
шумарци.

Пауково дело, Десанка Максимовић

Лирски субјект је у природи – звук птица, иде све ужом и стрмијом козјом стазом, кад налеће
на паукову мрежу. Лирски субјект паукову мрежу посматра као резултат његовог труда и
рада (преписује му осећања и понашања човека). Паук је испред мреже „газдински стао“, јер
оно што сами створимо присвајамо као своје, имамо потребу да то заштитимо. Лирски
субјект јесте надмоћан у односу на паука, који је мали и немоћан. Зато каже „могла сам
руком здерати то плетиво, сву паукову муку смрсити у клупче сиво“, али јој је било жао
паука. Постоји двострука педагошка компонента, двострука порука: однос према слабијима,
али и однос према раду – рад јесте „мучан“, али ми кроз рад уносимо део себе у оно што
радимо. Зато она каже „Ко зна шта је паук сниво докле је мрежу плео“, он је можда „срце у
танане нити прео“ – ко зна са колико љубави и колико је пауку било стало до саме мреже.
Песма се завршава тиме да се паук „окренуо“ за њом – што подсећа на захвалност.

Жмура, Десанка Максимовић

Различите природне појаве приказане су као „игра мора и планине“, конкретније игра жмуре.
Они се у игри сакривају један од другога, па су магла и облаци начин да се планина сакрије
или побегне од мора, а залазак сунца када море промени боју и промена нивоа воде начин да
се море сакрије и побегне од планине. Природне појаве објашњавају се кроу понашање
карактеристично за децу, што онеобичава и оживљава природу.

Вашар у Стрмоглавцу, Бранко Ћопић

У овој песми животиње воде хуморни рат, понашајући се аналогно људима. Том аналогијом
остварује се читав низ смешних згода кроз које се оцртава карактер појединих живоињских
ликова. Пијаца, вашар је место где има свега: вреве, гужве, разноликости и производа, али и
људских карактера и понашања, само што су сада делујући чиниоци животиње, а не људи.

16
Стрмоглавац – место где се све окренуло наопачке, наопако место. Зато животиње ставља у
нонсенсне ситуације, добијају парадоксалне улоге, што изазива хумор. Продавац, купац, роба
– све је наопако: Коза продаје вука. Магарац има име које је изведено из звукова које
производи, њаче: Њако Њакић, продаје лава, а купује крава. Медо седи на клупи, продаје
крушке, врана гата (она је иначе симбол несреће, црна, као вештица), мајмун продаје капе,
камила учи плес, миш продаје мачка, а мачак псето, купус зеца, жаба роду за муве и воду,
(слабији продаје јачег – парадокс). Лија је и даље лукава: одлично чистим перје, уђите госпа
коко. Присутан је и тужан мотив – бескућна куца пита свакога, зашто не купиш мене?
Жирафа тражи црквени торањ јер не може да нађе одговарајући стан (хумор заснован на
карактеристикама изгледа), крава продаје млеко у праху. Оваква смеша различитих
животиња, у парадоксалним ситуацијама, које се чудно понашају, а сликовито описана
ситуација изазива смех.

Болесник на три спрата, Бранко Ћопић

Песма је попут дуже загонетке, а одговор се налази у последњој строфи. Назив песме говори
да је болесник троспратан, што је наизглед само по себи нонсенсно, јер болесник, који је
живо биће, не може бити троспратан. Хуморни ефекат у овој песми изазива говорни
неспоразум између доктора Јана и чувара зоо врта, као и хуморни портрет жирафе чија се
карикатура заснива на метонимијској слици – њен висок врат је „троспратан“. Све до
последње строфе добијамо трагове, ко је тајанствени болесник – Африканац је, позив је са
Калемегдана, а боли га читав други и трећи спрат. У последњој строфи сазнајемо да је
болесник жирафа, а њен врат је „други и трећи спрат“.

Чувар зверињака, Бранко Ћопић

Ујка лирског субјекта је чувар у зоо-врту. Он чува животиње које су опасне – дивље, па
шаље поруку – и од јаког има јачи. Описује сваку животињу, хуморно их портретише. На
крају чобанин каже: Здраво колега, како ти стадо? Хуморни ефекат изазива овај контраст,
поистовећивање две супротности, али за његовог ујку ове опасне звери и јесу његово стадо.

Ферије, Бранко Ћопић

17
Ова песма описује сву радост ученика који су завршили гимназију, напокон су слободни од
школских обавеза, али осећају тугу што су шкослки дани прошли. Рефрен је исти у свим
строфама, осим у последњој: „Збогом школо, збогом гимназијо, луд је био и ко те учио“,
чиме се одражава срећа лирских субјеката што напуштају напокон место које је
представљало заточеништво, које их је спречавало да буду слобонди. Од среће не знају ни
куда ће, врте се у круг, њихово срце је „нестално“, јер су такве године, ферије су рај, свеске и
домаћи задаци пале се на ломачи – дошло је напокон време слободе за ђаке, али и освете –
као да се свете школи за све године досаде које им је наметнула:

Оборисмо трошну зграду знања,

осветнички, до задњега угла,
оста натпис преко цијеле табле:
„Доље глобус и земаљска кугла!“
Али када уђу у воз, а то значи да физички, а и симболички крећу на пут, помути се сјај
летњег дана – допире до њихове свести да дан ипак није идеалан, њихова срца расплакана
остала су у школским клупама – схватају да је један важан део њиховог живота завршен, и да
му нема повракта. Последњи рефрен у контрасту је са осталима: Збогом школо, збогом
враголијо, (ко зна колико догађаја, искустава заједничких и будућих сећања је садржано у
овој речи врфаголија) ипак сам те бескрајно волио.

