ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

Десанка Максимовић је, уз Исидору Секулић, најзначајнија списатељица у историји

српске књижевности. Њен стваралачки опис чини педесетак књига поезије и
жанровски разноврсне прозе, намењене свим узрастима и различитим интелектуалним
и естетским укусима. Из тог опуса се види да је она првенствено песник, па тек онда
приповедач, романсијер и путописац (Милинковић, 2010 : 202)
Песнички пут Десанка Максимовић је започела под утицајем француских романтичара
и неких руских песника, пре свих Љермонтова и Јесењина. Каткад се у њеним песмама
осети питка мелодија Дучићевих сонета, речитост Милана Ракића и притајена
сензуалност Милоша Црњанског. Усмена традиција у коликвијални говор
представљају уметничко ткиво њене поезије.
Појава Десанке Максимовић је означила нови заокрет у српској књижевности за децу,
нарочито у сфери лирике која се у постзмајевској епохи сводила на дидактичку
продукцију педагога и Змајевих епигона. Од своје прве збирке песама Врт детињства
(1927), која и `није права дјечја књига` (Вуковић 1996 : 110), али представља
наговештај аутентичне поезије за децу, она је у својим песмама дочарала свет
детињства и природе упечатљиво и надахнуто, са љубављу коакву до њене појаве
нисмо сусретали у српској литератури за децу...Песмама из збирке Врт детињства
назначила је `мотиве, оквире и линије које у своме стваралаштву за децу више неће
напустити` (Пражић 1971 : 104). Специфичност њене лирике и богатство поетских
садржаја наговештено је у насловима важнијих дела за децу: Златни лептир (1945),
Река помоћница (1948), Ветрова успаванка (1953), Пролећни састанак (1954), Шумска
љуљашка (1959), Чудо у пољу (1961), Дете у торби (1977). (Милинковић 2010 : 205)
Од њених дела писаних за децу свакако треба издвојити и она писана у прози: Бајка о
кратковечној, Ако је веровати мојој баки и роман Прадевојчица.

Као и у стваралаштву за децу Бранка Ћопића, тако су и два најуочљивија тематско-

мотивска блока стваралаштва Десанке Максимовић: ПРИРОДА и СВЕТ
ДЕТИЊСТВА.

ПРИРОДА.
Сеоско детињство и непосредан контакт с природом резултирали су осјећањем
нераскидиве везе између природе и њеног субјекта. Природа у свим својим
појавним облицима постаке основни ресурс њених тема и мотива, чак у толикој
мјери да јој је критика у том смислу правила замерке...“Више од половине њених
дечјих песама има у наслову име које биљке, кукца, домаће или шумске
животиње, констатује М. Црнковић“...
Анималистичко осећање природе и специфилан пантеизам итвиру из бројних
песма те песникиње и као такви блиски су дечјем доживљају природе, односно
оној познатој потреби детета да оживљава и антропоморфизира свет око себе. У
често истицаној песми „над књигом бајки, песникиња износи своје вјерују,
обраћајући се детету и инсистирајући на истоветности њихових доживљаја
„Дечаче, признајем ти ни за мене нема
У свету ствари ни мртве ни неме,
камење хода и певају траве;
све ствари су у свету живе, и големе,
све говоре и имају људске очи праве.“
Природа је била и велика инспирација старе школе. Међутим, Д. Максимовић
одбације превласт људског света над осталим појавама природе. Биљке, животиње
и жуди живе у истој равни. Као илустрација ове тезе може послужити песма „Бела
врана“:
„Нека врана самохрана
Разболе се сред планине;
нигде сина, нигде снахе;
што имала од родбине,
отишло јој у морнаре
ил монахе...“
Драма самохране вране, идентична је људској драми и апсолутно асоцира на
типичан људски случај. (Ново Вуковић)
У својим коментарима она често говори о својој нераскидивој вези са природом,
за коју налазимо потрду у њеном делу.
„Ја сам, признајем, роб природе. Роб сам чумова, жубора, сунчаних рођаја. У
мреже месечине налећем као лептирица на пламен. Али, истина је и то, кад и
природа жели да ме силом покори, противим се. Пркосим њеним насилничким
стањима. Само ми је борба с њом далеко слађа него орба с људима.“
Из ових речи може се закључити да је њен однос према природи врло активан,
стваралачки однос. Природа јесте плодотворна, али је песникиња својим хтењима
и односом према њој, чини још делотворнијом, важном и неопходном