Мала моја из босанске крупе, Бранко Ћопић

Лирски субјект је поодмаклих година окренут немирима, лепотама, љубави детињства.

Присутно је романтично стање психе, загледаност у прошлост, загледаност у идилични свет
из позиције онога ко осећа своју пролазност. Песма је писана у епском десетерцу, а исказује
лирски глас. Девојчица-пастирица буди у његовом ђаковању маштовите, радосне и сетне
успомене. У свом унутрашњем монологу он се обраћа љубави из детињства – прича када је
први пут срео, затим његов однос према њој у гимназијским данима, значај њене слике за
њега у ратним данима, а сада ње више нема. Уна која је раније шапутала њено име, сада се
умирила (паралелизам, природа се понаша онако како се он осећа, тј. одражава његова
осећања).

Страдање једног писца, Бранко Ћопић

18
Мирко има богату машту (пореди је са богатством баште – поређење са природом). Он је у
машти (у сну) да би био цењен и славан, постао писац, тако што је од различитих великих
књижевника различитих периода узео по део дела. Међуим, писци се онда против њега
окрену, попут неких натприрдних бића и терају га да им врати њихова дела. Он се буди
престрављен из сна, али то није крај – налети на Андрићу Иву, и побегне од њега главом без
обзира, а Иви је то чудно, јер дете трчи у школу. Присутан је мотив сна – оно што жели
добије у сну, али га и савест пробуди. Хумор ситуације, услед:

1) страшљивости дечака,

2) неразумевања Иве Андрића шта се дешава

Поука: не ваља плагирати дела, јер чак и ако те закон не стигне, стићи ће те савест у сну.

Дохвати ми тата мјесец, Григор Витез

Песма је цела дата у дијалогу између оца и сина и говори о дечјој радозналости и жељи да
дотакне месец. Отац на дечију жељу одговара поучно, учећи дете због чега је важно да месец
остане на своме месту. Песма обилује мотивима природе, што је једна од основних одлика
овог песника.

Како живи Антунтун, Григор Витез

Из самог наслова изводи се једно питање које чим се поставља мора да подразумева нешто
што је непознато и другачије. Чим се песник пита, и уједно пита и читаоце, како живи
Антунтун, значи да ће нам он открити некакву необичност. Антунтун је, како се из песме
сазнаје, дечак који живи у десетом селу и који је необичног ума. Он све ради онако како не
треба и у томе је његова занимљивост и вредност – ухом слуша да л је јело слано, рибу учи
да пева, бицикл да пасе ливаду. Овај дечак потпуно је другачији – занимљив, а нонсенсне
ситуације изазивају смех.

Какве је боје поток, Григор Витез

Одговор на ово питање лирски субјект даје кроз перспективе шумских животиња. Свака од
њих у зависности од свог положаја у свету поток види у другачијој боји – јелен који је висок
и живи у густој шуми, у потоку види одсјај дрвећа које је зелене боје, зец због камења мисли
да је поток сребрне боје, птица високо с неба мисли да је поток плав, лептир због облака да је
поток бео и на крају срна због звезданог неба каже да је поток сав озвездан. Стога,

19
закључујемо да је песник поставио реторичко питање, које се може схватити и као предлог
деци за игру, где ће они покушати да открију које је поток заиста боје, при чему не постоји
одговор који је нетачан.

Шевина јутарња песма, Григор Витез

Песма говори о јутарњем певу птице. Шева је иначе птица која је позната по свом гласу у
којем људи уживају, те не чуди што ју је Витез узео за главни мотив и тему ове песме. Птица
је лирски субјект, а кроз целу песму користе се речи које имитирају њен пев користећи се
ономатопејом (ићи, ићи, сићи, сићи...). Песма започиње ускликом и већ у првом делу имамо
персонификацију птице и Сунца – она са тамбурицом и својом песмом жели да пробуди
Сунце. Песничким изразом Витез је створио ритам који сликовито описује ужурбаност птице
у њеним намерама да пробуди Сунце и провери своје птиће. Полетање шеве на почетку и на
крају песме указује на ведру страну живота, песма има дитирамбину страну.
Птичија певанка, Григор Витез
Из самог наслова песме закључује се која је њена тема – пев птица. Песма је писана из
перспективе лирског субјекта који говори о птицама које су из буквара прогутале сва слова.
То је једна немогућна ситуација од које заправо креће сама песма. Птице поједу слова и онда
непрестано певају. Речи које, притом Втез бира су речи чији брзи изговор подсећа на стварно
оглашавање птица (И пијучу и цијучу/ жуборкају, ћућоркају). На крају песме јавља се мотив
Сунца, које свако јутро посматра и испитује птице, док оне од зоре уче, сричу/ два-три слова
да Ћурлићу.

Чудан коњ, Григор Витез

Из наслова видимо да је коњ чудан, али нам песма постепено открива како, суочавајући нас
са особинама овог чудног коња. Он не ради ништа што коњи иначе раде: не једе, не пије, не
бије ногом, не вије репом, док иде брже може да стоји усправно, кад стоји, пада. Кроз опис
видимо да је чудан коње заправо играчка (има све ове особине).

Весела зоологија, Гвидо Тартаља

Весела зоологија представља збирку кратких песама, у којима уметник кроз духовите
минијатуре и досетке упознаје младе са основним особинама и нарави становника који су
кренули из веселог зоопарка – зец, слон, лав, јелен, вук... Настоји да читаоце упозна са тим
животињама и да их нечему и научи. Збирка садржи око осамдесет песама у којима су дате
симпатичне и шаљиве слике о животињском царству у којима кит гута цео разред, зец је брз
20
само зато што је плашљив, мајмун је свезнајући, гавран се жали на човечји укус... Овом
збирком Тартаља је изразио смисао за карактеризацију животињског света чије је особине
најчешће хуморно посматрао. У самом уводу у збирку, Тартаља истиче да ово није никакав
уџбеник већ весела зоологија.

Позив, Душан Радовић

Ова песма која предстваља чисту језичку игру. Кључ песме је брзалица која је назив брода.
Песник најпре деци представља брод, будећи њихову радозналост и машту, а потом
поставља услов да на тај брод може ући само онај који може брзо да му изговори име, које је
притом бесмислено.

Страшан лав, Душан Радовић

У овој песми песник ствара и руши илузију постојања једне чудне страшне животиње. Био
једном један – почиње као бајка. Међутим, уместо краљ, или неког другог појма
карактеристичног за народну књижевност, јавља се лав. И то страшан: нарогушен, љут, има
три ока, три ува и три ноге. Као рефрен чује се „Страшно, страшно“ и ствара се илузија
обраћања и одговарања на њега, дечији глас који потврђује да је лав страшан. Радовић
почиње и игра се са мотивом дечијег страха, лав подсећа на него митско биће, аждају, а
затим песму у потуности обрће, и завршава мотивом дечијег цртежа. Песма је у потпуности
написна из перспективе детета, и то градског. Лав се и храни необично – он једе облак и
трамвај цео (нешто што једно градско дете може да види). Његова страшна слика шири се на
митског демона који може да поједе цео свет, али се шири постепено, чиме се појачава
радозналост читаоца. Али га је Брана избрисао – што представља ослобођење од страха, а
такође, и игру. Где може у реалности да постоји такав лав? Па само на дечијем цртежу као
продукт дететове маште, што га чини безопасним у поенти. Ипак, тај непостојећи зај је
могућ, као и остале смешне, чудне ствари у дечијој машти.

Плави зец, Душан Радовић

Песма је инспирисана духовитим ловачким причама и измишљотинама о наводном враћању
из лова пуне торбе и онда кад се ништа није уловило. Поступак је исти као код лава, ствара
се илузија, у којој деца, бар за тренутак поверују у постојање овог зеца, да би на крају
схватили да то постоји да њих зачуди, изненади и насмеје. Он полази од варке да се са децом
нашали. И у овој песми ослања се на народну књижевност – у питању није обичан ловац, као
21
у формули бајке, његов ловац одлази на крај света, прелази три земље, горе, мора, да би га
уловио. Боја зеца дата у песми такође је необична и занимљива, а притом је зец свемогућ
(као гувернанта, по том принципу је представљен) свира, плете, кува, мете, шити, пити и
француски говорити. Затим се песник обраћа деци: он је хтео њима да га да (мада су се деца
са зецом већ сусрела кроз песму, јер је он свакако биће фантазије, имагинарне стварности).
Али, таман кад зец жели да се наводно дотера, он побеже. Тако га песник поново одузима од
деце.

Да ли ми верујете, Душан Радовић

Сам наслов, а после и последњи стих сваке строфе указује на то да све оно о чему песник
говори заправо је варка. Он у овој песми изврће педагошку компоненту и тако засмејава
децу. За разлику од Змајеа, Радовићева песма о прању и купању нема бесмислених мотива. У
песми као да имамо два гласа која се донекле супротстављају – први глас саопштава чудну
истину о дечаку који има проблеме због прекомерног купања, док други глас као да се
исмева тој чудној истини и негира је. У том лирском паралелизму је скривалица, тј. лирска
загонетка за коју мали читалац треба да нађе кључ, односно прави одговор. А за то је
неопходна његова умна активност и промишљен став како би креативни хаос у песми био
доведен у ред.