Урбани простори у којима ће се исказати песници млађе генерације нису њено

подручје. Она пева о ономе што долази по диктату срца и осећања и чврсто се
везује за окриље природе чији је свет разумела од најранијег детињства. То
разумевање продубљивало је њену наклоност и стваралачку радозналост, па је све
дубље проницала у поре тог живота и недокучиве односе који владају у њој.
У свом аутобиографском чланку она каже:
„Као дете постала сам поборник и поданик ватреног чуда које се свако јутро
јављало негде иза липа у порти – и то поданство нисам ни до данас променила.
Понекад мис ечини да природу осећам бише као каква зверка него човек. У
песмама и причама за децу још чешће су јунаци моји немушти пријатељи и
другови из детињства...зато што су то били моји први суседи и најлепше доба мог
детињства.“
У песми „Сећање на завичај“ може се видети како је природа постала њена
основна преокупација управо због љубави према завичају и свету детињства:
„Свака стопа земље тамо је мени знана,
мириси што се дижу са шума и њива.
Знам какво је небо у које доба дана,
Какво весеље тамо и каква жалост бива“
с кога у јесен храста на југ полазе јата,
крај ког се потока камењарке легу,
и у прву зимску ноћ на ком ће брегу
снежни смет стати најпре да се хвата.“

ДЕТИЊСТВО.
Оно што је песникиња доживела у детињству било је и остало трајно извориште
поетских надахнућа. Доживљаји из сопственог детињства нашли су се у бројним
песмама и прози Десанке Максимовић. То се може најјасније уочити у песмама
„Детињство“, „Неко се сећа детињства“ „Болест“, и сл. У песми „Болест“ она
каже:
„О, чини ми се из тог погубљеног доба вреде
Све ситнице, сваки зрак што на душу слеташе.“

Једном приликом Десанка је изјавила: “Детињство и оно што смо у њему

доживели, збиља је извор свих наших снага и инспирација. Лепоту којој смо се
тако дивили не помрачи ниједна с којом се после сретамо...Речима којима смо се
научили у детињству најлкше се и најрадије изражавамо.
Песма „Детињство једно је од најистакнутијих поетских остварења Десанке
Максимовић. У њој се открива песникињина зањубњеничка оданост свету
детињства, његовим чарима, безбрижностима, али и неизвесностима које носи
живот.
„Детињство, нејасно ти о свему знање
које потврду искуства тек чека,
пуно чуђења што трају и дандањи
пуно виђења брзих што чекају
још неминовна болна отеловљења
пуно збивања у чији узрок се уђе
нагло као, у собу јутарње ласте
препуно светлих надахнутих бдења
маште што као олуја нараста.

„Свим мојим маштама ти си дала руха

свих мојих снова неисцрпна храно.
Детињство, друже зеленога духа.“

„Када затресем мисли плодну грану

падају са ње као воће златно
разлете се као голуби са звоника
кад повучем успомена клатно.“

У овој песми Десанка Максимовић је веома непосредно растумачила свој однос

према свету детињства. Тај однос обојен је чистим хуманизмом, љубављу,
уважавањем тог света, његових засебности, његових животних ставова и потреба.
Она сматра да је свет могуће ваљано градити једино ако се за циљ има човекова
срећа, жели да увери дете да живот може бити леп ако уклонимо или покушамо да
уклонимо зло из људских односа и живљења. (Велизар Бошковић, 1974: 25-29).