Замислите, Душан Радовић

Читава песма нанизана је сликама које производе код деце јаку мисаону активност и
провоцирају машту. Песник то вешто постиже и самим насловом. Може се рећи и да је ово
прозна песма која има јасно развијену фабулу. У песми се одвија необична ситуација у којој
је разбојник Кађа – зликовац, приказан као херој који принцезу спасава из узбурканог мора.
Негативним ликовима из традционалне књижевности за децу, по први пут је дат већи значај
и на тај начин деци је пренето да није важан чин, већ храброст. У Радовићевим песмама, за
овакве ликове крај је често срећан.

Тужна песма, Душан Радовић

Као што и сам наслов песме каже, то је једна тужна песма, у којој Радовић децу доводи у
сусрет са смрћу. Песма је посве алегорична и као таква преноси се на однос имеђу родитеља
и деце. На читаоца делује двојако – изазива емоције услед самоће старице Кларе, затим њене
смрти и смрти њених мачака, а са друге стране указује на негативну страну претеране
љубави и презаштићивања оних до којих нам је стало. Дете јасно види да у ситуацијама
сличнинм Клариним човек налази љубав са ма каквим живим створом. Песник употребљава
22
благу иронију упућену на претерану разнеженост и сентименталност, а подразумевајући рад
као основно животно мерило и вредност, открива грешку васпитања у коме давање без
захтева не води ничему.

Цар Јован, Душан Радовић

У песми хуморни учинак темељен је на опозитима високо (Његово Величанство Цар, дакле
„цар“ Јован) и ниско (обичан дечак, тј. дечак Јова), односно на њиховој неупарености.
Поново се ствара илузија на бајковит, хиперболичан начин, заснован на забави. Крај ове
песме и буђење дечака у „кревету поред пећи“, показују како је, слично Радичевићевој песми
„Рибарчета сан“, сновну кулминација с најлепшим жељама, прекинуо час када сан смењује
јава. Отрежњујућа и опора јава суочава доскорашњег малог сневача (у сновима цара) са
извесношћу његовог будног тренутка.

Молба, Душан Радовић

Песма има изражену педагошку компоненту која је дата у форми обраћања свим мамама и
сестрама света за савет како нахранити и успавати Мишу који не жели ни да једе ни да спава.
Поред педагошке компонентне, песма је сама по себи духовита и кратка.

Вукова азбука, Душан Радовић

Овај збор песама један је од значајних остварења Душана Радовића. Текстови који га чине у
целини су засновани на истом почетном слово – фреквенција слова у различитим позицијама
у речи. Читалац се самим текстовима позива на језичку игру и подстиче на машту. Речи које
песник бира су такве да одговарају или природном изгледу слова или начину њиховог
изговора.

Од изгледа: набубрило у Буквару, хоће да пукне као бомба (звучање) у бубну опну.

Изглед – као пречага, као грана или греда, г се попело горе, нагло се под углом и гледа

23
Изглед: кракато, игра се и оживљава га, „копитом копа“ – доњи крак је као копито и „скакуће
кроз речи“ појављује се у новим речима које се јављају у песми а и скакуће кроз причу (кроз
кукуруза клас, кроз кокошке и кокодакање).

Полако се надовезује, креће од једног слова, па два, па речи, затим прелази у реченицу. Од с
постепено настаје сат и Соса, што и јесу ликови у причи о Соси и сату. Прича се постепено
гради: Соса је са сатом.

Полази од употребе, оно има занчење прилога за место, али у овој песми, оно се заиста
налази унутар речи. „Све је у нечему“ и засита јесте – наводи бројне примере. Нпр. Увукло
се у рупу – можемо да замислимо да се увукло у рупу, такође увукло се и у реч „Увукло“.
Овакви су и остали примери – „Утонуло у дубину“ итд. Прича се наставља, јер У нема среће:
утонуло у дубину, усахнуло у муку, уснуло у хумци, Када је „уснуло у хумци“, песни
духовито каже: „Гаси У, пали Е“ (јер је у умрло), и даје реченицу која нема У (а на почетку
каже, Све је у нечему).

Како спавају трамваји, Милован Данојлић

Песма почиње гашењем светлости: „ноћ кад одмакне“, „понека сијалица као златна крушка
засјаји“ – златна крушка, мотив који се везује за село, указује да је лирски субјекат сеоско
дете фасцинирано градским ноћима. Трамваји су представљени као живиотиње, које увече
одазе на спавање. Асоцијативни облик слике који се намеће између сфере живог света и
предметне стварности која му служи. Песма персонификује сан на нивоу градског ноћног
смиривања. Лирски субјекат песме асоцијативно изводи паралелизме с представом простора
у коме спавају ђаци у колективним амбијентима – интернатима. („На неки велики интернат
подсећао је депо“). Ноћ се контрасно супротставља звоњави и вици, карактеристичној за
трамваје у току дана. Трамваји добијају људске особине, лирски субјекат поставља питања
везана за човека – лежу ли на леву или десну страну, имају ли ружне навике, тесно им је (је
рсу у депоу поређани један до другог...). Они су „спокојни као краве“, „добри као слонови“ –
доживљавају се као животиње. Сваки трамвај је индивидуализован, представљен је његов
„живот“ у току дана, који је изведен из њихове трасе. Нпр. двојка по цео дан кружи, тројка је
на Кошутњаку...Као и деца у интернату и ноћу трамваји заједно на истом месту сви проводе
време на исти начин, колико год њихова свакодневница различито изгледала. Алудирајући

24
на хигијену, трамвајима се подмећу „људски органи“ са којима чистачице имају посла.
Последња строфа песме је модификована прва, само што је у форми одговора. Лирски
субјект одговара на питање које је поставио на почетку песме – ето шта раде трамваји.
Маштања која лирски субјекат провоцира својим питањима (како спавају трамваји?) развила
су се кроз песму, тако да слика постаје стварна, готово уверљива. Зато на крају песме лирски
субјект има одговор, који се развио кроз саму песму.

Ромео и Јулија у браку, Милован Данојлић

Песма је сва у животним баналностима. Њима почиње, њима се и зваршава и тиме се исмева
претерана осећајност, романтичност као и велике романтичарске љубави. Песма почиње
тиме да је један „глупи породични спор“ омео Јулију и Ромеан да се венчају – породични
спор је банализован, представљен као „глуп“ и ситница, мада ономе ко чита Ромеа и Јулију
тај спор вероватно не делује толико банално. Тај спор, завршивши се трагично, спречио је да
се оствари велика љубав између двоје младих, што даје основу да се лирски субјект ове
песме тим поигра – он замишља како би изгледао њихов брак да су заправо завршили
заједно. Притом, то ради без имало улепшавања, кроз реалну слику бракова којима је
вероватно и сам окружен. Једно време би се волели, после би се свађали и мирили, изглед и
понашање Шексипирових ликова банализује и тако их преводи у изглед и понашање
стварних обичних људи са којима се свакодневно сусрећемо, представљеним кроз
версистичке описе – угојили би се, Ромео би се жалио на ишијас и реуму, хркао би толико
гласно да га чује цела Верона, Јулија би жалила што није била паметнија када се удавала.
Лепу представу о двоје лепих, младих људи Данојлић руши у секунди, сучавајући нас са
реалношћу. Ромеово хркање пореди са проласком камиона од десет тона – где уводи мотив
познат градској деци, а на то да тај мотив не припада ренесанси и скреће пажњу, назвавши
грешку Шекспировском омашком – мислећи можда на велике грешке које Шекспир својим
ликовима у делима додељује, како би се развио драмски сукоб. Песма завршава
песимистичим тоном, и алтернативним питањем које као избор не нуди позитиван исход: да
ли је онда боље имати краткотрајни „пламен љубави“ или живети спокојан, миран живот у
коме ти се ништа не мили? У сваком случају, праве, чисте, искрене, велике љубави нема.

Овај дечак зове се Пепо Крста, Милован Данојлић

Дечак је преплашен као „цар коме је одузет престо“. Са мајком дочекује оца Хохохонда који
се пијан и бахат, враћа касно ноћу с посла. Пепо и мајка трепре од страха, а Пепо чене за
очевом љубављу.

25
Песма почиње речима „Овај дечак зове се Пепо Крста“ – одмах се скреће пажња на његово
име, и његов начин живота – сазнајемо да живи у каменој кући у последњој улици, да му је
отац џамбас коме су одсекли два прста и пола увета у једној тучи. Одмах добијамо минимум
информација о овом дечаку, али најбитнијих, представљени кроз страпну слику његовог оца.
У другој строфи појачава се доживљај његове несреће јер је он представњен као „тужни
дечак“. Сазнајемо име његових родитеља – Џон Хохохонд и Лиза. Песник нас ставља пред
нелогичност – син Џона Хохохонда не носи његово презиме, а ниједно од његових родитеља
нема српско име. На основу тога видимо колико је Пепо отуђен од својих родитеља, слика
породичног живота Џона и Лисе није алика којој он припада, али тако је како је. Хохохонд
има смешно презиме, настало од узвика хо хо хо који означава смех, што му приказује
ноншалантни однос Џона према својим обавезама према својој породици, али ј и у контрасту
са његовим озбиљним ставом. И ова песма је написна тако да ствара илузију дијалога са
публиком. На све ове податке које је дао лирски субјкт одговара уместо публике: „Па лепо, и
шта онда?“, као да публици није јасно зашто он ову причу уопште прича. Тиме представља
однос других према оваквим тешким питањима која се углавном избегавају. Лирски субјект
зато и пита: „Зар не видите, дечак је погружен као цар кога су прогнали из свог царства“. И
то би могао бити коментар на однос јавности према оваквим избиљним проблемима, када је
ситуација тешка, желимо да је не видимо. Даље сазнајем и зашто је Пепа погружен,
упознајемо ауторитарну, робустну, безосећајну нарав његовог оца, и благу мајку која уме
само да трпи и гунђа и нада се бољем. Као контраст писац даје пример куће Џима
Хухухунда, и јасно истиче да такав однос није нормалан – у свимм другим кућама лепше
сунце греје. Овим се акцентује неправедан положај Пепе Крсте, који, као и сва остала деца,
заслужује лепо и безбрижно детињство. Тим се песма и завршава: Пепо Крста је погружен,
тј. личи на цара без престола коме су варвари отели дечије царство – на које свако дете има
право.