У песмама збирке Врт детињства могу се наћи трагови утицаја новије поезије
тог доба. Реч је о интимним доживљајима природе, о меланхоличним
расположењима која се у њу уносе тако да песма значи више израз унутрашњих
немира песникиње него што је слика амбијента који је окружује. Сећање и
успомене на детињство проведено у селу мотиви су претежног броја песама из
збирке Врт детињства. У тим песмама формулисане су неке чари тог детињства,
лепота и једноставност живота у природи и породичном амбијенту патријархалне
сеоске задруге, из њих се смеје „јутро једног давног времена“ (Путовање).
Она се са тугом сећа дана када је њена „голуждрава душа“ била суочена са
ружним сазнањем људске усамљености, када је била „предана тужној детињској
љубомори“ због очевог несхватања љубави и нежности коју му је нудила
(Љубомора). У таквим тренуцима суочавања са првим горчинама које живот
доноси нађено је прибежиште у крилу баке, особе која у стваралаштву песникиње
има прворазредну улогу и значај.
Овом збирком Десанка Максимовић је назначила мотиве, оквире и линије које у
свом стваралаштву за децу више никада неће напустити. Она у њој говори о смрти
лишћа, о пахуљицама снежним, о чудотворним џеповима одраслих и луткама које
рачунају, о цветном збору на коме се деца не разликују од белих лептира, о шеви,
колачу, шуми, пужу и месечини.
Посебну важност и значај у стваралаштву Десанке Максимовић имају и стихови
из песме „Чудотворни џепови“: „У вече срце и очи отворим“...У њима је садржана
иста она идеја на којој ће касније бити саграђена чудесна прича Мали принц –
захтев да се свет разуме срцем. Песма Колач пружа још једну могућност аналогије
са том причом. Она изражава дечје уоћавање разлика између света одраслих и
света деце, и да одрасли не вреднују једнако исту ствар коју учине они и деца.
Дете у песми Колач зна да би узимање колача без питања представљало крађу, а
кад мама узима, она никога не пита, дакле краде.

У двема наредним књигама Срце лутке и друге приче за децу (1933), и Распеване
приче (1938) ДМ гради своје лирске бајке о свету деце и њиховим додирима са
животом. Машта песникиње оживљује све ствари које, рангиране дечјим оком,
добијају нове функције и вредности. У томе се она показује као преходник
модерне дечје поезије, чије је једно од основних обележја анимирање света ствари
и приписивање том свету антропоморфних црта и особина.

СВЕТ ДЕЦЕ И СВЕТ ОДРАСЛИХ. Дечји свет Десанке Максмовић изједначује се

са хуманизмом и поетичношћу. Хуманизам у њеном свету није свесно настојање,
већ битно обележје живота.
Она запажа проблем непостојања аутономије дечјег света у тадашњој литератури.
У причи Пролећна киша наилазимо на значајне мисли песникиње које имају
вредност њених теоријских погледа и схватања законитости у стваралаштву
поезије за децу уопште.
„Ако велики наиђу на ову причу, молим их да је не читају, јер је писана само за
децу. Кад деца не смеју читати оно што је писано за старије, онда ни они нека се
не мешају у дечје приче. Уосталом, ако и прочитају неће разумети; понеки
догађаји се збивају само за малишане, понеке личности могу само они да виде и
понеке речи само они да чују и разумеју.
Осим тога, велики су често досадни зог своје претеране бриге за децу, па би
почели, кад прочитају ову причу, да се плаше да Боба, њен мали јунак, није
озебао, почели би да се љуте на њега што прво није узео кишобран па онда
изашао на пљусак.“

У овом наводу не само да је представљен њен теоријски став о потреби за

поштовањем дечјег света и његове вредности, већ песникиња у њему проглашава
дечји свет за сушту истину. Она сматра да је граница ова два света неразумевање.
(Пражић, 52-57)

ПЕСНИЧКИ ПАНТЕИЗАМ.
У песми „Паукова љуљашка“, зачео се један особен начин певања, који садржи
извесну панкохерентност (повезаност свега са свиме). Он ће се развити тек 50-тих
година, у песмама које ће Десанка објавити у песничкој збирци Шумска љуљашка
и песничко-прозној збирци Писма из шуме.
Она у овим песмама исказује „једну ретку љубав за природу која је основ
свеколикој радости Десанке Максимовић“
Милан Богдановић први употребљава реч пантеизам (учење по коме се Бог
поистовећује с природом) и даје једну вишу, религиозну димензију тој љубави:
„Њено поклоништво природи није условљено ничим интелектуалним: то је чиста,
бистра, старинска, али румена осећајна усхићеност од зелених поља и плавих
брегова, од цветних ливада и тамних шума“
Пантеизам Десанке Максимовић подразумева да се природа креће, подиже,
развија осећајно у човеку, узбуђује га и тако усхићује. Она је за Десанку
оживотворење љубави, и ако други, пантеистички, назиру у природи
свеприсутност божанства, она у њој осећа свеприсутност љубави.
С друге стране, у збирци Врт љубави, не доминира осећање раздраганости пред
светом већ наднетост над тајном смрти као несумњивим чиниоцем тог света.