Разболео се Пепо Крста, Милован Данојлић

Хохоход у другој песми се мења када затекне сина под температуром у бунилу. Осећање
родитељске љубави дечак први пут доживљава као нежност када му однесе шољу млека и
две мандарине (које нимало не иду заједно, али хеј, то је Хохохонд, нема искуства). Тај
тренута очеве слабости је најдрагоценија светлост у животу малишана јер га је привео
спознаји да му отац није лош, да га је живот огрубио и да због тога прибегава алкохолу као
варци и луци од спаса. Сада Џон Хохохонд постаје рањив и слаб на изазове интимне
природе. Пепо те ноћи заспи срећан, иако му живот виси о концу, желевши да се тај моменат
26
среће продужи „до краја живота, кроз живот свих дечака“ – по седамстоти пут, сва деца
треба да имају такве родитеље.

Крста Пепо после болести, Милован Данојлић

Док су прве две слике емпиријски осведочена стварност, трећа слика је наговештај склада и
утопијског веровања у бољитк. Дечак ј поново добро, Џон Хохохонд је отишао на вашар у
Џорџију. Све је мирно (кад он није ту). Свет дечаку дивно изледа. Мајка плете и нешто
певуши – идилична слика. Осећа се идеалистичко очекивање да се понашање Хохохонда са
почетка неће поновити, и да их чека лепши, бољи живот.

Ограда на крају Београда, Милован Данојлић

Ограда – међа између два света – велеграда и села, антиприроде и природа. Песник ограду
доживљава као жалосни симбол света који не припада ни цивилизацији ни дивљини. Ограда
са периферије Београда, затечена у свом неприродном окружењу – са једне стране асфалт, а
са друге трава – успоставља додир светова колико и размеђе. Тужно шуштање кукуруза
преко ње доноси дах њива, далеких опустиелих села и подсећа на детињство. На сусрету та
два света, на градској страни песник се осећа као у гету, а преко ограде слути чамотињу и
празнину. Предстаљва се тренутак кад је човек „на граници између два живота“, одсликава
стање носталгије, али и тугу без повратка.

Доживљај да постоји ограда на самом крају Београда која раздваја град од села, велеград од
остатка земље која представља Србију, показује какав је однос лирског субјекта према свом
пореклу. Он се осећа да је на граници, а све је црно-бело, или је тамо или је овде, а не осећа
се као да припада игде. Са једне стране је асфалт, а са друге трава – супротности суочене
једна са другом, између којих је граница, ограда, јасна, али слаба. Ноћу „у поноћ“ кукурузи с
ветром долазе у град, два света се међусобно додирују и утичу један на други, читаве њиве
лети „долазе у град“. То га пдосећа на детињство и родно село. (Јавља се ноћу, и лети – кад
човек има времена да размишља, и кад лети зру). Он „стоји на граници између 2 живтоа“
Представља супротности: град е супротстављен селу, које предстљавља Србију (као да град
није Србија – село је то које носи дух Србије), са друге стране, у граду су трамвај и два
киоска, а у селу „тишина црна сеоска“ – село је место које није његова будућност, лево
блистају Теразије, десно мрак све до Мале Азије – исто, у граду има шансу, у селу не, село су

27
„године без повратка“. Завршава песму тиме да је тужно стајати крај ограде и слушати како у
вечној тузи (његов проблем заувек ће остати неразрешен) шушкају кукурузи.

Шта је живот, Милован Данојлић

Када путујеш – живиш у неком другом свету, твој сеоски живот ти изгледа дивно, одвајаш
симболички се од свог живота који остаеј на селу. Он броји године – кад је отишао или броји
године које протичу у животу лирског субјекта (Живот не мисли, живот тече). Време
замрзнуто у селу, тј. где год да оде тамо је. Двоструко време: живот тече без обзира на све,
али се са друге стране, време зауставило на селу одакле је он. Не жели да прича о томе како
не би ставио со на рану. Због тога се његов живот претворио у животарење, и у томе је сам
сам. Не живи свој живот како суштински жели да га живи, па му се живот претворио у
животарење – суштина песме.

Мирис зове, Милован Данојлић

Хомонимија: зове и зова. Мирис зове асоцијативно враћа лирског субјекта у прошлост,
идилични сеоски живот. Вид: светлост, звук: зуји пчела, мирис – зова. Враћа га из туге и
самоће – сада му није леп живот.

Гроздови, Милован Данојлић

Пчеле: претња грозду и човеку и човек их избегава. Грозд не да своју боју плаву. Плава боја
– асоцира: мир, небо. Небеско, божје је свуда око нас и у нама. Све у природи је повезано.
Плави прах преноси се међу прсте човека. Поједемо грозд, али од њега нешто остаје, као
подсетник на заједничко јединствено постојање, Бога који је у сваком делићу природе и све
нас повезује. Његово постојање човеку је нејасно, али може да га осети.

Дуња, Милован Данојлић

28
Асоцијација: сјај којим се прелива дуња (визуелно). Као светиљка – сија, тиња и куња –
сузбијена светлост: попут овоземаљске звезде у виду плода дуње. Сјај, а још више мирис
дуње враћа нас у период наше преегзистенције, када смо били срећни, све видели и све
знали.

Земља у поноћ, Милован Данојлић

Читава природа посматра се као жива. Људи током дана производе звуке. У поноћ, када
људи спавају, апсолутна је тишина и повремено се чују звуци који производе природне
појаве, а не човек. Лирски субјект објашњава настајање звукова у природи правећи
паралелизам са начином на који их производи жива природа и човек: „шаптава уста“, „крила
ноћи“, „као да неко истовара суве орахе“. Међутим, у питању је звук ветра. Лирски субјект
овај звук оживљава и посматра га као договарање ветра са дрвећем и травом на коју ће
страну света сутра да оде. Поента песме исказана је у последњој строфи. На земљи ништа не
мирује, ни живо ни неживо. Нама делује да нежива природа мирује, на примеру потока
видимо да он стоји на истом месту, али непрестано тече.

Пијаца на крају града, Милован Данојлић

Пијаца је представљена као лађа која доноси граду храну са села. Она је делић сеоског у
граду. Веза између села и града. Комуникација са Србијом, види које је доба године и какав
је био род. Сва та сеоска лепота се плаћа на овај или онај начин – тамо мораш да радиш да би
то добио, а овамо, ако бираш град који ти даје пуно могучности, мораш и физички да
платиш, и у пренесеном значењу да плаћап својим животом, јер се одричеш мирног сеоксог
живота. У селу би га хранила његова земља, а сада га храни Душановачка пијаца. Он у
пијаци проналази село, и она га храни – двојако значење, у буквалном смислу и у пренесеном
значењу диховно.

Зимски сумрак, Милован Данојлић

Пада ноћ, последњи зрак се јавља. Светлости нестаје, а светлост симболизује божанско.
Прелазна тачка у дану када мир замењује неспокој. Тако река као да се зауставља у том
29
тренутку ударивши у камен и у празно шири руке, влада тешки, напети спокој. Парадокс –
спокој је јер је ноћ, јер је све мирно, али је тежак и напет због одсуства божије заштите.
Чирава природа је неспокојна због ноћи „стежу се планинске косе“. Једино божије у ноћи
преостају храст (свето дрво) и птица (једино од небеског преостало на земљи, симбол
слободе и мира). Једино они у ноћи остају верни јануару, светом месецу (када је рођен Исус).

Новембар, Милован Данојлић

Новембар је месец у коме почиње зима. Јесен је прошла и сви јесењи плодови већ увелико је
требало да се оберу. Слана се већ јавља преко баште, а башта је необрана, тиква презрела. То
значи да нема људи на селу који би то обрали. На грани симболично остаје једна јабука, у
нади да ће је можда неко убрати. Међутим, и без ње има доста хране која је презрела и
неискоришћена.

Карађорђе по други пут међу Србима, Милован Данојлић

Песма исмева историјске стереотипе. Почиње питањем шта би Карађорђе рекао да се врати
међу нас. Почетна претпоставка је да не би био одушевљен начином живота својих потомака,
који не узгајају српство, већ се користе страним речима, производима и сл. (гардероба:
„прње“, кока-кола, језик). Међутим, прави се преокрет. Објашњава се да ситуација није била
боља ни у Карађорђево доба, иако смо ми склони да га идеализујемо, и само позитивне
догађаје наше прошлости помињемо и памтимо. Милош и кум смакли су Карађорђа. Лирски
субјект исказује да онда није необично што и Карађорђеви унуци се понашају исто као
њихов предак, и скреће нам пажњу да имамо обичај да идеализујемо своју прошлост док је
не погледамо „сондом“, тј. док не залазимо у детаље.

Шта су, између осталог, радили стари Словени, Милован Данојлић

Песма почиње формом прогласа, жели да саопшти нешто сасвим ново. Иронично говори о
Словенима као о племенитим поткарпатским грађанима (јер су они нама такви познати из
школског програма, а сазнаћемо и њихову лошу страну). Лирски субјекат нас суочава са тим
да су наши преци крали. Ствара се илузија дијалога. Коментар Ух, ух, представља коментар
читалаца који Словене не познају у том светлу и не желе у то да поверују. Песма нас суочава
затим са низом крађа, ситних и већих, које су чинили. Хуморни ефекат: примери, краду

30
нешто што је деци данас безвредно за крађу – рибице, пчеле, црве, а веће крађе: вепар. Чак и
старци седих брада који обично у нама изазивају поштовање су крали. Крај, лирски субјекат
говори да га не знанима да ли ће му читалац поверовати, једино му је битно да каже истину.
А одакле је сазнао истину? Из жутих књига (старих – не уџбеника које неко за нас пише у
складу са својим интересима) и од ветра са Карпата (може да симболише повезаност нас и
Старих Словена, други људи, али ветар остаје исти, тј. исте особине јављају се и у наше
време).