Тако песничко дело Десанке Максимовић има два извора: један је – велики усхит,
љубав света, а други, њему супротан – извор великих упитника и неверица. Усхит
је доводи у близину природе и појава, питањима и неверицом отвара врата за
блискост са суштином. Може се закључити да је пантеистичка поезија за децу из
50-тих година 20. века, настала у простору између емотивне чулно-конкретне и
метафизичке компоненте песништва Десанке Максимовић.
Ова пантеистичка поезија за децу зачиње се у песми по којој је једна од збирки из
1943. добила име – у Пауковој љуљашци. Ова песма је намењена млађој деци.
Опева несташлук малог паука, који је искористио прилику кад му је мајка заспала
да побегне да би се играо. Љуљајући се, он себе излаже опасности. Ова песма
може се протумачити и као својеврсна алегорија дечјег понашања, и млађа деца,
рецимо петогодишњаци, лако се идентификују с њиме. С друге стране песма је
добро смештена у свет природе, јер је пуков несташлук у складу са природом
његове врсте, он себи „плете љуљашку“. Истовремено, за паука почиње да стрепи
цео социјум: „птице на жици“, „мрави у трави“, цвеће. Зако се кроз набрајање
различитих живих бића цела природа претвара у брижни комшилук који трети
због пауковог несташлука. Тако се постиже одређено осећање јединства света,
осећање „панкохерентности“.
Остале песме где се реализује пантеистичко осећање света: Глас секире у шуми,
Пауково дело, Птице на чесми, Непозната птица, Пљусак, Трњина под снегом,
Облаци, Миш патуљак, Ветар рвач, Слушајте, Мудра змија, У селу мрава,
Печурке, Дар, Сусрет с лисицом
У песмама Птице на чесми, Пауково дело, Непозната птица,Трњина под снегом,
Глас секире у шуми, долази до идентификације лирског субјекта са птицама или
другим бићима. Песничка структура ових песама је слична. Сиже ових песама
одиграва се у шуми. Субјекат, крећући се кроз шуму, сусреће се са упечатљивим
призором или звуком и то у њему изазива јаке емоције или асоцијације,
преображавајући спољну радњу у унутрашњу, наративно у лирско.
Тако се наслућује неки дубљи и виши смисао. Тај виши смисао може се описати
као осећање суштинске повезаности човека и свеколике живе и неживе природе.
(Љуштановић, 2009: 178-187)
Та повезаност јавља се и код детета у најранијој фази узраста и природе. Песма
Луткин намештај веома сугестивно говори о томе. Играчке које дете воли могу
се наћи и у природи – у пужевим кућицама, шишаркама, маховини, боровим
иглицама. Тако и у песми Живе играчке песникоња зове децу у природу, где
постоји „фабрика живих играчака“.

Десанка Максимовић у поезији даје неупоредиво више простора рустикалним

детаљима него амбијенту града. За град и градско дете има више самилости и
разумевања него љубави. Она често пева о градском детету коме је ускраћена
могућност да осети све чари и лепоту природе. Тескоба улица и висина
облакодера заклањају му бескрајни видик у којем се скрива шаренило ливада и
шума, мирис цвећа, топлина сунца...У есми Градско дете она је контрасну слику
града и природе дочарала у тренутку збуњености детета које је застало у градском
парку да ослушне очаравајући глас птица. Песма Свици је бајковита прича о
лепоти природе и магичној моћи њених закона и ојава, а Песма за Душана позив у
шуму, на реку и риболов, на игре и несташлуке...

ПРОЗА. БАЈКА О КРАТКОВЕЧНОЈ. Када је реч о прози као успелија и

заокруженија прозна дела могу се издвојити бајке Ако је веровати мојој баки,
Бајка о Кратковечној и романескна прича Прадевојчица.
У прозном стварању ослања се на усмену традицију, нарочито на фантастику
бајки и митолошке садржаје песама, легенди и народних предања. У њима она
често антропоморфизира ствари и појаве. Етичка заснованост њених бајки такође
нуди елементарне људске вредности, а често и ствара помало наивну и
једнострану слику живота изнад огољене стварности.