Два сапуна, Милован Данојлић

У песми се јавља мотив јогунства. Два сапуна су одлучила да се из пркоса купају у лавору,
што је довело до тога да нестану, па им је то нанело штету (нестали су). Сапуни имају
особине деце, па Данојлић донекле критикује јогунство код деце. Хуморни ефекат има то
што сапуни, иако имају особине деце, за разлику од деце која често не воле да се купају,
инсистирају на томе да се купају, иако за њих то може бити погубно. Прњаворци лупају
главама јер знају какве то последице по њих има и не могу да разумеју због чега су се
одлучили на тај корак. Дечије понашање: прскају се, кличу, голицају се по леђима, церекају
се. Хуморни ефекат: очи затварају од сапунице.Прњаворци представљају одрасле који не
спречавају дечију игру, која може да има негатигвне последице, па од играчке буде плачке. А
када проблем настане, родитељи се питају како је до тога дошло и не виде своју одговорност.

Још нам само але фале, Љубивоје Ршумовић

Усресређена на страшно и чудесно, ова књига провоцира дечију радозналост и машту на

више начина. У њој але, акрепи, аждаје, змајеви, бабароге улазе у свакодневни живот и
попримивши антропоморфна својства, добијају симболичне задате.

Ршумовић је змајеве доземљио и приземљио, постају свакодневна јава. Антропоморфни, они

су људи обучени у „змајску одећу“.

Зашто аждаја плаче, Љубивоје Ршумовић

Мајка аждаја плаче, јер вређају њено аждајче. Понаша се као мајка, безгранично га воли:
„Нек је и глуво и слепо, оно је мајци лепо“. Ово представља другачији начин гледања на
31
аждају, она је иначе страшно, опасно митско биће, чија је суштина да буде ружно, оно је
створено да плаши малу децу, а сада, из друге перспективе, оно је исмевано због свог
изгледа, а мајка аждаја немоћна је као и свака друга аждаја по том питању. На овај начин
Ршумовћ голорификује материнство.

Аждаја свом чеду тепа, Љубивоје Ршумовић

Мајка аждаја мисли о будућности свог детета. Своју љубав и нежност исказује називајући
дете: „Наказице моја лепа“ и „Лепотице моја грозна“, исказима који представљају оксиморон
– спаја речи супротног значења, које означавају нешто ружно, грозно и нешто лепо, нежно,
симпатично. Ово изазива хумористични ефекат. Иако је аждаја нама ружна, мајци је лепа, а
пошто мајка аждаја такође долази из света аждаја, онда „ружно“ у њеном систему вредности
не представља увреду. Мајка аждаја брине за будућност свог детета и тренутак када ће
„оставити своју мајку“, али за разлику од детета које ће напустити кућу, запослити се,
офрмирати своју породицу (понашања уобиајена у животу човека), дете аждаја отићи ће „у
неку бајку“.

Баба рога, Љубивоје Ршумовић

Песма се бави фоклорним празноверјем, своди се на однос према страху. Плашење деце
алама и бабарогама на овом подручју је доста присутно, а негде се још увек јавља. Ршумовић
свог лика ставља пред питање: да ли бабарога постоји или не? У сваком случају, он је се не
боји, и одлучава да се са њом суочи. Међутим, пошто јој нуди лимун и крушку, а она се не
појављује, дете закључује да се она њега боји.

Шта једе мала ала, Љубивоје Ршумовић

У складу са својом величином и природом коју је добила у бајкама, мала ала може да једе
много, па Ршумовић то користи да опише која све места може да поједе – пола Малог
Мокрог Луга, Мало Лошиње, целу државу Мали, острво Малту, Мале Красне. Писац кроз
шалу тестира и провоцира дечије познавање географских појмова. Тиме и завршава песму:
„И уопште деца из те мафије, прождрљива су из географије“ где прождрљива има двоструко
значење: директно, јер они једу те градове, и индиректно, као интересовање за познавање
географских појмова.

32
Шта мајке из Ливна нису знале, Љубивоје Ршумовић

Ршумовић се у овој песми подсмева родитељским покушајима да застрашивањем деце

митским створењима преваспитају децу. Како застрашивање аждајама не остварује више
ефекат у људском свету, читаоцима оваквих досетки остаје да се насмеју родитељској
наивности и немоћи да проблеме решавају ефикаснијим средствима. Мајке у Ливну не знају
више како против неваљале деце. Школа, кино и улица нису решење, заправо имају
контраефекат. Овде видимо и пародирање на однос који родитељи имају према начину на
који њихова деца прооводе време. Ништа им не вања, и све им децу квари“. Зато се на чају
договарају да нађу здраву алу да им једе децу неваљалу, као последње решење.

Опет школа, Драгомир Ђорђевић

Лирски субјект је (вероватно несташно) дете које не воли школу – дечја перспектива. Школа
је место које одузима слободу и одузима време од интересовања детета – смањио се дан на
пола. Опет – реч која се понавља, школско звоно монотоно, досадни предмети – указују на
досаду.

33