Бајка о Кратковечној је алегорична прича о лептирици, чија кратковечна

судбина садржи универзалне вредности живота. Лепота живљења огледа се у овој
причи у непоновљивости појединих тренутака на кратком путу којим пролазе сва
бића – од рођења, сазревања, борбе за потомство и смрти. (Милинковић, 2010:209-
212)
За Бајку о Кратковечној Десанка Максимовић каже: „Те књиге се нећу
постидети ни у погледу стила, ни поруке, многих порука које она носи. Ово је
бајка с темом из науке, и мада је лирска, има и фабуле, нешто се у тој поеми о
водеом цвету стално догађа“...
У уводу бајци она каже: „Можда се Бајка о Кратковечној зачела још тада у моме
детињству, док сам крај потока посматрала беле лептире како се у игри надмећу
са вилиним коњицима који су муњевито излетали из грања нагнутог над
дремљиви вир. Можда кад сам први пут чула да лептирица водени цвет живи само
један једини дан, за које време и одрасте, и цвета и остави потомство“
„Остављам вас сад с Кратковечном, с њеним пријатељима и непријатељима.
Идите на ливадски бал и ангажујте је за игру. Присуствујте њеним часовима
физике и математике. Позовите је на ручак, али уместо јела и пића набавите
мирисе којима бисте је угостили. Помозите попцима да умесе колачић за њену
свадбу. Суделујте на конкурсу за њену свадбену песму. Понудите се за гласника
који ће однети вест вилином коњицу да га она нестрпљиво чека. Постојте
замишљени над виром који ће бити и њен гроб и колевка њеног потомства.“
„Ако вам се ова бајка буде свидела, прочитајте је и каквом лептиру и бубамари,
попцу или трчуљку или своме наставнику природних наука, јер ја сам ову кљигу
написала за сва створења која дишу, воле, гледају, трче, радују се и тугују.“
 У бајци је представљен ситан животињски космос. Све о чему писац овде
приповеда обогаћено је дубоким смислом, жељом и настојањем да се осмисли
људско постојање. Јер ма колико живот кратко трајао, као у Кратковечне, никад
није толико кратак да би га требало испунитти бесмислом или га са
равнодушношћу оставити празним. Уважавати живот је и вештина и морална
вредност. То је једна од порука овог дела.
Кратковечну срећемо усред пуне драматике живота, са призвуцима радсти и
туге. Драматиком су покренути и узбуркани снови Кратковечне и солидарност
њене околине, који, заједно чине покушај да се снагом воље и строгом
организацијом рада и хтења победи судбина која је Кратковечној доделила
жалосно кратак век. Победа не може бити потпуна, јер је снажно присутан осећај
кратковечности, али ипак се тежи победи са свим правичностима, лепотама и
значењима која остављају трага. Она неће моћи да се одупре судбини и да очува у
овом свету физичку присутност, али оним што успева да учини спасиће свој дух и
очувати његово трајање и његову присутност у поновним рађањима.
Лик Кратковечне извајан је прецизно и у спољашњим обележјима и у
психолошким разјашњењима њеног унутрашњег живота и интензивних
преживљавања.
И атмосфера и разноврсни и многобројни свет минијатура у којем она живи
дочаран је уверљиво, насликан прецизно, са познавањем његових животних
одлика. Ту су птице, лептири, мрави, ровци,пчеле, трчуљци, попци, цврчци,
ливадски пауци, читав један свет у коме се до потанкости знају дужности, обавезе,
распоред рада, све што одређује и усмерава њихов живот.
Присуство других, исто тако пластичних ликова, као што су Попац Хлебар,
Паук Ткач, Кукац Рачунџија, Зли Просац и др, само наглашава поетску
уверљивост лика Кратковечне, а њихова свеукупност, прожимање њихових
судбина и живота, указује да је песникиња успела да створи једно врло
импресивно здање које израста из тла реалног живота. (Бошковић, 1974:81-87)